Р О Ж Д Е С Т В О Х Р И С Т О В О
Нема дана без очнога вида
Нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем,
Славио га у Атонску Гору,
Славио га у свето Кијево,
Ал´је ова слава одвојила
Са простотом и са веселошћу:
Ватра плама боље него игда,
Прострта је слама испред огња
Прекршћени на огњу бадњаци;
Пушке пучу, врте се пецива,
Гусле гуде, а кола пјевају,
С унучађу ђедови играју,
По три паса врте се у коло,
Све би река једногодишњаци;
Све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
Што свачему треба наздравити.
( Горски Вијенац - владика Петар ИИ Петровић Његош)
Из историје настанка празника
Христово рођење није слављено као самосталан празник у прва три века хришћанства, већ у склопу осталих празника (крштења, Богојављења и других). Тако је 6. јануар био празник са више успомена под заједничким именом Епифанија – јављање, или Теофанија – Богојављење. Разлог за то свакако је био у томе што се давала већа важност крштењу као духовном рођењу, од телесног рођења.
Убрзо, дошло је до одвајања Христовог рођења из састава Теофаније а Црква је одредила Његово слављење 25. децембра. То се међу историчарима објашњава покушајем отаца Цркве да умање значај паганском култу непобедивог сунца, које се славило 25. децембра. Овај податак свакако треба респектовати као основан.
Празновање Божића 25 децембра, најпре је уведено у Риму, 354.г. и везује се за папу Либерија, док је на Истоку Божић и даље слављен заједно 6. јануа. као Епифанија.
На Истоку, празновање Божића најпре је уведено у Цариграду 379.г. Увео га је Св. Григорије Богослов, након чега је до половине петог века постепено прихваћен и код других цркава, изузев Јермена. ,, Док је већину празника Запад примио са Истока заједно са њиховим датумима, 25. децебар као датум Божића, Исток је примио од Запада.“ ( Хеортологија , Лазар Мирковић)
ПРИПРЕМА ЗА БОЖИЋ
Један од највећих хришћанских празника јесте Божић. Тога дана празнујемо рођење Јединороднога Сина Божјег — Господа Исуса Христа од Духа Светога и Свете Дјеве Марије у „Витлејему Јудејскоме за време Ирода цара" (Мт 2, 1).С обзиром на месијанску службу новорођенога Богомладенца Христа, који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с неба и постао човек" — Његово рођење у времену је најзначајнији догађај у историји рода људског. Зато је целокупно културно човечанство од пре две хиљаде година поделило историју рода људског на два дела — на историју пре и после рођења Господа Исуса Христа. Рођење Христово је, дакле, центар хришћанске историје. Отуда је и радовање Божићу основа и предуслов за највећу радост над радостима — Васкрсење Господа Христа. Зато се Божић назива „Мала Пасха", то јест „Мали Ускрс".
Наша Св. православна Црква припрему прославе Божића почиње на четрдесет дана пре празника, када је прописала почетак Божићњег поста, који траје од 25/15. новембра до 7. јануара/24. децембра (по старом календару). Божићни канон „Христос се рађа, славите Га, ево Христа са небеса — сретајте Га", поје се у њему од празника Ваведења Пресвете Богородице 21. новембра до 1. јануара. И сви народни обичаји јесу припрема за „домаћу цркву", за сваку православну кућу, да најсвечаније дочека празник Богомладенца Исуса Христа.
Припреми овог најрадоснијег дана, у српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и називе: Детињци, Материце и Оци, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњи дан.
ДЕТИЊЦИ
У овим припремним недељама пред Божић обичаји народни су, углавном, свуда исти. Најпре очеви и мајке, у трећу недељу пред Божић, која је посвећена деци, и зове се Детињци, изјутра рано, везују своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше". Пошто је то увек недеља по Св. Николи, то обично „Свети Никола тога јутра доноси деци поклоне!"
МАТЕРИЦЕ
У другу недељу пред Божић, која је посвећена мајкама, зове се Материце. Тада деца везују мајке, а оне им се „дреше" и дају поклоне које су претходно припремиле.
