Косовска председница Атифете Јахјага требало би да дође у Београд 1. новембра, јавља ТВ Клан Косова.

Према писању приштинских медија, Јахјаги је стигао позив да учествује на трилатералном састанку који ће у Београду организовати Европска комисија.

Портпарол председнице Косова Арбер Влахиу потврдио је да је од Европске комисије стигао позив за Јахјагу у њен кабинет, преноси портал „Телеграф” на албанском језику.

„Позив је стигао и тренутно се разматра могућност посете председнице Косова Београду”, рекао је Влахиу, додајући да званична одлука још увек није донета.

На тај трилатерални састанак, како преноси „Телеграф”, позвани су премијер Србије Александар Вучић и премијер Албаније Еди Рама.

Споменик НОБ-а у центру Косовске Витине који је делимично порушен багером јануара 2013. године, пре неколико дана је уклоњен из темеља, највероватније одлуком општинске управе, а на истом месту се  данас  налази смопемник Албанца, припадника УЧПМБ формације који је погинуо у околини Прешева у окршајима са српском полицијом.
Споменик Ноб-а је 2013. године порушен као одговор на рушење споменика УЧПМБ у центру Прешева у присуству  полиције о чему сведоче аматерски видео снимци. Након што су снимци изашли у јавност КПС је суспендовала двојицу полицајаца, претпоставља се да су они не дуго затим враћени на посао. Тих дана је на Косову и Метохији порушено више хиљада надгробних и културно историсјских споменика са симболима српске државе и Православља.
Већина споменика на српском гробљу у Косовској Витини порушено је протеклих 15 година, на тај начин се полако склањају трагови постојања српства на овим просторима, уз упорно ћутање српских власти.

КИМ Радио: И поред најављеног смањења осигурања од стране косовског МУП-а, возачи који путују из правца Косова или централне Србије и даље плаћају висока осигурања за своја возила.

Плаћање осигурања је резултат договора о слободи кретања који су пре више од три године потписали представници Београда и Приштине.

Преговарачи, Борко Стефановић који је у то време представљао Београд и Едита Тахири као представник Приштине, говорили су да ће овај споразум донети олакшице грађанима.

Једину и највећу корист од споразума о слободи кретања већ три године имају само осигуравајућа друштва с обе стране, казала је на дебати у Медија центру новинарка дневног листа „Новости“ Драгана Зечевић.

„Пошто живим у централној Србији, а често долазим на Косово, лично сам највише погођења плаћањем осигурања на прелазима. Могу слободно да кажем да споразум није донео слободу кретања већ ју је само ограничио и свео је на слободу коштања. Могу да путују само они који имају новца“, казала је Зечевићева.

Највеће суме новца за осигурање дају превозници. Богољуб Маринковић власник агенције за превоз робе и путника „КИМЦО“ казао је да на годишњем нивоу његова фирма издваја преко 10 хиљада евра.

„Решење поблема је чисто техничка ствар. Треба потписати уговор између самих осигуравајућих друштава без укључивања држава“, рекао је Маринковић.

За решење проблема око наплате осигурања потребна је јака политичка воља Београда и Приштине, самтрају аналитичари.

„Владе су на споразум гледале са ускодржавних интерса, а не интерса грађана и још нису прихватили европску филозофију без граница. Гледали су да од тога профитирају и да држе своје „стадо“ на окупу неким нормама“, рекао је аналитичар Фадиљ Љепаја.

„Превазилажење ове ситуације не може другачије без мешања политике. Овим осигурањима се убира новац којим се пуне буџети. Премијери двеју влада или ресорни министри треба да се договоре око решења овог проблема“, казао је новинар и аналитичар Фатмир Шехоли.

На административним прелазима где се осигурања и плаћају, возачи аутомобили са регистарским ознакама централне Србије за седмодневни боравак на Косову издвајају 20 евра.

Мађутим, за путничка возила која долазе са Косова, осигурање је знатно скупље. Возачи са КС таблицама на месечном нивоу издвајају 105 евра, док они који на својим возилима имају РКС ознаке плаћају око 200 евра месечно.

