На Косову и Метохији су прошле недеље одржани парламентарни избори, који сасвим вероватно у будућности неће проћи без Срба, ма у коликом броју они живели овде.
Да време лечи све ране, доказује и то да је пре осамнаест година  било потпуно незамисливо да ће се Срби једнога дана отимати да уђу у парламент државе Косово, заједно са албанским политичарима, који су уједно учествовали у проглашењу независности.
За разлику од прошлих локалних избора на којима је учествовала "Српска листа", на једној страни и остале српске политичке партије на другој, ове године је "Српска листа" била јединствена, али само на гласачком папиру.
Унутар "Српске листе" било је неколико политичких струја, мање или више фаворизованих од стране Београда. На једној страни су људи који тренутно учествују у локалној власти, а на другој су они који су на прошлим изборима били против "Српске листе" или заједно против трећих, итд.
Намерно или случајно, овакво стање у "Српској листи" одобрио је званични Београд, одакле се  креира политика коју тренутно воде српски политички представници на Косову и Метохији. Зашто је важно да Срби буду разједињени видеће се у периоду који следи.
Вођена је кампања сви против свих у "Српској листи".
Данас након осамнаест година откако је Србија демонтирала највећи део институција, које чине једну државу, Срби се суочавају са највећим нејединством.
Осетио се жар борбе из Милошевићевог времена, када су многи желели да време од расписивања до завршетка избора проведу у некој другој земљи.
По први пут у политичкој кампањи су били укључени сви руководиоци и косовских институција и институција Србије на Косову и Метохији.
Коначно, резултат овакве кампање је велика излазност Срба на косовским парламентарним изборима, на којима су највише гласова ипак однеле албанске политичке партије,  са нимало пријатним изјавама, усмереним против Срба и Србије у предизборној кампањи. Можда су Срби искористили и своју последњу прилику да гласају на косовским изборима, јер ако се тренд исељавања настави, сасвим је вероватно да ће многи Срби у наредне четири године морати да заувек угасе своје вековно огњиште.
И поред  таквих изјава албанских политичких представника, Срби су своје изборне "успехе" славили више него Албанци.
Главна борба се ипак водила између Срба са севера Косова и Метохије тј. из Косовске Митровице и оних који живе јужније од издвојеног града, који тежи отцепљењу од осталих Срба.

Поједини кандидати из Српске листе за своје симпатизере су организовали бројна дружења између запаљивих говора. Па је тако било фолклора и патриотских песама. Косовски Срби који оваква "културна" збивања могу да виде само једанпут у четири године, масовно су се окупљали да виде, а и да чују шта им се ново нуди у будућности, коју наравно не виде на Косову и Метохији, јер се претпоставља да је само ове године Косово и Метохију напустило више стотине младих брачних парова, а то већ годинама уназад показује број уписаних првака у српским срединама.

Једанпут у четири године српски политичари из централне власти Косова посете и оне Србе који живе у изолованим срединама, јер је ово јединствена прилика да сви Срби на Косову и Метохији буду једнако вредни  и они на северу Косова и Метохије и они у Гораждевцу или Штрпцу.

Један Србин из Шилова (Косовско поморавље) који је до недавно учествовао у локалној гњиланској власти, , отишао је корак даље од осталих. Наиме, он је на изборе кренуо обучен у традиционално-народној ношњи , као прави Србин, са погачом, шајкачом на глави, и са великим дрвеним крстом у рукама, а за њим су ишли његови укућани, кумови, као и најближа родбина, организовано у ред пред гласачке кутије, да уз Божју помоћ изаберу представнике власти у косовском парламенту.

Иначе у овом крају политичке кампање знају да буду јако оштре, али је занимљива чињеница да у Влади Косова на утицајним позицијама готово да нема представника Срба из овога краја. Главне позиције заузимају политичари са централног Косова и Метохије, а од скоро и политичари из Косовске Митровице, који све више узимају учешће у косовској власти.

У знак захвалности својим бирачима који су напорно радили, поједини кандидати који су задовољни исходом избора, организовали су још по неко дружење, на којима су уз пиће сумирани утисци.

