Петогодишњи Стефан Трајковић из Грачанице бори се са тешком болешћу. Овај дечак има тумор на мозгу и до сада је пет пута оперисан. Његовим родитељима су потребна новчана средства како би платили Стефаново лечење у Енглеској.

Стефан је последњи пут оперисан пре петнаест дана на клиници у Бристолу у Енглеској.

Већ две године траје борба родитеља  Милене (28) и Владана (32) за Стефаново излечење. Само са Владановом платом здравственог радника, Трајковићи не могу  сами да плате трошкове његовог лечења.

“Због  хитности операције, лекари са Клинике у Бристолу су нас примили, иако нисмо прикупили 15.000 фунти за операцију и додатних 9.000  фунти за зрачење неопходно после захвата”, објашњава дечаков отац Владан.

Он каже да су на овој клиници и раније имали разумевања за њихову ситуацију, па за прошлогодишњи захват уклањања тумора на мозгу који је коштао 75.000 евра, неурохирур Ричард Едвардс и анестезиолог, одрекли су се свог дела  надокнаде од 10.000 евра, а нису наплатили ни услуге претходног зрачења.

“Највећим делом трошкове претходне операције сносили смо сами, уз помоћ родитеља, али су нам  пуно помогли и Епархија рашко-призренска, Епархија бачка, Министарство за КиМ, Удружење новинара Србије и велики број  хуманих људи,“ прича Владан.

Стефанова нова операција трајала близу 18 сати, али је доктор успео да уклони тумор у целости.

Родитељи су се надали да ће њихов син бити добро. Међутим, на  снимку објављеном шест месеци после операције установљено је да  је тумор метастазирао на кичму, па је Стефан хитно оперисан у Београду, али је била неминовна поновна операција у  Бристолу.

“Чак ни сада не могу речима да опишем шок који смо доживели супруга и ја када смо сазнали да је неопходна још  једна операција. Срећом да су лекари у Бостону упознати са  нашим случајем тако да су нас примили не питајући за новац.”

Стефанов отац прича да се дечак сада опоравља од операције која је трајала готово десет сати. Следе зрачне терапије и борба да се прикупи новац.

Родитељи покушавају да обезбеде кредит, али надају се и помоћи добрих људи који их  ни до сада нису оставили саме. Нема речи, кажу, којима могу да захвале  Епархији рашко-призренској и директорки Дома здравља у  Грачаници Ради Трајковић који су им помогли и у обезбеђивању  средстава за пут до Бристола.

Рачун за помоћ отворен је код Комерцијалне  банке АД Београд бр. 205 900100757017094 на име Владана Трајковића (Стефановог оца).

Девизни рачун на Косову је отворен код Раиффеисен банке - бр. 1501011000288133, такође на Владаново име.

Иви­ца Мар­ко­вић из се­ла Цр­кве­не Во­ди­це код Оби­ли­ћа од­лу­чио је да про­да бу­брег ка­ко би ку­пио рад­но ме­сто и сте­као мо­гућ­ност да пре­хра­ни сво­ју че­тво­ро­чла­ну по­ро­ди­цу.

..........

Тринаесточлана породица Настић из Сувог Дола код Липљана живи испод сваке границе сиромаштва. Најнеопходнији су им храна, одећа, намештај и школски прибор.

Социјална помоћ од 11 000 динара, коју породица годинама прима, недовољна је да Настићи купе и основне животне намирнице. Отац Вељко, који је преживео саобраћајну несрећу, неспособан је за рад, па су деца, да би преживела, принуђена да сакупљају отпад и лименке. Он каже да им посебан проблем представљају рачуни за утрошену енергију које не може да плати.

„Рачун за струју је 204 евра. Ја немам пара. Ако платим струју, нећу имати новац за брашно, ако купим брашно, искључиће ми струју. Нема деца шта да једу. А где је обућа, одећа, књиге и свеске?“, каже Вељко Настић.

Вељко истиче да, поред социјалне помоћи коју за сиромашне на Косову обезбеђује Министарство Републике Србије за рад и социјална питања, његова породица месечно добија по 100 евра од Епархије рашко-призренске, али да је то премало да се покрију и основни трошкови за једну тринаесточлану породицу.

Најстарији син Петар, који годинама безуспешно покушава да се запосли, недавно се оженио и добио дете. Његова супруга Марица каже да јој најтеже пада када осмомесечну Теодору нема чиме да је нахрани.

Бака Гордана, говорећи кроз плач, каже да су им, осим хране, за бебу неопхоне пелене, одећа и средства за хихијену.

“Ја и муж можемо да трпимо без хране читав дан, али дете не. Оно плаче кад је гладно. Немамо чиме да га нахранимо, потребне су нам и пелене, средства за хигијену. Често седи мокро јер немамо чиме даг а пресвучемо”, каже Гордана.

Шесторо деце иде у школу, али врло често не могу да прате наставу јер немају школски прибор. Осмогодишњи Стефан каже да га учитељица истерује са часа када нема свеску и оловку.

Настици зиве у куци од 57 квадрата. Они оскудевају  у храни, одеци, наместају и школском прибору. И поред бројних проблема које због немаштине имају, Настићи не намеравају да оду из Сувог Дола где су се доселили из Липљана.

