Требало је само 15 година да се држава потруди да Србима у косовско-поморавском округу омогући болничко лечење и несметан рад породилишта. На жалост у последњих петнаест година са Косова  и Метохије је отишло много  брачних парова српске националности, па је данас број новорођене деце код Срба  веома мали.

Било како било, жене из поморавља више "неће морати" да прелазе ново успостављене границе са Србијом како би у породилиштима широм Србије  рађале децу.
Недалеко од Гњилана, у селу Пасјане, у новоформираној општини Партеш-Пасјане, српски лекари су након 15 година, успешно обавили први порођај у згради новоотворене болнице, која је ипак саграђена средствима косовске Владе у време када је општином руководила странка СЛС, док је медицинску опрему недавно донирала Влада Србије.

Едија и Сенад Зејенели из Лепине код Грачанице, добили су трећег сина тешког 3.780 гр. и дугачког 55 цм, а то је уједно прва беба која се родила у Здравственом Центру Гњилане још од марта 1999. године, када је Косово и Метохија и српски народ који у њему живи препуштено Албанцима.

За отварање болнице и поред 35 милиона динара које је донирала Влада Србије, из локалних сеоских амбуланти однешена је готово сва медицинска опрема која је служила за пружање прве медицинске помоћи Србима који живе на овом делу Косова и Метохије.

Данас иако је болница изграђена средствима тзв. Републике Косово, српски политички званичници покушавају да је представе као српску болницу, једину у којој ће се лечити Срби.
Док је болница грађена, на челу Косовске Владе био је тадашњи премијер, а данашњи министар спољних послова Хашим Тачи, али је црвену траку у јануару ове године ипак пресекао премијер Србије Александар Вучић са најближим сарадницима. Требало је да прође само осам месеци да би се у породилишту родило прво дете.

Прва рођена беба није са простора поморавља, већ је трудница Едија Зејнели која је дан раније санитетским возилом доведена из породилишта у Грачаници, заједно са стручним медицинским особљем.
Порођај је обављен на дан Преображења Господњег, када је сеоска слава у селу Пасјане, месту где се налази зграда породилишта. И поред најављеног
доласка "неких" политичких званичника, порођај је протекао без велике медијске буке.
Болница у Пасјану је званично почела са радом у јануару 2015. године, али се због недостатка здраве пијаће воде чекало пуних осам месци. Први порођај у овој болници која ће радити у саставу Здравственог Центра Гњилане обављен је накнон смене директора, на чијем челу је Влада Србије од недавно именовала др Зорана Перића.
Влада Србије у претходном периоду није дозволила запошљавање ниједног лекара у Здравственом центру Гњилане, а након отварања нове болнице у Пасјану неизвесна је судбина локалних сеоских амбуланти, у којма је на простору косовско-поморавског округа запослено више од 350 медицинских радника.

Недалеко од Косовске Витине у селу Бинач, налазе се темељи порушеног манастира Св. Архангела Гаврила у народу познат као Бузовик.
Без обзира што су га Албанци 1999. године прво запалили, а потом и порушили до темеља, верници и локални свештеник Звонко Костић, на
празник Св. Архангела редовно обилазе ово свето место, а ове године на литургији која је одржана на рушевинама овог средњевековног манастира
покренута је иницијатива верника за његову обнову.
Верници који су присуствовали овогодишњој литургији на празник Св. Архангела, ускоро ће послати захтев Епархији рашко-призренској за почетак обнове манастира.
Манастир је саграђен и фрескописан у 14. веку у току владавине Бранковића. Међутим, само неколико десетина година након изградње,
Турци су спалили ову светињу, која је поново у време Турака обновљена у 16. веку.

Незапамћени зулум догодио се 1867. године када су локални Албанци (тада у веома малом броју на простору Косовске Витине) заклали свештеника који је служио у овом манастиру, после чега је манастир био напуштен и поново обновљен у 20. веку.

