Стварање Албаније

Почетак 20. века на Балкану је обележен ратовима, борбом за територију, мењањем мапа, а велике силе су албански покрет за аутономију користиле у своје сврхе. У томе су се посебно истицали Рим и Беч, а овај други је одиграо значају улогу приликом проглашења независне Албаније, 28. новембра 1912. у Валони. Већ следеће године, 30. маја 1913, закључцима Лондонске конференције створена је Албанија. Тада су дошле до изражаја амбиције нове државе.

У Меморандуму упућеном учесницима конференције, 2. јануара 1913. године, председник Владе Албаније Исмаил Кемал је упозорио да границе будуће државе треба да одговарају максималној варијанти територијалног програма албанског покрета. Границе те државе требале су да обухвате и Пећ, Митровицу, Приштину, Скопље и Тетово. Захтевима није удовољено, а незадовољни Албанци су одмах формирали Комитет за одбрану Косова и северног Епира ( у Грчкој). Они су у Европи и САД отпочели рад на пропагирању националног циља "Албанија-Албанцима" и до данашњих дана траже мењање граница, уз стварање мита о угрожености албанске нације.

Албанија је 1928. године проглашена краљевином, а Ахмет Зогу краљем свих Албанаца, што је означавало претензије за владавином и над албанским народом изван граница Албаније. Управо та титула је засметала Београду, када је из Тиране 1. септембра стигао званични захтев за признањем нове краљевине. Био је то сигнал да се унутрашње питање Албаније претвара у међународно. Француска влада се сложила с овим. Енглеска је одбила да се меша у унутрашње ствари Албаније, али је скренула пажњу на проблем владама великих сила.

Ватрене аспирације лукавих Албанаца да у границама Албаније виде и Косово и Метохију служиле су великим силама и у Првом и у Другом светском рату, али и у време мира. Албанци, Арбанаси, Арнаути или Шиптари, како су се у коме периоду звали, редовно су изазивали немире, убијали и протеривали Србе, уништавали светиње... Историјски подаци говоре да су од оснивања Призренске лиге до 1912. године са Косова и Метохије протерали 150.000 Срба... 
Не признају Југославију

Косовски Албанци никада нису прихватили назив Југославија за државу у којој су живели. На то је у писму Обласном комитету КПЈ новембра 1941. указао секретар месног комитета КПЈ за Косовску Митровицу Али Шукрија речима да је немогуће да летак којим се Албанци позивају у борбу против окупатора садржи реч Југославија, јер ће тиме бити изгубљене шире масе.

Други светски рат "донео је " Албанцима протекторат који се звао Велика Албанија. У састав тог протектората, од 1941. до 1944. налазили су се Метохија, која је била под италијанском и немачком окупацијом, већи део Косова ( без северног дела), источни део Црне Горе и западна Македонија. Велика Албанија, која је била подељена на 14 округа, односно префектура, била је поприште великих злочина: убијено је око 10.000 Срба, а протерано око 100.000. У исто време око 150.000 Албанаца населило се на Косово и Метохију. После ослобођења, 1945. године, комунистичка власт забранила је повратак протераним Србима. Шиптари су 1945. и 1946. године држали сву земљу колониста. Извештаји из 1946. године говоре да су земљу делимично изгубиле 5.744 породице, а без целокупног имања остале су 1.564 породице. На Косово и Метохију никад се није вратило око 2500 породица.

Досељени Албанци нису ни тражили југословенско држављанство, али су многи од њих, иако страни држављани, заузимали високе државне функције и јавно, или тајно, радили на остварењу вишедеценијског сна - стварању Велике Албаније.

Бујанска конференција

Закључци Бујанске конференција, одржане у албанском селу Бујане од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944. изражавали су сепаратистичке тежње Шиптара. Један од закључака конференције којој је присуствовао 51 делегат, од којих је било свега седам Срба и Црногораца са Косова и Метохије, а чак десет Албанаца из Албаније, био је да учесници осећају "дужност да укажу на прави пут", а "прави пут којим треба да се Шиптари са Косова и Метохије уједине са Албанијом јесте заједничка борба са осталим народима Југославије против окупатора и њихових слугу". При том је констатовано да је Косово и Метохија крај који је највећим делом насељен шиптарским народом, који као и увек тежи да се уједини с Албанијом.

Комунисти и албанско питање

Идеја о отцепљењу Албанаца од Југославије и, у будућности, уједињењу у совјетску албанску републику дошла је до изражаја на Земаљском већу КПЈ, 25. новембра 1924. Тада је заузет став да се Косово и Метохија укључе у једну целину која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији. Четири године касније, октобра 1928, на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену, закључено је да је уговорима о миру склопљеним после Првог светског рата трећина Албанаца остала под владавином великосрпске буржоазије.

Качанички устав

Захтеви косовских Албанаца за републиком појавили су 1968, затим 1981, па 1982. Демонстрације су биле масовне и рушилачке, посебно у Приштини, Вучитрну и Урошевцу. У тадашњим републикама различито се гледало на овај проблем. Стање на Косову и Метохији бивало је све теже, притисци на Србе су учестали, а на албанске захтеве за републиком и терор Београд је деведесетих година прошлог века узвратио већом контролом и присуством полицијских снага. Одговор Албанаца био је ступање у генерални штрајк 3. септембра 1990, напуштањем радних места, а 7. септембра 1990. Албанци су у Качанику усвојили устав и прогласили републику Косово.