И сада је остало још само само да прођу и локални избори који следе, па да сви заједно кренемо у "бољи живот".

Фото: Фејсбук

Шесточлана породица Милована Дичића из Страже, села у новобрдској општини, годинама живи у оронулој двособној кући, са чијег се тавана види небо.
Прексиноћ је падала киша, а њихов кров прокишњава на све стране. Млађа ћерка Марина, која због егзистенцијалних проблема не зна да ли ће кренутии у први разред средње школе, каже, да је цела кућа била под водом.
Обраћали смо се бројним организацијама за помоћ око изградње куће, али нисмо наишли на разумевање каже Милован Дичић, који од минималца храни шесточлану породицу.
У Центру за оцијални рад у Шилову су ми рекли "да се одрекнем минималца, како бих стекао услов за изградњу куће", каже Дичић, чија је супруга недавно имала операцију дебелог црева, а за који дан у Београду има заказану операцију кука.
Због старости куће у којој живе Дичићи, њихово здравље и живот су доведени у опасност.
До недавно са њима је живела још једна ћерка која се у међувремену удала. Данас у две собе без купатила и основних животних потребштина, са двема ћеркама Јадранком (18), Марином (15) и супругом, Милован Дичић издржава и мајку која ја зашла у девету деценију живота, кao  и млађег брата.

Апелујемо на све државне институције Републике Србије, као и на све хуманитарне организације које имају могућности, да помогну овој породици.

За све информације   Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Извор - РТГ: У поподневним сатима на магистралном путу „Приштина-Гњилане“ особе албанске националности су из црвеног аудија покушале да киднапују малолетну А.Н. из Грачанице која се враћала из школе, сазнајемо од родитеља девојчице.

Према речима оца девојчице С.Н. девојчица је доживела стрес и тренутно се налази у Дому здравља у Грачаници.

Иако смо покушали да информацију о поменутом догађају добијемо из полицијске службе у Грачаници, нисмо успели.

Три године након потписивања "Бриселског споразума", на административним прелазима са Косовом и Метохијом забрањен је улазак Србима који имају путне исправе у чијим адресама пребивалишта су исписане  адресе на којима су живели до 1999. године, а које су издате у косовским испоставама МУП-а Србије у Нишу, Краљеву, Врању, Лесковцу, Београду...

Са друге стране опозиција владајућој партији у Србији приписује "намештаљку", којом би Вучић, интервенцијом код међународне заједнице, победио одлуку косовских власти о забрани српских личних докумената, како би добио симпатије гласача пред парламентарне изборе који се ове недеље одржавају у Србији, преноси "Радио КиМ".

Према незваничним информацијама, преговарачи су у Бриселу договорили нови споразум о регистарским ознакама, који још увек није објављен. Незванично, споразум подразумева промене које се тичу уласка возила са српским регистарским ознакама из Србије на Косово и Метохију и улазак возила са РКС ознакама у Србију. Споразумом је договорено да обе стране имају подједнак третман. Као решење које би било прихватљиво за обе стране је грчко-македонски модел који је примењен у међусобном спору двеју држава.
Тренутно у Србију са Коова и Метохије улазе возила са регистарским ознакама КС уз плаћање додатне годишње полисе осигурања, док су  за возила са РКС ознакама потребне пробне таблице које имају ограничени рок трајања. Са друге стране, из Србије на Косово и Метохију улазе сва возила уз важећу полису осигурања, без икаквих додатних дажбина.
У случају да споразум који је у најави не буде спроведен, косовске власти ће највероватније увести реципрочне мере за возила са српским таблицама, тј. додељивање пробних регистарских ознака приликом уласка на Косово и Метохију.
Договором између Македоније и Грчке, на македонским регистарским ознакама на којима су јасно истакнути симболи македонске државе "МК", Грци прекривају налепницама "БЈРМ" (Бивша Југословенска Република Македонија).

Председник Владе Србије, Александар Вучић са сарадницима, посетиће у недељу Косовску Митровицу, тј. " север" Косова и Метохије, који је стециште политичке врхушке Србије последњих година, иако на Косову и Метохији јужније од Ибра у изолованим енклавама и нехуманим условима живи три четвртине од укупног броја преосталих Срба на Косову и Метохији.

