митрополит карловачки 1708

Митрополит Исаија Ђаковић је рођен у селу Грабовцу близу Сланкамена. У свом родном месту је био парохијски свештеник, а када је остао удовац, замонашио се у манастиру Крушедолу. Епископ јенапољски и арадски постао је пре Велике сеобе, 1690. године. 
Када је патријарх Арсеније III, који није познавао прилике у Хабзбуршкој монархији, сазвао 18. јуна 1690. године у Београду народни збор, уочио је све особине епископа Исаије, као и његово познавање политичких прилика, и одлучио да се потпуно ослони на њега. На овом збору су формулисани захтеви српског народа који је имао намеру да пређе у Угарску. Тражено је да се обезбеди слободно исповедање православне вере, слободно бирање архиепископа српске националности, слободно вршење јурисдикције архиепископа и свих епископа где год се Срби налазе и убудуће буду налазили, празновање празника по старом календару, ослибођење црквених имања од обавеза према држави, као и самостално управљање том имовином, а такође и право да патријарх једино суди за преступе ниже и више јерархије. 
Као познавалац страних језика, окретни епископ Исаија је отишао у Беч и састао се са ухапшеним грофом Ђорђем Бранковићем са којим је заједно уобличио захтеве са Београдског збора и 21. августа 1690. године добио од цара Леополда I привилегију којом су загарантована тражена права. На наваљивање епископа Исаије текст већ спремљене привилегије проширен је реченицом, којом се власт српског птријарха проширује и признаје и над православним у Хрватској и Угарској. Потписивањем овакве привилегије постигнуто је зједништво српског народа у монархији, што је истовремено претстављало пораз римокатоличке цркве. Истини за вољу, све привилегије су донекле поштоване само у време када је требало бранити границе српским снагама, иако су поглавари Српске православне цркве у овим крајевима настојали да оне не остану мртво слово на папиру. 
С обзиром на интензиван рад римокатолика на унијаћењу Срба у Сремуи Славонији, патријарх Арсеније III је добио у Бечу, 5. марта 1692. године, путни лист за себе и епископа Исаију за вршење канонских посета својим верницима. Том приликом је епископ Исаија упућен у Србију, Херцеговину и Далмацију. 
Ускоро после Велике сеобе цар Леополд I је даровао манастир Гргетег са свим његовим поседима на доживотно уживање епископу Исаији. Приходе од закупа и од саборних дана епископ Исаија није користио само за своју резиденцију, већ и за одржавање манастира. Његовим средствима је генерално обновљена гргетешка црква. Касније, када је постао митрополит, Исаија је Гргетег прогласио митрополитским добром. Да би српски народ још боље расположио према себи и династији, цар је листином од 8. марта 1695. године потврдио писмо сегединског префекта од 8. марта 1693. године, којим се епископу Исаији уступа млин на реци Бегеју у Банату. 
После дугогодишње одбране српског народа од безобзирне унијатске пропаганде, коју је водио уз помоћ епископа Исаије, патријарх Арсеније III је изненада умро у Бечу 27. октобра 1706. године. Све су очи сада биле упрте у епископа Исаију. И поред тога се догодило да су монаси приликом погреба патријарха Арсеније III у манастиру Крушедолу извикивали за наследника епископа Стефана Метохијца. Овај «избор» обављен «при вину на даћи» није ни узиман у обзир, јер је исти требало обавити на изборном народно-црквеном сабору. Именовањем епископа Исаије сарским светником, после патријархове смрти, као да је двор хтео да стави до знања да је Исаија дворски кандидат. 
Нико није боље познавао ситуацију у царевини од епископа Исаије који је страховао да ће Беч сада изиграти дате привилегије и да их се неће придржавати. Зато је послао позиве у многа српска места и тражио да му буду при руци. 
После патријархове смрти епископ Исаија је радио на томе да што пре попуни место духовног поглавара. У погледу регулисања односа са Пећком патријаршијом, заступао је гледиште, супротно од осталих архијереја, да се изабере нови патријарх и организује посебна патријаршија. Други су, на челу са фрушкогорским епископом Стефаном Метохијцем, заступали гледиште да се мора остати у традицијама Пећке патријаршијеи да се Српска црква у овим крајевима организује као аутономна митрополија у саставу Пећке патријаршије. 
У Бечу је, 3. марта 1707. године, одржана заједничка конференција представника Дворског ратног савета и Дворске угарске коморе и том прилоком је донета одлука која је била против обе српске тезе и као да је имала тежњу да их измири. Конференција је донела одлуку да се приликом избора новог црквеног поглавара аустро-угарских Срба има настојати, да се он прогласи потпуно независним од свих патријараха под Турцима, али да ни сам не може носити титулу патријарха. Ово је било у потпуној сагласности са ставом кардинала грофа Колонића који је 1706. Године нагласио: да се после смрти патријарха Арсеније III, у интересу лакшег унијаћења, има одступити од многих привилегија датих Српској цркви, а поглавару Српске цркве дефинитивно забранити назив патријарха. 