ОЦИ
У прву недељу пред Божић која је посвећена очевима, зове се Оци. Тада деца „везују" очеве, а они им се „дреше". Ово узајамно „дрешење" је узајамно чињење поклона љубави које ствара празничну — свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су Мудраци источни светој породици Богомладенца поклонивши Му се у витлејемској пећини уз дарове: смирну, тамјан и злато.
Символика овог узајамног „везивања" и „дрешења" деце и родитеља је јасна: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског — Божића, који је помирио човека са Богом, одрешивши га греховних веза, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он—Божић—Љубав, која је „свеза савршенства", ми се о Детињцима, Материцама и Оцима, међусобно „везујемо" и „дрешимо". То везивање и дрешење прелази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све познанике наше и тако настаје спонтано опште српско, православно — хришћанско славље везивања и дрешење пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти, и поклонио им живот вечни.
И тако је спрски народ осмислио на сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је једновремено и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници, нанизани у претпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза, по којој „да није мајке ни света не би било". Материце су празник светих српских мајки, као што су Детињци дан свете српске деце, а Оци — дан српских светих отаца.
ТУЦИНДАН
Други дан пред Божић, у нашем народу се коље (туца) „Божићњар", „Печеница", којом ће се сва чељад на Божић омрсити, после дугог шестонедељног поста. И овај народни обичај везан је за „Божићњар" или „Печеницу", иако то јагње (може и прасе) води порекло од рођења Господа Исуса Христа у витлејемској пећини у којој су пастири затварали своје стадо. Свети апостол и еванђелист Лука сведочи да су витлејемски пастири, кад им се анђео Господњи јавио и обасјала их слава Господња, оне чудесне ноћи када се Господ родио, отишли до Витлејема и у пећини витлејемској нашли „Марију и Јосифа и дијете где лежи у јаслама" (Лк 2. гл.) и поклонили му се. А Свето предање, које се чува у Светој Цркви, сведочи да су тада пастири на дар Богомладенцу однели јагње. То је наш „Божићњар", који се припрема на Туциндан, врти на ражњу (пече) на Бадњи дан, а једе на Божић као прва мрсна храна.
Због тога што се „Божићњар" у старо време није клао но туцао крупицом соли или ушима секире, тај се дан и данас зове Туциндан. „Божићњар" је код нас прасе, а не јагње просто зато што код нас у време Божића нема јагањаца
.
.
БАДЊИ ДАН
Дан уочи Божића зове се Бадњи дан, а ноћ која следи Бадње вече, због тога што се тога дана и те вечери бденише (не спава), него са нестрпљењем очекује Рођење Богомладенца Христа. Због тога се и видљиви симбол Његов, који са нарочитим песмама и молитвама уносимо у домове своје, зове Бадњак. Бадњак (млад церић или храстић, мада може и церова или храстова гранчица) симболички представља Исуса Христа, који је у напону своје снаге, себе принео за грехе света. Тако млад церић, односно храстић, силином својом, разбуктава ватру на огњишту, а јарким пламеном својим осветљава све кутове домова наших.И хришћански Бадњак као и Божићњар води порекло од оне чудесне божанствене витлејемске ноћи када се у пастирској пећини родио Спаситељ човечанства, а пастири који „чуваху ноћу стражу код стада својега (Лк 2,8), пожили ватру и грејали се. На глас анђела Господњег, који им се јави и рече: „Не бојте се; јер, гле, јављам вам велику радост... данас вам се родио Спас, који је Христос Господ... Наћи ћете дијете повијено где лежи у јаслама". — „Када су, по договору, пошли до Витлејема да виде шта се тамо догодило што им каза Господ" (Јк2,10, Пи15), насекли су и понели доста грана да наложе ватру и поред Новорођенчета и поред Мајке Његове, јер ноћ она беше врло хладна.
Временом се у нашем православном народу ова символика Рождества претворила у обичај који је тешко избрисати, иако су у историји постојали такви покушаји, ако не да се избришу, а онда да се извитопере и изопаче.