1999. године након доласка Нато-а, манастр Св. Архангела Гаврила поново је на мети Албанаца. Албанци су спалили  манастир и конаке, а касније су их порушили до темеља експлозивним направама, заједно са оближњим црквама Св. Петке , Св. архиђакона Стефана и Св. Николе.

Влада Р.С. на седници која је одржана јуче, сменила је директоре здравствених центара Гњилане и КБЦ Приштина.

На седници која је одржана 23. јула 2015. године, Влада  Р.С. сменила је вршиоца дужности директора Здравственог центра Гњилане, др Зорана Шарца, а на његово место је именовала  др Зорана Перића. Уместо досадашњег директора КБЦ Приштина, др. Миће Поповића, именован је др Звонимир Ђурђевић.

Влада Србије је именовала и нови Управни и Надзорни одбор у Здравственом центру Гњилане. За председника Управног одбора именован је  др Дејан Јоцић, доктор медицине из Гњилана. За чланове:  Дејан Митковић, економски техничар из Гњилана,  Зоран Станковић, професор енглеског језика и књижевности из Ранилуга.

У Надзорни одбор Здравственог центра Гњилане за председника је именована: Душица Тодоровић, Музичка школа „Стеван Христић”, Станишор-Гњилане. За чланове:  Игор Васић, дипл. економиста, Музичка школа „Стеван Христић”, Станишор-Гњилане и Бранислав Трајановић,  машински техничар из Гњилана.

Разлози због којих су смењена дојучерашња руководства здравствених установа на КиМ нису познати, али се претпоставља да смене директора имају везу са интеграцијом здравственог система Р.С. у косовски здравствени систем, ка чему тежи Владе Србије последњих месеци, а у складу са договорима из Брисела. Здравствене установе које функционишу по српском систему доведене су на руб егзистенције. Ове установе једине су здравствене установе које Србима пружају медицинску помоћ.

Интеграција у здравствени систем Косова подразумева гашење многих здравствених амбуланти у којима се Срби данас лече, а самим тим и престанак радног односа за многе медицинске раднике.

Отац Кирило Ђурковић, бивши игуман манастира у Драганцу код Гњилана, недавно је напустио манастир под притиском новопридошлих монаха и манастирског руководства.
Рођен је на Косову и Метохији, у околини Вучитрна, a замонашио се 1994. године у манастиру у Дечанима, након чега га је  1999. године, тадашњи владика рашко - призренски Артемије послао у Драганац, да буде старешина до тада скоро напуштеног манастира, који је у најгорим временима за српски народ на Косову и Метохији доживео процват.

Те 1999. године када је отац Кирило стигао у овај питоми крај, први задатак који је сам себи поставио био му је да спречи исељавање Срба, у чему је делимично успео, јер је остао познат по томе што је пред колонама Срба из Косовске Витине лежао на асфалту, не дајући им да наставе пут ка избеглиштву. То је чинио свакодневно. 

Редовно је имао контакте са Кфор-ом, како би од њих захтевао што бољу заштиту за Србе. Просто речено, отац Кирило је био "једина институција", након што је Србе на Косову и Метохији оставила властита држава.

Манастир у Драганцу је прилично удаљен од српских села и и опасан је густом, манастирском шумом, која је била често на мети албанских шумокрадица.  Такође је било бројних напада Албанаца на сам манастир. Сам и беспомоћан, Отац Кирило је успевао је да укроти  лопове који су свакодневно уништавали манастирско имање, углавном молитвама, не обазирући се на бројне претње и псовке, а не ретко и на пуцњеве из оружја.

