Непознати нападачи пуцали су на возило ЕУЛЕКС-а на територији општине Звечан.
Полицајац ЕУЛЕКС-а који је рањен у нападу подлегао је повредама у Косовско Митровачкој болници.

Оштре критике Београда

Дачић: Велика штета за интересе Србије, пре свега српског народа на Косову

- То није пуцање у Еулекс, већ у будућност српског народа на КиМ, у будућност Србије и њених градјана. Напад на Еулекс и Кфор? Каква је перспектива српског становништва на Косову под тим условима? Они који су то урадили су непријатељи Србије - поручио је Дачић на заједничкој конференцији за новинаре са чешким министром.

Вучић: Напад је уперен против српског народа и Србије и представља њену срамоту

Александар Вучић изјавио да је напад на припаднике Еулекса заправо уперен против Србије и српског народа и поручио да ће одговор државе бити жесток.
„То је покушај да се поквари све оно што је Србија остварила у претходном периоду. Србија нема право да ћути и допусти терористима и екстемистима да мисле да су они ти који могу да управљају Србијом“, рекао је први потпредседник Владе.
Вучић је рекао да је овлашћен у име председника Србије Томислава Николића, који се налази у званичној посети Бугарској, да осуди злочиначки акт убиства литванског припадника Еулекса.
„Напад је уперен против српског народа и Србије и представља њену срамоту“, рекао је Вучић. „Одговор ће бити жесток“, закључио је потпредседник владе.

Еулекс је по други пут ослободио Фатмира Љимаја и још деветорицу Албанаца кривице за случај убиства Срба у селу Клечка 1999. године.

Мешовито судско веће које је било састављено од једног судије Албанца и двојице судије Еулекса, због недостатка доказа у случају Клечка ослободило је кривице: Насера Краснићија, Арбена Краснићија, Неџмију Краснићија,  Насера  Шаљу, Шабана Шаљу, Сабита Шаљу, Фатмира Лимаја, Бехљуља Лимаја, Бесима Шурдаја и Рефкија Мазрекуа.

Најаважнији сведок у случају против Фатмира Љимаја о злочину у селу Клечка пронађен је обешен у једном парку у Немачкој, а саопштено је да је реч о самоубиству.

-----------------------------------------------------------

ПРОЧИТАЈТЕ ШТА СЕ ДОГАЂАЛО У КЛЕЧКИ

Село Клечка , 27. август 1998.

Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици креча, коришђену за спаљивање убијених Срба. У Клечки се налазила и база терористичке ОВК, са центром за обуку и складиштем муниције. Заробљени ОВК терористи из Малишева, Лиан и Беким Мазреку, у изјави су навели да је у Клечки током јула 1998. заробљено, убијено и спаљено 22 српских цивила. Цивили су извођени пред стрељачки одред и убијани, а кремациона пећ је коришћена у нади да ће висока температура уништити доказе. Међутим, у пећи је остало неколико делимично спаљених тела.
У Клечки су откривена тела 22 српска цивила.

Крајем августа, у војно-полицијским операцијама на подручју Малишева, "устаничке тврђаве" Ослободилачке војске Косова (ОВК) усред Косова и Метохије, у селу Клечка откривени су спаљени остаци 22 особе. Већ сутрадан, 28. августа, портпарол Министарства унутрашњих послова (МУП) Србије обавестио је велики број новинара, којима је омогућен приступ сеоској кречани у којој су остаци пронађени, да се ради о цивилима које су стрељали албански екстремисти.

Лавина жестоких осуда одмах је уследила. Остаци несретника настрадалих у Клечки били су "последњи доказ" терористичке природе и злочиначких метода ОВК; готово све политичке странке и сви функционери српске власти су, међутим, једнако жестоким речима осудили међународну заједницу, хуманитарне организације, поједине државе и њихове лидере због затварања очију пред "геноцидом", "крематоријумима" и неоспорним тероризмом албанских сепаратиста. С оне друге, албанске стране, могућност да су припадници ОВК починили злочин у Клечки је не само одбачена, а злодело квалификовано као измишљотина, већ је- истовремено - приписана српској полицији и властима.