Данас на селу, па и у граду где је то изводљиво, на Бадњи дан изјутра рано, домаћин куће или неко од мушке чељади, одлази у шуму, у гај, у забран, са секиром у руци за Бадњак. Када нађе церић или храстић погодан за Бадњак (прав и гранат, а толико велики да га може на рамену донети до куће), обредсечења Бадњака почиње крсним знаком. Бадњачар се, наиме, прекрсти у име Оца и Сина и Светога Духа и изговори кратку молитву: „Помози Боже и Бадњаче свети!" Затим секиром у три маха, у име Свете Тројице, пресече бадњак тако да падне на источну страну одакле Господ долази. Онда пронађе дрен, одсече грану и каже: „На здравље нам било!" После тога Бадњак стави себи на десно раме и однесе кући певајући: „Рождество Твоје Христе Боже наш..." До ноћи Бадњак стоји пред кућом, у дворишту, а у вишеспратницама у граду, где је Бадњак церова или храстова гранчица са прутићем дрена и шачицом сламе, што се купује на пијаци, Бадњак стоји у предсобљу стана. А када падне Бадње вече, Бадњачар поново узима Бадњак и дренову грану, ставља га себи на десно раме и уноси у кућу. Тада он свечаним гласом поздравља домаћицу и сву чељад: „Добро вече и срећно вам Бадње вече!" Домаћица и сва чељад, у празничном руху, исто тако раздрагано и свечано одговарају: „Бог ти добро дао и среће имао!" И из сита посипа Бадњак житом, премазује га медом и прелива вином. Затим се прекрсти, целива Бадњак тамо где је премазан медом и преливен вином и Бадњачара у образ уз познато мирбожење у коме Бадњачар каже: „Мир Божји — Христос се роди!", а домаћица одговара: „Ваистину се Христос роди!" Ово љубљење Бадњака и мирбожење између Бадњачара и домаћице се понавља са свима укућанима.
Симболика овога сусрета је јасна. Господ Исус Христос новорођени Спаситељ човечанства, у виду Бадњака, улази у дом наш и свима члановима домаћинства доноси здравље (дренов прутић), изобиље плодова земаљских (жито) и духовну радост (мед), која је слатка као мед или чак слађа и од меда. Бадњачар онда узме кадионицу, оде пред икону домаће славе, пред којом је упаљено кандило, окади је, обиђе сва одељења у дому, да све замирише на тамјан, у све одаје поспе сламу и звечећи (сребрни) новац, а у гостинској соби, где је икона још и по три ораха у сва четири угла. У сламу се бацају суво воће или слаткиши које деца траже док квочу и пијучу, што све дочарава атмосферу пастирске пећине у Витлејему где је рођен Христос. У граду се завежљајчић сламе са дреновим прутићем обично стави испод стола на коме је припремљена бадњачка вечера. Док ово чини Бадњачар, односно домаћин куће, обично се поје Божићни тропар: „Рождество твоје Христе Боже наш.
И овај део обичаја на Бадње вече је пун смишљене хришћанске симболике. Када се Господ Исус Христос родио у пећини витлејемској, мајка га је повила у пелене и положила у јасле на сламу. Отуда и слама у свим одељењима нашега дома на Бадње вече када се Господ рађа. А када су мудраци источни, вођени звездом, дошли и поклонили Му се, даривали су Га златом, смирном и тамјаном. Отуда и у нашим домовима по свим одељењима окађеним тамјаном просут новац. Када се по свим одајама (одељењима) поспе слама, Бадњачар ставља Бадњак на ватру да прегори. Тамо где је обичај да се уносе два Бадњака, која симболишу божанску и човечанску природу у Господу Исусу Христу, они се укрштају на ватри.
БАДЊАЧКА ВЕЧЕРА
Бадњачка вечера је многоврсна и обилна али посна. На њој, пре свега, мора учествовати сва чељад. Једе се, не са стола, него са пода, по коме је прострта слама, или са вреће у коју је метнута слама... Бадњачки колач се не сече ножем, већ се ломи руком. Не сме се појести све јело ни попити све пиће, него се понешто оставља преконоћ, на оном месту са кога се вечерало. О Бадњем вечеру, исто тако и о првом и о другом дану Божића, софра се не диже, нити се ђубре избацује. Од овог правила које наводи др Веселин Чајкановић, данас се одступа, нарочито у граду, где се Бадњачка вечера једе са стола испод кога је прострта слама или само чак завежљајчић сламе са дреновом гранчицом.