Када је колико-толико успео у намери да сачува оне Србе који су се двоумили, да ли да оду или остану на Косову и Метохији, кренуо је да слаже камен на камен и да гради манастир, заједно са касније придошлим искушеником Игњатијем.
О.Кирило је веома  заслужан за то што су се многи људи из овог краја поново почели да моле Богу и чешће одлазе у цркву. У манастиру у Драганцу је сваке недеље било све више људи, а на дан манастирске славе, број верника је почео да се броји хиљадама.
Манастир је навјвероватније доживео највећи процват још од времена његове градње.
Уз божју помоћ, људи добре воље и народа у поморављу, кренуо је у изградњу манастирског комплекса.
Сазидао је чесму на лековитом извору, саградио је звонару, а онда кренуо у изградњу манастирских конака, којима је данас окружен манастир. На место старог конака, који је уједно био и прва српска школа у новобрдском крају, отац Кирило је започео изградњу новог, задржавајући облик старог конака.
Међутим, доласком владике Теодосија на челу рашко-призренске епархије, градњу манастирског комплекса преузело је ново манастирско руководство, на челу са игуманом Иларионим, који је недавно именован у чин архимандрита.
Иако је сада већ уморни старац, отац Кирило је имао воље да и даље настави са градњом манастира и да своју замисао коначно спроведе у дело. Међутим, онога дана када је отац Кирило смењен са места игумана, манастир је напустио искушеник Игњатије, који се данас налази код владике Артемија.
Вероватно га сматрајући као слебденика свргнутог владике Артемија, ново црквено руководство није имало поверења у оца Кирила, па је не ретко доживљавао понижења, када му је одузимано свештенодејство, али су му често сметала и одступања од изворног богослужења.

Када је све што се догађало у манастиру постало неподношљиво, отац Кирило је решио да изађе и спас потражи негде у народу.

Сада већ месецима, отац Кирило из манастира у Драганцу, нема своје стално коначиште, али је отац Кирило  и данас на Косову и Метохији.

Беспомоћни старац Кирило, који је утеху нашао у неколико верника, који му данас широм отварају врата својих домова, остао је без своје светиње у коју је уложио сву своју снагу и вољу да би је оживео и оставио у аманет Србима, па јее његова заслуга приближна, колико и  кнез Лазарова чија је задужбина манастир у Драганцу.

Његова келија је након одласка из манастира обијена, када су му конфисковане ствари.
Ипак, о.Кирило није дозволио да га из манастира отерају моткама и камењем на шта је недавно у селу Коретиште код Гњилана позивао и сам владика рашко-призренски. Његово кретање и данас прате, плашећи се да ће кренути стопама владике Артемија.
Манастир у Драганцу постао је место политичких сплеткарења, па су у њему углавном општински функционери којима је потребна помоћ новог, свемоћног игумана, бившег глумца и рок музичара из Београда.
О оцу Кирилу се у Драганцу данас причају најружније ствари, док народ немо посматра, иако отац Кирило у народу ужива велико поштовање. Ипак, отац Кирило од народа никада није затражио помоћ за његову тешку ситуацију, иако би се на његов позив у Драганцу данас сјатило на хиљаде Срба.

Средње школе у поморављу од ове године су почеле са "куповином" ученика за упис у смерове старе двадесет и више година, а загарантован је завршетак исте без слабих оцена, што значи да учење није обавезно, али је обавезан упис у школе и смерове које то нуде.

Просветни радници свих средњих школа формирали су фондове за куповину ученика, па су на тај начин готово сви просветни радници у средњим школама "приморани"  да својим неморалним предлозима стану пред родитеље чија деца требају да крену у први разред средње школе и да им понуде тзв. стипендију, тј. новчану накнаду, коју прикупљају запослени у тим школама, како би их њихова деца сачувала од губитка посла.
Родитељи са слабијим материјалнем стањем, приморани су да прихвате највећу понуду и децу упишу у школу против њихове воље.
Ових дана се овом врстом трговине баве готово све школске управе у гњиланском крају.
Општинска власт иако је упозната са овим проблемом, не жели да се меша у свој посао и стане на пут овим прљавим пословима.
За овакво стање у просвети криве су и бројне посете просветних инспекција, које су  утврдиле непостојање проблема, јер никада нису имали
слуха за децу која живе у овом крају Косова и Метохије, па је на тај начин у овај проблем директно умешано Министарство просвеете Републике Србије и њихове службе на Косову и Метохији.

