У наредном прилогу доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Артемија, изговорену прошле недеље, 25.окт/07.нов, у гостопримници манастира Шишатовца за време трпезе љубави.Овај наш брат гуслар, он нам је отпевао песму дивну о српској слози. Зашто Срби стално говоре и певају о слози? Зашто једино Срби имају тај слоган да „само слога Србина спасава“? И у свакој прилици то говоримо, о томе сањамо, о томе певамо. Зашто? Зато што је немамо. Јер човек о ономе говори што му недостаје. Човек који је у затвору гладан, он сања само хлеб и прича о хлебу. Човек који је у затвору прича о слободи, јер је нема. Дакле, оно што нам недостаје то је тема наших разговора, наших песама.
Свети Владика Николај говорио је мало друкчије од овога што се обично каже да „само слога Србина спасава“. Зашто? Зато, каже, што се може бити сложан и у злу. Тачно је тако. Па је он радије говорио да само савест Србина спасава, савест – она пробуђена, свесна, која зна шта је добро, а шта је зло. Та савест може да спасе српски народ и свакога Србина и да спасе оно што Срби врло лако губе - губе и слободу своју, губе и територију своју. Ево, најсветији део наше територије, Косово и Метохија, тешко је рећи, не могу да кажем да је изгубљено, али издато. Оно није освојено, како рече Мома, није оно изгубљено, али бојим се да је продато и издато. Пета колона! Термин „пета колона“ је термин који се користи за све оне који иду противно интересима једнога народа, значи издајничка нека колона која ради за окупатора.
Међутим, само савест Србина спасава, свест да је Косово наше, да су тамо наше највеће светиње, да је Косово натопљено са три свете течности: крвљу, сузама и знојем наших мученика, наших сељака, нашега народа. А о сузама да не говоримо, колико је тамо проливено. А тек крви којом је Косово окупано, не само 1389. године, него од тада до данас безброј пута. Срби су често пута покушавали да се ослободе туђинскога јарма и ропства, некад мање некад више успешно, до пре двеста и нешто година. У ствари, Косово тек пре сто година је ослобођено – још две године па треба да прославимо ослобођење Косова. Којега Косова? Онога које више није српско. Како да прославимо тај јубилеј? А зашто је Косово изгубљено? Ја не бих да изводим закључке. Мислим да је свима довољно јасно. И ово што је он сада из Ђаковице сада морао да се нађе тамо где јесте и многи наши који су се нашли тамо где нису никада мислили, то је због нечије намере или политике или било чега другога. Срби морају да постану свесни тога. Као што су Јевреји две хиљаде година били расејани по целоме свету, али никад нису заборавили свој Јерусалим. Увек су се о празнику Пасхе поздрављали: „Догодине у Јерусалиму“. Две хиљаде година су то понављали и дочекали! Понављајмо и ми из године у годину, за Ускрс, за Божић, за Видовдан: „Догодине на Газиместану! Догодине у Призрену! Догодине на Косову!“
Ето то је порука и ове песме и ових речи које је брат Момчило изговорио и ове песме што су сестре отпевале. Све се своди на једно - Србија и српски народ без Косова не могу да постоје! То је крај. Зато докле год певамо и мислимо на Косово, на Косово и Метохију, морамо и радити да нас тамо буде, морамо се враћати својим коренима, своме изворишту, својим светињама. Јер са њима и нашим Светим прецима Косово јесте и увек биће српско Косово.
.jpg "17. март 2004. - ПОГРОМ")