Породица Синђелић пореклом је из Ђаковице са Косовова и Метохије, одакле су отишли 1999. године. Стеванови родитељи Новица и Славица, имају још једног сина Ненада и ћерку Светлану, а у тренутку инцидента, они су путовали на Косово, како би обишли Дечане и још поједина места.

Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић саопштио је данас да је припадник српске Жандармерије Стеван Синђелић преминуо од последица рана задобијаних у нападу на српку полицију у Копненој зони безбедности.

Синђелићеве колеге, поред бола за изгубљеним другом и пријатељем, имају осећај да су „глинени голубови“ у игри коју им намеће међународна заједница.

- У таквој свирепој игри, албански сепаратисти вечито имају попуст, увек за њих имају разумевања они који су и признали ту квазидржаву на југу Србије. Да ли ће и овога пута смрт колеге Синђелића бити образложена као пуки стицај околности, а да се не каже истина о томе шта смрт колеге заправо јесте: злочиначки терористички напад на државу Србију и њене представнике: жандарме у коме је Стеван Синђелић дао свој млади живот за Србију - кажу колеге убијеног Синђелића.

У јутрошњој размени ватре, убијен је и један Албанац, чије тело се и даље налази на месту сукоба.

Стефановић је изражавајући саучешће породици полицајца Стевана Синђелића истакао да ће захтевати да се починиоци овог терористичког акта пронађу и најоштрије казне.

Хитац је дошао са косовске стране, а припадник Жандармерије Стеван Синђелић је погођен у главу.

Нови инцидент догодио се јутрос када су непознати нападачи, препоставља се да је реч о крадљивцима шуме са Косова, отворили ватру на припадника Жандармерије и ранили га.

У размени ватре с полицијом јуче је рањен један шумокрадица код Куршумлије.

Албанац З.Н. (40) који је рањен у окршају са полицијом код Мердара 27.августа, пребачен је у Клинички центар у Нишу и налази се у стабилном стању.

-Пацијент је задобио прострелну рану натколенице и прелом бутне кости. Његово стање је стабилно и биће оперисан како би прелом био фиксиран, изјавио је др Милош Станојловић са Ортопедске клинике КЦ Ниш.

"Није толико страшно умрети, колико је страшно бити жив сахрањен", пише на споменику убијене деце у Гораждевцу, чије убице и данас на нишану држе српску децу на Косову и Метохији, јер косовске власти и међународне мисије на Косову нису способне или не желе да их приведу правди.

Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (12) убијени су на Бистрици, док су њихови другови Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) тешко рањени.

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца а њихове породице завијене у црно. Међународни званичници ништа нису учинили да побољшају положај Срба, а није учињено ништа да се пронађу злочинци који су пуцали у децу. Комесар УНМИК полиције Штефан Фелер изјавио је тада да ће “преврнути сваки комад земље како би пронашао убице деце”, обећање је нестало, а злочинци су наставили да убијају и протерују Србе са Косова и Метохије . Савет безбедности је чак одржао и једну вандредну седницу. Али све се на томе и завршило, све те изјаве и седнице биле су пука формалност. Ми то знамо данас, а албански терористи су то знали још тада, тог 13. августа 2003. године, јер су само четири дана касније (17. августа) поново пуцали на српску децу, и то у центру Гораждевца, али срећом, тада нико није страдао.

Не треба заборавити да је убијање деце у Гораждевцу извршено усред бела дана, да Кфор није хтео да обезбеди пратњу за рањену децу, да је била среда - пијачни дан, и да су Албанци на пијаци оставили своје намирнице и насрнули на ауто који је превозио дечака са седам прострелних рана на телу, у коме је остало још литар и по крви, бијући песницама и камењем и њега и његове спасиоце. Не треба заборавити да се истрага злочина у Гораждевцу ни до данашњег дана није померила са места на коме је била у почетку, тј. да је и даље на нули.

