Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву, јер је на месту данашњег Призрена била римска Тheranda. Грци су га звали а наш га је а народ називао данашњим именом Призрен, сем тога и Презрен, Прездрин, Приздрен; Турци су га звали Торсерин и Персерин, Арнаути Призренди. Марко Миљанов га редовно зове Приздрен. У народним се песмама зове бијелим Призреном, убавим и питомим местом, српским Цариградом: „Рано рани српски цар Стјепане, у Призрену своме Цариграду". У споменицама и путописима име Призрен пише се и врло различито:призренски, Prizrien, Prizrenum, Presarin, Prisareno, Preseren, Prisreni, Preisereno, Priseren, Pereserin, Prisreno, Prisirien, Prisrine, Prisdeno, Pristren, Prisarin, Presren, Prisrena, Presari, Preserin итд. Види се дакле и по овим именима да су се данашњи народни називи Приздрен, Прездрин и Презрен, поред општег имена Призрен, чули и раније. У средњем веку Призрен је био једно од најзнатнијих трговинских места у српским земљама. Налазио се на најкраћем путу који је срце српских земаља, Стару Србију, везивао са јадранским приморјем, куда је готово сва српска средњевековна трговина ишла.

Није био много удаљен ни од солунског и босанског друма. Важност се Призрена подигла особито, кад се у њему решавала судбина Балканског полуострва: највећи свој политички и трговински значај постигао је Призрен за владе цара Стевана Душана, који га је учинио својом престоницом и који је у њему подигао манастир св. Михаила. Трговински значај Призрена у том времену види се нарочито по томе, што су Дубровчани у њему имали своју велику колонију, силне дужнике, у грађанству свој ђенерални конзулат; што су закупљивали и призренску царину, па су чак радили, најпре код краља дечанског, а затим код цара Душана, да им се за заштиту дубровачких трговаца у Призрену уступи чак акропољ призренски, castrum, castellum Presren, Prisarinum, како су то Дубровчани писали 1332. године. На томе су Дубровчани много радили, нарочито док је Душанова престоница била на Косову у Сврчину, и ја бих претпоставио да су Дубровчани хтели да имају тај кастел у својим рукама да би се заклонили од Арбанаса у евентуалним нападима њиховим на Призрен из тада још неосвојене и неумирене Албаније, а у споменицама има врло много вести и спомена да су дубровачки каравани и трговци много страдали од арбанашких разбојника. Разбојништво и напад на мирне путнике и трговце је стално занимање Арбанаса почев од 13. века па до наших дана. Још у 16. веку, по Канеју (1573), кроз Качаник се није могло проћи од разбојника арбанашких.

Дубровачки консул, по жељи призренских Дубровчана, становао је ста-лно у Призрену, и само је, кад је то потребно било на позив дубровачких трг-оваца, ишао на краљев двор у Сврчин код Приштине и на вашаре и тргове, а годишње два пута је обилазио све дубровачке колоније у Србији. Дубровачка се колонија у Призрену повећа, кад се у првој половини 15. века растури дубровачка колонија у Брскову. Економски и трговински значај Призрена у 14. веку види се по томе, што је град Призрен тада ковао и свој новац, као и сами владаоци и јачи феудали.

Турци су заузели Призрен ујуну 1455. године. Под 9. јуном 1455. године наш летописац је забележио: „Прими цар Призренац и Призрен стари 21 јуна". Да ли је овај Призренац онај кастел што га 1331. и 1332. године толико много тражаше Дубровчани за своје трговце? Изгледа да се дубровачка колонија у Призрену по турском освојењу Призрена смањила и растурила.