Четири године од трагедије у избегличком кампу Берген у Угљару надомак Косова Поља када су у пожару страдали Анђела (5) и Бранко (2), а несрећу презивели Александар и Александра социјална служба утврдила да су деца страдала због немарности родитеља. Убрзо након трагедије у породици Стијовић родила се Драгана, али су се родитељи Марко и Весна, због проблема који су у њиховом браку након несреће настали, разишли. Марко је са собом у централну Србију повео двоје преживеле деце, коју му је социјална служба у Краљеву одузела и сместила их у хранитељску породицу. Трогодишња Драгана и даље живи са мајком Весном у насељу Берген. Весна каже да јој је јако тешко када се сети трагедије у којој страдала њена деца и да јој је тренутно највећа жеља да у Берген врати двоје деце које је њен бивши муж одвео са Косова. “Оно двоје, Анђела и Бане јављају ми се у сну. Не могу никако да их заборавим. Још теже ми је кад се сетим да су Александар и Александра у централној Србији. Ретко их виђам и зато бих волела да се они врате”, каже Весна. О малој Драгани и Весни, које је Марко оставио у дуговима, сада брине комшиница Живана Петковић. Она за КИМ радио каже да је одлучила да преузме бригу о  комшиницама када је схватила да оне гладују и да не могу да опстану саме. Радоје Стијовић, стриц настрадале деце, каже да његова снаја није способна да се стара о деци јер је, како тврди, психички оболела. “Мој брат је децу одвео у Србију јер она није способна да их чува и васпитава. И деца неће са њом. Оно двоје је због ње изгорело”, говори Раде Стијовић. У Центру за социјални рад у Грачаници истичу да је насеље Берген у коме је смештено двадесетак тешких социјалних случајева извор заразе и да већина његових станара има тешка психосоматска обољења те да је овим људима свака врста помоћи неопходна.

Курир: Представници Српског националног већа северног Косова и Метохије и Скупштине заједница српских општина Косова и Метохије упутили су апел Сабору Српске православне цркве да се рашчињеном владики Артемију врати титала епископа рашко-призренског, као и да му се омогући повратак на Косово.

Они су затражили и повратак монаха који су са Артемијем напустили Косово.

Повратак Артемија, који је после рашчињења враћен у чин монаха, према њиховим тврдњама, желе верници на Косову, јер су се "манастири и цркве испразнили".

Српско националног веће и Скупштина заједница српских општина сматрају да је одлазак Артемија са Косово ослабио положај српског народа који тамо живи.

Потпредседник Скупштине Заједница општина Косова и Метохије и функционер Демократске странке Србије Марко Јакшић је истакао да је Артемије рашчињен због критике политике председника Србије Бориса Тадића.

Према његовим речима, Артемије је рашчињен и протеран са Косова и због супродстављања посети америчког потпредседника Џозефа Бајдена манастиру Дечани, заступању тврдог става према земљама које су признале Косово и супродстављања посети папе Бенедикта ЏВИ Србији.

Јакшић је истакао да је разочаран због тога што патријарх српски Иринеј у Ускршњој посланици није поменуо косовске Србе.

Председник Српског националног већа северног Косова и Метохије Милан Ивановић је нагласио да је Артемије био "највећа узданица српског народа на Косову".

Ивановић је истакао да раније иницијативе СНВ и Скупштине заједница српских општина да се Артемије као владика врати на Косово нису наишле на позитиван одговор.

Ово је јавни позив владикама који ће на сабору СПЦ одлучивати о овом питању да још једном добро размисле о свему и донесу једино могуће решење, које ће бити у интересу верника и Срба на Косову, поручио је Ивановић.

Православне хришћанске цркве данас обележавају Велики петак, дан распећа и смрти Исуса Христа и највеће жалости за сав хришћански свет.

Велики петак је последњи и најзначајнији дан у Великој или страдалној недељи када се у црквама не служе литургије, већ царски часови са читањем делова Јеванђеља о догађалима у данима Страдања.

Исус Назарећанин, цар Јудејски, како је записано у јеванђељима, умро је на крсту у "шести час дана" и завесе јерусалимског храма прецепиле на пола, сунце се помрачило и сва звона су попуцала.

Зато у православним храмовима, који су задржали источни хришћански обред, на Велики петак не звоне звона, већ се богослужења најављују дрвеним клепалима.

"Дођох на свет да сведочим истину. Сваки који је од истине слуша мој глас", записано је у Јеванђељу по Јовану у коме Исус пред Пилатом објашњава своју мисију и свесну жртву за спасење људског рода.

Вечерњим богослужењима на Велики Петак обележава се време смрти и скидања са крста тела Господњег, када се на посебно украшен сто испред олтара који представља Христов гроб износи плаштаница.

Свештеници износе црвену плаштаницу и три пута, уз звуке клепала, обилазе око цркве, што симболично представља христову сахрану.

Плаштаница се потом полаже испред олтара, а верници у тишини долазе на целивање све до суботе увече, уочи Васкрса који се слави од поноћи и када се у знак васкршње радости оглашавају и прва звона.

Велики петак је за све хришћане дан строгог поста, а према православном канону - то су храна на води.

Моги верници у знак жалости на тај дан уопште не једу и не пију до заласка сунца.

У Србији је, поред поста, обичај да се на Велики петак зауставе сви послови и у кући и у пољу.

У неким крајевима је обичај да се на Велики петак фарбају јаја и то у црвену боју која је симбол невино проливене крви Христове и новог живота који се рађа из његове свесне жртве.

Велики петак је за хришћане израз поштовања према жртви Христовој и вере да свако страдање претходи Васкрсењу као и да - без страдања и смрти нема васкрсења.