Исповест дечака који је  преживео масакр у Гораждевцу

АЛО: Није толико страшно умрети, колико је страшно бити жив сахрањен – гласи натпис на споменику жртвама албанским терироста и НАТО агресије у малом селу Гораждевац, оази и истовремено гетоу српског становништва у Метохији. На споменику су и портрети двоје деце – Панте Дакића и Ивана Јововића. Они су погинули 13. августа 2003. године на обали реке Бистрице, када су непознати нападачи отворили ватру на људе који су се одмарали.
Још четири тинејџера тада је рањено, за једног од њих, 15-годишњег Богдана Букумирића лекари су давали следећу прогнозу: 96% да ће умрети, 4% да ће преживети. Он је преживео. Сада има 24 године, живи у Београду, и прочитавши недавно на сајту Гласа Русије материјал о недавним испадима вандала на Косову (они су пуцали и по споменику у Гораждевцу), пристао је да изнесе нашем новинару своја сећања на страшан злочин за који до данас нико није одговарао.

Богдан је рођен у Гораждевцу, где, како он каже, народ је од 1999. године имун на звуке паљбе. После рата и НАТО агресије, завршене повлачењем српске војске, живело се тешко. Село са становништвом од 1000 људи, унаоколо само албанска насеља, наредни велики град Пећ, где је у куповину морало да се одлази у пратњи патроле КФОР-а. Провокације Албанаца нису престајале: Богданова стрина, Милица Букумирић, погинула је на прагу своје куће, у двориште су јој убацили бомбу. У изолацији је била и омладина – нема забаве, из села не може да се изађе, остаје само дружење у школи и ван њених граница. Чак није било ни базена. Зашто „чак“? Можда је управо његово одсуство одиграло судбинску улогу.

- 13. августа... Пошто је мени кућа најближа реци, свако ко је хтео да иде на реку морао је да прође тачно поред моје куће. Другари, како који иду, они ме зову. „Богдане, хајде, хоћеш да идеш? Чекамо те“. Ја сам све некако одлагао. И ја сам у том тренутку питао свог тату, да ли могу да идем. Он као да је имао неки лош предосећај, каже: „Сине, немој још мало, хладна је вода“. Ја сам ту сачекао пар минута. Питао сам га још једном, он ми је дозволио и ја сам кренуо са друштвом. Ја сам стигао на обалу где је било много деце, много омладине, родитеља. Ја сам ушао у воду и толико је била мени хладна вода да сам одмах изашао и кренуо према ватри. Наложили су је моји другари да се мало згреју, или шта већ. Тачније, да пеку кукуруз. Није прошло десетак минута – почела је рафална паљба. Био сам најближи терористима који су пуцали, ја и моја групица. У том тренутку када је кренула рафална паљба мене је три метка погодило с леве стране у бок. У том тренутку ме је то одбацило неких пола метра. Ја сам се вратио у свој првобитни положај, или поред. И кроз главу ми је пролазило, што ја волим да кажем, у милионити делић секунде, пошто знам тај терен иза мене, тачније, иза нас, ту шуму одакле су они пуцали: ако су они изашли испред жбуна, испред шумице, да ја могу да их видим. Ја сам се нагло окренуо у том правцу, где су пуцали. И како сам се окрену, мене два метка погоде изнад грудног коша, погоде ми стомак и више нисам могао на ногама да издржим. И приликом пада мене закачи метак у главу. И осми метак окрзне ми леви чланак леве ноге.

Богдан је почео да зове у помоћ и при томе је још покушавао да устане. Сељани су превезли момка у болницу у бази КФОР-а, али доктор није био на месту. Прву помоћ рањеном су пружили у амбуланти, пре свега покушали су да му зауставе крварење. Богдан се налазио при свести и тражио је да изведу из ординације његовог брата, зато што није хтео да га он види у таквом стању. Локални становници су тражили од КФОР-а да пребаци дечака у болницу у Пећи, али они су нашли милион изговора. На крају су се Богданов брат и његов сусед на свој ризик упутили колима у потпуно албански град Пећ. Богдане, држи се, ти си јунак, преживећеш, говорили су оно, Нећу се дати – одговарао је Богдан.

- Нажалост, испред пијаце у Пећи нама је стало ауто. А регистарске ознаке су биле на наш српски град Зрењанин. И они су насрнули на нас. Албанци. Они су видели да смо ми Срби. Они су сав ауто демолирали, сва стакла су полупали, покушали да нас избаце из аутомобила. Комшију који је покушавао да упали аутомобил су ударали песницама по глави, великим каменом по левој руци. И комшију који је био поред мене, који ме је штитио, и њега су тукли и нису имали милости и сажаљења ни према мени у онаквом стању, значи, где крв иде на све стране, и мене су тукли, ударали са свих страна. Покушавају да нас избаце из аутомобила. Међутим, ми се враћамо, боримо се да нас не извуку. Да су нас извукли, не бисмо остали живи никако. На срећу нашу, да ли случајно или намерно, наишле су две патроле КФОР-а и пуцале су увис. Групу су од нашег аутомобила удаљили. До тог тренутка свега сам био свестан. И како су мени причали, ја сам од тада у коми.