Др Ђорђе Јанковић,

доцент Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду

шеф Катедре за средњевековну археологију

 

(Текст преузет из библиотеке пројекта Растко)

 

Једно од оправдања за агресију западних земаља на Југославију, проналази се у одбрани наводно историјских права Албанаца, такозваних Косовара, на Косово и Метохију. Тврди се да су они домороци које су окупирали Срби 1912, мада их је населила Турска да би насиљем зауставили ослобађање тих предела Србије. Вешто осмишљена научна пропаганда, покушала је да преко Коман-Крује културе VII-IX столећа докаже везе Албанаца са предримским Илирима. У новије време тврди се да Албанци потичу са подручја Косова и Метохије, што је сажео Hoel Malcolm у својој књизи "Kosovo - A Short history\", Mc Millan Publishing cо. Лондон 1998. Такви ставови немају потврде у расположивим археолошким подацима из Југославије и Албаније. Иако је у време Јосипа Броза успостављен режим неистраживања средњевековне културе и становништва, прикупљена су бројна археолошка сведочанства, дакле материјална и лако проверљива.

 

Средином X. столећа византијски цар Константин VII Порфирогенит пише да mје цар Ираклије (610-641) доделио Србима за насељавање провинцију Далмацију (Constantine Porphurogenitus De administrando imperio, Ed. Gy. Moravcsik, English translation by R.J.H. Jenkins, Budapest 1949, cap. 32). Раније су научници сматрали да је Метохија била крајња источна област римске Далмације, а да је Косово поље било у провинцији Мезији. У XI-XII столећу сматрало се у Цариграду да Далмација почиње са Косовом, где живе Далмати, односно Срби (Anne Comnene, Alexiade - Regne de l'Empereur Alexis I Comnene 1081-1118; texte etabli et traduit par B. Leib, Paris 1937-1945,11, 147-148, 157, 166, 184).

 

Припадност Косова поља српској држави у IX-X столећу археолошки најочигледније доказује најстарије српско и словенско административно-правно сведочанство из утврђења Чечан код Вучитрна. То је уломак крчага којим је плаћан порез у вину, на коме је означена запремина од шест мерних јединица, бројем и глагољским словима (G. Tomovic, Inscription glagolitique de Cecan, Revue historique, XXXVII, Institut d'histoire, Belgrade 1990, pp 19). Чечан је вероватно освојио цар Самуило у рату против Србије око 988. године када је заробљен српски кнез Јован Владимир, светитељ чије мошти данас чува православна црква у Елбасану, у Албанији.

 

На многим археолошким примерима види се континуитет српског становништва Косова и Метохије још од рановизантијског доба, односно од VI. столећа. Најстарији неспорно српски налази су громиле на планини Острвици југоисточно од Призрена, погребни споменици из времена када су Срби спаљивали покојнике. Dj. Jankovic: Ravna Gora between Prizren and Strpce - The Oldest Known Serbian Agcheological Find at the South of Serbia, Antiques of Kosovo and Metohija, Book X, Provincial Institute for Preservation of the Cultural Monuments, Pristina, 1977, pp 36). На њих се надовезују гробља IX-XI столећа, у којима је нађен накит уобичајен за Словене од Моравске до Македоније, са особинама српског етничког простора: Чечан код Вучитрна, Матичане, Бадовац и Грачаница код Приштине ((A. Backalov: The Early Middle Ages, The Archaeological Treasures of Kosovo and Metohija from the Neolithyc to the Early Middle Ages, Galery of Serbian Academy of Sciencies and Arts, 90, Beograd, 1998, pp 372-391, 678-728). Посебно су значајна гробља у Врбници код Призрена, Прчево код Клине и Влаштици код Гњилана, јер се датују у XI-XIII столеће, па показују да није било дисконтинуитета сахрањивања (и становништва) пре и после ослобађања од византијске власти пред крај XII столећа. Континуитет српских гробаља може се и касније успешно пратити, преко камених надгробних споменика, почев од XIV-XV столећа. Посебно су значајни надгробни споменици клесарске школе из околине манастира Студенице, XVIII-XIX столећа (M. Ivanovic: Tombstones and Inscriptions at Old Serbian Cemeteries and Church Sites in the Villages of Metohia Podgor and Hvosno, Recueil de Kosovo et Metohija I, Academie Serbe des Sciences et des Arts, Beograd 1990, pp 122).

 

Колико је познато, Косово и Метохија, уз Црну Гору и Херцеговину, међу српским областима имају најбројније цркве које служе у континуитету од преко хиљаду година. Храмови основани у VI-VII или IX-XI столећу, као што су цркве у Липљану, Грачаници, Богородица Љевишка у Призрену, и друге, још стоје; од турских и аустријских разарања у XVI и XVII столећу налазе се у рушевинама Бањска код Косовске Митровице, Студеница Хвостанска код Пећи, Арханђели Призренски, итд. Међу бројним црквама подигнутим под турском окупацијом, посебно су значајне оне којима се одржава континуитет. У Неродимљу код Урошевца, у цркви Светих Арханђела, насликан је портрет цара Уроша (1355-1371) у XVL столећу, а обнављање манастира Светог Уроша крајем XIX столећа, на црквишту из VI-XIV столећа, брутално је спречено убиством ктитора.

 

Континуитет се види и у римско/византијским утврђењима обновљеним у време бугарских напада на Србију у IX-X столећу, као што су Чечан, Звечан, Призрен и Велетин. У Призрену је 1072. године српски кнежевић Константин Бодин проглашен за бугарског цара (Georgius Cedrenus loannis Scylitzae ope ab L Bekkero suppletus et emendatus 11, Bonnae, 1839, pp 714-719). Утврђења овог времена лако се распознају по карактеристичној српској грнчарији. Међутим, Велетин је погрешно датован - налази несумњиво из IX-XI столећа опредељени су као гвозденодобни или римски, а они из XV датовани су пре XIII-XIV столећа. Континуитет грнчарије прављене у занатским радионицама градова на Косову и Метохији, као и у другим крајевима Србије, може се успешно пратити до 1690. године. После тога се традиционално грнчарство одржава пре свега у сеоским срединама.

