Општина Ранилуг једна је од тзв. српских општина у којој руководи Српска листа. Седиште општине налази се у селу Ранилуг, чије је име на путоказу који се налази на магистралном путу Бујановац - Гњилане, преименовано у ''Ранилук'', што не представља никакву сметњу албанским
политичарима, али постији једна ствар која их је претходних недеља узнемирила.

Општинска власт у Ранилугу ипак је подлегла притисцима косовских власти из Приштине да  једној улици у Ранилугу никако не дају име бившег председника Србије и Југославије, Слободана Милошевића, иако је такав предлог подржан од стране мештана овог српског села у каменичкој
општини.
Албански врх власти у Приштини никако није прихватао предлог општинске власти уРанилугу  да постави таблу са именом Слободана Милошевића, иако су широм Косова и Метохије све улице које су деценијама носиле имена српских великана преименоване у Албанска имена, углавном бораца УЧК, а такође су промењена имена српских села или је на путоказима намерно или случајно направљена правописна грешка.

Такође су из градова на Косову и Метохији уклоњени сви споменици српских великана, а на њиховом месту су постављени споменици погинулих Албанаца у борбама са српским снагама на Косову и Метохији.

Улица у Ранилугу, која је требала да носи име Слободана Милошевића, преименова је у улицу Мајке Јевросиме.

Артемије, рашчињен одлуком Сабора СПЦ 2010. године, навео је у осврту на писмо патријарха, који му је поручио да се "у покајању са пута раскола врати у свештено јединство", да је одлука којом је враћен у монаха донета из политичких разлога како би се убразало решавање питања Косова
Рашчињени владика Артемије оценио је да је апел који му је патријарх Иринеј упутио позив на репризу блаћења и јавног линча коју је већ доживео.

Како наводи, он је из политичких разлога уклоњен са трона Епархије рашкопризренске.

Артемије, рашчињен одлуком Сабора СПЦ 2010. године, навео је у осврту на писмо патријарха, који му је поручио да се “у покајању са пута раскола врати у свештено јединство“, да је одлука којом је враћен у монаха донета из политичких разлога како би се убразало решавање питања Косова.

“То нам, измеду осталог, потврђују и депеше из Амбасаде САД у Београду, које у јавност износи Викиликс, у којима се налазе разговори појединих Архијереја СПЦ, па и Патријарха са амбасадорима, у којима се у више пута говорило о владики Артемију и његовим тврдим ставовима када је у питању Косово и Метохија … Сменом Артемија тражило се брже решење питања Косова и Метохије”, наводи Артемије у писму.

“Начин Нашег уклањања са трона ЕРП извршен је у једном блиц кригу на неканонски и неуставни начин, без оптузнице, судског процеса и доказане кривице и могућности и права на одбрану“, наводи он.

Артемије оцењује да су у свему томе медији здушно вршили своју улогу блаћења и јавног линча. Он додаје да је народу ипак било јасно и очигледно да је у питању прогон из политичких разлога и верских убедења.

Бивши владика додаје да је судски процес, предвиђен канонима и уставом СПЦ, био једино место где је кривица требало да се утврди, као и да се изнесу чињенице.

“Зашто је СПЦ то избегла? Зашто се Синоду (и Сабору) тако журило? Зашто се погазило канонско устројство СПЦ? Једном погажено, оно се даље све убрзаније урушава чега смо и до данас сви сведоци”, додаје он.

(Телеграф.рс / Бета)

Средње школе у гњиланским селима Шилово, Коретиште и Горње Кусце данас не похађају ученици, јер је КПС забранила аутобусима „Колашин превоза“ да возе српску децу.

Разлог још увек није познат јер су КПС полицајци уручили решење о забрани на албанском језику.

Патроле КПС полиције сачекале су јуче два аутобуса са српским ученицима на излазу из села Коретишта и на излазу из Гњилана у правцу Бујановца код фабрике Батерија ИБГ, и нису дозволили даље кретање, а ученике су избацили напоље и послали кућама пешке, иако су поједина села удаљена и до 30 километара.

И поред молбе возача да у пратњи полиције превезу све ученике до својих села, КПС полицајци албанске националности остали су неумољиви и као по наредби без обзира на све оклоности децу су буквално избацили из аутобуса.

Аутобус који је заустављен на излазу из Коретишта је  КПС полиција  отпратила до фабрике Батерија ИБГ, где је друга патрола по истом сценарију зауставила још један  аутобус са српском децом.

Иако КПС полиција зна да аутобуси обавезно улазе у српска села, они су ипак изабрали локацију за заустављање на тзв. кружном путу.

У оба аутобусу било је билизу стотину деце који свакодневно путују од 3 до 30 колиметара.

Школе у Гњилану узурпиране су 1999. године од стране Албанаца, па је Србима приступ школским зградама у овом граду онемогућен. Бројна школска документација Срба је тада уништена.

Српска деца у Поморављу данас похађају наставу у две смене због недостатка школског простора, а од 1999. године српску децу је од куће до школе пратио Кфор. И поред пратње КФора на аутобусе са српском децом догађали су се бројни напади.

Кфор је пре проголашења независности Косова престао да прати аутобусе са српском децом, јер према њиховим проценама не постоји безбедносна опасност.

Два аутобуса „Колашин превоза“ који свакодневно превозе српске ученике од школе до куће, заустављени су данас око 14 часова на излазу из Гњилана у правцу Бујановца од стране двојице полицајаца КПС-а,  а деца су буквално избачена из аутобуса. Без обзира што су у аутобусу била деца која су се враћала својим кућама, КПС полиција није дозволила да возачи превезу ученике до оближњих српских села.

Претпоставља се да је проблем у (не)поседовању дозволе за обављање организованог превоза.

У патроли која је највервотаније чекала аутобусе са српским ученицима била су двојица полицајаца албанске националности.

Како ствари стоје, настава у средњим школама у општинама Гњилане и Ново Брдо неће моћи да се одвија, јер аутобуси који превозе ученике не могу да саобраћају наредних дана, зато што је полиција одузела регистарске ознаке, а возачима је уручен документ на албанском језику.

Имајући у виду да је слобода кретања ограничена и да је удаљеност од школа до кућа ученика од три до тридесет километара, такав потез КПС-а носио је извесни ризик.

КПС је могла да дозволи да се ученици превезу до својих кућа и да на крају заустави аутобусе и уручи им документ о забрани кретања. Овакав поступак КПС-а представља додатни притисак на Србе на овом подручју.

Срби на Косову и Метохији, једанест година након стравичног насиља које се догодило 17. марта 2004. године, видају ране и још увек се прибојавају од новог, налик мартовском погрому над Србима. То не би било тако да међународна заједница, која је војно присутна на Косову и Метохији, адекватно брине о безбедности Срба.

Једанаест година након страдања у мартовском погрому, Срби одлазе са Косова и Метохије због тешког финансијског стања и немогућности да мирно живе у својим домовима, али и због небриге политичара из Београда, који бриселским споразумима подстичу исељавање Срба.

17. марта 2004. је страдало осморо Срба, скоро хиљаду је повређено, на хиљаде кућа и станова је уништено, а страдали су и надгробни споменици Срба, аутомобили, и све што је српско.

Мартовски погром је имао за циљ брисање трагова српства. У насиљу нису поштеђене светиње попут Богородице Љевишке, Светих Архангела у Призрену, манастир у Зочишту, Манастир Девич у Србици, сви изграђени од 12 – 14 века, а у њима бројне иконе и предмети од велике важности за православље. Такође су страдале цркве у Штимљу, Урошевцу, Косовској Митровици, Ђаковици, Подујеву, Приштини, Вучитрну, Косовом Пољу, итд.

Групе Албанаца нису штеделе децу, жене и старце, монахе и монахиње у манастирима. Они који су успели да се извуку из канџи џелата тешко су повређени, а многи су од тада остали инвалиди.

Војници Кфор-а, полицајци Унмика, као и косовски тј. албански полицајци су били само неми посматрачи који су се у неколико случаја уместо заштите Срба, бавили њиховом евакуацијом, након чега су домови Срба бивали спаљивани.