Ипак куповина ученика у овом крају на Косову и Метохији датира од раније. У Основној школи Петар Петровић Његош у Горњем Кусцу, која има истурено одељење у Горњем Макрешу, болесне ученике који су прогнани из планинског села Мозгово, наставници су возили из Горњег Кусца у Горњи Макреш, више од десет килимотера свакога дана, само зато да би имали број ученика довољан за рад тих наставника, а школа у Горњем Кусцу где и данас станује породица која је протерана из Мозгова, удаљена је стотинак метара. Наставници су им поред превоза куповали ужину и месечно њиховој породици давали одређену суму новца.

На жалост, исељавањем Срба је знатно смањен број ученика, али је у великој мери  исељавању Срба са Косова и Метохије допринела и небрига институција за овакве проблеме које директно утичу на живот Срба.

Медицинска школа из Гњилана и смер Медицински техничар, данас у Великом Ропотову, са истуреним одељењима у Пасјану и Шилову, ове године слави пунолетство. Од 1997. године одшколовала је око 1400 медицинских техничара, а данас због немогућности запошљавања на Косову и Метохији, многи одлазе да срећу потраже у иностранству, што значи да ова школа школује кадрове за инострано тржиште.

Да апсурд буде већи, Здравствени центар Гњилане, који обухвата општине Гњилане, Ново Брдо, Косовска Каменица и Косовска Витина запошљава нешто више од 250 радника, а последњих осамнаест година, ова здравствена установа није упослила чак ни 5% оних који су завршили ову школу, јер за ово занимање не постоје упражњена места.
Мали број срећника који су дошли до посла су главном свршени лекари, док је број медицинских техничара минималан и углавном се посао добија на не
транспарентним конкурсима, по родбинским и пријатељским везама.

Техничка школа Драги Поповић из Гњилана, данас у Горњем Кусцу и Партешу, деценијама је неговала смерове попут Машинског, Електро и Грађевинског техничара. Данас је бројни, политизовани наставни кадар ове школе најагилнији у тзв. куповини ученика за упис у неке нове смерове, који су тешком муком издејствовани код Министарства Просвете. Групе наставног кадра ове школе свакога дана обилазе потенцијалне ученике и њихове родитеље и нуде своје услове за упис у ову школу. Ученицима се поред новца, компјутерских уређаја итд. нуди и гарантовани завршетак школовања без слабих оцена на крају године.

Економска школа из Гњилана, данас у селима Ранилуг, Коретиште и Партеш, већ деценијама негује смер Економски техничар који је ове године и једини смер који је Министарство просвете дозволило овој школи. Намерно или случајно ова школа је остала најкраћих рукава, па је и наставни кадар ове школе приморан да на тржишту понуди своју цену за упис ученика у једини смер који тренутно има ова школа. Од ове године угашен је смер за трговце, а није дозвољен ниједан нови, иако би ова школа могла да добије бројне друге смерове, који би у најмању руку били конкуренти неприкосновеном и  сада већ пунолетном смеру Медицински техничар.

Пољопривредна школа из Лепине код Косова Поља има истурена одељења у Партешу и ветринасрски смер у Кормињану. Ове године родитељима близанаца у Шилову (чије име није познато) школа је поклонила краву, како би њихова деца уписала ову школу у Ранилугу.

У некој нормалној држави овакав текст би био објављен у одељку за хумор, али је на жалост ово слика косовске реалности, потпомогнута општинским, окружним и државним руководством којима је циљ лични опстанак, али не и опстанак и останак српског народа на Косову и Метохији.

Када би кнез Лазар данас започињао нови Косовски Бој, вероватно би га започео  раније, негде у Београду, како би знао да на Косову и Метохији неће повести оне којима трагови смрде нечовештвом и оне који седе у скуте онима против којих се бори, против оних који убијају српску нејач и силују српкиње.
Оно што је Светом кнезу Лазару и Обилићу било свето, због чега су им белосветски џелати одрезали главе, данашњим вођама је то исто постало терет кога желе да се одрекну по сваку цену, да би Србији тобоже било боље, заборављајући притом клетву Лазареву, која Србију прати још од 1389. године.

