Од напада на аутобусе Ниш Експреса у Ливадицама код Подујева прошло је дванаест година.

16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусе Ниш Експреса у Ливадицама код Подујева, у коме је на лицу места живот изгубило 10 Срба, док је четрдесетак путника у аутобусу задобило лакше или теже повреде. Недуго после напада, још двоје Срба је подлегло повредама задобијеним у експлозији, тако да је коначан број убијених Срба 12. Један од главних осумњичених за напад, косовски Албанац Фљорим Ејупи, после хапшења од стране УНМИК полиције успео је да побегне из војног затвора у америчкој бази Бондстил, да би 2004. године био поново ухапшен у Тирани, а 2009. године ослобођен због "недостатка доказа" како наводе власти у Приштини.

Жртве терористичког напада у Ливадицама били су Срби који су кренули на Задушнице у правцу Грачанице. Преживели су након снажне експлозије која је практично разнела аутобус, описали ужасне сцене разбацаних делова људских тела, крви и јаука рањених. Терористи су експлозив поставили у канализациону цев испод пута, недалеко од Подујева, у делу Косова који је искључиво настањен албанским становништвом. 

Напад на аутобус Ниш Експреса у Ливадицама један је од најтрагичнијих примера етничког терора који се од завршетка рата 1999. године и доласка међународних снага спроводи над Србима на Косову и Метохији. Према свим оценама одговорних лица, реч је о нападу чији је циљ био да се још више застраши преостало српско становништво на Косову и Метохији. Нажалост, после овог напада уследили су и бројни други напади чији починиоци по правилу нису никада доведени пред лице правде. 

Фљорим Ејупи, Албанац из Подујева осумњичен је да је тога дана извршио терористички напад на аутобусе НИШ Експреса.

Врховни суд Косова је у другостепеном поступку у марту 2009. године ослободио Фљорима Ејупија, јединог осумњиченог за "случај Ливадице", због, како је тада наведено, недостатка доказа. 

Након доласка Еулекса истрага је настављена, али починиоци нису кажњени.

Имена Срба убијених у нападу на аутобус су: 

1. Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943) из Ниша, возач аутобуса, 

2. Милинко Краговић (5. јануар 1943) из Ниша, кондуктер аутобуса, 

3. Лазар Миликић (19. јун 1936) из Липљана, 

4. Драган Вукотић (2. новембар 1954) из Косова Поља, избеглица у Нишу, 

5. Небојша-Његош Цокић (27. јун 1974) из Садовине код Витине, привремено расељен у Куршумлији. У нападу су погинули и Небојшина жена и син, 

6. Снежана Цокић (16. фебруар 1975), Небојшина супруга 

7. Данило Цокић (рођен 1999.г.), двогодишње дете, син Небојше и Снежане Цокић, 

8. Мирјана Драговић (12. јануар 1981) из Лапљег Села, 

9. Сунчица Пејчић (14. јануар 1972) из Приштине, привремено расељена у Нишу, 

10.Тихомир Стојковић (18. јануар 1969) из Косовске Каменице (његово тело је са великом тешкоћом идентификовано јер је било потпуно разнесено експлозијом), 

11. Живана Токић (5. мај 1948) из Скуланова код Приштине, привремено расељена у Лесковцу (Живана је умрла 10 дана након напада због тешких повреда које је задобила), и 

12.Н. Токић, супруг Живане Токић, такође је умро у пролеће 2001. године од последица рана задобијених у нападу.

Оче Кирило, какво је тренутно стање на Косову?

Стање је веома лоше. Зашто је лоше стање? Зато што пропаганда узима главну реч, народ је збуњен, тако да се заборавља на Бога, а ослања се на пропаганду, на медије, на средства информисања. А наша главна ствар је: да бисмо опстали овде, ми морамо да чувамо завет, Светосавски завет, Лазаревски завет, и да смо стално концентрисани на Бога. Бог је тај наш спаситељ, који нас спасава. Он ће нас и сада спасити; ако је досад то чинио, он ће то и сада чинити, јер ми смо историјски народ. По чему смо историјски народ? Значи, све победе које смо до сада однели у току наше историје, тешке, српске, ми смо са Божијом помоћи то остварили. И када смо оснивали царство српско, које је трајало триста година, и каде је био бој на Косову, били смо заједно са Богом. Сад смо славили стогодишњицу протеривања окупатора, Турака, из наше државе. Ми ћемо се и даље ослањати на тај завет, Светосавски и Лазаревски завет, и не бојимо се ничега. Ми односимо победу, јер је Бог са нама. А у Светом писму се каже: ако је Господ са нама, ко ће против нас!