По већ устаљеној пракси, председници Владе и председници државе Србије, Косово и Метохију посећују пред сваке важне изборе. То исто је раније радио Борис Тадић, одакле је бирачима слао предизборне поруке.

Високи Дечани, манастир на Косову и Метохији такође је био место окупљања политичара у предизборним кампањама.

За улазак на Косово и Метохију, неопходна је дозвола власти "Републике Косово".

Александар Вучић је Косово и Метохију требао да посети пре двадесетак дана, али је његов долазак отказан због најављених протеста Самоопредељења у Приштини.

Иако постоји ризик од напада на аутобусе са Србима, СНС лидери који делују јужније од Митровице  за недељу организују "добровољан" одлазак за аплаудирање премијеру.

После дванаест година од Погрома над Србима који се догодио 17. марта 2004. године, Срби на Косову и Метохији и данас живе у константном страху од понављања насиља. Мартовски погром 2004. године изазвао је лавину исељавања Срба са Косова и Метохије, пре свега због недостатка слободе кретања и све чешћих инцидената на националној основи у којима су Срби жртве.
Дванаест година након погрома Срби на Косову и Метохији се налазе пред "свршеним чином" тј. коначним напуштањем институција Србије.
У преговорима између Београда и "Приштине" постигнути су многи споразуми које Косову дају основне атрибуте државе, али уз упорну трвдњу српских политичара да Косово никада неће бити призната држава од стране Србије, иако је Србија признала путне исправе Косова са осзнакама "Републике Косово", регистарске ознаке Косова, енергетски и телекомуникациони споразуми, учлањење у неке међународне институције, итд.
Главни поборници идеје о неприхватању косовских инститција данас су део тих истих институција, а и сам избор председника Косова у скупштини Косова, директно је зависио од одлуке српских посланика тј. од става Београда.

У организованим нередима против Срба на Косову и Метохији 17. марта 2004. године страдало је 19 особа, 850 људи је теже  и лакше повређено, порушено је више од тридесет цркава и манастира, спаљено више стотина српских кућа и аутомобила.

Међу  светињана нападнути су и средњевековни манастири Богородица Љевишка, Девич, Зочиште, Богословија у Призрену, црква у Подујеву, Урошевцу, Штимљу, Косовској Митровици, итд.

Тога дана су настрадали:

СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице, покошен рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици

Јана Тачев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из снајпера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици

Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану

Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22,40 цасова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега

Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20,50 часова у Улици краља Петра у Гњилану, избоден металном шипком.

Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа

Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео у згради богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир Св. Архандела изнад Призрена.

УНИШТЕНИ ИЛИ ОШТЕЋЕНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ У ТОКУ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА 2004. ГОДИНЕ

На читавом простору јужне српске покрајине, Косова и Метохије, имена градова и њихових улица, као и имена  села су преименоване у албанска имена, углавном бораца ОВК који су погинули у последњој деценији прошлога века.
Многа српска села на путоказима преименована су или су случајнo или намерно неправилно написана. На многим путоказима поједина слова су  изостављена или је додато још по једно или више слова, углавном слово "И" на крају имена села.

Прецртана имена на латиничном писму које је на Косову и Метохији представљено као званично писмо српске заједнице , честа је слика на путевима на целој територији Косова и Метохије.

Овај проблем, који полако брише трагове српства на Косову и Метохији, никада није представљао проблем политичарима из Београда, који се баве проблемом Косова и Метохије, иако свакодневно наилазе на прецртана и неправилно написана имена места у којима данас живе Срби, као и на местима где су до  1999. године живели Срби.

Данас је Вучитрн - Вуштри, Обилић - Кастриот, Србица - Скендерај, Подујево - Бесјан, Гњилане - Ђиљан, Урошевац - Феризај, Пећ - Пеј, Косовска Каменица - Дардан, Косовска Витина - Вити, итд.