У том рату саопштења једва да се чуо понеки трезвен глас. Међународну истражну и судско-медицинску експертизу тражили су Одбор за заштиту људских права из Приштине, Фонд за хуманитарно право из Београда, као и маргинализоване опозиционе странке у Србији. Сразмерно уздржаности међународне заједнице и сопственог незадовољства пласманом вести о злочину у Клечки у иностраним медијима, српске власти су нескривено вршиле притисак ка постизању "општенационалног јединства" најјачих политичких странака. Тај циљ је најлакше остварен; његовом постизању нису сметала, колико год била ретка, упозорења да се људска несрећа не сме злоупотребљавати у пропагандно политичке сврхе.

Две недеље после проналажења костију спаљених у Клечки, МУП Србије обавестио је јавност о још једној масовној гробници откривеној током заузимања упоришта ОВК на подручју Ђаковице. Први полицијски извештаји, и овог пута дати у присуству новинара којима је обезбеђена пратња за долазак на лице места једва пар сати по окончању борби, говорили су о проналаску бар 12 лешева у и око канала којим се пуни Радоњичко језеро, код села Рзнић. Изречена ја бојазан да страдалих има бар три пута више.

Поново је следила серија осуда злочинаца, политичких странака и других удружења идентификованих као "албански терористи" чије су жртве "српски цивили". Осудама су поново поменути сви међународни фактори, овог пута и због забране летења које је авионима Југословенског аеротранспорта изрекла Европска унија због настављања сукоба на Косову и Метохији.

Одбијање портпарола албанских политичких странака о могућној умешаности ОВК у овај злочин било је, с друге стране, много мање изричито. Представници ОВК су, понављајући да је и овај злочин режирала српска полиција, овог пута запретили и сопственим сународницима да не сарађују са властима Србије, не враћају оружје и не одустају од борбе. У први мах, учинило се да ће се поновити жалосни случај са жртвама из Клечке, које су практично нестале у мору изјава, осуда, апела и изневерених очекивања.

Међутим, ствари су у овом случају (и бар у извесној мери) кренуле другим током. Истражни судија из Пећи Радомир Гојковић најавио је истрагу коју ће, у пословима идентификације жртава, водити екипа Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду, предвођена професором др Душаном Дуњићем.

Осим скелета и чаура од метака, на лицу места пронађени су и делови каблова исечених, по свој прилици, са апарата за мужу крава из оближње стаје пољопривредног добра, бодљикавој жици везаној у омчу на којој је пронађен дугачак прамен црне косе и људско ткиво, жица којом је био везан један од пронађених скелета, као и око 14 прострелних рана, углавном на лобањама и, у једном случају, на карлици.

"У идентификацији су се, што се тиче антрополошких података, најкориснијим показали подаци о зубима и ранијим болестима или повредама", каже за АИМ, антрополог, доцент др Марија ђуриц-Срејић. "Једна старица идентификована је, између осталог, и на основу повреда главе у саобраћајној несрећи која се догодила пре двадесет година, једна особа на основу тумора голењаче због којег је морала да храмље, трећа особа на основу старог прелома ребра". Цела екипа уложила је сво своје знање, вођена повремено неодољивом потребом да непознатим жртвама врати бар имена.

Последњу фазу у идентификацији чинило је упоређивање налаза стручњака са подацима добијеним од родбине лица несталих у периоду између априла и септембра ове године, на колико је процењена старост остатака жртава. "Идентификација је ноћна мора", каже Марија ђурић-Срејић, "а одговорност коју смо сви осећали била је као да њихов живот зависи од тога". Од најмање 34 особе пронађене у каналу Радоњичког језера код Рзнића досад је идентификовано 12. Реч је о четворо Албанаца (међу њима једна жена), једном Рому и седморо Срба (од којих две жене). По завршеној идентификацији и после узимања узорака за евентуалну накнадну идентификацију анализом ДНК, 22 особе сахрањене су као непознате. У међувремену, крајем септембра на месту злочина откривени су остаци још пет особа. Иста екипа стручњака у овом тренутку ради на њиховој идентификацији.