Бодана Букумирића су прво сместили у локалној болници. Ту се нашао још један повређени, Панто Дакић.
- Ја сам био смештен до кревета погинулог Панта. Они су се веселили. „Хоћете Косово – ето вам Косово“. Значи, сви у болници, и пацијенти и доктори, сви су се веселили. Говорили су: „Ко год да је то урадио – свака му част“. Отац погинулог Панта је држао њега за једну руку и држао је мене за другу руку. Долази доктор, Албанац, да укаже прву помоћ. Међутим, отац погинулог Панта није то дозволио, јер је сматрао да нешто могу да убризгају у организам и онда крај живота. Нажалост, у тим тренуцима Панта је издахнуо. Докторка која је била из мог села је ту присутна. Она је прво захтевала да се пребацимо у северни део Косовске Митровице. Међутим, доктори су сматрали да сам и ја погинуо. А докторка је у међувремену видела да дајем знаке живота на десном палцу десне ноге. И она је ту КФОР убеђивала да сам ја жив, тражила и захтевала да ме пребаце хеликоптером у северни део Митровице. Међутим објашњење КФОР-а је било у том тренутку, као, не можемо ми то сада, треба да питамо команду у Пећи, па да команда из Пећи пита команду у Приштини, и ако то дозволе... Три сата се она убеђивала са КФОР-ом да обезбеде хеликоптер. И на крају, после толике процедуре са њихове стране, они су добили хеликоптер. У хеликоптеру сам био ја, као најтежи пацијент од свих рањених, и био је рањени Марко Богићевић. Међутим, нису кренули према Косовској Митровици, већ су кренули према Призрену, где су Марка оставили у немачкој болници базе КФОР-а, а мене као теже рањеног су пребацили у јужни део Митровице, не у северни, у француску базу КФОР-а.
Важну улогу у Богдановом спасавању је одиграла и доктор из северног дела Митровице Миленка Цветковић. Сазнавши за то што се десило, она је без обзира на ризик кренула у јужни, албански део града, где су Фрацузи из КФОР-а Богдану оперисали слезину (метак је прошао два милиметра од левог бубрега). Али када се испоставило да неурохирург касни, докторка је инсистирала да се дечак одвезе у Београд. Наравно, српском хеликоптеру нису дали да слети на територију Косова (али прво су га дуго држали у неизвсности), тако да су аутомобилом Богдана пребацили у централну Србију, а већ оданде хеликоптером на Војно-медицинску акадмију у главном граду. Богдану је притисак пао до 40, али докторка је предузела све неопходне мере, и он се вратио у норму. Читаво транспортовање де;ака коме се душа држала о концу због бескрајних административних одуговлачења КФОР-а трајало је 11 сати.
- И кад су они са анализама увидели да ја у организму имам литру и четиристо милилитара крви од могућих пет до пет и по литара, нису смели у том тренутку да изврше операцију. То вече сам примао трансфузију крви да бих био ујутро спреман за операцију. Када сам стигао и када су они то проверавали, њихове процене да ја то преживим биле су деведесет шест одсто смртност. Имао сам шансе да преживим само четири посто. Доктори нису давали прогнозе да ћу се пробудити, тешили су моју породицу. Они су се надали, али мој неурохирург ми је чак рекао : „Ја нисам веровао да ћеш да се пробудиш. Ја сам свој посао одрадио све како треба, али зависило је све од тебе и од твог организма“. 19. августа на Преображење Господње, наш велики православни празник – тада сам се пробудио из коме.

Али то је био тек почетак пута: Богдану се температура подигла до 40 степени, испоставило се да су комадићи кости повредили кору великог мозга. Богдан је преживео 4 операције, боловао од менингитиса, четири месеца је био непокретан – радила је само десна страна тела. Али захваљујући вежбама и, наравно, упорности, стао је на ноге. Многи високи чиновници су долазили да га обиђу, између осталог и тадашњи шеф УНМИК-а Хари Холкери.