И за турске владе у 16. веку Призрен се помиње као да није био мала варош. Само Мехмед Хајредин Кукли-бег 1537. године имау Призрену 117 дућана и 6 воденица. У другој половини 16. века Призрен страда од Арбанаса и Синан-паше Ротуловића. Дечански је калуђер забележио под годином 1574: „Велики зулум бијаше тогда од Арнаута, особито од Махмут-беговића у Пећи, у Скадар од Иван-беговића, потурчени Бушатлије, у Призрен Синан-пашића Ротуловића, у Ђакову од Елсу-пашића. Две хиљаде христијане около ови вароши исекоше". У 17. веку Призрен се помиње као велика и знатна варош. Марин Бици (1610) описује Призрен као отворену варош „без зидова" (градских); има 8600 кућа, доста великих; готово све куће имају своја дворишта, као и сеоске ку-ће у Италији, и Призрен, по величини, не уступа ниједној вароши у Старој Србији осем Скопљу (које је од Призрена већа варош); варош је пуна чесама и живе, текуће воде, која окреће воденичке витлове и чини варош угледном и прекрасном. Софијски архиепископ Петар у својој историјској расправи о при-зренском епископату (1655) рачуна да у Призрену има 12 000 кућа, од којих су 30 католичких а остало православни Срби и Турци; у вароши се налази преко 300 воденица; Призрен се налази на врло лепом положају, а у пределу изобилном у житу, вину и риби. И Ст. Гаспари (1671. године) рачуна Призрен у ред главних вароши у Србији. Лепе нам податке о Призрену 17. века пружа Петар Богданић Бакшић, о коме г. Чеда Мијатовић мисли да је потомак Душанова Богдана. Призрен тргује највише вином и кордованом; у њему се израђују разне пушке и димискије. Око Призрена пуно је родних винограда, који дају изврсно вино. Масареки (1651 г.) помиње да призренски трговци извозе вуну чак у Германију преко Београда. Види се, дакле, да је сточарство било развијено на Шар-планини. Али је Призрен и у 17. веку страдао од планинаца Арбанаса, нарочито од Миридита, како то Бакшић истиче. Иако је католика било мало, 30-40 кућа, у 17. веку столује католички владика, који је потчињен софијском католичком архиепископу. Понекад је Призрен страдао од нових турских намета. По једном запису, 1651. године у Призрен дође Мехмет-паша и узе од народа 10 000 акчи на име новог намета дотле ненаплаћиваног „кафтан-акче": „А он узе 10.000 ва та оскудна и нуждна времена, ох!", вели тај јадник који је цео запис дао.

У 18. веку Призрен се помиње као „место Призрен". У њему је при цркви св. Ћорђа православна митрополија и православни се митрополит зове призренски и рашки. Занати су му организовани у еснафе (1788. г. помиње се еснаф мутавџијски у Призрену). При крају 18. века и наш је Призрен настрадао од Арбанаса, када су пострадале и пропале многе вароши и села у српским земљама од крџалија и Арбанаса. Поп Сава из Призрена забележио је: „На 1795 года пленен бист Призрен од Махмут-паше" (Бушатлије). Призрен је тада морао љуто пострадати од тог Бушатлије и његових Арбанаса, кад је ускоро после тога барон Феликс де Божур нашао у Призрену број становника мањи од броја кућа (домова) у 17. веку: Божур рачуна у њему 7-8 000 становника, а Пуквиљ (1805) Призрен, некад богат и велик, зове доста насељеном варошицом (Prisrendi, petite ville assez peuplee).

Где се дело оно многобројно призренско станивништво 17. века? Веро-ватно се разбегло испред арбанаских армија, а свакако је нешто и изгинуло. Иако је Призрен при крају 18. века љуто настрадао, ипак се он у 19. веку брзо подигао. Један француски извештај из почетка 19. века помиње Призрен као варош прилично насељену на важном трговачком друму који је водио из Скадра преко Призрена и Тетова у Скопље; становници су му нешто муслимани а нешто хришћани, а језик им је српски; Призреном управља бег зависан од охридског паше.

Вук Караџић помиње 1827. године Призрен као стари град с великом вароши. Ами Буе (1840) узима да је Призрен једна од најлепших и најбогатијих вароши у европској Турској. Има преко 26 000 становника. Разни занати, ве-ли Буе, и његова транзитна трговина између Турске и приморске Арбаније учинили су да се повећа богатство и број његова становништва; има покривену чаршију, 12 великих џамија, више сахатних кула, једну православну и једну католичку цркву; столица је православног владике; није тако прљав као остале вароши у Турској.