Браћи Мазреку 40 година
19. 04. 2001. (Блиц)
Браћа од стричева Љуан (22) и Беким (22) Мазреку из Малишева осуђени су јуче у Окружном суду у Нишу на по 20 година затвора због тероризма. Они су оглашени кривим зато што су током 1998. године постали припадници банде 'Љуми', као дела терористичке организације 'ОВК', а потом и учествовали у стрељању отетих цивила у селу Клечка код Липљана.
Љуану је стављено на терет да је са другим припадницима банде од 17. до 22. јула 1998. године учествовао у нападу на Ораховац, када су отета 43 цивила и одведена у Малишево, а потом су са другим киднапованима из других места одведени у Клечку где су мучени. Љуан је оглашен кривим да је у Клечки силовао једну девојчицу српске националности, стару између 12 и 15 година, и да је једном осмогодишњаку одсекао уво, а Беким да је учествовао у силовању жена. Браћа Мазреку су потом, како је саопштио председник Судског већа Милимир Лукић, у групи од 20 припадника банде учествовали у стрељању око 100 цивила.
- Када сам добио овај предмет и прочитао опис дела био сам у неверици и тешко ми је било да схватим да ико може да почини тако страшан злочин у име неког циља. Међутим, чињенице утврђене на овом суђењу су неумољиво доказале да су се у Клечки догодили страшни злочини и да су починиоци Љуан и Беким Мазреку. Кривица оптужених није исконструисана и подметнута, како се бране оптужени, она је индивидуална и прецизно одређена признањем Љуана код истражног судије. То није пуко признање, већ јасан и логичан след догађаја са навођењем прецизних детаља, описом места, објеката, ствари и лица, које може дати само учесник догађаја - истакао је судија Лукић у образложењу пресуде. Поред осталог, он је навео да сведока масовног стрељања нема нити ће бити, јер нико није преживео.
Један од бранилаца браће Мазреку, адвокат Чедомир Николић најавио је жалбу и додао да је оваква пресуда очекивана јер је суд одбио да прихвати доказ одбране 'да остаци тела не потичу из Клечке, већ, према налазу белоруских патолога, из села Волујак'. Николић је додао да се овом пресудом истовремено правдају бројни пропусти из истражног поступка.
Како је саопштио судија Лукић, браћи Мазреку ће у казну бити урачунато време проведено у притвору, у којем се налазе од 2. августа 1998. године. Б. Ј.

'Видећемо пред судом у Хагу'
- Немам шта да кажем, видећемо пред судом у Хагу - рекао је у судници након изрицања пресуде, уз смешак и раширених руку, Љуан Мазреку. На једном од претходних рочишта Беким Мазреку је рекао да је спреман да своју одбрану, уз наводе који им се стављају на терет, изнесе и пред судом у Хагу, јер је у потпуности невин. Током главног претреса браћа Мазреку су у потпуности негирала све наводе оптужнице, наводећи да су изјаве у истрази давали под присилом и након малтретирања, те да је цео случај монтирала полиција.

Ослобођен Фатмир Лимај
22. март 2012.

Судија Окружног суда у Приштини наредио је пуштање из притвора Фатмира Лимаја и још девет оптужених за ратне злочине против цивила у логору бивше Ослободилачке војске Косова у селу Клечка, саопштено је из Еулекса.

Претходно је Веће судија, састављено од међународних и локалних судија, одлучило да су неприхватљиве изјаве и дневници Агима Зогаја, најважнијег сведока Тужилаштва. У судском већу су двоје Еулексових судија и један локални. Судије су утврдиле да тужилаштво није успело да испуни одређене процедуралне стандарде, тако да докази Агима Зогаја, вођеног као сведок Џ, нису прихватљиви. Од тужилаштва и одбране је затражено да доставе завршне речи, пре него што пресуда у случају буде донета.

Зогај је био најзначајнији сведок тужиоца Еулекса против оптужених у случају Клечка. Пронађен је обешен у једном парку у Немачкој, а саопштено је да је реч о самоубиству. Лимај и девет других припадника бивше Ослободилачке војске Косова су оптужени да су током 1999. године у кампу ОВК, у селу Клечка, извршили ратни злочин над албанским и српским цивилима.

Иако политичка ситуација за преостале Србе на Косову и Метохији никада није била тежа него данас, Срби никада нису били разједињенији. У борби за власт све су учесталије туче између кандидата на изборима, који ће бити одржани 3. новембра.

РТВПУЛС: Кандидата за градоначелника Клокота испред грађанске иницијативе "Србија" Срећка Спасића и члана Привременог органа за општину Витина Срђана Николића вечерас су око 18:00 часова претукли браћа Божидар и Жарко Дејановић из Грнчара. РТВ ПУЛС сазнаје да је предмет сукоба радни односи у средњој Техничкој школи у Врбовцу. У инциденту Срећко Спасић је задобио лакше телесне повреде. Случај је пријављен полицији а Спасић је, након указане лекарске помоћи у болници у Гњилану, отпуштен на кућно лечење.У изјави за наш програм Срђан Николић је оптужио руководиоце средње школе у Врбовцу за напад на Спасића док је Жарко Дејановић одбио да коментарише овај случај , тврдећи да и не зна о чему се ради. Градоначелник Клокота Саса Мирковић оценио је да у овом случају нема политичког мотива већ се ради о нерашчишћеним сукобима из прошлости. Овај догађај је у локалној јавности изазвао велико интересовање јер је Срећко Спасић бивши председник српске општине Витина и кандидат за градоначелника Клокота испред грађанске иницијативе "Србија док је Жарко Дејановић истакнути функционер Самосталне либералне странке и актуелни председник СО Клокот.