Од 1389. - 1999. године, српски владари су уздигнутих чела ишли у бој за Косово и Метохију, не плашећи се силе која им прети, јер су бранили колевку
српства.
Само деценију и по након последње косовске битке поротив Нато-а, Србија као да се одриче Грачанице, Дечана, Призрена, Газиместана, Богородице Љивишке и свога народа који пати на Косову и Метохији, а Србијом су престали да владају Срби.
Таман што су Срби стали на ноге и подигли крстове на новоизграђеним црквама, потомци турских џелата уз помоћ светских моћника започеше још једну косовску битку, како би покорили српски народ и заузели српска имања.
На стототине светиња из доба славне српске државе порушили су до темеља, затирали су гробља, палили села, а зулум ни данас не престаје.
Данашње српске војсковође погнутих глава гледају српско страдање на Косову и Метохији, а војска је немоћна да се бори са најмањим непријатељским силама које свакодневно прете Србији.
Преостала нејач на Косову и Метохији и данас на овај Видовдан тражи помоћ од оних који негде далеко на мермерним столовима и у фотељама које смрде нечовештвом, стављају параф на оно што им је Лазар оставио у аманет и продају га за улазак у онај ... бољи свет, где мед и млеко тече, али у свету у коме нема оног светог парчета земље у коме можеш да се помолиш Богу, у свету у коме Свети Сава неће бити признат као најсветија српска душа пред богом, у свету у коме ће Срби морати да промене светосавско учење наше вере.
Потомци славних косовских јунака и данас, голоруки и остављени од својих вођа и народа, воде битку за очување светиње и вере против оних који желе да им одузму свету колевку кнеза Лазара.

Данас се на Косову и Метохији воде различите битике за опстанак Срба. Неслога је завладала у црквама, у манастирима је нестала слаткоречивост монаха, многи монаси су напустили манастире и отишли са Косова и Метохије. Црквом,  је почела да влада држава.
Уз све недаће, данас као и ономад кад је Лазар подигао своју војску, за турску силу тада нејаку, али часне српске синове, Србе на Косову и Метохији набијају на колац, ваде им утробе, монасима одсецају главе, док српске главешине погнуте главе целивају скуте онима који им убијају децу и силују жене, а свештеници и монаси се боре да се додворе Риму.

На Косову и Метохији и данас се обележава Видовдан и помен на српске јунаке који пострадаше од турских џелата бранећи колевку српства. На Газиместану уз пратњу косовске полиције ће бити служен парастос настрадалим српским мученицима у Косовском боју 1389.године.
Звона на свим правослваним црквама и манастирима и јутрос су звонила у част и славу српких јунака који пострдаше у Косовском Боју, само зато да би се и данас на Косову и Метохији чула та иста звона са манастира који су изграђени још у време Немањића, и само зато да би се и данас земља која полако изумире звала Србија.

Дуго очекивани споразум о међусобној сарадњи осигуравајућих компанија  за возила, између Београда и Приштине, постигнут је у Бриселу 23. јуна.
Према овом споразуму који ће ступити на снагу 30 дана након његовог потписивања, возила са косовским и српским таблицама, моћи ће слободно да улазе на обе територије уз поседовање полисе осигурања, што је прописано детаљима у споразуму.
Контроплу возила вршиће полиција на интегрисаним граничним пунктовима између Косова и Србије.
Овај меморандум тиче се рада осигуравајућих компанија и у њему није јасно прецизирано да ли ће косовским таблицама са симболима Косова бити дозвољен улазак на територији Србије, као ни то да ли ће бити додатних намета на терет возача.

Таксе које су важиле до сада биће укинуте.

Фудбалери - прваци света, у Београду на дочеку који им је приређен због освајања титуле, са поносом отпевали  НЕ ДАМО ТЕ КОСОВО!