Понекада људи живе у илузијама и нису свесни шта се дешава око њих. И док тако илузије код некога расту, код неких се топе као мехури сапунице. Многи нису били свесни шта се заправо дешавало у епархији Рашко-Призренској, а верујем да ни данас многи нису свесни. Али, не можемо чекати да слепи прогледају, уколико им ми који мало видимо, не помогнемо у томе. Како је све почело. О, може ли монах да дигне руку на монаха и да остане некажњен? Сетимо се само дечанских монаха Исаије, Језекиља и Данила како претукоше Архимандрита (у оно време протосинђела) Симеона.

Где то има, да ли сте некада чули да Апостоли Христови подигоше руку на некога или му упутише ружне речи? Да ли су нас учили Свети Оци да не требамо да слушамо свога старца или духовног оца, него да се покоравамо вољи својој? Онда, какви смо ми монаси, када своју вољу вршимо а свесни смо да то није угодно Богу. И послуша ли неко тада од њих „великих послушника и монаха“ свога канонског епископа, када је канонски сменио игумана Теодосија? Нико од дечанских монаха. Наставили су по своме, као да немају епископа у епархији. Додуше слушали су они свакога, али онога ко им Богом беше дат - не. Тужно и жалосно.

Семе зла и раздора посејао је о. Сава Јањић уз своју марионету Теодосија Шибалића. Сава је имао знање, а Теодосије власт. Све се то лепо уклопило у нечије планове. Један без другога нису могли. Може ли знање само а да нема ко да извршава вољу његову? А може ли власт сама без знања? Не може. Тако да бивши ненавидници постадоше браћа. Циљ оправдава средства. Манастир Дечани се већ увелико штампа на  поштанским  маркицама, непостојеће државе Косово. Како то баш Дечани? Није се џаба о. Сава састајао са свим оним непријатељима Срба и свега што је Српско и Свето.

Розмари ди Карло, Марти Ахтисари, Бајден, Клинтонова... и низ других су посећивали манастир Дечане, а после базу „Бонстил“. Да ли је наша светиња постала друга база свих оних који не воле Српски народ? По свему судећи тамо се свашта дешава, што не приличи једном манастиру. Сетимо се шокантног снимка Саве Јањића и  Бљерима Шаље. Ко још није слушао тај снимак, а да није остао запрепашћен, како неко олако даје Косово Шиптарима, као да му је то дедовина? Није Косово Савино нити Теодосијево. Своју крвцу за ту Свету земљу, пролише  Свети Цар Лазар и Милош Обилић и остали Мученици. Плаче Газиместан и пусто поље Косово. Косово је земља Српска.

Где су Српски манастири ту је и народ. Вековима је тако било. Али дошла су зла и опака времена, где владари из сенке не желе Србе на својим вековним огњиштима, већ уз помоћ својих људи раде на томе да се и оно мало православног уништи. А зна се ко је у целом овом прогону имао главну улогу. Сајбер-монк Сава Јањић уз помоћ својих тутора. Зашто им је баш Архимандрит Симеон био болна и слаба тачка ?

1. Није као они
2. Не продаје се за ништа на свету
3. Никада не би издао оца свога, као што они то учинише
4. Изнад свега воли Косово
5. Препознао је владика у њему праве квалитете, које ови синови нису имали

Таква „опасна“ личност се никако није смела налазити нити на Косову, нити близу владике Артемија. Онда су почели да му копају „јаму“. Морали су да га уклоне. Прво нападом у Дечанима, онда и подметањем разних других ствари. Финансијских малверзација. Тужно и жалосно. Нису успели да поколебају ни владику ни остале благочестиве монахе ни монахиње. Нико им није поверовао у те гнусне лажи и клевете. И ако су имали све на својој страни, а највише медије. Медијски линч је био свакодневни. Блиц се запалио од неистина о владики Артемију, Архимандриту Симеону, и Предрагу Суботичком, човеку којег су  невиног ухапсили. Могле су се видети многе фотографије где узурпатор Теодосије не испушта мобилни телефон из руке, или како присно шапуће нешто Митрополиту Амфилохију, и овај њему. Завера је била у току.

Ова прича нас подсећа на Старозаветну причу о Јакову и Јосифу. Имао је Јаков десеторо деце, али од свих му бејаше најдражи Јосиф. А зашто? Јер је био простодушан, паметан, искрен и сваком од браће видео је само добро. А онда браћа обузета мржњом бацише Јосифа у јаму. Затим ипак реше да га продају. Рођеног брата. Тако и Сава Јањић и Теодосије решише да баце у јаму брата Симеона. Прича се сасвим поклапа. Само што недостаје једна ствар. Ови „синови“ поред брата сковали су гнусан план да убију и оца свога. Сетимо се како је Господ био уз Јосифа, па су на крају браћа дошла код њега и поклонила му се. Дај Боже да и ова заблудела  „браћа“ из манастира Дечани, схвате шта су урадили своме брату и своме оцу, и осталој у Христу браћи.