Оче Кирило, чули смо да сте својевремено имали посету генерала међународних снага на Косову, једног француског и једног немачког. Како је то протекло?

Код мене су били готово сви генерали међународних снага. Један француски генерал ми је рекао: „Ми смо пријатељи, ми смо смирили ситуацију“. Ја сам њему одговорио: Господине генерале, ми смо некад били у  пријатељи, у 14. веку ваша принцеза Јелена Анжујска је била наша краљица, удата за краља Уроша, и она нам је родила два Света краља, краља Драгутина и краља Милутина, тад смо били пријатељи. Па и у Првом светском рату, док смо били заједно на Крфу, и на Солунском фронту, и тад смо били пријатељи. Међутим, сада нисмо више пријатељи; ми јесмо и даље ваши пријатељи, али ви сте наши непријатељи, ви сте нас бомбардовали и окупирали, и зато наши људи сада схватају да ви нисте наши пријатељи, а ми и даље остајемо ваши пријатељи и молимо се Богу за вас.

Код Вас је био и немачки генерал Древс?

- Мени су тада јавили да у три сата долази генерал Древс. Ја нисам хтео да изађем пред њега, јер сам већ претходно неколико пута разговарао са њим. И кад је он дошао у манастир, питао је да ли је отац Кирило ту, они су рекли да јесте, и он каже: „Волео бих да га видим“. И ја сам онда сишао код њих, па сам онда ступио у разговор. Ја сам њему говорио: „Господине генерале, ми Срби и Немци ратујемо већ седамсто година, од Фридриха Барбаросе ево до сада, ми стално ратујемо. Ми никад нисмо ратовали у Немачкој, увек смо ратовали на територији Србије; ви сте нас увек нападали, а ми смо после вас истеривали. И кад је био Хитлер, он је издао такву наредбу да уништи Србе, сто Срба да буду убијени за једног Немца…“

Код владике Артемија у Грачаницу дошао је неки западни генерал да каже: „Хоћете ви да радите за нас?“ Владика је рекао: „Ми смо овде живели, и даље ћемо живети и умирати, али да радимо за непријатеље, то не можемо, нити хоћемо… Ми чувамо Светосавски завет, чувамо Лазаревски завет, и остајемо овде“. И после тога је настало оно муке и невоље што је било…

Чули смо да Вам је Данијел Сервер из америчког Института за мир изложио план за Косово.

- Данијел Сервер из Института за мир у Америци долазио је овде у Гњилане и одржао састанак са нама; ја сам био тада председник Националног већа Косовског Поморавља. Данијел Сервер ми је рекао: „Ми имамо план, ми ћемо да средимо стање на Косову, па ће све бити демократија“. Ја сам му рекао: „Господине, то је Ваш план, али има један други план“. А он се нагло заинтересовао. „Који план“, упитао је. Ја кажем: „Божији план. Ми смо историјски народ, ми смо увек слушали Бога, и Бог ће нас опет ослободити. Тако да тај Ваш план неће се остварити, али ће се Божији план остварити сигурно“. Божији план не може никад да омане, он ће бити увек остварен. А наше је да претрпимо, нама рече Свето писмо: претрпите, ко претрпи до краја биће спасен. Наше је да држимо веру, и да се боримо, да чувамо завете душе своје и да овде будемо. Као што је рекао владика, овде смо живели и овде ћемо да умиремо, ми не идемо одавде. Косово је душа и срце Србије, оно ће спасити Србију, неће Србија Косово да спасе, него ће Косово Србију да спасе. Ако ми останемо овде, као што смо остали.