После овог лепог напретка Призрен се непрестано повећавао и богатио. Гилфердинг 1857. године рачуна у њему 4 000 домова. Тада је и Призрен био у трговинским везама са Београдом, Сарајевом и Скадром; становништву је гла-вно занимање била трговина, која је претежно била у рукама православних; жива је била призренска чаршија и захватала је неколико покривених улица. Хан (1863) рачуна у Призрену на 46 000 становника и 1 200 дућана у чаршији. Призрен је тада сматран за главну оружницу на Балканском полуострву, јер се у њему много оружјаизрађивало. Поред многих пушкара било је много и табака и терзија. Призренски се сахтијан извозио у Маџарску, други се призренски производи извозили на све стране, нарочито у Мисир и Србију. Трговина је сва била у рукама хришћана. Али је тада већ друм скадарски постао несигуран и рђав, да се Призрен почео окретати Солуну, одакле је добивао енглеску робу. Мекензијева и Ирбијева не смањују Призрену број становништва, али тврде, разуме се погрешно, да је „сасвим без икакве политичке и трговинске важности". Важну статистику Призрена пружа поуздани Милер у својој Арбанији (1844). Он рачуна да у Призрену има 6 000 кућа, од којих су 4/5 Срба и сматра Призрен као једну од најкраснијих, најбогатијих и најраднијих вароши у Турској. Од 1912.године, после 457 година, Призрен је поново у саставу Србије

Српска војска у ослобођеном Призрену

Радомир Путник                      Петар Бојовић                     Степа Степановић            Живојин Мишић

Мушутиште, изворно Муштиште, потиче од старосрпске речи „муштина“, што значи мужевност, човечност, чојство или надчовечност. Место са људима таквих особина је названо Муштиште, које су доцније досељеници модификовали у Мушутиште, што је данас административни назив за ово место. Људи овог насеља и осталих места у Подгору, у предхришћанском периоду, као стари Срби, имали су закон крвне освете „око за око, зуб за зуб“. Са пријемом хришћанства полако се напушта ово обичајно право и све више се код људи устаљује „муштина“ као узвишена особина праштања.
Село Мушутиште је удаљено једанајест километара југоисточно од Суве Реке. Налази се у Призренском Подгору и познато је из средњовековних повеља српских владара као Машутиште што потиче од старосрпске речи „маж“, односно муж. Село је познато по старим црквама – Свете Богородице Одигитрије из 1315.године, и црква Светог Симеона која је исчезла и о којој се не зна када је подигнута. Обе цркве помињу се у повељама Стефана дечанског, из 1326.године, и цара Душана, из 1347 /48.године, у Призренској повељи из 1326.године, којом Стефан Урош III Дечанског даје села и повластице епископији призренској – храму Богородице Љевишке пише:
“И још приложи Краљевство ми цркву Светого Симеона у Машутиштима са људима и виноградима и са млиновима и са земљом тих људи, с баштинама и с купљеницима”. У Арханђелској повељи, из 1347/48. године се наводи:
“…село Машутишта и с црквама Светом Богородицом и Светим Симеоном, са земљом и с виноградима и с воћем и с дудињацима и с млиновима и са Чревоглаждем и с Топличанима и с планином; а међа му је од Неродимља и од Сиринића и од Селца: Планина Грмовата и Болован с Висетицама, у Островицу, и од Островице у Љешеву Рудину до међе Бусињске”. У наведеним повељама помињу се виногради, млинови, воћњаци и дудињаци, које су ове цркве поседовале. Поседи са дудињацима указују и на производњу свиле од свилених буба.
На брду изнад села Мушутишта, у подножју планине Русeнице, налази се манастир Свете Тројице – Русeница, познат по свом Катастиху – поменику који се почео водити од 1465. године. У планини Русeници налази се испосница – природна испосница Русeница. У изворишном делу Матоског потока налазе се неколико испосница.
Једна од најстаријих цркава у Мушутишту је мала једнокубна црква Успеније Свете Богородице Одигитрије. Задужбина је врховног дворског управника државних добара (дагнаца) Драгослава, казнаца, његове жене Јелене, сина Станише, кћери Ане и година 7823 (=1315), индикта 5. Овај лепо клесани натпис претставља најлепши и најстарији српски епиграфски споменик. Црква је грађена наизменичним редовима опеке и камена. У основи има облик правоугаоника 10м X8,35м. Кубе и сводови били су још много раније срушени, па су претрпели неке преправке. Фреске су из периода непосредно после градње цркве из 1315. године. И оне су биле очуване у деловима све до 1999.године, када су албански екстремисти потпуно уништили ову цркву. Међу ликовима ратника, архијереја и светитеља је портрет просветитеља светог Климента Охридског Овај портрет је био један од три најстарија. Сматра се да су остаци фресака у цркви Успеније Богородице Одигитрије у Мушутишту била међу најлепша дела уметности у доба краља Милутина. У цркви су се чувале две престоне иконе Христа и Богородице рађене 1603.године. Према наводима Петра Костића, црква је са једне стране била затрпана земљом све до 1856.године, због чега није служена божја служба. Тадашњи митрополит Мелетије заузео се и уз помоћ игумана манастира Свете Тројице Серафима Милошевића, житеља Мушутишта и околних села земља је уклоњена. Хаџи Тома Грудић, трговац из Призрена, приложио је три хиљаде гроша да се црква доведе у ред. У њој се почело служити, а за старешину је дошао јеромаонах Јеротије Чекрџић из Призрена. После њега монах Гедеон Чукуљевић, који је био пореклом из жупе Гора. Купљена је земља у селу за цркву, а прилозима и трудом Гедеона подигнута је код цркве двоспратна зграда. У њу се сместила школа. У цркви на дан Велике Госпојине (Гољем Госпођиндан) скупљао се народ на сабор 15/28. августа.