- Толико је журио да је питао мене: „Сине, како си?“ Ту су биле, значи, камере, телевизијски новинари. Он каже: „Желим ти брзо да се опоравиш и да се вратиш у свој родни крај. Тамо је за сада мирно, све је добро. Све је под контролом“. Добро, све ја то разумем. И на крају, он је журио на авион, кажем: „Извините, господине Холкери, да ли могу ја вама да поставим једно питање?“ Каже: „Наравно, изволи“. Ја кажем: „Да ли сте ухапсили зликовце који су пуцали на недужну децу?“ Пре свега са мојим питањем он је остао затечен, зато што није очекивао од једног детета које има петнаест година и свега тога што му се десило да такво питање постави. И он мени каже: „Па, највише радимо на томе, али нисмо прикупили довољно доказа“. Ја сам му ту пружио руку и поздравио се.

Богдан се дуго година дописивао са међународним структурама на Косову, које су обећале да ће преврнути сваки камен и наћи убице: од 2003. до 2007. године ништа није било учињено, затим је нова група започела истрагу и затим су му писали да ако се појаве нови докази, истрага ће бити настављена. Али на крају све је остало без резултата. Ништа, каже Богдан, правда је спора али достижна.
- Ја мислим да је то урадио монструм. Јер пуцати на децу која су била на плажи у шорцевима... Значи, тога дана на реци, на обалама најмање дете је било од пет година. Ја мислим да је то монструм, да је смишљени план да нас заплаше, јер нису могли никако да нас протерају из нашег села, па су ударили где највише боли.
Богдан је прошао мноштво рехабилитационих курсева, али и сада не може сасвим да управља левом руком. Можда у Русији постоје лекари који би могли да ми помогну, зато што после свега што сам преживео, заслужујем да све буде добро са мном, каже он. Ипак судбина је приредила Букумировићу још једно „изненађење“. 2003. године дали су му стан у српској престоници на дугорочно коришћење са правом откупа. А затим су решење променили – и сваке године доносе на потписивање уговор о продужетку закупа. Богдан се плаши да ће му једном доћи и подсетити га на појам као што су тржишни односи и рећи – исељавај се.

- На предлог Вечерњих новости покренута је акција за откуп тог стана. Они су се медијски мало препуцавали – Вечерње новости и грађанска дирекција – јер сматрали су да то није у реду, да влада треба то да додели како треба. И они су ми једном рекли да тражим новац за тај стан. Вечерње новости су покренуле акцију, то је био њихов предлог да се покрене акција. Они су проценили овај стан где сам ја тренутно на 59.000 евра. Ја те паре немам и покренута је акција за помоћ, да колико ко може помогне на неки начин, пошто држава у тим тренуцима нема слуха за мој случај. Тако да до сада је уплаћено око 6.000 евра, а где су остале 53.000 ја стварно не знам. Не знам како ћу даље. Да ли ће доћи решење да се иселим, да ли ће бити нека друга одлука? Ето, сад ја бих молио, ко год да је у могућности да ми помогне. Дали су ми рок неких месец дана до два да се то реши.

Богдан живи са братом и оцем, две сестре су одавно удате, а мајка је умрла када је дечак имао пет година. Сада не ради, мада је завршио електротехничку школу – концентрисао се на здравље. Богдан Букумировић не може да се врати у Гораждевац, зато што све време мора да се налази под контролом најбољих престоничких лекара. Али остали рањени 13. августа 2003. године и даље живе у Гораждевцу. Тамо су и породице погинулих – Панте и Ивана.
- У селу има гробље. Има једна црква брвнара која је најстарија на Балкану. Изграђена је без иједног ексера, значи, само од дасака. Стара је преко осам векова. Ја сматрам да она чува моје село. Зато што нити у Првом светском рату није Гораждевац спаљиван, нити протериван, нити у Другом светском рату. Ево, и сад, од 1999. село је опстало.
Ирина Антанасијевић, професор руског језика и књижевности која је низ година живела на Косову, у својим сећањима на 2000-е писала је: Разоружавање Косова је разоружавање српских сељака, чији се одстрел претворио у својеврсни спорт. Чак не екстремни. Опасности нема. Иди... пуцај... одлази..., а затим се појављују војници који се баве евакуацијом тела и превртањем камења...