 

Средиште српске државе у IX-X столећу било је у Метохији. То произилази из историјских и археолошких података. Наиме, сматра се да је у Метохији био град Дестиник у IX-X столећу, први меду градовима које у Србији наводи цар Константин VII Порфирогенит. Аналогно Хрватској, где је првонаведени град Нин уједно и седиште епископа за Хрватску (ДАИ, цап. 31; Н. Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1975, 232-239) и Дестиник је био престоница и седиште епископа Србије. Нестмчна ископавања предузета у Пећкој патријаршији 1931-1932, открила су у темељима много већу стару цркву, можда тробродну базилику, којој припадају бочни зидови средишне цркве Светих Апостола (M. Canak-Medic; L'architecture de la premiere moitie de XIIIeme siecle, II, Institut pour la protection des monuments historique de la Republique de Serbie, Beograd 1995, pp 16-29). Једино се значајем овог старог храма, вероватно старог епископског седишта, може објаснити његов избор за престо српских архиепископа у XIII столећу, а не у неком монументалнијем храму, каква су безмало сва епископска седишта тог времена, такође подигнута на старијим светилиштима.

 

Дубоки значај Косова Поља као матичног простора за српски народ, показује и распоред двораца Немањића, најславније српске династије (1166-1371). Њихова концентрација највећа је на југу Косова поља, око данашњег Урошевца, где се некада налазило Сврчинско језеро S. Cirkovic; Palais princiers autour de l'ancien lac de Kossovo, Recherches sur Vart, 20, Matica Srpska, Novi Sad 1989, pp 83). Ту је средишње разводе Балканског полуострва. Из некадашњег језера, данас из речице Неродимке, воде отичу истовремено и у Црно и у Егејско море. Ту су била смештена четири дворца: Неродимља (где је била палата и у VI столећу), Пауни (место се спомиње у XI столећу), Сврчин и Штимље. Западно од Штимља је разводе према Јадранском мом. Избор овог положаја за најчешће боравиште српских владара не може бити случајан.

 

Насупрот многобројним примерима материјалне културе Срба у Средњем веку, Албанци не могу да покажу ни један археолошки траг свог присуства ни на Косову ни у Метохији. Таквих сведочанстава нема познатих ни из XVIII столећа, када они почињу да се шире у тим пределима. Најстарији примери албанске материјалне културе, преузете од Турске, потичу из XIX столећа. То су куле, мала породична утврђења раширена нарочито у Метохији, као и џамије, подизане по спроведеној исламизацији и албанизацији.

 

Др Ђорђе Јанковић Катедра за средњевековну археологију Филозофски факултет , Београд предмет: средњевековна археологија

 

Кратка радна биографија Запослио се 1971. у Музеју Крајине у Неготину. Од 1977. до 1978. ради у Археолошком институту у Београду, а потом на Филозофском факултету, као асистент за средњевековну археологију. Магистрирао је 1977. са темом \"Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у VI-XII веку", а са темом "Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа" докторира 1987. године. Ментор је био професор Др Јован Ковачевић. У звање доцента изабран је 1988. године, а за шефа Катедре за средњевековну археологију 1997.

Изабрана библиографија "Покретни налази са некрополе и утврђења код Кладова", Старинар XXIV-XXV, Београд 1973-1974 (1974), 201-225 – Ле мобилиер арцхеологиqуе де ла нецрополе ет де ла фортерессе прес де Кладово, 226. (У чланку су објављени и разврстани цртежима предмети краја III – краја IV столећа, нађени приликом изградње бродоградилишта и током археолошких ископавања тетрархијског пресидијума: 13 фибула, 6 наруквица, 4 пређице и копче, итд., као и 24 посуде из некрополе и преко 160 примера кухињске, глеђосане и друге грнчарије.)

"Средњевековна грнчарија доњег српског Подунавља", Балцанославица 3, Прилеп-Неготин 1974 (1975), 89-112 – Тхе Медиевал Поттерy оф тхе Сербиан Лоwер-Данубе Басин, 113-119 (У чланку је разврстана и датована грнчарија VI-VIII и XI-XVI столећа, прикупљена ископавањем и рекогносцирањем, у областима Доњег Милановца, Кладова и Неготина.)

"Истраживање споменика у Врелу, Шаркамен", Старинар XXXI, Београд 1980 (1981), 87-92 – Етудес дес монументс де Врело, Шаркамен, 93. (Објављен је налаз делова порфирне, седеће статуе цара из доба тетрархије, и постоља на коме се налазила, откривених западно од Неготина.)

"Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века", Археолошки институт, Грађа 5, Београд 1981, 1-194 – Ла партие данубиенне де ла регион д’Аqуис ау VIе ет ау дебут ду VII сиецле, 195-232. (У књизи су разврстана утврђења, грнчарија фибуле и други предмети, датовани у више слојева рановизантијског доба, на основу наслојавања, типологије и анализа византијског новца и писаних извора.)

"Нека запажања о властелинским шлемовима на ликовним представама у Србији XIV-XV столећа", Зборник филозофског факултета А XVI, Београд 1989, 147-162. (На основу представа шлемова са или без личине, на живопису, новцу, печатима, грађевинама и другом, установљена је њихова традиционална употреба у југоисточној Европи, а ликовно представљање као грба само у српским земљама, под утицајем запада.)

(са М. Јанковић) Словени у југословенском Подунављу, Музеј града Београда, Београд 1990, 1-141 – Лес Славес ду бассин данубиен Yоугославе, 143-149. (У монографији – каталогу, обрађено је преко 1000 предмета V-XIII столећа, који припадају Словенима и народима са којима су Словени живели у Подунављу, прикупљених из близу 30 установа бивше Југославије.)