Манастир Свете Тројице је у подножју планина Русeнице на два километра јужно од села Мушутишта. Петар Костић наводи да је на висоравном подножју планине Дoње Ликопољане. Манастир се могао видети са пута Урошевац-Призрен из села Дуља. Види се и из села Будакова и Mачитева. Не зна се тачно када је манастир подигнут и ко га је основао. Сигорно је да је манастир постојао и пре 1465.године. Постоји познати поменик овог манастира. У њему је убележено на хиљаде дародаваца из скоро свих села призренске околине и других крајева. Овај поменик је био на чувању у манастиру Светог Марка Коришког. Када је манастир Свете Тројице обновљен 1836.године, поменик је враћен и преведен. Задржане су старе корице обложене кожом. Има 80 листова старих и пет уметнутих, али нису означени бројевима. У поменику су уписана лична имена приложника и места. Из њега сазнајемо када су калуђери ишли и писали пописе. Посебно се из писаних имена и места сазнаје о првој генерацији која је примила ислам и дали прилоге манастиру у спомен родитеља, браће и сестара хришћана (пример села Гунцата). Нека имена наведених села данас не постоје: Војинец (између Љешана и Сопине), Воисоловица (пропали манастир између манастира Грачанице и Јањева), Вучитрн (између села Целине и беле Цркве), Градец (пропало село у призренском округу), Доленце (Подримски срез-између села Сеника, Ладровца и Беланице) и друга села као Петрова црква (између Малишева, Човића, Драгобиља), Полатица близу цркве Светог Петра Коришког), Ладвец (близу Ораховца), Стратиновце (од села Грековца) и др. Када је о овоме писао Петар Костић, од 50 села која су уписана, а која спадају у призренски округ, само су шест чисто православна, 13 мешовита, седам у која су потурице, а још говоре српски, а у 24 су Арнаути, односно поарнаућени Срби, али сви мухамеданске вере.
Поменик манастира Свете Тројице је из касе цркве Светог Ђорђа у Призрену узео и однео, као и друге вредности за време бугарске окупације 1915-1918.године, бивши митрополитски намесник Стефан Карајанев из Велеса.Манастир је имао збирку рукописних књига писаних од 14 до 17 века. У њему се налазио један рукописни Апостол из 14-15 века. У њему је сликана икона 1603.године. У манастиру се чува шестокраки фењер, дар призренских занатлија који су помогли, у 19 веку, обнову манастира и изградњу манастирских конака. Исајије Туцак, призренски митрополит, који је посвећен 1731.године, обишао је Призрен и околна села те године. Стигао је у село Мушутиште, али не у манастир Свете Тројице. Манастир је опустошен 1681. и 1731. године, а свакако и 1690.године, када се свештенство разбегло. То је време када су Турци прогнали аустријску војску из Призрена.
Обнову манастира помогао је Аксентије II, игуман манастира Светог Марка Коришког прилогом од 200 дуката. Димитрије Гудић из Призрена, у калуђерству назван Дионисије, почео је са обновом према запису на књизи Филага. Поставио је темељ цркви и наставио зидање на Светог Мирона, 17. августа 1836.године. Архијереј Ананије, митрополит призренски, освештао је цркву у мају 1837.године.
Свакако да пре тога, у време владавине моћника паше Ротулових, Дионисије није могао много урадити. После одласка Мехмед -паше 1836.године, услови су били повољнији. Јеромонах Дионисије подигао је у цркви малу собицу 2,5X2, која је 1903.године порушена.
У току пустошења манастир је изгубио своје забране (шуме) и земље. Шуму су одузели мухамеданци Мркоњићи из Мушутишта. Браћа Десићи, добротвори из Мушутишта, поклонили су манастиру једну повећу њиву звану Јаловац. Настојањем Дионисија, Мушутиште своје забране око манастира поклонило је манастиру. Шуме и манастир Свете Тројице су од тада чували по наследству Арнаути из села Грековца. Они су добијали напојницу од 500 до 1000 гроша годишње. Чувари су били Неза Ибраим (Neza Ibraim) и његови братанци Асан, Рамо, Абдија и Усеин. Дионисије је за игумана произведен 1825.године, после смрти његовог старешине. Умро је 1846.године.
Митрополит Игњатије поставио је за старешину Хаџи Макарија и то добро уновчио. Од манастира је узео 2000 гроша и одредио да манастир годишње шаље Патријаршији, тј. у његов џеп по 1000 гроша. Игњатије се сматрао као један највећи глобаџија своје пастве, цркве и манастира. На захтев Призренске црквене општине Хаџи Макарије је уклоњен. На његово место је дошао Серафим Милошевић. Он је много учинио за подизсње манастира. Тада је манастир продужен. Купљена је једна кућа за манастирски метох. Серафим је био родом из села Цапарца, а као дете је дошао у манастир Свете Тројице где је одрастао и замонашио се. Године 1854. дошла су из Призрена сабраћа Јеротије и Самуило. После њих дошла су још три: Никодин, Петроније и Теофило Аспрић. Никодин је био из села Брод (Гора) из породице Шутановић. Његови рођаци у Призрену називају се Дебаловићи и Једибелић. Петроније је Пећић Радивојевић из Призрена.
Тодор Мутовски из Пеште приложио је звоно 20. јуна 1858.године цркви Призренској – храму Свете Богородице, то је написао на звону. После смрти игумана Серафима, митрополит је за тутора овог манастира одредио Младена Чемерикића, из Призрена. Он је управљао манастиром три године. Митрополит Мелетије није хтео да постави за управника младог Теофила све до 1861.године. Теофил је био старешина манастира све до 1872.године, када је отишао због сукоба изнеђу призренске црквене општине и Цинцара око цркве Светог Спаса. После јеромонаха Теофила Аспрића, за старешину манастира Свете тројице дошао је поп Јован Поповић-Дворанац. Он је дошао у манастир после смрти сина јединца . Био је удовац. На дужности је остао до смрти 1876.године. После тога других калуђера у манастиру није било. Управу и старање над манастиром преузео је Петроније, игуман манастира Светог Марка Коришког. Касније, за време Петронија и управе, кроз манастир су прошли: Коста Хојевић из Скадра, Коста (Коча) Вукић из Призрена, а после замонашења добио име Кирил (волео је да пије), јеромонах Никодин из манастира Светог Марка (бавио се воћарством), архимандрит Хаџи Јанићије Митровић, старешина манастира Српског Подворја у Москви. Петроније је отворио 1882.године школу у манастиру, а за учитеља је наименовао тадашњег искушеника Косту Хојевића из Скадра, али је и он мало радио, јер сељаци нису хтели да шаљу децу у школу.
Јанићије Митровић је провео пет до шест година у манастиру, а умро је у Призрену 1905.године. Служио је у капели Призренске богословије. Године 1909. долази Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, родом из Призрена. Севастијан је ступио у монашки чин у Хиландару.