Недавно је у Пасјану градоначелник Општине Партеш-Пасјане Ненад Цветковић  претукао старца који је рекао да неће да гласа за "њих" на наредним изборима.

Пре новембарских избора, Влада Србије је у свим општинама на Косову и Метохији увела привремене мере, а данас је то учињено и у општинама на северу.
У зависности од поделе власти по општинама, именовани су председници и чланови привремених органа из редова СПС-а и СНС-а, од којих су неки директни кандидати на косовским изборима.

Остаје непознато да ли су последњи потези Владе Србије у вези српских институција на Косову и Метохији договорене у Бриселу и да ли имају за циљ смањење отпора Срба са севера Косова и Метохије и оних који живе јужније од Ибра, а који се противе одржавању косовских избора, чиме их држава одбацује и предаје косовским властима.

Овакву одлуку Владе Србије, Срби који живе јужније од Ибра тумаче као почетак затварања свих српских институција, чиме ће престати финасирање, што ће довести до новог таласа исељавања и продаје српских имања.

Србима на Косову и Метохији није предочен ниједан договор у преговорима који се воде између премијера Србије и Косова. Тако остаје непознато коју ће историју учити српска деца и да ли ће бити распуштене све здравствене институције у којима се лече Срби.

Ниједан "договор" из Брисела није побољшао живот Срба, напротив живот Срба на КиМ је значајно отежан. Још увек није решен проблем регистарских ознака, функционисање мобилне и фиксне телефоније, снабдевање српских здравствених установа неопходним лековима, никада није разматрано питање киднапованих Срба, као и то да ли ће бити опроштено више од 1500 убистава Срба, уништавање црквене имовине итд.

Македонске власти увеле су нове таксе за улазак у Македонију, за возила са косовским регистарским ознакама. Улазак у Македонију аутомобилом кошта 5 евра , 10 евра за камионе и аутобусе, као и 2 евра по особи .
Македонске власти су овај потез повукле након забране увоза робе која се производи у Македонији на Косово и сматра се као мера реципроцитета.
Међународна мисија Еулекс на Косову није изашла са званичним саоштењем о проблему око прелска границе са Македонијом на прелазу Ђенерал Јанковић.

Након доласка Кфора и међународнме мисије Унмик-а у селу Церница код Гњилана, 1. септебмбра 2003. године убијен је седми по реду Србин, Миомир Савић (35), а неколико Срба теже је рањено.
Због неадекватне и неблаговремене медицинске помоћи, Миомир је издахнуо у америчкој војној бази Бондстил код Урошевца.
На месту где је убијен данас стоји плоча са натписом: "ХЕЈ ЧОВЕЧЕ, ПОГЛЕДАЈ МЕ, СТАНИ, ШТО МЕНЕ УБИ, А ДРУГЕ РАНИ, МОЈА ДУША МЛАДА РАЊЕНА, У НЕДОГЛЕД ОСТАЛА УСАМЉЕНА. МИЛЕ"
Миомир Савић, у време када је убијен, био је учитељ у школи у Церници, а пре 1999. године радио је као саобраћајни полицајац у Гњилану.

Косовске власти  ни након десет година нису успеле да пронађу убицу Миомира Савића.

Меморијални турнир у фудбалу Миомир Савић - Гуџа организује се сваке године у селу Партеш.

До дана када је настрадао водио је дневник догађаја у селу Церница.

Трагична сведочења Миомира Савића

Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници

Миомир је водио дневник и оставио сведочанство о данима терора над сељацима, о небројеним прогонима, бомбашким нападима и гранатирањима, пуцањем из кола у пролазу, пљачкама, паљевинама, убиствима и киднаповањима. Све то имало је само један циљ - да Срби побегну из села. Остало је сведочанство о уништавању имовине, био је сведок и првог напада на цркву Св. Илије 7. јула 1999, а доживео је и њено коначно разарање 4. јануара 2000. године, када је минирана и разнета у ваздух. Миомир није доживео да вам исприча своју причу, али живеће и даље кроз речи свог дневника, те тако никад неће бити заборављени трагични догађаји који су задесили Србе у Церници. Сваки живот има свој смисао, а ја осећам част и обавезу да теби, читаоче, пренесем ове трагичне догађаје његовог кратког живота (1968-2003).