Али није лако било остати. Многи Срби из Косовског Поморавља не би остали на Косову да Ви нисте легли на пут испред избегличке колоне…

- То је била српска колона избеглица: уплакани људи са децом у наручју и у збегу. Ја сам легао на пут испред колоне. Поред њих је ишла друга колона америчких тенкова, ја сам реаговао, па су се и амерички тенкови зауставили. Уперили су пушку на мене. Каже, „Устајте, пуцаћемо“. Кажем ја: „Пуцајте, шта чекате бре, пуцајте, ми одавде не одступамо“. Рекао сам нашем народу: „Станите, браћо моја, не бојте се, остаћемо ми овде“. И сада то село, које је имало двеста домаћинстава, и даље има двеста домаћинстава, остали су ту. Ишао сам и у друго село, у брдима горе, и у свако наше село, молио сам народ да остане, да не напушта своја огњишта, и остали су. Ја сам рекао: „Браћо и сестре, не бојте се, само не излазите из својих кућа, јер када сте у кући, вас Бог чува. Јер свака кућа где живе православни људи, где славе крсну славу, то је домаћа црква; имате вашу домаћу цркву, молите се Богу ту, и Бог ће да чује  те ваше молитве, и онда ћемо ми остати ту где јесмо“. И они су то и послушали.

Оче Кирило, како ми можемо да схватимо, Ви апсолутно верујете да ће Косово бити опет српско.

- Ја верујем у то да ће Бог спасити Косово, да ће спасити српски народ. Јер ми смо заветни народ, Бог се неће одрећи свог завета, јер све што је Бог обећао косовским људима, што је обећао свим људима, он је то и испунио. Наше је да ми наше испунимо према Богу, а то значи да имамо једну мисао, мисао на Господа Спаситеља. Ми имамо Спаситеља, и ми ћемо остати са нашим Спаситељем овде на нашој земљи, благословеној земљи. Нама је Бог дао ову земљу овде. Ја сада немам времена да вам причам шта сам чуо од других духовних људи, старих монаха, како су они чврсто веровали, и то су наши свети људи који су били са народом и који су народ задржали у критичним ситуацијама. А ми, знајући Свето писмо у коме пише: доћи ће људи који неће слушати здраву науку, него људе са шпицастим ушима, не бојте се таквих. Ево ја сам са вама до краја света. Ја сам убеђен и уверен да ми овде остајемо, и ми ћемо бранити наше Косово и нашу Србију. Ми смо светосавски људи, лазаревски људи.

Људи се обично жале на материјалне, здравствене проблеме, проблеме у породици. Често решење тих проблема траже на другим странама, код лекара, психолога, врачара… Колико вера у Бога може помоћи да се реше ови проблеми?

- Само вера, чврста вера у Бога, решава све проблеме, и здравствене и материјалне и социјалне; сви проблеми се решавају са вером у Бога. Ти људи који решење траже на другим странама, то су непобожни људи или површно побожни, то су слугани који служе ђаволу а не Христу. А ми који имамо веру у Бога, ми остајемо, и сви ће наши проблеми бити решени. Узмимо сада да разматрамо петсто година ропства под Турцима, када су наши храмови овде по Косову били срушени, и манастири, све, и чак и је манастир Драганац био срушен: људи су ловили по шумама, молили се Богу, па је све дошло на своје место, тако да смо и Турке протерали. Има она песма: „Друмови ће пожелет’ Турака, ал’ Турака нигде бити неће“. И истерали смо их. Сад су се поново вратили ови, још гори, „Турци са Запада“. А отац наш Николај је добро рекао: „Србијо, на тебе дувају зли ветрови са Запада, са Севера и са Југа, а теби је излаз на Истоку, ка Господу Исусу Христу“; то је наш излаз, то је наша победа, то је наша вера, ми се на то ослањамо и светитељ не може ништа погрешити, када је рекао − све се испуњава. И све што је Господ обећао људима то се испуњава; једино још што није испуњено, а то је да чекамо други долазак Исуса Христа.  Кад ће Господ поново доћи, само то ми чекамо. Када ће то бити, то се нас не тиче, треба само да верујемо да ће он доћи, и све ће нам бити испуњено.

Оче Кирило, шта желите на крају да поручите нашим читаоцима, свим Србима?

- Људи, обратите се Богу Спаситељу! Молите се Богу како ко зна и уме. Само се молите! Радујмо се Богу, и све што тражимо од њега, он ће то нама дати. А оно што ми тражимо, некад и неке споредне ствари, Бог прочишћава људску молитву, зна шта је добро за нас и обећава нам царство небеско.

Ево, ја вас завештавам: у то царство небеско ћемо сигурно отићи, само да сачувамо веру, сви који служимо Богу и верујемо у Бога, Он нас неће никада оставити. Мајка може да остави своје дете, али Господ, чија смо сви ми деца, никад нас неће оставити. Он ће нас спасити и царство небеско нам сигурно обећава.

Разговор водио: Слободан Ерић

(Геополитика)