Снаге Кфора су дозволиле паљење српских манастира у Призрену, где је изгорео Србин Драган Недељковић такође из Призрена. У Гњилану су снаге Кфор-а посматрале свирепо убиство Слободана Перића над којим се те вечери иживљавала група Албанаца.

Својеврсни пример страдања српских светиња је скрнављење православног храма у Подујеву, чији је потресни видео снимак видео цели свет, али нажалост, нико није предузео ништа да се починиоци казне.

За злочине који су у неколико мартовских дана 2004. године почињени над Србима на Косову и Метохији нико није одговарао.

И поред свих војника Кфора и Унмика, Срби на Косову и Метохији су остали незаштићени. На срећу, план Албанаца није у потпуности успео. Са Косова и Метохије је у мартовском погрому протерано више десетина хиљада Срба, али захваљући храбрости оних који данас живе на КиМ, још увек се чује црквено звоно.

Неки од порушених манастира су обновљени, а многи су зарасли са земљом. У Ђаковици је црква која је страдала у погрому порушена и на њеном месту је направљен парк.

17. марта у црквама на Косову и Метохији служи се парастос за жртве које су страдале на Косову и Метохији 2004. године.

У мартовском насиљу страдали су:

• СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице, покошен рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици
• Јана Тачев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из снајпера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици
• Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану
• Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22,40 цасова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега
• Борко Столић (1982), од оца Добривоја. Када је чуо пуцњаву испред куће, изашао да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо 18. марта
• Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20,50 часова у Улици краља Петра у Гњилану, избоден металном шипком.
• Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа
• Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео у згради богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир Св. Архандела изнад Призрена

Православни верски објекти који су порушени или спаљени 17. марта 2004. године

 ПРИЗРЕН 

 Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени 17. и 18. марта. Наредних дана је било додатних напада, пљацке и уништавања. 

 Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода од 12. до 14. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, Часна трпеза поломљена.

 Храм Христа Спаса (14. век) запаљен.

 Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран.

 Црква Св. Николаја (Тутићева црква, из 14. века) запаљена изнутра.

 Црква Св. Георгија (Руновићева црква из 16. века) запаљена изнутра.

 Црква Св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.

 Црква Св. Пантелејмона (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.

 Црква Св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.

 Црква Св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај КФОР/УНМИК-а: 19. март – Експлозија комплетно уништила православну цркву у селу Живињане).

 Манастир Светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немацких војника који га нису штитили. - Богословија Св. Кирила и Методија (Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Православна богословија у центру града и три православне цркве запаљене). - Владичански двор у Призрену (Извештај Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Владичански двор и манастир Светих Архангела запаљени). Поред двора запаљена је још једна црквена зграда у којој је живео црквењак. 

ОРАХОВАЦ

 Црква Свете Недеље, (1852), Брњаца, Ораховац 1852. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март – Православна црква запаљена и уништена у селу Брњаца). Према постојецим извештајима запаљен је и парохијски дом. 

ЂАКОВИЦА

 Црква Успења Пресвете богородице (16–19. век), запаљена са старим и новим парохијским домом 17. марта, наредних дана сравњена са земљом. - Саборна црква Свете Тројице (два звоника која нису срушена приликом минирања цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњене са земљом. Потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк. Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Изгредници уклањају остатке уништене православне цркве камионима и тракторима, око 5.000 Албанаца уцествује у томе).

 Црква Св. Лазара, Пискоте, код Ðаковице, оштецена 1999. и 2001. године, а сада потпуно уништена са околним гробљем. Такоде је руиниран и парохијски дом.

 Црква Св. Илије код Бистражина, оштецена 1999. године и потпуно уништена 17. или 18. марта подметањем снажног експлозива. 


СРБИЦА

 Манастир Девич (15. век) спаљен до темеља, а гробница Св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена, Албанци су у гробници наложили ватру. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март поподне: 2.000 демонстраната се скупља и креће на манастир Девич, пет монахиња је евакуисано, демонстранти пале манастир). У манастиру је уништено око 20 разних помоћних манастирских зграда (конаци, складишта, штале, итд.). 