Манастир Свете Тројице имао је 10 хектара обрадиве земље и око 300 хектара под шумом. У обнови манастира учествовали су еснафи призренских занатлија и појединци трговци и занатлије града. Посебно је велики допринос призренских занатлија у изградњи манастирских конака. Стефан Церић, механџија из Призрена, четрдесетих година прошлог века подигао је чесму у најстаријој манастирској згради која је изграђена западно од цркве. На тој згради подигнут је 1885.године још један спрат. Тада је манастирски тутор био Анђелко Секулић из Призрена. На том спрату саградили су собу звана шарена соба мутавџије из Призрена. Собе су изградили и Младен Чичкаревић, Арса Савић-Аљуш, Марко и Саво Синадиновић, Манојло Лазаревић и Анта Дејановић, сви из Призрена. Подигнуте су и зграде: двоспратница источно од цркве, дужине 20, а ширине 8 метара и двоспратна зграда јужно од цркве. Њу је подигао игуман Теофило. Зграда у дужини има 40, а у ширини око 9 метара. У овој згради саградио је собу Васиљ Ђорђевић Чифуче из Призрена. Призренци су 1911.године основали друштво за унапређење манастира Свете Тројице и Светог Марка. Друштво је сакупљало новац и на згради коју је подигао игуман Теофило саградило 12 соба и неколико малих кухиња за потребе манастирских гостију. Тада је изграђено два километра колског пута од Мушутишта до манастира. Мутавџија еснаф из Призрена подигао је , јула 1864.године, чесму у дворушту манастира. Својим прилозима учествовали су и чланови Друштва за обнову. Као утемељивачи дали су прилоге Стева М. Димитријевић 15 турских лира, призренска банка 10 турских лира, Српска комисионерска радња Призренаца у Солуну пет наполеона. Срби Призренци из Америке послали су 16 наполеона. Својим тестаментима завештали су манастиру Свете тројице по 100 наполеона Хаџи Димка В. Патрногић и Гига Хаџи Јакић из Призрена. Крста Лазић, трговац, и Ђорђе Станојевић, Ћурћија, дали су по два наполеона манастиру. Поред чесама у самом манастиру, у шуми постоји чесма звана Шугава чесма. Вода са ове чесме сматра се лековитом за лечење од шуге.
Призренци су радо и често долазили у посету овом манастиру. Посебно су долазили лети ради опоравка. Многе породице из Призрена и околине долазиле су и ту проводиле по неколико дана на Духове. Тада је био црквени сабор, који је трајао три дана. Коришћени су изграђени манастирски конаци. Многи су проводили време на манастирским ливадама, или колибама које су спремане за дане саборског славља. Манастирски гости доносили су храну и пиће али је и спремали у манастиру. Део намирница слат је из града. У најтеже време туторску дужност је обављао Тодор Арсић-Ункић (Симеунка), трговац из Призрена. Он је био око 20 година тутор у манастиру Свете Тројице.
У литици стене која је висока преко 60 метара на изворишном делу Матосног потока, постоје у шест редова једна изнад друге , неколико испосница. Све испоснице повезане су међусобно стазама и исклесаним степеницама. У неке испоснице је прилаз могућ, а у друге отежан. Испосница на шестој зони је неприступачна. На врху стене је Градац са остацима Старог Градишта, које се пружало у правцу север-југ површине 120X30 корака. Сада је на овом узвишењу (1 226 м) јужно од Мушутишта подигнут ловачки дом.
У планини Русиници, у стрмој стени висини од 15 м, налази се природна пећина. Јужна отворена страна пећине зазидана је високим зидом. Пећина је имала приземни део и спрат са по две одаје. Иза једне одаје на спрату у стени је исклесана ћелија. Пећини се прилазило са бочне стране. На падини су остаци клесаних степенка. У овом крају Мушутишког Подгора, као и у селу Кориша, пећине-испоснице грађене су у 14 веку. У то доба било је много испосника.
