Манастир Светих Архангела је задужбина српског цара Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355), који се налази у кањону реке Бистрице недалеко од града Призрена у Метохији и припада рашко-призренској епархији Српске православне цркве. Грађен је у периоду од 1343. до 1352. године[1], на месту старије цркве у склопу тврђаве Вишеград као гробна црква цара Душана и сматра се да је представљао врхунац српског сакралног градитељства[2][3] који је пресудно утицао на настанак и развој Моравског стила[2][3][4].

Унутар комплекса, који обухвата површину од око 6.500m²[5], се налазе две цркве посвећене светим Архангелима (која је била Душанова гробна црква) и светом Николи, које су грађене у рашком стилу, иако, попут Дечана, по времену градње и неким елементима припадају Вардарском стилу[6]. Манастир је након доласка Османлија 1455. године, опљачкан и зарушен, да би 1615. године био до темеља порушен, а његов материјал је искоришћен за градњу Синан-пашине џамије у Призрену.

Комплекс је археолошки истражен 1927. године, његови остаци су конзервирани након Другог светског рата, а током `90 година XX века су настављени радови на њему и он 1998. године поново постаје активан мушки манастир[2]. После окончања НАТО бомбардовања СРЈ и повлачења југословенских снага безбедности, обновљене објекте су припадници ОВК, након доласка КФОР-а, спалили и опљачкали у јуну 1999. године, што се поновило и током мартовских нереда 2004. Цео манастирски комплекс се налази под заштитом Републике Србије као споменик културе од изузетног значаја[8][9] и у њему данас живи осмочлано манастирско братство које се налази под директном заштитом немачких припадника КФОРа.

На месту Душановог манастира, постојао је старији манастир (или црква) посвећен светим Архангелима, који је подигнут пре укључивања тог дела Метохије у Србију[13], у XIII веку. У њему је Душан оздравио након тешке болести, због чега се одлучио да на том месту подигне своју задужбину.

Припремни радови на изградњи нове цркве су започети 1343. године, судећи према Душановој повељи манастиру светог Петра Коришког издатој 19.05. те године, а освећена је током јесени 1347. године, пошто се Душан 01.08. те године спремао на пут у Призрен да присуствује освештавању цркве, а већ у децембру исте године се налазио на Светој гори[14]. Почетак градње саме цркве се може сместити у 1348. годину[3], а сви радови су обављани под надзором игумана Јакова, који је касније постао епископ у Серу. Основни радови су приведени крају већ почетком наредне године, јер се у писму једног млетачког трговца из Трепче, од 24.03.1348. године, износи притужба да не може да прода олово из свог трепчанског рудника, пошто је управник трга Трепча добио директно наређење, да по цену свог живота, не сме да изда олово никоме, осим игуману Светих Архангела за покривање манастира[14]. Сматра се да је градња манастира са гробном црквом, пратећим објектима и заштитним бедемима окончана 1352. године, а да је у њему било смештено најмање 200 монаха[5].

Душан је током градње, својој задужбини издао хрисовуљу којом утврдио њен положај међу осталим српским манастирима и њено властелинство, које је обухватало поседе који су се налазили од Шаре до Јадранског мора[14], а већи поседи су били концентрисани око Призрена, Скопља, Тетова и Скадарског језера[15]. Доделио јој је 55 (укупно 93[3], са прилозима других[14]) села, што је мање у односу на број који је Милутин доделио својој задужбини Бањској, али су крајеви у којима су се она налазила били богатији и напреднији[14]. Поред тога, манастирско властелинство Светих Архангела, чинило је, између осталог и:

7 цркава са њиховим људима и поседима (земља, виногради, уљаници)[14]

рудник гвожђа у Топлици[3]

467 влашких породица[14]

8 арбанашких катуна[14]

читав низ занатлија, укључујући и златаре[15]

У склопу манастира је подигнута и болница, а у хрисовуљи се наводи и одредба о обавезном лечењу болесних[3]. Поред тога, манастир је имао право на бесплатно уље (из Бара[5]), со, риба (из Скадарског и Плавског језера[5]), свила, вино, мед и восак[16], као и приход од призренског трга и царине[3].

Након своје смрти 20.12.1355. године, цар Душан је сахрањен у посебној гробници, смештеној у југозападном делу наоса цркве светих Архангела, која представља јединствено решење у српској архитектури. Након распада Српског царства, манастир је 1373. године послужио као уточиште дубровачким трговцима из Призрена, који су напустили град у страху од Николе Алтомановића (1366 — 1373)[14], а две године касније је у њему дошло до измирења српске и васељенске патријаршије[1]. Тада су над Душановим гробом српски и грчки свештеници обавили заједничку службу и скинули анатему са самог Душана, а у манастиру је једно време столовао и српски патријарх Јефрем (1375 — 1380, 1389 — 1392)[5]. У једном летописном запису из друге четвртине XV века, наводи се да манастирској цркви нема равне под Сунцем[14], да њена уметничка обрада и лепота надмашују цркву Христа Пантократора у Дечанима[3], а нарочито се истиче њен под прекривен мозаицима[14][3] који представља највиши домет српске средњовековне архитектуре на том пољу[6]. У истом запису се наводи и да се тада говорило да се нигде више не може наћи призренски патос, дечанска црква, пећка припрата, бањско злато и ресавско писаније[14], чиме су симболично представљени најзначајнији домети ондашње српске државе.

интернет магазин двд дисков
заказать игры почтой

Газиместан 2012. године


Мудрости патријарха Павла Верујући у Господа остварујемо смисао живота... Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...