Амбасадор Русије Александар Конузин рекао је пре одржавања Генералне скупштине да је руска мисија у УН добила инструкције како да се понаша, што значи да српски потез није био у складу са оним што су они очекивали, а чули смо и изјаву кинеског амбасадора који је у суштини рекао исто то. У расправи пред Генералном скупштином УН видели смо да је Русија прихватила резолуцију, јер нису могли да буду већи Срби од Срба, како обично воле да кажу руске дипломате, али је саопштила шта мисли о томе - каже Симић.
Он каже да за Београд у овом тренутку главно није било питање међународног права, већ економске кризе у којој се земља налази, а за коју власти Србије чврсто верују да се не може решити без помоћи иностранства.
Мислим да је то била главна ставка, јер је очигледно да није реч о економској кризи која полако пролази, него о кризи која озбиљно угрожава стабилност државе, и да је то био пресудан разлог да се иде на ову врсту компромиса у уверењу да би конфронтација са тим земљама у врло незгодном тренутку оставила Србију без могуће стране помоћи - каже Симић.
Он каже да се не може рећи да је Србија трајно окренула леђа Москви.
У овом тренутку бар 50 одсто политичке сцене, почев од најјаче опозиционе партије, окренуто је ка Москви. Има много људи који верују и који су веровали да једино окренутост ка Москви може помоћи да се изађе из целе ове ситуације и да без много активније улоге Русије на Балкану тешко да ће се доћи до равнотеже која би одговарала Србији.
Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли", каже да ће резолуција мање утицати на статус Косова, колико ће утицати на српско-руске односе, без обзира на то што ће се званичници и једне и друге стране трудити да их представе у што бољем светлу.
Москва није одушевљена преокретом који је настао око резолуције, иако то јавно неће рећи. Посебно зато што се фактичко одустајање Србије од сопствене резолуције и нека врста капитулације пред САД и другим западним земљама десило непосредно пред гласање у УН. Русији није шкодило избегавање конфронтације са Западом у УН, али јој се није допало то што се показало ко може, када му је стало, да изврши одлучујући утицај на Београд. И колико год је западним земљама сметао садржај српске резолуције, толико им је било стало да демонстрирају моћ не Србији, већ Русији, да јој покажу да не може да рачуна на Србију као свог балканског савезника, јер они још држе већинске акције када је реч о српској политици - каже Вукадиновић.
Он додаје да ће та демонстрација продубити неповерење између Београда и Москве, али да ни једна ни друга страна неће погоршавати стање.
Мислим да је ово потенцијално ударац српско-руским односима и демонстрација моћи САД не само Србији, већ и Русији када су Балкан и Русија у питању, по принципу „можемо да притиснемо увек да добијемо оно што желимо". А, с друге стране, та демонстрација моћи ће још више неповерења произвести између Београда и Москве, иако сам сигуран да ни једна ни друга страна неће погоршавати то стање - објашњава он.
Обострано незадовољство
Латентно разочарање и незадовољство су обострани. Српске власти, практично од Милошевића, мисле да Русија није учинила довољно за њих, док Руси мисле да Србија није била довољно искрена, јер увек прво гледа на Запад, па тек онда евентуално према Русији. И у једном и у другом мишљењу има доста истине. То неће покварити односе, али ће изазвати неповерење, које је донекле постојало. Све ово што се догодило са резолуцијом даће алиби Русији да буде уздржанија и да не буде експонирана у подршци Србији по питању Косова, док ће српским властима дати оправдање за сарадњу са Западом, јер их Русија недовољно помаже - каже политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић.
.jpg "17. март 2004. - ПОГРОМ")