Посебан случај у претходних петнаест година представља село Велики и Мали Кичић, у близини Косовске Митровице. На путоказима из правца Приштина-Косовска Митровица и обрнуто на четири путоказне, четири пута је погрешно написно име овога села. Она највећа је што се и данас, после неколико објава албанских медија село зове "Кчић" уместо "Кичић" без "Велики и Мали".
Погелдајте слике:

Фотографије преузете са сајта kalxo.com

Путокази на КиМ (2008-2015)

Андријану (7), Аницу (4), Милана (3) и Михајла (2) Ђокића мајка је напустила када је Михајло имао само два месеца. Да зло буде веће, на њих су сви заборавили, осим оца Србе, који чини све да деца не гладују.

Без вршњака, без воде, без кревета и чистог покривача, без одеће и обуће, без играчака, у трошној, полусрушеној кући, која више личи на запуштени помоћни објекат, у највећој беди у селу Гризиме, удаљеном пет километара од центра Косовске Каменице, живи четворо сирочића - Андријана, Аница, Милан и Михајло Ђокић.

На сав јад и немаштину, ове сирочиће је оставила мајка, која се пре непуне две године преудала и отишла у суседно село. Од тада се о њима стара њихов отац Срба Ђокић (34) са своја два брата. Срба каже - отишла је, а да се није ни осврнула за собом.

- Преудала се она, није да ми није криво, али ми тешко пада то што се удала ту, у суседном селу, и што од дана када је отишла ниједном није бар покушала да дође да види децу - прича Срба.

Аница, Милан и Михајло, који је имао само два и по месеца када је отишла, мајке се не сећају, а Андријана с времена на време пита оца када ће и хоће ли се мајка вратити јер јој, како прича Срба, недостаје посебно кад се купа и кад се спрема за школу. Остала његова деца реч „мајка“ изговарају увече пред спавање, када падну или када се из неког другог разлога расплачу.

- Знају по пола сата да плачу и дозивају мајку. Не могу да их успавам јер ипак, мајка је мајка, ако ништа друго, онда онај урођени инстинкт се код детета буди - скоро кроз сузе, држећи на крилу своје сирочиће, говори Срба. Његова деца не трпе за голо парче хлеба, али уз хлеб Милан и Михајло не пију млеко, па им сестрица Андријана, домаћица из нужде, свакодневно кува чај и сипа им у флашице пред спавање.

Она им је заменила мајку. Без ње и њених песмица неће да се успавају. Она их често сама купа, облачи, чува… Да зло буде веће, попут њихове мајке, на Ђокиће су сви заборавили, изузев социјалних радника, који с времена на време сврате како би правдали социјалну помоћ коју Срба прима као самохрани родитељ.

Њихова трошна кућа, грађена шездесетих година прошлог века, ослоњена је на шуму, која их дели од албанског насеља. Из те шуме се, како вели Срба, свакодневно чују жагор, песма и вика албанских дечака и девојчица.

Њихов свет је блатњаво двориште по којем гацају у чизмицама, али највише воле да се играју у започетој новој кући.
- Свако од њих каже - ово је моја соба, овде ћу ја да спавам - преноси њихове речи Срба, док и сам машта о топлом дому са купатилом. Нову кућу Ђокићи су започели пре две године. Добили су од Министарства за заједнице и повратак донацију од неких 1.000 блокова и цреп, али им је да би је завршили неопходна додатна помоћ добрих људи. Јер, можда би та кућа делимично могла да врати осмехе на лица ове несрећне деце...

Ускоро рачун за помоћ

Након објављивања њихове приче, јавило се више десетина људи добре воље најављујући помоћ. Укључили су се пријатељи и породица Оливера Ивановића, Одбор Републике Српске за помоћ Србима на Косову и Метохији, Коло српских сестара, Савез Срба, бројна удружења грађана и појединци. Сви они се питају да ли је неко од одговорних знао да у селу Гризиме живи четворо сирочића без пажње коју, како рече један човек, више имају пси луталице. Ускоро ће бити отворен и жиро рачун на њихово име, па ће и сви остали који то буду хтели моћи да се укључе и бар мало олакшају детињство овој деци...

Извор. ало.рс