The Serbs in the Balkans in the Light of Archaeological Findings", The Serbian Question in The Balkans, Faculty of Geography – University of Belgrade, 1995, 125-146. (Помоћу археолошких, епиграфских, писаних и етнолошких извора, дефинисана је култура Срба у прошлости, помоћу које је одређен простор етничког језгра Срба између Поморавља и Поуња, Посавине и Јадранског мора, у континуитету од раног средњег века.) Београд, 1999

 

(Текст преузет из библиотеке пројекта Растко)

Даница Поповић

Српски свети владари

Историчарка уметности, у новој књизи „Под окриљем светости” објашњава зашто
су наши средњoвековни владари проглашавани за свеце и последицама на модерну
историју.

„Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњoвековној
Србији” нова је књига историчарке уметности Данице Поповић, научне саветнице
Балканолошког института САНУ у Београду. Истраживањем култа средњoвековних
владара светитеља, Даница Поповић у књизи објашњава да је реч о пракси која
не само да је одиграла религијску већ и политичку, државотворну и династичку
улогу. 

Средњи век је, и иначе, област коју ова историчарка уметности проучава и
коју је представила у књигама „Српски владарски гробови у средњем веку”,
„Приватни живот у српским земљама средњег века” (коауторство са Смиљом
Марјановић-Душанић) и „Манастир Куманица на Лиму” (коауторство са Марком
Поповићем). У књизи „Под окриљем светости” излаже зашто су у средњoвековној
Србији владари проглашавани за свеце и шта је овај обичај значио за државу и
династију.

Зашто су средњoвековни српски владари проглашавани за свеце?

Био је то јасан идеолошки, политички и државотворни програм. Уврштење
Стефана Немање, оснивача династије, у ред светитеља имало је за циљ да у
време формирања самосталне српске државе крајем 12. и почетком 13. века
младој држави обезбеди сакралну основу. Национални владар светитељ
представљао је темељну институцију, јасну потврду легитимитета власти и
припадности породици „изабраних народа”. Та правила је диктирао тадашњи
хришћански свет Европе, или тадашњи светски поредак, како бисмо ми то данас
рекли. Требало је ударити хришћански темељ српској држави, потврдити да је
Србија хришћанска држава која припада византијском културном кругу и
тадашњем светском поретку. 

Ко је, и зашто, покренуо култ светих владара у Србији?

Принц монах свети Сава који је био идеолог српске државе. Сава је пренео
очеве мошти из Хиландара, где се упокојио, у Студеницу, његову задужбину и
гробни храм. Студеница је постала средиште култа светог оснивача. Управо је
ту успостављен јединствен „важећи” модел на који су се угледали сви потоњи
Немањићи када су чланове своје породице придруживали заједници светитеља. 

Који је био циљ светог Саве? 

Савин циљ био је стварање „савршеног народа” и „Новог Израиља”. Преведено на
данашњи језик и категорије мишљења, то би значило следеће: услов за стицање
статуса пуноправног, историјског народа била је управо светост, сакрално
утемељење династије и државе. 

Каквим се средствима свети Сава служио да би остварио такав циљ?

У намери да свој народ учини „савршеним”, свети Сава је пошао на ходочашће у
места библијских дешавања. Са тих путовања доносио је различите реликвије
везане за најважније протагонисте јеванђеоске историје са циљем да у
сопствену средину „пренесе” бар део освећеног простора. Оне су чуване у
Жичи, катедралном и крунидбеном храму, где су представљале неку врсту
„инсценације” Свете земље. 

Краљеви и кнежеви који су проглашавани за свеце проводили су живот на бојним
пољима, отимали се за власт, међусобно се убијали зарад доласка на престо. Како то
да овакав живот није био препрека да постану свеци?

Средњи век представља цивилизацију чија се веровања и схватања битно
разликују од наших. Хришћанска религиозност и теологија су есхатолошки, и
почивају на уверењу да су „овоземаљска” збивања руковођена божјом промисли,
која људима није до краја сазнатљива. То што је цар Душан много „помогао”
свом оцу Стефану Дечанском да оде на онај свет да би победио у трци за власт
није била препрека да се он цени као владар и морална личност. Нигде не
проналазимо да се овај поступак назива оцеубиство, већ се правда „вишим”
разлозима. 

Када је са продором Османлија држави кренуло низбрдо, свети владари
заштитници су проглашавани за свете владаре мученике?

Кнез Лазар је најбољи пример владара мученика који је, попут Христа, учинио
вољну жртву. Али, и Стефан Дечански спада у ову категорију владара светитеља
зато што је био ослепљиван, свргнут с власти, утамничен и на крају убијен.

Да ли је инсистирање на томе да су српски владари свеци, а Срби изабран
народ допринело одржавању националне свести за време Турака, али и на појаву
национализма почетком деведесетих година прошлог века?

Као неко ко припада корпусу историјских наука ја тврдим да утврђивање таквих
узрочно-последичних веза често води произвољним закључцима. Нема сумње да су
култови српских владара светитеља одиграли кључну улогу у очувању народног
идентитета у доба туркократије, а нарочито после обнове Пећке патријаршије
1557. године. Култови српских светих владара имали су изузетну важност и у
програму Карловачке митрополије, дакле, међу Србима који су живели у
Аустријској царевини. Свака епоха је тумачила култове у складу са својим
вредностима. Када је просветитељска идеја стигла у Србију, о светом Сави се
пре свега говорило као о просветитељу, а догађаји из последње деценије 20.
века добар су пример, не само манипулације националним култовима, већ и
дубоког неразумевања њиховог правог смисла. 

Светитељи и глобализација

На основу Ваше књиге може се закључити да је средњовековна Србија чинила све
да уђе у лигу „изабраних држава” и да је зато користила култове, између
осталих и култ светих владара и светих предмета. Шта су култови данашњег
светског поретка? 