Представници српског народа, схвативши шта желе државне власти, одржали су збор 29. септембра 1707. године и донели одлуку о којој су известили Христофора Игњата члана Дворског војног савета, који је одређен да као царски комесар буде присутан на сазваном сабору у манастиру Крушедолу. Пошто су у писму од 29. септембра 1707. године саопштили своје становиште у вези са организовањем Српске цркве у Угарској и Хрватској, они кажу да су на све начине размишљали о избору новог патријарха и архиепископа и најзад дошли до закључка да иако су из љубави и оданости према дому аустријском дошли под цареву заштиту и желе под њом стално остати «ипак се од наше пећке столице не можемо одвојити, јер је тамо већ блажено преминули патријархдругога патријарха поставио на своје место, те, дакле, на једној столици два патријарха не могу бити; а како је ова наша патријарашка столица у Пећи допуштена благословом четири велика патријарха, цариградског, александријског, антиохијског и јерусалимског, ми се од ње не можемо оделити», «јер кад би се ми од свете столице оделили, били бисмо одлучени и од ова четири патријарха и од целе цркве источног обреда, и од свештенства». 
Пошто је Дворски ратни савет примио закључке народног збора у Карловцима, достављеног преко Христофора Игњата, одржао је другу седницу заједно са Дворском комором 21. октобра 1707. године у Бечу и донео одлуку »да се не допусти зависност Крушедолске митрополије од Пећке патријаршије због опасности да се Срби поврате натраг под Турке и да би се лакше могла спровести унија међу њима». Игњат је, као царски комесар на сабору, сходно овим одлукама из Беча, добио упутства за учешће на сабору. 
Христофор Игњат је стигао у Карловце 15. децембра 1707. године и одмах је извести црквене и народне представнике о шест услова постављених од стране државних власти у вези са избором новог црквеног поглавара. Нашим првацима је нарочито сметао четврти услов који је наређивао «да како будући митрополит, тако и епископи и целокупно свештенство, не сме захтевати да зависи од Пећке патријаршије, нити од осталих Турском царству потчињених патријаршија; а нарочито ако би се та зависност односила и на темпоралије. Последња реченица у овом услову пружила је могућност Квариенту да бар за овај случај измири становиште народних представника и државних власти, те су народни представници, усвојивши потпуно прва три услова, у вези са четвртим изјавили: «Одлучно је противно нашем обреду, да новоизабрани митрополит не буде зависан ни у духовним стварима од Пећског Патријарха и од остала четири Васељенска Патријарха у Турској империји, те ми од те зависности нисмо вољни одступити. Али, што се тиче темпоралија пристајемо, па у томе немамо од њих никакве зависности, нити уточишта; а не може се показати ни један пример, да је икада и раније наш архиепископ покушавао што чинити противно царским намерама и интенцијама нити да би од сада то покушавати хтео.» 
На сабору, 6. јануара 1708. године у манастиру Крушедолу, победила је теза митрополита стефана Метохијца да се не смеју прекидати везе са Пећком патријаршијом. За митрополита новоосноване Крушедолске митрополије изабран је једногласно Исаија Ђаковић, најпогоднија личност, који је знао стране језике и двадесет година водио све црквене послове. Приликом устоличења нови митрополит је пред целим првим изборним привилегијалним црквено-народним сабором положио заклетву верности Православној цркви уопште, цару и пећком патријарху. У првој тачки своје заклетве Ђаковић се обавезује: «да ће се верно држати свих закона цркве грчкога обреда, онако како су се држали сви његови претходници и старешине велике свете катедралне цркве Архиепископије Пећске и Патријаршије Српске, да ће светог и блаженог архиепископа пећког и патријарха српског увек признавати као свога старешину, по првопрестољу и у духовним стварима увек од њега зависити». 
Приликом израде свога првог антиминса, митрополит Исаија је отишао још даље од своје заклетве положене пред црквено-народним сабором. Наиме, дао је одштампати један запис, што није случај приликом израде антиминса, у коме «изражава своју веру у поновно добијање пећског престола». 
Новом митрополиту је за архидијецезу одређен срем и Осечко поље. За време своје краткотрајне управе, митрополит Исаија се настанио у Сремским Карловцима, где је 15. маја 1708. године одржао прво редовно заседање Светог архијерејског синода новоосноване Крушедолске митрополије, који је донео одлуку да Осечки дистрикт увек у саставу архидијецезе.
Нови митрополит крушедолски, знајући потребе свога народа и цркве, а са друге стране тежње политичких и римокатоличких кругова, поднео је цару Јосифу I захтев у једанаест тачака. У име српског народа тражио је да сви садашњи и будући епископи у Монархији зависе од митрополита док се не освоји Пећ, седиште српског патријарха. Крушедолска митрополија има да задржи у потпуности своја постојећа добра. Пошто су представници народа живели у страху да им се не наметне духовни старешина одозго, митрополит Исаија је тражио да народ сам себи бира митрополите и поставља митрополитске администраторе, да српско свештенство слободно врши своје дужности, а епископи да слободно и неометано обилазе своје епархије и сакупљају своје приходе који су им привилегијама одобрени, да је православна вера слободна и равноправна с католичком и да се српски народ не присиљава да празнује католичке празнике. Сем тога, нови митрополит тражио је да православне епископе посвећује само српски архиепископ и да онај православни митрополит или епископ који пређе на унију буде лишен чина, а да народ на његово место може поставити новог митрополита или епископа. 
Приликом своје посете Бечу ради црквено-народних послова, митрополит Исаија је изненада умро 20. јула 1708. године. Сахрањен је у манастиру Крушедолу. Смрћу митрополита Исаије српски народ у Монархији је изгубио врло енергичног првојерарха који је веома снажно бранио веру и народност.