За вечеру на Бадње вече, док домаћини иду по Бадњак, наше домаћице умесе Бадњачки колач, који је обична Бадњачка погача без квасца што се, за време вечере ломи, а не сече. За јело на поду, тј. на слами, домаћица је спремила поред хлеба (погаче) и соли, рибу пржену на уљу, мед, вино и пасуљ (обично „пребранац" или „мељанац"). У ситу, којим је сачекала Бадњачара и Бадњак, поред жита спремљено је сваковрсно воће: ораси, јабуке, крушке, суве шљиве, урме, суво грожђе, бадем, лешник. Пред тако припремљеном Бадњачком вечером домаћин се прекрсти, запали свећу, окади трпезу и сву чељад, отпева: „Рождество твоје...", прочита молитву Господњу (Оче наш...) разломи Бадњачки колач — погачу и сву чељад понуди са вечером у којој се уз чашу вина дижу здравице, како је где обичај или како ко уме да наздрави. Углавном здравице се дижу за:
„Помози Боже и у добри час...",
„У славу закона и у бољи час...",
„За Свету Тројицу и у славу Божју...",
„За четири ступа јеванђелиста...",
„За петозарне мученике...",
„За честитост збора и сабора..."
„За седмочислинке..." (За домаћина, домаћицу; за кумове и пријатеље; за госте и намернике; за омладину...)
И Бадњачка вечера, као уосталом и сва досадашња припрема за дочек Божића, пуна је осмишљене хришћанске симболике.
Погача Бадњачка (хлеб) симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Он је сам за себе рекао: „Ја сам хлеб живи (хлеб живота), који сиђе са неба; који једе од овога хлеба живеће ва вијек; и хлеб који ћу ја дати за живот свијета" (Јн 6,51).Риба, као и хлеб, симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. На грчком језику, риба јеИХТИС (ИХΘΙΣ), а то је скуп иницијала од речи Исус Христос Божји Син Спаситељ: И = Исус; X = Христос; О = Божји, У = Син; С = Спаситељ. Дакле, ИХТИС значи РИБА. Зато је у првим временима Хришћанства, риба била знак распознавања за хришћане и цртала се по катакомбама у којима су први хришћани, вршили своја заједничка богослужења и учествовали у „ломљењу хлеба" и „вечерама љубави".
Со символише силу Божанску, благодат Божју, која чува дело Божје као што со чува хлеб и рибу од плесни и трулежи.
Вино симболички представља крв Спаситељеву којом је Он на Голготи дао откуп Богу за грехе људске.
Мед производ најчистијег створења под небом пчеле. Симболише сладост вечнога живота, који нам је осигурао Господ Исус Христос својим рођењем, у пећини витлејемској.
Свећа, која се пали на Бадње вече и на Божић, у многим домаћинствима, нарочито на селу, двокрака је или трокрака. Она је спремљена од чистог воска. Свећа својом светлошћу симболички представља светлост царства Божијег. Сам Христос за себе каже: „Ја сам светлост свету..." (Јн 8, 12). „Док имате светлости, верујте у светлост, да будете синови светлости" (Јн 12, 36).
После вечере спава се на слами, а изјутра рано, по распореду, док једни иду у цркву у свечаном руху (обично домаћин куће), други за воду на извор, кладенац, бунар, чесму (обично девојка — водоноша), трећи у шталу код стоке. А домаћица сачека најмилијег Божићњег госта „Полажајника".