Светитеље или „идеални лик” модерних времена обликује глобализација, висока
технологија, и начела исказана синтагмом „демократија и тржишна економија”.
Од њих се не очекује да буду пример врлине и борци за висока начела, већ
једна нова врста „харизме”, која омогућава ефикасно и сугестивно масмедијско
деловање. 

Од светог владара до светог народа

Коју је логику следила оваква црквена и династичка пракса?

Логика тог програма била је свети владар – света династија – света држава –
свети народ који има своје место на политичкој сцени. Владари светитељи су
били заштитници српске државе и чудотворци, па ако је требало користили су
се и негативним „чудима”, помагали су својим наследницима да усмрте
непријатеље и побеђују у биткама.


Јелена Стевановић

Гладнице је најстарије неолитско насеље на територији Косова и Метохије, налази се близу Грачанице.

Старчевачка култура је овде нешто другачијег карактера, јер њени носиоци граде надземне грађевине, што је неуобичајено за њихПодручје Косова и Метохије богато је културно-историјским споменицима.Старији и средњи неолит - протостарчевачка и старчевачка културна група (око 6000-5000. године с. е) Главни локалитети: Партеш, Носаље, Доње Будриге, Клокот, Рабовце, Гладнице, Приштина - болница, ушће Самодрешке реке, Житковац, Рудник, Ракош, Доње Чупево, Храмовик. Гладнице је најстарије неолитско насеље на територији Косова и Метохије, налази се близу Грачанице.

Старчевачка култура је овде нешто другачијег карактера, јер њени носиоци граде надземне грађевине, што је неуобичајено за њих. О богатом културном животу и осећају за уметничко обликовање говоре делови архитектонске пластике украшени геометријским мотивима или фигуралним представама, као и једна монументална антропоморфна фигурина нађена близу огњишта. Млађи неолит - винчанска култура (око 5000-3500. година с. е) Главни локалитети: Суркиш, Бариљево, Предионица, Грачаница, Фафос 1-3, Житковац, Валач, Сочаница, Рудник, Рештане. Житковац је најјужније насеље старије винчанске културе десетак километара северозападно од Косовске Митровице на обали Ибра. Материјал у Житковцу налажен је у јамама (материјал са старијим карактеристикама винчанске културе) и ван јама. Налази ван јама припадају старијој старчевачкој култури (антропоморфна фигурина од печене глине).

 

БАКАРНО ДОБА

Бакарно доба - енеолит (око 3500-2200. године пре н. е) оставило је трагове. Главни локалитети су Доморовце, Станишор, Горње Гадимље, Хисар, Расково, Гладнице.У Горњем Гадимљу се налази Градина са које се пружа добар преглед простране равнице. Налази се десетак километара југоисточно од Липљана, на западним обронцима планине Жеговац.

Више пута обнављано насеље настањивали су представници јединствене бубањске културе (Бубањ-Салкуца-Криводол комплекс).Куриозитет је налаз на поду једне куће: пет теракотних статуета које су по облицима типичне за Бубањ-Салкуца-Криводол комплекс, укључујући налазе из Пелагоније и Албаније.Фафос се налази се на периферији Косовске Митровице. Од два насеља 200 м су удаљена једно од другог, најстарије насеље су основали носиоци винчанске културе. Прва станишта су им била у облику полуукопаних кућа. Подизањем већег броја надземних кућа, напуштају ова првобитна станишта, па насеље доживљава дужи период развитка. Оба насеља уништио је пожар. Разноврсни предмети за свакодневну употребу, као и велики број култних предмета - ритуалних ваза, жртвеника и антропоморфних фигурина, говоре о богатом животу становника.

 

Предионица, насеље винчанске културе које се налази на периферији Приштине. Насеље лежи у равници поред реке. Становници овог насеља градили су правоугаоне куће од лепа помешаног са плевом. Поред кућа су се налазиле јаме за складиштење хране. Од налаза се истичу антропоморфне фигурине често великих димензија израђене од глине. Валач је село недалеко од Звечана покрај Ибра, на стеновитој и релативно малој купи која је приступачна само са једне стране и као таква доминира Ибарском клисуром. Посебан положај, далеко од путева којим су се кретали утицаји култура бронзаног доба, условили су њихово дуже опстајање на овим просторима. Контакти са новим културама условиле су и разноликост у материјалу, а несигурност се изражава у изразито одбрамбеном карактеру насеља. Пронађене пећи служиле су или за обраду цинабарита или за загревање просторија. Због великог броја култних предмета може се претпоставити да је реч о религијски важном месту. Градац је насеље код Злокућана. Било је ограничено са свих страна стенама, с југа се налази суви зид и ограда од палисада. За подизање зграда је остао мали простор па је због тога насеље било збијеног типа, зграде су биле поређане по терасама.

 

Култура бронзаног доба

 

Главни локалитети културе бронзаног доба су Карагач, Љушта, Гладница, Доња Брњица, Игларево, Прчево, РоговоНа Косову и Метохији се налази и велики број локалитета културе бронзаног доба. Главни локалитети су Карагач, Љушта, Гладница, Доња Брњица, Игларево, Прчево, Рогово. Прчево се налази у Метохији, где мањи део налаза припада развијеном бронзаном добу. Прчево представља некрополу под хумкама, углавном насутих глином. Издвајају се гривне од бронзаног лима са крајевима у облику печата, које припадају развијеном или касном бронзаном добу.