Непознате особе каменовале су кућу породице Нојић у насељу Камник у Гњилану. Повређених није било, али је причињена материјална штета на објекту.

Породица Нојић у Гњилану често је на мети напада. У суботу је њихова породична кућа каменована.

У току дана Нојићи су били опет провоцирани.

“Бачена је цигла на шофершајбну, пре тога је сломљено стакло на другом спрату по ко зна који пут”, кажžе Срђан Нојић.

Нојиц живи у својој породичној кући са мајком која тренутно није ту. Нојићи су се 2000. године иселили из Гњилана да би се 2009. вратили у свој завичај. Ово није први напад на ову породицу.

“- Од 2009. године кад смо се вратили до сада, непрестано те провокације и узнемиравања у смислу ломљаве прозора и узнемиравања моје мајке” - рекао је Нојић.

Портпарол Косовске полиције Исмет Хашани рекао је да је полиција изашла на лице места.

“Косовска полиција изашла је на лице места, узели су доказе и фотографије аутомобила, али када су тражили од жалиоца да да изјаву он није хтео, тражећи од нас само један извештај, као и да се штета плати”, казао је Хашани.

У Гњилану је пре сукоба на Косову 1999. године живело је око 12.000 Срба, а сада свега њих четрдесетак.

Извор. БЛИЦ.РС

23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест Срба. Рафал који је испаљен из непосредне близине покосио је четрнаест мушкараца, а неке породице из овог села за само неколико тренутака остале су без мушких глава. 
Косовске власти, Унмик, Еулкес и Кфор и после четрнаест година нису успеле да пронађу убице српских жетелаца из Старог Грацка.

Најмлађи од убијених имао је седамнаест година.

Убијени су:
 
Милован Јовановић 1969.
Јовица Живић 1970. 
Радован Живић 1967.
Андрија Одаловић 1967.
Слободан Јанићијевић 1965.
Миле Јанићијевић 1957.
Новица Јанићијевић 1981.
Момчило Јанићијевић  1946.
Станимир Декић  1955.
Божидар Декић 1947.
Саша Цвејић  1973.
Љубиша Цвејић 1939.
Никола Стојановић  1936.
Миодраг Тепшић 1951.

Око хиљаду људи присуствовало је литургији коју је служио владика раскопризренски и косовскометохијски Теодосије уз саслужење игумана манастира Стефана и других свештенослужитеља епархије рашко-призренске.

Овај дан у Зочишту је посебно био свечан због завршетка обнове манастира посвећеном светитељима Козми и Дамјану а који је пострадао у мартовском погрому 2004. године.

Обнова је трајала готово десет година, а последњем периоду највише је помогла Канцеларија за Косово и Метохију.

Шеф Сектора за културу и сарадњу са Српском православном црквом при Канцеларији за Косово и Метохију Александар Дунђерин каже да је манастир Светих Врача, Козме и Дамјана духовно седиште Срба и јако важно уоприште за све оне који су остали да живе на Косову.

„Обнављање манастира Светих Врача, Козме и Дамјана показује се жилавост Српске православне цркве, српског народа и државе и да српски народ, без обзира на услове који тренутно владају у овом продручју, стално обнавља и брине о својој баштини. Значај тога ће бити много већи уколико се више Срба буде вратило“, објашњава Дунђерин.

Дунђерин каже и да су у току радови на обнови конака манастира Светих Архангела, а у оквиру тог комплекса биће први пут обновљена и црква Светог Николе након што су је разрушена за време Османлијског царства.

„То је један историјски догађај, и био је главни пројекат за ове две године Канцеларије за Косово и Метохију“, каже Дунђерин.

Дунђерин додаје да би ове године требало да крену и радови на обнови манастира Драганац.

Иако је било најављено да ће обелезавању храмовне славе у Зочишту присуствовати и директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић, он ипак није дошао.

Манастир Светих Врача је саграђен у 14. веку пострадао је у мартовском погрому 2004. године.

(Извор Радио КИМ)