Медији у Србији ових дана сву своју пажњу поклањају одласку Албанаца са Косова и Метохије, а притом је занемарена чињеница о све већем одливу српског становништва са овог подручја, пре свега због немогућности да остваре права на нормалан живот.

Са Косова и Метохије одлазе углавном млади људи који нису - или су тек засновали породице, aли са Косова и Метохије не планирају да оду запослени у косовским институцијама. Просветарима је ипак посао под знаком питања, јер је деце све мање, а једино је још неко време сигуран посао запосленима у народним кухињама, јер је сиротиње и гладних све више.

Талас српских избеглица који је 1999. године задесио Србе није се зауставио тада. Исељавање Срба никада није престало, а повратак је само реч која се не тако често провлачи кроз уста политичара, као протоколарна ствар.

Било како било, у српским селима у којима још живе Срби све је више празних кућа, а омладине је све мање. То се јасно може уочити по броју ученика који се уписују у први разред. Тако поједина села на централном Косову и у Косовском поморављу са око 300 домаћинства, једва упишу десеторо ученика у први разред.

Деца прогнаних Срба рођена 2000. године ускоро ће бити пунолетна и накада нису посетила Косово и Метохију, а њихови родитељи се на КосМет враћају сам да распродају имовину. У изузетним случајевима, враћају се читаве породице, али само оне породице којима је на Косову и Метохији обећана дупла плата. Због таквих породица у којима су запослени сви чланови повратници, кофере пакују они који су на Косову и Метохији били онда када је тамо било најтеже.

Скупштина Србије је од 1999. године до данас донела тринаест резолуција, а неке од њих се тичу побољшања услова живота Срба на Косову и Метохији, међутим свака од њих је прекривена следећом, а о поселдњој се не говори.

Дакле, Влада Србије није учинила ништа да преостале Србе задржи на Косову и Метохији, већ својим мерама које спроводи над њима, подстиче њихово исељавање.

Партијска запошљавања, непотизам и политичка сплеткарења натерала су многе Србе да кажу збогом кућном прагу и бољи живот потраже у иностранству. Половина оних који су побегли од беде и сиромаштва, своју срећу су пронашли углавном у европским земљама, а друга половина која није добила азил и данас тумара по градовима у Србији, покушавајући да прехране своје породице. Углавном, на Косову и Метохију се не враћају.

Велики новац о коме се често у медијима прича, а који наводно долази на Косово и Метохију, често је на чудне начине нестајао, али сигурно није долазио до оних којима је био намењен.

Срби на Косову и Метохији никада нису имали адекватну медицинску заштиту. Јужније од Ибра Срби немају чак ни праву болницу, све што постоји је импровизовано. Млади лекари, свршени економисти или правници, принуђени су да одлазе јер немају посла.

Ипак, повратак је забележен, само када су у питању запослени у школству или здравству. Често на не транспарентним конкурсима за пријем радника буду примљени људи који не потичу или су отишли са Косова и Метохије, док они који нису одлазили, то чине сада.

Просвета функционише по чудном систему, финансира је и косовско и српско министарство. Нпр. огрев и материјални трошкови у школама, па и у амбулантама долази и са Косова и из Београда, а често не буде довољно за једну сезону.

Додаци на плате које запосленим Србима исплаћује Влада Србије, неравномерно су распоређени, па тако нпр. запослени који зарађују 60.000 динара добијају додатак од 30.000 динара, а они којима је зарада 30.000 динара добијау 15.000 динара, иако и једни и други живе на Косову и Метохији и тај додатак добијају само због тога.

Ако на све ово додамо и чињеницу да је запошљавање углавном по партијској линији, готово је извесно да неистомишљеници немају шта да траже под косовским небом. Ако завирите у структуру новоформираних косовских општина са већинским српским становништвом, видећете да у власти учествују људи који су раније били на функцијама у општинама које функционишу по систему Републике Србије, који су у најмању руку одговорни за стање у којима се тренутно налазе Срби на Косову и Метохији. Њима треба упутити питања: - Зашто нема болнице? – Зашто су деца полуписмена? – Како су трошена средства? – Зашто нема телефона? – Зашто нема лекова у апотекама? – Зашто нико није спречио одлазак младих Срба са Косова и Метохије? – Зашто...?

Да све буде чудније, политички оци тзв. српских општина на Косову и Метохији заклињу се на „Устав Републике Косово“, а иза фотеља имају српске заставе, по савете иду у Београд, а Србима повећавају порезе на имовину по косовском систему. По Косову и Метохији их возе аутмобили косовске Владе, а на прелазима паркирани стоје аутомобили српске Владе.

Утеху у овим општинама пронашли су и они руководиоци непостојећих општина из којих су Срби протерани 1999. године, а које су на Косову и Метохији, по систему Републике Србије постојале само фиктивно. Колико су ови функционери допринели побољшању услова живота Србима у Подујеву, Ђаковици, Вучитрну, Качанику, Штимљу, Србици, Дечану, итд. није познато, али је једно сигурно, а то је да Срби у тим општинама немају проблема, јер нема ни Срба још од 1999. године.

Због незаинтересованости надлежних да се баве овим проблемима, са Косова и Метохије и данас одлази омладина, а њихови родитељи распродају дедовину како би се удомили негде у Србији где колико -толико постоје макар бољи услови за лечење.

Нажалост, ова тема никада није била занимљива политичарима у Србији, а поготово не медијима који су изгледа тесно повезани са политичком сценом Србије.