 

Доња Брњица је село пет километра северно од Приштине у којем је откривена некропола, укопана у насеобински слој бронзаног доба. Овај народ је своје ближње спаљивао, а њихове остатке похрањивао у урне положене у гробове без хумке, индивидуалне и групне. Гробови су изграђени од речних облутака и камених плоча, у виду толоидне конструкције. Игларево се налази на путу Приштина - Пећ, у области Прекорупља, које раздваја метохијску равницу од косовске висоравни. То је некропола са спаљеним скелетним гробовима. Гробне конструкције су изграђене од мањих и већих камених плоча, а основа је била посута каменчићима. Некропола припада крају средњег бронзаног доба. У једном од гробова је нађен микенски мач са језичком и заобљеним раменом. Мач је прерађен, тако што је на њега насађен језичак крстастог облика. Гроб је имао и нож из касног хеладског периода.

 

КНЕЖЕВСКИ ГРОБОВИ

 

У Пећкој Бањи се налазе кнежевски гробови. Локација је удаљена 12 км западно од Пећи, на путу према Косовској Митровици. Гробови су откривени приликом изградње стационара 1974, када су радници наишли на шлемове грчко-илирског типа. Ту је сахрањен и један илирски кнежевски пар. Међу прилозима било је доста импортоване грчке керамике, каква се често јавља у кнежевским гробовима ширег илирског подручја. Основа гробне конструкције је правоугаона, са заобљеним странама, поплочана грубим комадима сиге. На основу гробне конструкције надовезује се низак сухозид такође од грубих комада цигле. Све то покривено је најпре земљом, а затим ситнијим камена. Издвајањем мушког и женског гроба било је могуће само на основу карактера гробних налаза. На једној страни оружје, бронзане и сребрне пафте и један мушки прстен а на другој украсни предмети, бронзане и сребрне фибуле, сребрне омега игле, један мали женски прстен, два пара сребрних лимених наруквица чији се крајеви завршавају змијским главама и пар сребрних искуцаних наруквица украшених геометријским мотивима.Карагач се налази у долини која је опасана планинама и брдима (Копаоник, Рожај, Звечан, Валачки крш). На овом простору се живот развијао од најкаснијег неолита до римског времена. Карагач је некропола из бронзаног и гвозденог доба и садржи појединачне гробове из римског периода. На неким тумулима у Карагачу из каснијег времена, површина је прекривена каменом и шљунком. Остаци спаљеног покојника су смештени у малу јаму у самом центру тумула, или су разбацане по површини. У Карагачу се паралелно јављају и гробови са правоугаоном каменом платформом на коју су накнадно стављени остаци пепела са ломаче, што подсећа на централни гроб. Из периода гвозденог доба познат је локалитет Белаћевац. То је место недалеко од Приштине у коме је истражено градинско насеље старијег гвозденог доба. Културни слој садржи керамичке посуде украшене канелурама и тачкастим линијама, што је један од основних стилских карактеристика дарданске керамике. Градина је трапезастог облика површине 70џ50 м. Природно је била заштићена са севера, југа и истока стрмим нагибом терена и утврђена одбрамбеним ровом који се делимично сачувао и сухозидом од већих комада камена. Влаштица је село 10 км јужно од Гњилана. У њему је пронађена некропола под тумулима (велика хумка од земље и камена). Сви истражени тумули имали су централну камену конструкцију и прстен од једног реда камена који је оивичавао тумул и унутар кога су били сви прилози. Цела конструкција је покривена земљом. Ни у једном тумулу нису нађени остаци скелета као ни трагови спаљивања. Сви праисторијски предмети су стављени на централну камену конструкцију и припадали су особи којој је тумул намењен. Од прилога треба издвојити различите фибуле, жезло, привеске у облику калема, торквес са Т завршетком. Јањево је место код Приштине у чијој су близини откривена два скупа налаза, можда оставе, из старијег гвозденог доба. Један се састоји махом од бронзаних наруквица богато украшених урезивањем црта и концентричних кругова, тордираног торквеса, малог бронзаног келта, двопетљастих и наочарастих фибула. За датовање ове оставе велики значај имају гривне које потичу из оставе грчких храмова које нису старије од XIII в. с. е. Овакви предмети су раширени и по бившим илирским територијама и по Грчкој.

 

 

 

Неизмерно богатство античког наслеђа

 

Најзначајнији споменици антике су Улпијана, Муниципиум ДД, Вицијанум, а у селу Неродимљу код Урошевца откривена је раскошна касноантичка вила или летњиковац неког богатог римског грађанина или високог достојанственика, а у Метохији откривена су два насељаУлпијана је римски и византијски град провинције Горње Мезије, у близини данашње Грачанице. Основан вероватно у време Трајана, а средином II в. добија статус муниципијума. Предање помиње св. Флора и Лавра, каменоресце из Улпијане који су пострадали за веру хришћанску.

Врло је вероватно да је Улпијана рано постала хришћански центар Дарданије. Током III в. Улпијана је резиденција прокуратора, а у касној антици значајан епископски центар. Познато нам је име улпијанског епископа Македонија, који је био на сабору у Сардики 343, и Павла (В Васељенски сабор 553.). Град је био опасан бедемима, и до три метра широким, са потковичастим кулама на сваких тридесетак метара. Од три грађевине, изгледом се посебно издваја грађевина са огромним мермерним саркофагом. Прикупљено је и обиље предмета од керамике и стакла, делови оруђа, оружја, накит. Посебно се истичу предмети изузетне уметничке и занатске израде, попут мермерне главе жене, накита из тзв. Готског гроба и крстастих позлаћених фибула.

Улпијана је страдала од Гота 417, а затим у земљотресу 518. год. Муниципиум ДД је римски град у долини Ибра, у близини села Сочаница северно од Косовске Митровице. Статус муниципијума добија у II в. У то време римско становништво се насељава у ове крајеве због рудних налазишта олова, цинка и злата. Крајем IV в. град је опустио. Истражен је форум на западној и источној страни окружен портицима. На подијуму у оси форума подигнут је храм посвећен Антиноју. У III и IV в. саграђене су житнице, а јужно од форума је базилика. У северозападном делу саграђене су терме. Зидови неких зграда били су украшени фрескама и плочицама од разнобојног мермера.