Напади почињу у сумрак

Оно што ћете прочитати је у малом испричана прича о читавом Косову. Миомир Савић је децу у Церници учио до доба кад су били спремни за средњу школу. Поштован у својој заједници, приметно посвећен свом позиву, образовању и учењу, потпуно је природно то што је одлучио да води дневник о догађајима који су се одвијали у селу. Први запис је из 14. јуна 1999. године када су Албанци извршили први напад на српске куће у селу, тог истог дана, недуго након уласка НАТО/Кфор трупа на Косово. Напад је извршен из Смакића Махале, дела села насељеног Албанцима. Мета су биле српске куће, те су многе од њих оштећене ватреним оружјем. Нападачи су, без разлике, пуцали на сваку српску кућу, али, срећом, није било жртава. Кфор није интервенисао. То је била тек претходница онога што је требало да се деси, а према дневничким записима од 14. до 28. јуна 1999. године ови напади ниског интензитета настављали су се сваког дана, обично почињући у сумрак. Током дана крали су, уз уперено оружје, личну имовину, аутомобиле и стоку.
А онда 28. јуна 1999, на сам Видовдан, напади су постали интензивнији. Мноштво Албанаца, наоружано разноврсним оружјем, напало је Србе. Постарији човек, Живко Савић, умро је од срчаног удара, који је засигурно био последица шока због напада који је трајао три сата. Одсуство Кфора било је очигледно, а није неразумно у овом случају закључити да су се нападачи осећали још и охрабрени одсуством одговора од стране Кфора, јер су и напади од тада постали учесталији и смртоноснији.

Први од многих киднапованих Срба из Цернице био је Добривој Костић, отет 2. јула 1999. године. Одвели су га у Гњилане, у бившу зграду ЈНА. Пре него што су га пустили, испитивали су га и тукли ланцима. Он је један од ретких који је успео да измакне канџама УЧК. 7. јула 1999. године Албанци су полили бензин око улаза у цркву Св. Илије, натопивши бензином неке крпе на вратима. Онда су бацили две бомбе у покушају да бензин запале. Срећом, нанели су нека мања оштећења споља. Албанци су 8. јула 1999. започели нову тактику, пуцајући ка селу светлећим мецима из оближње шуме. Од погодака светлећим мецима запалило се неколико кућа и амбара, па је тако изгорела храна за стоку. То је приморало многе Србе да стоку продају, јер више нису имали чиме да је хране, а напади на сељаке који су радили у пољу постали су све чешћи.

Ни дан без терора

А напади се више нису бројали данима, већ недељама, и само су се настављали:

8. јул: Српске куће горе. Запаљени амбари Живојина Костића и Звонимира Јанковића. Оштећени кућа и амбари Уроша Стојановића.
10. јул: запаљен део куће Миланке Стојковић
11. јул: Запаљен и остатак Миланкине куће
11. јул: нападнути сеоски чобани, међу којима је било и деце, док су чували стоку.
12. јул:Прославља се Петровдан. Оружани напад на групу Срба пред продавницом Марка Петровића. Рањени су Драго Живковић, из оближњег села Партеш, Саво Петровић и деца власника продавнице.
15. јул: ош један напад на чобане док су чували стоку.
17. јул: Бачена бомба на кућу Небојше Стојановића
18. јул: Кфор је вршио преметачину у кући Небојше Стојановића, која је претходног дана била мета бомбашког напада. Небојшу су припадници Кфора ухапсили и одвели. Држали су га у притвору пет дана.

„Уместо да траже терористе који су вршили нападе на Србе, њихове домове и имања, припадници Кфора би претресали нападнуте српске куће, узнемиравали и хапсили Србе“. Један од припадника америчког Кфора рекао је Миомиру да „Срби бомбе бацају сами на себе“.

