митрополит карловачки 1713-1725
Митрополит Вићентије, син Даскала Лава, рођен је у Јањеву на Косову а замонашен је у Пећи. За епископа будимског изабран је 7. јануара 1708. године. Патријарх Арсеније III је саборну цркву у Будиму прогласио за ставропигијални храм па су права будимског епископа била донекле ограничена у односу на ову црквену општину. Када је дошло до сукоба између епископа Вићентија и Будимаца, они су га молили да не чини никакве новине.
Приликом избора новог митрополита карловачког, 6. маја 1713. године, на првом привилегијалном сабору у Сремским Карловцима појавила су се два кандидата: епископ будимски Вићентије Поповић Хаџилавић и епископ темишварски Никола Димитријевић. Фрушкогорски монаси нису били за епископа Николу, а ни патријарх арсеније IV који је требао да изда потврдну грамату. Патријарх Арсеније IV је утицао да буде изабран Вићентије, као епископски и народни кандидат, насупрот Николи Димитријевићу, који је био кандидат аустријског двора.
Вероватно је патријарх Арсеније IV издао потврдну грамату новоизабраном митрополиту карловачком и то је и последња потврдна граматаод стране пећког патријарха. Митрополију која је добила свог новог митрополита патријарх Мојсије Рајовић је, у свом писму од 18. јуна 1714. године, назвао првоначалном. Највероватније да је на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима 1713. године , у вези са избором Вићентија за митрополита, донесена одлука да се, у смислу царских привилегија и њихових потврда, карловачки митрополити називају и архиепископима. Одмах после овог сабора, у свим познатим званичним документима, митрополита Вићентија сви црквено-народни представници и државне власти називају митрополитом и архиепископом.
Између митрополита Вићентија и патријарха Мојсија Рајовића постајали су врло интензивни односи и међусобно поштовање. У спору, који је избио 1718. године, између митрополита Вићентија и београдског митрополита Мојсија Петровића, патријарх Мојсије Рајовић је стао на страну митрополита Вићентија. Он у своме обраћању обојици пише да митрополит Мојсије призна митрополита Вићентија за свога старијег брата и врховног митрополита. Патријарх је успео да измири завађене митрополите који су наставили заједничким снагама да раде на добробит српске цркве и народа. У својој грамати од 15. августа 1721. године патријарх Мојсије је одредио да се после смрти митрополита Вићентија споје обе аутономне митрополије, Карловачка и Београдска, у једну Славено-српаку митрополију са седиштем у Београду.
Митрополит Вићентије је несебично помагао Пећку патријаршију али и друге манастире. Финансирао је израду иконостаса у катедралној пећкој цркви. Патријарх мојсије ну се 18. Марта 1724. Године захваљује на послатом крсту, а епископ рашки Арсеније га је подсетио на обећани покров за кивот св. Стефана Првовенчаног у манастиру Студеници. Патријарх Мојсије је препоручио митрополиту Вићентију хиландарске и дечанске монахе за скупљање милостиње када су били у великој немаштини. Истакао се као задужбинар и у својој епархији. Тако је у манастиру Крушедолу својим средствима подигао трпезарију и кухињу, у Великој Ремети три ћелије и под њима подрум, а у Даљу први двор. Фрушкогорским манастирима поклонио је поклањао је разне црквене ствари и књиге, а трудио се да се набављају нове књиге за потребе парохијских и манастирских храмова.
Следећи пример свога претходника митрополита Исаије, и митрополит Вићентије је покренуо питање учешћа Срба у угарском парламенту једном представком од 30. Октобра 1714. Године, у име целог српског народа под аустро-угарском влашћу, тражећи да се српским народним депутатима дозволи место и глас у угарском земаљском сабору, али су тадашње политичке прилике за позитивно решење тога питања биле јако неповољне.
Када је митрополит Вићентије оболео од парализе и због болести и онемео, његовим пословима је управљао егзарх Вићентије Јовановић, који је неколико година касније постао митрополит. Он је доста допринео да народни сабор у Новом Саду, 8. септембра 1722. године, једногласно изабере митрополита београдског Мојсија Петровића за коадјутора и помоћника болесном митрополиту Вићентију.
Митрополит Вићентије умро је 23. октобра 1725. ходине у Сремским Карловцима, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.
Газиместан 2012. године
Мудрости патријарха ПавлаВерујући у Господа остварујемо смисао живота... Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству... |
Злочини над Србима на Косову и Метохији
Крвава жетва 1999. у Старом Грацку
23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест
Крематоријум за Србе - Клечка
Село Клечка , 27. август 1998.
Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици
Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи
Страдање фамилије Костић из Ретимља
Отац Харитон Лукић
Злочини гњиланске групе
Злочин у Гораждевцу
13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници
17. март 2004. - ПОГРОМ
СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ
- СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Напад на аутобусе код Подујева
16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама
Убиства у Церници
01.09.2003. године
Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама
Новица
Списак убијених Срба
Овај списак
СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ
Списак киднапованих Срба
Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку
Распеће Ђорђа Мартиновића
“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г.
Истина скривана пeтнaecт година.
ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA
На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999. |
Обећања политичара
Део Вулинових (не)испуњених
јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на
Остају српске институције на
Нећу се смирити док Косово и
Како је нестао акциони план?
Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције
Никада нећемо признати
Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је
Никада нећемо признати Косово
07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић