Декларација којом су Албанци једнострано прогласили независност Косова усвојена је 17. фебруара 2008. године акламацијом у привременој скупштини, којој нису присуствовали српски посланици, нити шеф Привремене управе УН и командант Кфора.

Поникло на албанском тероризму

Декларацијом је Косово проглашено независном и сувереном државом, "формираном на основу плана Мартија Ахтисарија", који никада није разматрао Савет безбедности УН, нити га је Србија прихватила.

У тексту од 12 тачака, који је прочитао председник привремене косовске владе Хашим Тачи, стоји да ће независно Косово бити "демократско, лаичко и мултиетничко друштво" које ће надгледати мисија Европске уније.

Независно Косово, поникло на албанском тероризму и насиљу, према тексту Декларације "одриче се", бар декларативно, "насиља као начина за решавање несугласица" и преузима међународне обавезе, обезбеђење границе са суседима и заштиту културног и верског наслеђа.

Осам земаља је дан касније признало једнострану одлуку привремене косовске скупштине, прво Авганистан, затим САД, Француска, Албанија, Турска, Велика Британија и Сенегал.

То је учињено и поред најоштријег противљења власти Србије, а ЕУ је упркос томе, без одобрења СБ УН, већ 16. фебруара одлучила да, на основу раније усвојеног Оперативног плана, пошаље своју мисију на КиМ.

Бан Ки Мун није поништио одлуку

На захтев Србије, коју је подржала Русија, 18. фебруара је сазвана хитна седница Савета безбедности, на којој је председник Србије Борис Тадић затражио од генералног секретара УН да распусти привремену Скупштину Косова, а њену одлуку о независности поништи.

Бан Ки Мун то није учинио, али је на заседању изјавио да је важећи правни оквир Резолуција СБ 1.244 према којој је КиМ део Србије.

Скупштина Србије је одмах одржала хитну седницу на којој су посланици потврдили ранију одлуку Владе о поништавању противуставне сецесије, а шеф српске дипломатије Вук Јеремић је одмах повукао амбасадоре из земаља које су признале независност КиМ.

Истог дана су избили протести Срба на КиМ, а затим и широм Србије, а у Београду је 21. фебруара одржан митинг под слоганом "Косово је Србија", а испред храма Св. Саве молебан за све страдале на КиМ.

Тадашњи премијер Војислав Коштуница је у говору истакао да је "држава Србија поништила и поништиће сваки акт илегалне, лажне државе, силом створене на територији Србије."

Огорчење се, међутим, изродило у неконтролисане нереде у којима је неколико хиљада демонстраната каменовало неколико амбасада, док је америчка запаљена и том приликом је живот изгубио студент Зоран Вујовић (21) из Новог Сада, док је више од 150 демонстраната и полицајаца повређено.

Осам година након напада НАТО

До противуставне албанске сецесије дошло је осам година након што су НАТО снаге без дозволе СБ УН напале СРЈ, односно Србију да би потом на КиМ ушле међународне снаге (Кфор) и била заведена привремена Управа УН над покрајином (УНМИК).

Одмах потом у присуству Кфора почео је прогон Срба, који је кулминирао мартовским погромом 2004. тако да је из покрајине изгнано или у енклаве расељено преко 250.000 Срба, Рома и других неалбанаца, уништено и порушено више од 150 цркава, манастира и споменика српске културе уз узурпацију њихове и државне имовине.

У таквим условима, СБ УН је 11. октобра 2005. донео одлуку о преговорима власти у Београду и Приштини на основу Резолуције 1.244 којом је по окончању сукоба КиМ гарантована сустинска аутономија.

Директни преговори, уз посредовање специјалног изасланика Мартија Ахтисарија, почели су 20. фебруара 2006. године у Бечу, али је албанска делегација одбијала сваки компромис, па и највиши могући степен аутономије инсистирајући искључиво на независној држави Косово.

Ахрисари који се у преговорима није понашао као неутрални међународни посредник, већ изасланик западних сила, сачинио је потом свеобухватни план за будући статус Косова.

Тај план је 7. фебруара 2007. предао председнику Србије Борису Тадићу, а државни врх га одбацио као неприхватљив, јер у етапама води ка безусловној независности покрајине, па су додатни преговори на основу тог плана пропали у децембру исте године.

На основу правно непостојећег Ахтисаријевог плана, СБ УН је 26. новембра 2008. усвојио одлуку о реконфигурацији међународног цивилног присуства и слању мисије ЕУ (Еулекс) на КиМ.

Власти у Београду су се томе успротивиле и после вишемесечних преговора, усвојен је правни оквир за деловање Еулекса којим је на основу Резолуције 1.244 СБ УН дефинисана његова статусна неутралност.

Само 65 од 190 држава УН

Мисија Еулекса је на КиМ распоређена 9. децембра 2008. и практично је помагала косовским властима у развоју и јачању независног судства, полиције и царинске службе и косовских институција.

У међувремену је, захваљујућу успешној дипломатској офанзиви Србије, независност Косова признало само 65 од 190 држава УН.

На захтев власти у Београду 8. октобра 2008. године, Генерална скупштина УН је покренула расправу пред Међународним судом правде о томе да ли је једнострано прокламована сецесија у складу с међународним правом.

У спор се укључило 35 земаља, а у усменој расправи, која је почела 1. децембра, поред Србије и аутора Декларације о независности, учествовало је 28 држава.

Не чекајући одлуку МСП, шеф међународне цивилне канцеларије у Приштини Питер Фејт крајем јануара ове године донео је стратегију која треба да омогући албанским властима да преузму контролу над севером Косова где већински Срби не признају надлежност институција нелегалне албанске државе.

Творци ове стратегије рачунају с тим да ће предстојећа одлука Међународног суда правде бити двосмислена и да ће званични Београд неминовно, на овај или онај начин, тада променити став према Косову.

Шеф српске дипломатије Вук Јеремић назвао је Фејтов план провокацијом "илегалне" Међународне цивилне канцеларије и "илегалних" институција у Приштини и упозорио да то не доприноси стабилности покрајине.

Председник Србије Борис Тадић поручио је уочи Дана државности да Косово, као ентитет, без сагласности Србије никада не може постати чланица УН, нити може бити решен његов будући статус.

У одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ о разрешењу владике Артемија постоје одређене неисправности.

Наиме, у Саопштењу Синода пише:

''Данас је на седници Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, којом је председавао Патријарх српски Г. Иринеј, одлучено да се ПОКРЕНЕ поступак утврђивања канонске одговорности Његовог Преосвештенства рашко- призренског Епископа Г. Артемија у првој инстанци (Устав Српске Праволсавне Цркве чл. 70, тачка 20 и 356), уз Његову обавезу да у поступку сарађује, и да се РАЗРЕШИ УПРАВЉАЊА Епархијом рашко-призренском до окончања покренутог поступка, односно до следећег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора.''

Међутим, по чл. 111 Устава СПЦ "Епархијског архијереја може Свети Архијерејски Сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи".

Значи, вл. Артемија  може уклонити или  разрешити САБОР, а не Синод, и то само из два наведена разлога.
Синод епископу суди у првом степену, а Сабор у другом степену, и тек после тога Сабор може разрешити епископа управљања епархијом.

Овде то није случај, јер је Синод тек  ПОКРЕНУО поступак, одлука о његовој канонској кривици још није донета ни у првом ни у другом степену, па вл. Артемије није ни могао бити разрешен управљања епархијом.  Поготову није могао да га разреши Синод, јер је то надлежност Сабора.

А не постоји ни доказана немоћ, па ни по том основу вл. Артемије не би могао бити разрешен управљања својом епархијом, а на њу постављен администратор.
Jедини члан који регулише уклањање од управе је члан 111. Право на управљање епархијом (а у саопштењу се наводи да је управо то учињено) може му се одузети само на основу чл. 111 Устава, и то од стране САБОРА (не Синода) тек пошто буде канонски осуђен. А он није канонски осуђен него је тек покренут поступак против њега за утврђење одговорности. Синод нема право да разрешава од управљања епархијом. Синод у првом степену за канонске кривице архијереја, а Сабор у другом степену, по жалби, и након тога Сабор доноси одлуку о уклањању епископа од управљања епархијом.

Чл. 111 Устава гласи:

Дакле, може га уклонити само САБОР из наведених разлога. Синод то не може да учини. И не постоји ниједан други члан Устава који регулише уклањање од управе.

Да се одлука Синода односи на ову ситуацију види се и по томе што је епархији постављен администратор, а то се чини само кад је епархија упражњена, на основу чл. 112. Устава који гласи:

Администратор се поставља само у овим случајевима који су описани у чл. 111. Ни у једном другом случају

Осим тога, вл. Артемије није могао, сходно 19. канону Картагенског Сабора, бити уклоњен пре него што се против њега оконча поступак и донесе канонска осуда.

Родољуб Лазић