ПЕЋ

 Црква Св. Јована Претече (тзв. Митрополија, са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена по изјави локалних међународних извора. Према расположивим најновијим фотографијама спољашња структура храма је цитава иако је унутрашњост потпуно руинирана. Приметни су трагови пожара.

 Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, запаљена у лето 1999. године. Крајем 2003. године обновљена заједно са двадесетак повратничких домова. Сада је поново оштећена подметањем пожара, али спољашња структура храма и кров нису додатно оштећени. Поред цркве запаљен је и парохијски дом. 

УРОШЕВАЦ

 Саборни храм цара Уроша, Урошевац, (Извештај КФОР/УНМИК-а: 17. март – три ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: 1.500 Албанаца уништава све око себе – пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце у 17,49 цасова, пет Албанаца ухапшено). Према најновијим информацијама структура храма је сачувана иако је унутрашњост великим делом оштећена од паљевине. Храм је тренутно затворен масивним металним вратима и под заштитом је КФОР-а.

 Црква Св. Илије, село Варош, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници КФОР-а (локални медународни извори).

 Црква Св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље (види горњи извештај).

 Црква Пресвете Борородице у селу Совтович, уништена заједно са православним гробљем (локални међународни извори). (Атински медији од 20. марта потврдили су да су три цркве поред Урошевца које су чували грЧки војници остављене без заштите пред огромном масом наоружаних Албанаца и да има рањених грЧких војника који су повредени у окршајима са наоружаним Албанцима). 


КОСОВСКА КАМЕНИЦА

 Црква у Доњој Шипашници, Косовска Каменица (локални извори из Каменице). Православна црква у Каменици је каменована и поразбијана су стакла на прозорима. Неколико околних српских куЋа је демолирано. 


ШТИМЉЕ

 Црква св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920. (на брду изнад градица) запаљена (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Штимље – једна српска кућа и црква запаљени). Према најновијим информацијама структура цркве је остала сачувана иако је унутрашњост додатно оштећена и иконе поразбијане. Звоник је запаљен још у јануару 2004. године. 


ПРИШТИНА

 Црква Св. Николе (почетак 19. века) у Приштини (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – нападаци насрнули на стару православну цркву у насељу Теслиџе – отварана ватра из аутоматског оружја, пет српских породица и свештеник евакуисани од стране КФОР-а из старе цркве, повреден медународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и три УНМИК возила). Црква је спаљена са парохијским домом и у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна црквена архива (потврдио протојереј приштински Мирослав Попадиц). 

КОСОВО ПОЉЕ

 Црква Св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена, црква потиЧе из 1940, градевина и даље стоји, по локалним српским изворима и сведоЧанствима унутрашњост храма је потпуно демолирана.

 Црква Св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена. Црква је недавно и опљацкана. 


ВУЧИТРН

Црква св. Илије, 19. век, црква је опљаЧкана и делимиЧно уништена изнутра у јуну 1999. године, сада је потпуно спаљена. (Извештај КФОР/УНМИК-а: Православна црква у граду Вучитрну запаљена). Такође је уништено и православно гробље поред цркве са парохијским домом и помоћним црквеним зградама. 

ОБИЛИЋ

Црква Св. Михаила у Обилицу, новосаграђени храм, Албанци наложили аутомобилске гуме у храму (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – Обилиц, православна црква, бројне српске куће и станови запаљени). Спољашња структура цркве је остала сачувана, али је унутрашњост оштећена од ватре и високе температуре.

КОСОВСКА МИТРОВИЦА

Црква Св. Саве у јужној Митровици, паљена два пута заредом (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март: Молотовљев коктел бачен у дворите православне цркве у јужној Митровици коју је чувао КФОР. Неколико оближњих кућа запаљено. Ватрогасци гасе пожар у кућама, али не и цркву која је тешко оштећена ватром). Поред цркве нападачи су запалили и свештенички дом који је био у црквеној порти. 