За време Топличког устанка, августа 1917.године, пребегао је свештеник Димитрије Димитријевић из крушевачког округа са седам другова комита. Најпре су дошли у село Велика Хоча и сместили се у кућу Ноје Бркића, затим су тајно дошли у манастир Свете Тројице код Мушутишта. У манастиру су провели два дана. Отишли су у Сиринићку жупу да би се прикључили фронту. Група је откривена од стране бугарских власти и похватана. Код њих је пронађена забелешка о кретању. На основу бележака ухапшени су из Велике Хоче мајка Ноје бркића Иконија (75 година), Нојина жена Савета и сестра Султана. Ухапшени су и из манастира Свете Тројице Хаџи Севастијан Лукић Сарић, из Призрена, и манастирске слуге Лаза и Кузмин. Сви су одведени у Ниш. У Нишу су осуђени на смрт: Савета, жена Ноје Бркића, Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, Лаза и Кузман.
У Мушутишту је од 1912. године, после турског ропства, поново устаљен обичај ”Ранило”. Он се обављао јануара месеца. Тог су дана, сеоске девојке устајале рано пре зоре, окупљале испред цркве, палиле ватру и певале разне песме.
Ту се играло и певало до пре свитања када се одлазило кући. Обичај “Ранило” је посвећен здрављу села и породицама а посебно стоци да се умножи и обогати домаћинства.
Новембра месеца 1915. године,Мушутиште је пало под Бугарским ропством. Учињени су велики и тешки злочини.Народ је умирао од глади, а поред интернације и присилног рада, денационализација Срба је била присутна на сваком месту.
Тако је било све до децембра 1918.године, када је формирана држава СХС, односно од јануара
1929.године Краљевина Југославија.
У новоформираној држави Мушутиште је било прикључено Подгорском срезу са седиштем у Сувој Реци. Село је у овом периоду било вишенационално. У њему су живели Срби и Арнаути (исламизирани и албанизирани Срби) у проценту 50:50%.
Народ је обострано обављао и неговао традиционалне обичаје: “Лазарице”, “Бадње вече”, “Ранило” и др.
Неки обичаји су постали саставни део живота и осталих Мушутиштана; тако је “Бадње вече” постало саставни део славља и у Арнаутским породицама.
Када је 06.априла 1941.године окупирана, иначе до тада солидни односи мештана, изменили су се и поједини арнаутски силници уз помоћ албанских окупатора настојали да српски живаљ протерају или албанизују.
По ослобођењу Мушутишта 22.октобра 1944.године, пришло се одмах изградњи. Тако временом село израста у развијено урбано насеље, са око 8.700 становника мешовите националне структуре. Седамдесетих година 19 века око Мушутиште има 195 домаћинства са 1130 Срба и чине изузетне напоре да у прокламованом братству и јединству издигну себе изнад свих оних који желе сукобе. То је, са једне стране, омогућило да Мушутиште добије електричну енергију, успостави ПТТ мрежу са 200 телефонских бројева, здравствену станицу, Дом културе са библиотеком, земљорадничку задругу, више продавница мешовите робе, водоводну и канализациону мрежу. Изграђена је и фабрика спортске конфекције звана “Нерезина”. Са друге стране, безусловно и прегорно подаништво братству и јединству и опортуно понашање у односу на албански национализам, омогоћило је распласавање албанског сепаратизма.