ПОЛАЖАЈНИК
То је прва особа која тога Божићњег јутра уђе у наш дом. Полажајник полази у наш дом. Зато се зове „Полажајник". Он, по општем веровању, доноси срећу у наше домове. Зато се пази да „Полажајник" буде дете, које има чисто, безазлено срце испуњено љубављу. Но, разуме се, „Полажајник" може бити и одрастао човек, комшија, рођак, намерник. Да „Полажајник" буде дете нарочито су утицале речи Спаситељеве: „Заиста, заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дете, нећете ући у царство небеско. Који се, дакле понизи као дете тај је највећи у царству небеском. „Ко прими дете у име моје, мене прима" (Мт 18, 3—5). Ми „Полажајника" на Божић примамо као самог Господа, који својим рођењем у све домове људске доноси мир и добру вољу. Наш „Полажајник" пази да десном ногом прекорачи преко прага у наш дом и да поздрави домаће са: „Христос се роди!" и „Срећан вам Божић!", на шта му, обично домаћица, одговара: „Ваистину се роди". „И теби срећан да Бог да!" Онда га поспе житом из сита и приведе ватри у коју он убацује новчић и Бадњаком (гранчицом од Бадњака) почиње да џара по ватри, али тако да из ватре и Бадњака прште варнице на све стране док он благосиља:
„Колико варница, толико среће у дому!", „Колико варница, толико парица!", „Колико варница, толико јагањаца у тору", „Колико варница, толико напретка у добру", „Највише здравља и весеља, дај Боже!", итд. У народу има много обичаја у вези са „Полажајником" и Бадњаком, но ово је битно, заједничко, најважније и присутно у целом нашем народу.
ЧЕСНИЦА
То је колач умешен на Божић изјутра рано са неначетом водом, у који је стављен сребрни или златни новчић. Ако је народ сиромашан па нема ни новчића, онда може и обичан метални новчић. Воду је донела тога јутра водоноша са извора, чесме, бунара, кладенца или (у граду) наточила у кухињи.Да би домаћица умесила, чесницу за домаћинство које не броји више од пет чланова потребно је 1/2 кг брашна, пола паклице квасца растопљеног у млакој води, кашика уља, мало соли и мало Богојављенске — свете воде, која се унакрст сипа у тесто. Ово се све добро смеси млаком водом као и сваки славски колач. Затим се сребрни или златни новчић (негде га домаћица увије у чисту, белу хартију) утисне у средину теста, па још мало смеси и тесто остави да нарасте. Када тесто добро нарасте одозго, по средини теста, притисне се слово, печат, поскурник и стави у врућу пећ да се испече. Тамо где је пракса да се меси и Божићни колач и он се меси на исти начин, само без сребрног или златног новчића.
„Чесница" се ломи за време Божићњег ручка одмах после Божићњег колача, који се ломи као и славски колач у дому са домаћинима, у чему учествује сва чељад.
Када се домаћин на Божић врати из цркве, честита свима празник са: „Христос се роди!", на шта му сви одговарају: „Ваистину се Христос роди!" — У дому настаје опште мирбожење које изазива велику радост. У тој Божићној радости нико се ни на кога не сме наљутити. Општа љубав влада у целом дому.
Онда домаћин свима подели нафору и настаје Божићни ручак, који треба да буде најбогатије и најбрижљивије припремљен. Као и на Бадње вече домаћин се прекрсти, запали Божићну свећу, окади трпезу, прочита „Оче наш", или, ако зна, отпоје: „Рождество твоје Христе Боже наш...", пререже Божићни колач, а онда узме „чесницу", подигне је увис, у славу новорођенога Богомладенца, а за живот и за здравље свих укућана, полажајника и намерника, окрене је као славски колач са свима укућанима три пута, преломи преко средине и свима члановима домаћинства (присутнима) одломи по једно парче. Једно одвоји за полажајника, друго за путника намерника (за члана домаћинства који није присутан за војника, или путника који може да сврати у госте). Тиме је Божићни ручак почео. Чељаде у чијем се делу чеснице нађе новчић, сматра се срећним и да ће бити те године под благословом Божјим, те се њему поверава почетак важних послова у току целе године.
На Божићној трпези налази се сито са воћем као и на Бадњачкој вечери; Божићна свећа; Божићни колач; Чесница, Печеница, кобасица. Тако су у песми: „Божић, Божић бата..." пева: „У Божића три ножића: Један сече чесницу, Други сече печеницу, Трећи сече кобасицу."
То су, разуме се, још сваковрсне ђаконије, које домаћице припремају за овај најрадоснији дан, у који нам се Христос родио, зато и треба одабраним јелом и пићем и да се прослави
.jpg "17. март 2004. - ПОГРОМ")