ПОДУЈЕВО

Црква Св. Андреја у Подујеву, саграђена 1929, уништена 18. марта. Чешки медији потврдују да су чешки војници морали да напусте храм, који је уништен заједно са гробљем. Један официр потврдио је дубоко шокиран за “Прашке новости” да су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо. (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март – Православна црква запаљена у Подујеву). Према фотографијама, источни део храма Св. Андреја је миниран, а звоник потпуно уништен експлозивним средствима, као и зид који је окруживао цркву.

Скупштина децентрализоване општине Ранилуг на Косову, са већинским српским становништвом, усвојила је одлуку о именовању једне од улица у овој општини „Слободан Милошевић“.

То је за РСЕ потврдио председавајући скупштине, Саша Алексић. Каже да су реакције на Косову по том питању могуће али, како додаје, он „само спроводи закон“.

„Ми смо на основу свих норматива, на основу закона, дали сеоским одборима и одборницима села Ранилуг, конкретно пошто се тамо једна од улица зове Слободан Милошевић, да праве листу улица. Они су доставили те листе и ми смо само спровели скупштинску процедуру. Значи, ја немам нити директне нити индиректне ингеренције да вршим притисак на грађане. Ја само поштујем грађане који су ме довели на то место“, каже Алексић.

Он додаје да се сада само чека на постављање табли са називима улица. Ипак, тако нешто може да оповргне градоначелник или Министарство за администрацију локалне самоуправе.

„Није све готово. Сутрадан може да дође из министарства одлука о поништавању и ја сам дужан као председник скупштине да то поново вратим на разматрање“, додаје он.

У Министарству за администрацију локалне самоуправе обавештени су да је Скупштина Ранилуга усвојила такву одлуку али се чека на поновно разматрање.

„Ми смо разговарали са градоначелником општине, и градоначелник је затражио да Скупштина размотри ту одлуку, са нагласком на улицу која је сада већ позната у медијима. Чекамо како ће реаговати Скупштина општине, и тек после можемо донети неку одлуку. У међувремену, разматрамо наше могућности“, каже за РСЕ Бајрам Гецај, заменик министра локалне самоуправе.

Министарство администрације и локалне самоуправе у међувремену се и путем саопштења огласило, наводећи да одлука о именовању улице није на снази него у процесу поновног разматрања, те да ће, у случају непоштовања препорука Косовске агенције за катастар и градоначелника Општине, против Скупштине општине бити предузете одређене законске мере.

"У складу са Законом о систематизовању адреса, јединица за систематизацију адреса Косовске агенције за катастар, при министарствима локалне самоуправе и просторног планирања, противи се садржају одлуке и списку именовања након усвајања, јер садрже неприхватљива имена улица, а направљена су и техничка кршења у планираном облику постављања табли", наводи се у саопштењу и додаје да се разматрање очекује на следећој редовној седници.

То је потврдио и сам градоначелник, Градимир Микић, иначе испред Грађанске иницијативе Српска.

„Ја не разматрам тако нешто, разматра Скупштина. Ја сам већ вратио то на поновно разматрање, пре него што је неко дигао буку“, изјавио је Микић.

Петар Милетић, бивши потпредседник Скупштине Косова, каже да је он лично против такве одлуке. Међутим, додаје да је надлежност у рукама локалних самоуправа, и као таква мора да се поштује.

„Да ли ће општина Ранилуг и дефинитивно донети такву одлуку, ја то не знам. Али, мислим да имена улица треба посматрати са временском дистанцом. Пуно је имена и у општинама са албанском већином где постоје многе грешке. Не верујем да ће моћи да се изврши неки притисак на општину Ранилуг јер ако би то вређало албанске жртве, онда би контрааргумент општине Ранилуг био да пуно улица вређа и жртве Срба. То ће бити један тежак дијалога, али ја ипак мислим да то није паметна одлука општине“, казао је Милетић.

Ранилуг је новоформирана општина на Косову која се налази јужно од Каменице.

Radio Slobodna Evropa

Када је реч о Косову и Метохији и политичарима који преко српских и косовских институција управљају животима Срба, њихови ставови никада нису били исти, али циљеви јесу, а то је опстанак на власти по сваку цену, ако не може у српским институцијама, онда може у косовским или у обема истовремено.

