Свети Сава (по рођењу Растко Немањић) рођен око 1174. у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму). Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.
Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.
У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.
Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Младост

Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији 1174. године. Када је имао 15 година, његов отац, велики жупан Стефан Немања, доделио му је Захумље на управу.
На том положају је остао мање од две године (1190/91) док није побегао са очевог двора и отишао на Свету гору, замонашио се и узео монашко име Сава. За њим је била одаслата војничка потера да га врати кући. Међутим, кад су га војници нашли, он је већ био замонашен у руском манастиру Св. Пантелејмона, или у Ватопеду. Наредних седам година је остао у Ватопеду (основаном 985. године), где му се придружио његов отац Стефан Немања, пошто се одрекао престола и замонашио 1196. године и провео више од годину дана у Студеници као монах Симеон.
Сава је са оцем обилазио Свету гору у потрази за местом где ће основати српски манастир. Када су пронашли један полуразрушен манастир Хеландарион, одлучили су да ту буде место на коме ће подићи манастир. Сава је 1197. године кренуо у Цариград да тражи дозволу од цара Алексија III Анђела да то учине. Он се вратио са дозволом 1198. године и учествовао је у састављању оснивачке повеље Хиландара коју је издао његов отац. Доментијан каже да је Сава, боравећи у Цариграду, био заправо у манастиру Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на старословенски, који је касније у мало измењеном облику постао типик Хиландара, а још касније и Студенице.
Између 1200. и 1204. године, Сава је у Солуну био рукоположен за архимандрита. После пада Цариграда 1204. године, Света гора је потпала под власт Бонифација, маркиза од Монферата и солунског краља, који је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку крсташа. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су вођени монаси на мучење.
Сава каже да су га браћа Стефан и Вукан, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да пренесе очеве мошти у Србију. Сава је, вероватно, у зиму 1206/07. године кренуо назад у Србију. Почетком 1207. Симеон је сахрањен у Студеници, а Сава је постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.

Српска црква

У то време српска црква није била самостална, већ је била подређена охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. Шестог децембра 1219. године рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.
Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, завршава састављање Номоканона, зборник црквених и грађанских прописа, и објављује га као Законоправило.[3] По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску, моравичку), међу којима и жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима.

Књижевни рад

Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је поглавито организацији манастира. Најпре је написао три типика (правилника): „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“. На почетку „Студеничког типика“ описао је живот ктитора тог манастира, свог оца Стефана Немање, у монаштву названог Симеон. „Житије Св. Симеона“, које се доцније издвојило из „Студеничког типика“ и осамосталило, најважније је Савино дело. Световни живот Немањин описан је у њему кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца. Остали Савини списи су: „Служба Светом Симеону“, „Посланица игуману Спиридону“ (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности), „Устав за држање ‘Псалтира’“ и „Номоканон“ или „Законоправило“ (обиман зборник црквених и световних закона и прописа). По речима Милана Кашанина, „истинској књижевности и оригиналном стваралаштву од онога што је Сава написао припада у свему стотинак страница“. „Житије Светог Симеона“ се састоји од једанаест поглавља, која се могу груписати у следеће садржинске целине:
Градња манастира Студенице
Немањин силазак са престола
Одлазак Св. Симеона у Свету гору
Смрт Св. Симеона
Пренос Немањиних (Симеонових) моштију у Србију

Свети Сава у Светој земљи

Од времена Светог Саве ходочашћа у Свету земљу су надахнула многе владаре, црквене великодостојнике, монахе, побожан народ, уметнике, и то надахнуће траје и данас. Међу значајнијим дародавцима православних манастира и цркава на Светој земљи су били први српски архиепископ Свети Сава, потом и други владари Немањићи, краљ Милутин и др., као и први српски патријарх Јоаникије и други.
Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за српске монахе у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.
Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа Ј. Богослова коју је Сава купио, конак и црква).Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. Сионска Горницу у којој се одржала Тајна вечера, кућу је одкупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава.
Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног, којим су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава (србски) био сабрат.
Походио је и даривао и православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој србски род и читав хришћански народ. Иначе, Манастиру Св. Катарине су Срби дали велики допринос(и где је једно време био игуман Србин Јоаникије, 14 век).
Смрт и наслеђе

Храм Светог Саве

По повратку са ходочашћа у Јерусалим, пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 14. јануара 1236. и био сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, после годину дана је пренео његове мошти из Трнова у манастир Милешеву. Стефан Вукчић Косача се 1448, по освајању манастира Милешева, прогласио „херцегом од Светог Саве“, а област којом је управљао касније је добила име Херцеговина.

Спаљивање

Место на Ташмадану, Београд, где су највероватније спаљене мошти Светог Саве
Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их Синан-паша није одатле отео, однео у Београд и спалио их на брду Врачар 27. априла 1594. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и Цркву.
Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“ на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар. По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.[15]
Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији и Републици Српској. Такође се обележава и спаљивање моштију Светог Саве.

Покрет "Самоопредељење" одржао је данасу у центру Гњилана получасовни протест подршке сународницима на југу Србије, због уклањања споменицима такозваној осободилачкој војсци Прешева, Медвеђе и Бујановица. Око 200 људи окупило се испред позоришта у Гњилану, а портпарол полиције Исмет Хашани изјавио је за РТВ ПУЛС да је цео протест прошао мирно и без инцидената.