Откривена је и вила рустика и мања некропола. На траси пута Наисус (Ниш) - Лисус (Љеш), код села Главник, пет километра југозападно од Подујева, налазила се станица Винденис. Нађено је мноштво различитих предмета: накита, керамичких посуда, стаклених чаша и крчага. Двојак начин сахрањивања говори и о различитој етничкој припадности. У остацима виле је нађена просторија загревана топлим ваздухом и луксузна одаја са подним мозаиком и представом Орфеја. Код села Угљара, на платоу изнад реке Приштевке, откривени су остаци станице Вицијанум, око чијег лоцирања се доста полемисало. Истраживања у Метохији, у Призренској котлини и Пећком пољу открила су два локалитета. Она представљају мања насеља од којих су откривени само незнатни остаци грађевина. У Пећком пољу, на локалитету Градина, нађени су остаци већег комплекса од четири правоугаоне грађевине такозване хорее (простор за смештање жита). У селу Неродимљу код Урошевца откривена је раскошна касноантичка вила или летњиковац неког богатог римског грађанина или високог достојанственика. Неизмерно богатство античког наслеђа косовско-метохијског тла се огледа и у овде нађеним фрескама на зидовима, орнаменталним мотивима, мозаичким подовима са именима и ликовима седам грчких мудраца. Почетак обнове Византијског Царства, после одласка Гота, свој пуни замах доживљава за време Јустинијана (528-565), који је рођен у селу Тауресијуму, код градића Ведеријане. Сви елементи материјалне културе Византије присутни су и на простору Косова и Метохије

ЂОРЂЕ КАСТРИОТ или Скендер-бег, Србин и православац

Са прераном и мистериозном смрћу цара Душана Силног (1355) долази до династичких сукоба и борби са србски престо између Душановог сина Уроша и Душановог полубрата Симеона (Синише). Надвладао је Урош, и њему је припао србски трон на Сабору у Скопљу 1537. године. До тада је централизована и јединствена србска држава под млитавом управом неспособног цара Уроша почиње да се цепа на територије и области којима владају најмоћнији и осиони великаши.
Још за Урошеве царевине, у први план избијају Мрњавчевићи који су владали у крајевима данашње северне Грчке и највећег дела Јужне Србије (Маћедоније).
Браћа Јован и Константин Дејановићи (нећаци цара Душана) управљали су источним деловима Јужне Србије (Маћедоније). Вук Бранковић (зет кнеза Лазара) држао је Косово и Метохију, са центром у Дреничком крају.
Средишним деловима Србије (око Мораве) господарио је кнез Лазар Хребљановић. Преко жене, кнегиње Милице бејаше он у даљем сродству са Немањићима. Јер, отац Милице, Вратко је унук Димитрија, који је опет син Вукана и унук Стефана Немање.
На северу Србије, око Браничева и Кучева, власт су држали браћа Растислалићи. Области од Рудника, Дрине и Косова, све до мора, биле су под управом најпре великаша Војислава Војиновића, а после његове смрти, синовца му Николе Алтомановића.
Зетом и знатним деловима садашње Албаније, господарили су од 1360. године Балшићи, укупно око 60 година. У преосталим деловима Албаније господарили су полунезависни локални моћници. На почетку 15. Века, међу њима се истичу династи из породице Дукађин и Мусаки на северу, КАСТРИОТ у средњем и Аријанити у јужном делу Албаније. Регион под управом КАСТРИОТА (православних Срба) било је место Кроја са широм околином, дакле садашња централна Албанија.
Иван Кастриот био је неприкосновени господар овог краја. Жена му беше Војислава (Да ли је уопште неко чуо да се нека Шиптарка зове Војислава?). Њихова четири сина су: Станиша, Репош, Костадин и Ђорђе или Ђурађ (значи све чисто србска имена!).
Оближњом Зетом, у то доба владао је Балша или Балшић. Он умире 1321. године. Своја владалачка права над набунтовнијом Србском земљом (Зетом – раније Дукљом) преноси на свога ујака и србског деспота Стефана Лазаревића. И већ 1422/ 23. године , сународници и савезници, Иван Кастриот и деспот Стефан Лазаревић, опседају безуспешно Скадар (стари србски престони град), тада под влашћу Млетачке Републике.

КТИТОР НАЈВЕЋЕ СРБСКЕ СВЕТИЊЕ

Иван Кастриот, неоспориво је то, био је и ктитор и задужбинар манастира Хиландара. Изградио је у његовој близини пирг (кула саграђена уз манастир за одбрану од гусара и разбојника).
Наравно Иван Кастриот као Србин и наравно, као православац, на Светој Гори Атонској, помагао је највећу светињу свога рода. Да није био Србин него Арбанас, он би изградио арбанашки манастир на Атосу попут других православних народа (Грка, Руса итд.), а не пирг уз манастир матичног народа.
Повеља Ивана Кастриота манастиру Хиландару из 1426. године , што је и схватљиво, писана је ћирилицом. Дословно гласи, цитирам:
“По неизреченом милосрђу владике мога Христа, ја грешни недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мојега, Иван Кастриот и са синовима мојима Станишом и Репошем и Костадином и Ђурђем исказујући ревност Господу Богу, моме Сведржитењу и помоћи Пречисте Владичице наше Госпође Богородице Лавре Хиландарске, саветовавши се са синовима мојим приложисмо светом манастиру колико је у нашој моћи; свеблаги Бог и пречиста Богомати нека приме ове наше мале прилоге као што су примили од оне удовице два новћића. И приложих село Радостуше и с црквом с Пречистом Богородицом која је у том селу Радостуши, и са селом Требиштем.
И тако приложих оба та села да су слободна од свих работа малих и великих, са свим њиховим правима, осим харача царева и града, а све друго да је светога манастира, да нема власти над њим ни кефалија, ни власник, ни псар, ни да дају деетак, ни од жита ни од вина, ни од пчела, ни динар на име поклона, ни травнину, ни торовину, него да црква узима све своје правине по закону тих села. И просто речено да су слободни од свих мојих работа, малих и великих.”

