митрополит карловачки 1774-1780

митрополит Вићентије рођен је у Сремским Карловцима. Школовао се код карловачког протопрезвитера Јефтимија. У чин ђакона рукоположио га је епископ горњокарловачки Павле Ненадовић, у Плашком 23. маја 1745. године. У чин протођакона произведен је 4. октобра 1749. године, а монашки чин је примио у манастиру Раковцу 1. новембра 1749. године. Архиђакон је постао 12. априла 1753. године. По рукоположењу у чин презвитера произведен је у чин протосинђела и архимандрита. Све чинове је примио из руку митрополита Павла Ненадовића. 
После смрти епископа пакрачког Софронија, 26. децембра 1757. године, дворски архимандрит Вићентије Јовановић Видак постављен је за администратора Пакрачке епархије. 
За епископа темишварског хиротонисан је у карловачкој саборној цркви на Светог саву 1759. Године. Устоличење у Темишвару је извршио, 25. Марта 1759. Године, викарни епископ Партеније Павловић. 
У жељи да подигне ниво учености свештенства у својој епархији, епископ Вићентије довео је у Темишвар ученог архимандрита Јована Рајића, међутим, због неког неспоразума није дошло до неке веће сарадње између њих двојице. 
Вићентије је као епископ темишварски помагао Доситеја Обрадовића, Тодора Јанковића Миријевског, Вујановског и многе друге просветне раднике. 
Приликом изборног сабора, 30. Маја 1774. Године, епископ Вићентије је једногласно изабран за карловачког митрополита. Сабор је, такође, поднео комесару Граваминалну представку у преко тридесет тачака, у којој се уопште жалио на држање бечких државних власти према Србима. Митрополит Вићентије је, у сарадњи са Светим архијерејским синодом, тражио да се привилегије никако не крње. Међутим, бечки двор издаје II Правилник (Регуламент) 2. јануара 1777. године који је сличан првом. Народ се буни, двор укида Правилнике (Регуламенте) и за регулисање српских питања оснива Iлирску дворску депутацију 1777. године. Због незадовољства бечки двор ускоро издаје III правилник деклараторија 1779. године, којим је извршено преуређење Карловачке митрополије. То је 90 година борбе српског народа за очување привилегија од 1690-1779ђођпшрш ри9'2е49ирт6е7е54, стицања верских, политичких, економско-финансијских и просветних права Србима, који су од Арсенија III били такорећи држава у држави. 
После устоличења новог митрополита заседао је Свети архијерејски синод у присуству царског комесара барона Матезена. На његово захтевање Синод је био принуђен да смањи број заповедних празника, укинуто је 28 празника, међу којима су били и сви Срби свеци, осим Светог Саве. Српски народ је изражавао велико незадовољство и према другом Регуламенту, а нарочито према брисању Срба светитеља из календара. 
Свети архијерејски синод је имао много разлога да буде забринут због оваквих потеза бечке власти. Поред брисања Срба светитеља из календара, извршен је покушај фалсификовања катихизиса, насилно спровођење наредбе да се покојници не смеју сахрањивати у гробницама по црквама и портама. Међутим, бечке власти се нису зауставиле само на томе. Новим рескриптом од 16. Јула 1779. Године митрополиту је одузета јурисдикција у световним стварима, а митрополита, иако бира црквено-народни сабор, влдар га потврђује. У случају да није једногласно изабран, владар именује митрополита, и то је био случај приликом избора Јосифа Рајачића и Германа Анђелића. 
Енергични митрополит Вићентије за време свога боравка у Бечу 1776. године успео је да добије дозволу да се заплењене богослужбене књиге донете из Русије ослободе и поделе сиромашним храмовима којима су и намењени. 
Митрополит Вићентије се упокојио у Даљу 18. фебруара 1780. године и сахрањен у цркви Светог Димитрија.