Кфор хапси и притвара Србе
20. јула, два дана након што је притворен Небојша Стојановић, његов педесетпетогодишњи отац Божидар, инвалид, убијен је крај своје куће. Жртва је убијена хицем у главу из велике близине. Кфор није могао, или можда није хтео, не само да тражи убицу који је злочин починио у сред дана, него ни да га идентификује.
Напади на куће се настављају. У међувремену, Кфор непрестано хапси и притвара Србе из села након претреса кућа. Један припадник америчког Кфора признао је једном од Срба из села да тако поступају јер Албанци из села нешто дојаве у вези са својим комшијама Србима.

Звуци граната - свакодневна „песма“

22. јула 1999. године бачене су две бомбе у двориште куће Милорада Симића. Једна је експлодирала, а другу су касније уклонили припадници Кфора. Убрзо након тога, Кфор је извршио претрес у кућама Светислава и Миливоја Спасића. Причинили су штету у кући и присилили укућане, укључујући и петоро деце, која су имала од три месеца до четири године, да од два до четири изјутра чекају ван својих кућа, док је Кфор, наводно, по кућама тражио оружје. Као што и сам читалац може да замисли, Срби, становници Цернице, како се то јасно види из Момировог дневника, осећали су не само да се Кфор прави да не види етничко чишћење које се дешава у селу, већ и да саучествује са злочинцима, јер, са једне стране, оптужују жртве, а са друге и не покушавају да злочинце пронађу и да примене закон.

Беспомоћни и неми Срби су посматрали зло

Како је време текло, из јула у август, напади су се настављали: пушчана паљба, бомбе, крађе, уништавање имовине. При свему томе, Кфор је хапсио Србе, а с времена на време претресао српске куће у пратњи Албанаца из села. Звук граната којима су гађане српске куће постао је песма која се у Церници понављала сваке ноћи, читавог лета и у рану јесен 1999. године.
29. септембра 1999. нападнута је, и то не први пут, кућа Владимира Савића, Миомировог оца. И док су се Миомир, његова супруга и двогодишњи син спремали на спавање, тек што су ушли у спаваћу собу, бачена је бомба на прозор. Срећом, одбила се о прозорско стакло и експлодирала напољу. Нападачи су виђени како беже и чак су идентификовани, али, као и увек, Кфор против њих није предузео ништа. Уместо тога, нашли су за сходно да ухапсе Миомира и да претраже неколико оближњих српских кућа.
28. новембра 1999. године национални празник Албаније локални Албанци прослављали су дивљајући кроз село, пред очима припадника Кфора, који су у селу стационирани. Колима су непрекидно кружили улицама села, машући заставом Албаније, каменовали куће и претили да ће да побију све Србе у Церници. Оштетили су многе куће и баште, и као што Миомир бележи у свом дневнику: „Срби су немо посматрали из својих домова, уплашени за своје животе“.

Ево шта каже запис 3. децембра 1999. године:

„Један од најтрагичнијих догађаја десило се у Церници трећег децембра. Уз куће Слободана Васића и Драгана Петровића, смештених на граници српског и албанског дела села, у махали Смекићи, постављена је велика количина експлозива. Експлозив је даљинским управљањем детониран у 18 часова.“

Косовска полиција је од Кфора преузела улогу обезбеђивања манастира Пећка Патријаршија, тако да међународни војници на Косову обезбеђују само Високе Дечане.

Ово је Тањугу рекао шеф посебне јединице косовске полиције за обезбеђење објеката културног и верског наслеђа на Косову и Метохији Дражо Божовић.

Он је прецизирао да су припадници косовске полиције - јединице за обезбеђење објеката културног и верског наслеђа, пре недељу дана у потпуности од Кфора преузели улогу обезбеђења Патријаршије.

Састав јединице која обезбеђује Паријаршију, како је рекао, мултиеничког је карактера и она брине за безбедност 24 верска и културна објекта на Косову.

Божовић је рекао да је сарадња с представницима манастира Пећка Патријаршија на завидном нивоу, а да су Еулекс и Кфор у сваком тренутку спремни да помогну косовској полицији уколико затреба.

Специјална мултиетничка јединица косовске полиције за заштиту српског наслеђа и верских објеката има око 200 полицајаца, а плод је ранијег договора Београда и Приштине.

Припадници ове јединице минулих месеци били су на обуци коју је организовао ОЕБС широм Косова.

За заштиту споменика српске верске и културне баштине на Косову до 2010. године је био задужен Кфор, који је касније своју надлежност пребацивао постепено на косовску полицију.

Осим манастира Високи Дечани, за чију су заштиту и данас задужени припадници међународних војних снага, сви остали верски и културни споменицу су у заштити косовске полиције.