Село Церница је мешовито село у околини Гњилана, у коме данас живе најхрабрији Срби на Косову и Метохији, раштркани у три сеоске махале, између Албанаца који су најблаже речено непријатељски насторојени против преосталих Срба.

На брду изнад села је црква Св. Илије, саграђена 1926. године, која није избегла страдање. Иако је цркву чувао амерички КФор, Албанци су успели да поставе експлозив, када је уништен олтар, али су Срби скупили снагу и храброст, уз помоћ донатора и обновили цркву која данас краси ово село. На св. Илију 2. августа, када је и сеоска слава, у порти цркве играло се коло, од 1999. године све се променило.
Недалеко од цркве Св. илије налази се црква Христа Спаситеља. Верује се да темељи датирају од средњег века. Недавно је обновљена средствима Владе Косова.
У доњој махали где и данас живи неколико српских породица налази се црква Св. Петке и још једно српско гробље.
Ни муслиманска џамија није остала читава за време  бомбардовања, када су у селу биле добровољачке снаге из разних крајева Србије.
Назив Церница се по први пут спомиње у време деспота Стефана. У делу од Цернице до Гумњишта било је тринаест средњевековних манастира, данас су познати темељи само два који се налазе у Церници, црква Христа Спаситеља и црква Св. Петке.
Фамилије Петровићи и Криворечани у Церници су досељене у 18. веку. Од Албанаца у Церници данас живе поарбашени Срби из витинског краја, а данас су познате као фамилија Смакића који су ислам примили у 18. веку, када су се из Могиле доселили у Церницу.
Сеоска школа, која је деценијама уназад била мултиетничка, данас је етнички очишћена од Срба, а преостала српска деца у Церници школу похађају у оронулој сеоској кући.
Србе у Церници поред тадашњег председника Бориса Тадића, посетили су и високи представници УНМИК-а и КФОР-а, али се њихов живот није значајније променио и поред  бројних обећања која су брзо утонула у заборав. Нажалост бројни напади на Србе, убиства, рањавања, паљења и минирање српских кућа нису окарактерисани као теросистички чин од стране међународног фактора на Косову и Метохији.
Они најистрајнији Срби из овога села и данас живе у Церници у најгорим условима за живот.

Од 1999. године под заштитом КФОР-а убијено је седморо Срба, међу њима и једно четворогодишње дете које се играло на улици. Рафалом из непосредне близине испред продавнице 28. маја 2000. године убијена су тројица Срба, међу њима и мали Милош, а неколико Срба је било теже или лакше рањено. Нико није одговарао за овај злочин.

Миломир Савић (1968) умро је у америчкој бази Бондстил код Урошевца од повреда задобијених од експлозије две бомбе које су бачене на српске куће. Овај човек је рањен у ногу, а по свему судећи је искрварио због неблаговременог пружања медицинске помоћи. Нико није одговарао за ово убиство.
Од комшија до љутих непријатеља, Албанце и Србе у овом селу које је до 1999. године било пример суживота, довео је рат и бомбардовање које се након доласка КФор-а претворило у ноћну мору за Србе. Наравно ни Албанци нису поштеђени страдања, али је цена коју су Срби платили ипак превисока.
Од 170 српских породица које су до 1999. године живеле у Церници , данас је остало тек двадесетак.
Прети опасност да Церница ускоро остане без иједниог Србина.

Оне који на дан сеоске славе посете цркву, на улазу у гробље чека споменик малога Милоша кога  убише само зато што је био Србин.

Убијени су:

Петровић Милош 1996-2000

Стојановић Божидар 1946-1999

Васић Благица 1957-1999

Васић Војин 1942-2000

Симијоновић Тихомир 1955-2000

Трифуновић Трајан 1963-2002

Савић  Миомир 1968-2003