Сепаратизам који излази из илегале 70-их и 80-их година 19 века захватио је и село Мушутиште. Први су на удару били школа и њени наставници. Због тих поремећених националних односа и деловања арнаутских сепаратиста, који су били на страни албанског иредентистичког покрета, један велики број учитеља и наставника Срба из Мушутишта, се иселио и тиме нанео велики ударац Србима из Мушутишта. Нагли и масовни одлазак учитеља и наставника је, са једне стране подстакао остале мештане на исељавање, а са друге стране потпуно блокирао рад школе у настави на српскохрватском језику. То су били: Цветко Савић, Ана Савић, Михајловић Станимир, Михајловић Слободанка, Илић Златан, Стојковић Јован, Петровић Огњана, Стојковић Слободанка,Михајловић Ранђел и Михајловић Драгица.
Међутим, без обзира на непатриотски чин њихових учитеља и наставника, део Срба Мушутиштана, никаква окупација, ни прогони са њихових праисконских огњишта нису могли да их покрену, јер су решили да своју дедовину, прадедовину и чукундедовину чувају као један. Живели су и борили су се за очување својих огњишта, обичаја и вере на челу са поповима: Кампарелић Цветком, Нашпалић Александром и другим. Ова мукотрпна борба и отпор до последњег егзодуса.
Многобројне цркве и манастири у којима су обитавали учени монаси и посебно образовани попови имали су статусе образовних институција за становништво села Мушутишта. Цркве, а посебно манастири, и за време турске окупације били су главни културни и просветни центри, носиоци писмености и образовања. Преко цркава, манастира и њихових школа, народне традицијеи усмене народне књижевности, одржавала се непрестана веза са богатом прошлошћу. Оне су подизале народну свест, чувале језик, обичаје, јачале дух отпора и бодриле на истрајност. У тим веома тешким условима основана је 1846. године, прва школа у Мушутишту после пада српске царевине, при манастиру Свете Тројице.Ову школу отворио је “много заслужни архимандрит Дионизије Петровић, игуман манастира Свете Тројице, а за учитеља поставио Јеромонаха Константина родом из Галичника, среза дебарског. За посао који је обављао био је исплаћиван 400 гроша годишње, храну из реченог манастира и из села”.
После извесног прекида, школу је обновио игуман овог истог манастира Петроније Радивојевић 1882. године и била је за децу из оближњих села. За учитеља је поставио Косту Хојевића, старошколца, родом из Скадра, иначе искушеника тога манастира. Али је и ова школа после годину дана престала да ради, јер сељаци нису показивали интересовање за школовање своје деце.
Септембра месеца 1896. године у Мушутишту је поново отворена школа као црквено-општинска у конаку цркве Свете Богородице Одигитрије и од тада рад ове школе не престаје, све до 1928.године, када је изграђена школска зграда у којој се одвијала даља настава.За старешину је постављен Јеромонах Јеротије Чекрџић из Призрена а после њега Монах Гедеон Чучуљевић, пореклом из Горе (Општина Драгаш). Гедеон Чучуљевић је чак за цркву купио и нешто имања. Тада је од прилога Хаџи Томе Гудића и залагањем свих подигнута црквена зграда, у којој су почела да се образују деца овог села.

Текст преузет са портала ХОДОЧАСНИК.

У Мушутишту је  до 1999. године у 500 српских породица живело скоро 2000 Срба. Презимена фамилија које су живеле у овом селу су Борисављевићи, Станисављевићи, Михајловићи, Лазићи, итд.

1999. године сви су протерани, а имовина им је потпуно уништена. Пореушена је и црква из 14. века.

Повратак Срба у овом селу ометају локални Албанци, који организују протесте и прете Србима.
И поред претњи, Срби сваке године организовано долазе у своје село и на темељима порушене цркве служи се Света литургија.