Овакво стање ствари је по угледу на државу и политичаре који је воде, а који су у скупштини Србије изгласали, готово једногласно, тринаест резолуција о Косову и Метохији, а ниједну нису испоштовали. Ко мало прати политичку сцену Србије, зна да су у посланичким клупама раније седели готово сви председници Владе и државе до данас и сви су раније били против онога што су касније спроводили у дело. Ипак постоје ствари које су они заједно формирали, попут границе између Космета и Србије и на тај начин отежали живот како Сбима тако и Албанцима.

Та неозбиљност државе охрабрила је локалне политичаре на Космету да се према народу понашају по сопственом нахођењу, а да у праксу владања уведу, непотизам, сплеткарења, бахатост и разне друге ствари које се косе са законима државе и људским нормама и моралом.

Од 1999. године када су локални представници у разговорима са Кфором представљли Србе, од којих су већина тада били необразовани, данас су израсли у политичаре са сумњиво стеченим академским звањима и у многоме утичу на креирање амбијента за живот српске заједнице на Косову и Метохији, која се из дана у дан лагано осипа, јер се мало њих потрудило да допринесе бољим условима живота Срба. Контакт са Кфором била је њихова одскочна даска у даљој политичкој каријери, иако и тада нису били изабрани од народа, већ је Кфор формалности ради, тражио представнике српске заједнице са којима би разговарали. Често су такве људе проналазили на улици.

Вероватно сте се читајући претходну реченицу запитали, где су тада нестали они образовани кадрови које је држава частила становима и државним пословима? - Побегли су заједно са државом и са својом децом, а оставили сиромашнији слој да пролива крв, да пати и трпи терор који је уследио након што је држава оставила народ на милост и немилост КФОР-у, али и да им сачувају оно мало имовине по коју ће се касније вратити. Вратили су се само да продају оне исте станове које су добили на поклон. За то држава никога није позвала на одговорност, а како ствари стоје неће се то никада догодити. Следећи пример тадашњих вођа, и остали Срби из косовских градова полако су напустили своје станове и куће. Тако су градови на Косову и Метхији остали без Срба.

Иако се за већину садашњих функционера зна да су учествовали у свим властима у српским институцијама, укључујући и косовске, народ није био у позицији да на свим изборима не поклекне пред уценама, претњама и осталим инструментима којима се људи служе да би дошли до власти.

Готово у свим општинама на Косову и Метохији где живе Срби, локални представници комбиновано учествују у власти и у српским и косовским институцијама, што изгледа не смета чак ни косовској Влади.

Исти они заговорници идеје велико-српства који су многе Србе стављали на тапету издајника српских интереса, данас седе у фотељама косовске Владе или су у најмању руку нека извршна косовска власт, тј. ауторитет државе која је самостално прогласила независност, делимично признату бриселским споразумима. Тако патриотизам у овим људима постаде чвршћи, а српство ослаби.

Ако питате народ, рећи ће да су незадовољни, али на изборима ипак победе они о којима се увек прича најгоре и они који целог живота добрим делом учествују у власти у свим косовским општинама где данас живи Срби, вероватно због лако поткупљивог или боље речено гладног српског сељака.

Овакво стање ствари изгледа не смета онима који политику кроје из Београда јер њима одговара да се не чује глас народа, а у оваквим условима то је потпуно немогуће. Са друге стране то одговара и Албанцима који подржавају раздор Срба, што резултује осипањем српске заједнице, због немогућности да Срби остваре право на несметан живот.

Јасно је да овакав амбијент не доприноси напретку српске заједнице, већ само напретку појединаца који се боре за себе и круг људи око себе.

(фото: архива)

Аутобус аутопревозника "Тандемс" из Штрпца, каменован је синоћ око 22 часова на путу  Косовска Витина - Штрпце код места Грабица од стране групе Албанаца.

Том приликом је лакше повређен један путник, а на аутобусу је поломљено бочно стакло.
Аутобуси Тандемс саобраћају свакога дана на линији Брезовица - Гњилане - Београд и једина су аутобуска линија коју користе Срби из поморавља и Сриринићке Жупе.