Да ли су дечански несрећници  са својим „Туторима“ дошли да „нахране гладног, напоје жедног, посете болесног, утамиченог да обиђу“? Не погледаше ни једног од њих, него их све дубље и дубље гураше у глад, жеђ, болест, тамнице... Да ли тако пише у Светом Писму, кога сви ми треба да се придржавамо ? Чак су се смејали и славили док је владика Артемије плакао у Грачаници, пред свој полазак... Сматрам да нико од нас не сме да заборави да  ћемо на крају света,  сви ми изаћи пред Лице Господа Христа, и одговарати за сваки свој поступак. А све ми се чине да се они о томе и не мисле.

А знакови су били поред нас. Теодосије и Сава Јањић су још 2008 године, без благослова и знања свога епископа ишли на разне екуменистичке скупове. Још су се сликали тамо, са разним секташима и екуменистима, а сад се усуђују да свога оца и своју сабраћу називају „секташима“ да им уместо братске љубави дају „Молотовљев коктел“, што је покушај убиства како на земљи тако и на небу. Теодосије се смешка и топи док се слика са католичком  часном сестром и осталим „свештеницама“, док православне монахиње тера из манастира и назива их погрдним именима. Да ли је то Православље?

Свети Филарет Московски каже: „Благо вама ако вас узасрамоте. Благо вама! Зар не би требало да се трудимо да се што ближе примакнемо блаженству? Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни ако се за нас каже да смо под истрагом, или да нам се суди, иако још нисмо ни осуђени? Много је оних који су осуђени, а који нису осрамоћени“.

Осуђени су и епископ Артемије и отац Симеон Виловски, и монаси и монахиње, и народ који стоји уз њих. Али нису осрамоћени. Они  не желе  да мењају свога духовног оца, не желе да их Архијереји који постадоше „архијеретици“ воде у пропаст. Шта ће њима и нама епископ који игра фудбал, седи у својој кафани, љуби руку папи, уводи новотарије у Света Богослужења, прогања брата свог у Христу Артемија, клевеће, учи децу Зизјуласовој исквареној теологији, а учење  Светога Јустина избацују. Коме то треба, да квари оно што нам је Свети Сава оставио у завештање. Чувар вере је народ, а не ови епископи, који како дођу тако и прођу. Ми се од њих немамо чему добром научити. Благодаримо Христу Богу нашем, што нам је у овој тами оставио једину светиљку нашега владику Артемија. Светиљку са којом ћемо и ми стати у ред са мудрим а не лудим девојкама. Светиљку Православља, истине и љубави Божије.

Може ли неко од вас да замисли било ког Светитеља да чини то све. Светог Василија  Великог да игра фудбал, а претходно осуди онако хладно свога брата на Сабору? Тешко ономе преко кога саблазни долазе...

Заблудела „браћа“ су остварила свој план. Цела епархија је у езгилу, Архимандрита Симеона уз све покушаје нису успели да стрпају невиног у затвор. Господ види све и не оставља своју децу. Као што није оставио Јосифа када су га браћа бацила у јаму. Склонили су из епархије Рашко-Призренске оне који су им били на путу, ради остварења својих циљева. Да не заборавимо и „Туторе“ од којих су имали подршку сво време. Чак је један од њих изјавио у медијима да је на све ово „чекао десет година“. И дочекао је. Али ничија није до зоре горела, како каже наш народ.

А Косово оста пусто, манастири празни. Наши манастири. Небо је сиво и виде се само црне птице злослутнице као после боја на Косову. Свако је од нас имао прилику да себи изабере да ли земаљско или небеско Царство. Јер земаљско је за малена а небеско заувек. Ми пођосмо путем Лазара уз помоћ Божију. Знамо да нас Господ неће оставити на цедилу. А ви, моја мала браћо, помолите се за монахе и монахиње из епархије у егзилу, и немојте их ви оставити Христа ради. Отворите очи, ви који до сада нисте. Злослутни папизам улази на велика врата у Србију.

Свакодневно гледамо молитве православних са јеретицима. Епископ Бачки се не одваја од Хочевара, а и остали нису далеко од тога. Пречи су им постали католици, него браћа православна, коју прогањају на све могуће начине. Патријарх пали свећице у Јудејској синагоги, и самим тим крши 71. Апостолско правило:

„Ако неки хришћанин принесе јелеј у храм пагански, или у синагогу јудејску, и на њихов празник запали свећу: да буде одлучен од општења црквеног“. Наши Архијереји би одавно требали бити сви одлучени од цркве, да се држе Канони и Правила Апостолска. Али зар се не види да они не поштују ни Светитеље, јер ко би се усудио да погази оно што су Апостоли рекли?

И сада им је остао последњи адут. „Артемије је секташ“. Не наседајте на провокације моја мала браћо. Није Артемије никакав секташ, већ прогнани мученик. Од памтивека су сви праведници били прогнани. Погледајмо само Библијске примере: Јаков, Јосиф, Мојсеј, Самуило, Давид, праведни Јов, па Апостоли и сви Свети Мученици који за Христа пострадаше. Тако је и данас. Епископ Артемије је прогнан јер је праведник. У Љуљацима на Литургији се осећа неизмерна благодат Божија. Нема ту секте, нема ту парасинагоге. „Неко парасинагога, а неко правац синагога“.

Ово није сада питање Симеона и Артемија, већ одбрана Вере Православне. Нећемо да дозволимо да се молимо са католицима, нећемо да дозволимо да нам папа буде поглавар, имамо ми своју веру коју су нам Свети Сава и Симеон оставили у наслеђе. Имамо ли права да погазимо такво завештање плаћено крвљу мученика Србских? Немамо. Отворите очи, не дајте се преварити лажним мудровањем. „Зло ће нам доћи од начитаних“. Камење ће проговорити, а докле ћеш ти ћутати о слепи народе мој... Сада је време да се сви пробудимо и отворимо очи, јер може нам се десити да се сутра пробудимо и видимо у календару „блаженог Алојзија Степинца“. Не због нас, него због Јасеновачких мученика не смемо то да дозволимо.

Време Другог доласка Гоподњег је изгледа веома близу, јер журба са којом се све спроводи, води само једном циљу: зацарењу сатане и почетку „Последњих Времена“!

Патријарху у част говорили су старешина храма, отац Дарко Спасојевић, председница Управе, Биљана Шевић, председница Певачког друштва "Бранко Радичевић", Јелена Стојаковић, директор Академије "Свети Сава", Марко Бојовић, председница Кола српских сестара, Мира Ђорђевић.

Патријарх није крио речи хвале и позитивне утиске.

"Након ове посете Чикагу носим изузетно повољне утиске, веома сам задовољан и пријемом, и дочеком и сусретима са свештенством и нашим верницима. У Америци сам од 1985. године био много пута, и одлично познајем а и сећам се тадашњег стања у нашој располућењ цркви, па сам данас још срећнији када видим да су те поделе превазиђене и пребољене, да су оне иза нас. Да је то трагично време иза нас, за шта захваљујемо Богу и нашем народу.

Сада је ово право јединство наше заједнице, и доказ праве хришћанске љубави. Зато одавде одлазим радосна срца. То ме храбри и уверава да овај народ овде остаје веран својој цркви и свом народу.

То благодатно јединство је наша драгоценост", каже за "Вести" патријарх Иринеј.

"Увек понављам речи апостола Павла, који каже: "Ми не тражимо ваше, ми тражимо вас. То је највећи дар нашој цркви, који очекујемо и који најрадије примамо. Нема више подела, наш је народ сада заједно, то треба подржати, то ће надам се бити на чврстим ногама, а да ће оне поделе за свагда остати прошлост", додао је он.

На питање о актуелним проблемима са којима се црква на америчком континенту и даље суочава, Иринеј је објаснио да то питање ствара неправославне и нехришћанске потешкоће.

"Знам, чујемо и даље за те проблеме између Управе у црквама и управљања црквеном имовином. И морам вам рећи то не приличи нама, јер оно што је црквено то је божије и то нико није могао узети. На жалост, још понегде чујемо - не дамо ми то Београду, ми хоћемо неке посебне управе у неким црквама. То ствара велике проблеме, неправославне и нехришћанске. Такво понашање не приличи нашем односу према цркви. Оно што је црквено то је свето, и чува се, а не присваја, како би неки волели да чине. Истина је, никада нисмо били без проблема, али морамо знати да су они спољашњи проблеми мање штетни и опасни, него унутрашњи, него ти које на жалост понекад имамо између нас. Свештеници су сигурно свесни свога позива и мисије које имају у народу, и ја верујем да се свих важних принципа у свом раду и држе", казао је он.

Говорећи о великом јубилеју хришћанства 2013. године у Нишу, он је објаснио да је битно пронаћи начин да се зближе католичанство и православље.

"Тај јубилеј је за нас велики догађај, јубилеј светског хришћанства, који нас обавезује, јер ће централна свечаност бити у Нишу. Надамо се да ће тај догађај донети нови однос међу хришћанским црквама и допринети зближавању и контактима и договорима о ономе што им је заједничко, како би разлике биле превазиђене и пронађено најбоље решење за сарадњу. Наравно, свако има право на своје мишљење о томе, ми тренутно имамо проблеме са неким нашим зилотима, али то су појединачна и уска мишљења, у крајњој линији и нехришћанска мишљења. А ми, православци, будући да чувамо веру апостолску, морамо помоћи и другима да дођу у контакт са том вером и православном традицијом и сазнањем", казао је Иринеј./.../