САХРАНИО СИНА У ХИЛАНДАРУ

Колико је манастир Хиландар био близак породици Кастриот, сведочи и податак, да је Репош, син Ивана Кастриота, сахрањен у највећој српској (екстериторијалној) светињи! Поставља се одмах логично питање: “Зашто ако није био православни Србин?” И да ли је уопште у Хиландару сахрањен неко није православни Србин (осим нешто Бугара, за период када су они држали Хиландар)?
Територије локалних господара Албаније, Османлије освајају постепено са југа поћев од 1417. године . Око 1430, подчињавају Турци и средишње области Албаније. Формирају од њих “арбанашки санџак” у који потпада и област великог турског противника господара Ивана Кастриота, кога војнички надвладаше.
У османлијско заробљеништво пада најмлађи син Ивана Кастриота, Ђорђе (Ђурађ). Потурчен као сужањ, добиће име Скендер-бег. И док Ђорђе Кастриот прима формално ислам и постаје “лојални” поданик султана,, 19. Јула 1427. Умире деспот Стефан Лазаревић.
Власт над Србском Деспотовином – значи Зетом (Дукљом) – добија његов вршњак и сестрић Ђурађ Бранковић – Смедеревац. И владаће србском државом готово све до њеног коначног слома 1459. године. Али, још пре дефинитивног пада србске деспотовине, негде око 1455. године, завладали су Зетом Црнојевићи (Ђурашиновићи). Они су уједно и последњи србски деспоти чије су области покорили Турци (1499.).
Искористивши угарско- турски рат (1442/ 44) и привремено расуло у Османлијској империји, Скендер-бег се одметнуо од султана. Загосподарио је матичном Кројом и тако обновио власт своје породице. Све оне који су преверили у ислам, и који су одбили да се врате вери отаца је побио (неки извори наводе да се радило о више хиљада људи).
Остала династија у Албанији, тако је охрабрио и подстакао да се окупе око њега. Скоро три деценије (од 1443. До 1468.) одолеваће Ђурђе Кастриот илити Скендер-бег агарјанској навали. Испољаваће притом чудесно јунаштво, завидно стратешко умеће, изванредно познавање турског начина ратовања и немали дипломатски дар.
У прво време своје владавине, спадао је у љуте противнике Млечића. На њих се дигао 1455, у споразуму са савезником и пријатељем деспотом Ђурђем Бранковићем. Овај му у помоћ, упути у Зету свог војводу Алтомана са 12 хиљада војника.
Посебно 1448. године, уплаши се Млетачка Република, да се савезу Скендер-бега и деспота Ђурћа Бранковића не придружи и напуљски краљ Алфонс. Нешто касније, ипак ступиће Ђорће Кастриот у савез са напуљским владарем, а савезништво ће потрајати и за владавине Напуљом, Алфонсовог сина. Ради тога, Млечани уценише главу Скендер-бега. Препоручише своме намеснику у Скадру, да ступи у везу са Османлијама и да њиховом помоћу: “Избаци Скендер-бега (Ђорђа Кастриота) не само из Албаније, него и са света!”
Само две године касније, турска ордија предвођена султаном Муратом Другим лично, ударила је на Ђорђа Кастриота и довела га у тежак положај. Али он се (комунистички “историотворци” називају га Ђерђ Кастриот!), уз помоћ Млечића, Дубровлана (Срба католика) и других хришћана са Приморја одржао уз силне жртве.

ПОСЛЕДЊЕ СРБСКЕ ЗЕМЉЕ

Ђорђе Кастриот успостављао је рођачке везе путем бракова претежно са припадницима свога србскога народа.
Тако је своју рођену сестру, Скендер-бег удао за деспота Стевана Црнојевића, господара Зете, те је и са те стране имао рођачку подршку.
Његов сестрић Иван Црнојевић, био је један од наших последњих истинских династа. Подигао је Цетињски манастир, посвећен Рођењу пресвете Богородице 1484; у коме је вишевековно средиште црногорских владика (митрополита). У њему је 1493, основана и прва србска ћирилићна штампарија.
Ђурађ (Ђорђе) Кастриот или Скендер-бег се оженио ћерком великаша и господара Елбасана, Ђорђа Аријанина Комнене. Карло Топија, предходник и рођак Ђорђа Аријанана Комнена је на католичком манастиру (самостану) у Елбасану, где су чуване мошти дукљанског владара, Србина Јована Владимира, ставио тројезични натпис: србски, грчки, латински! (Албански није ни могао, будући да га није ни знао!).
По паду Смедерева (1459), Стефан Бранковић – Слепи (син деспота Ђурђа), склонио се најпре у Будим, а мало касније код своје рођене сестре Катарине (Кантакузине) удовице грофа Улриха Цељског. Упутио се онда преко Сења и Дубровника у Албанију код очевог пријатеља Ђорђа Кастриота.
Уз његово лично посредовање, оженио се сестром његове жене, Ангелином, кћери господара града Елбасана и околине, Ђорђа Аријана Комнена Топија Голема и његове жене од рода Мусака. Венчање је обављено 1461. године у Скадру, којим је тада господарио Ђорђе (Ђурађ) Кастриот. Породица је неко време живела код Скендер-бега. Прворођени син Ђорђе изгледа доби име по Ђорђу Кастриоту. Касније, постаће он сремски деспот и потом митрополит (архиепископ) београдско- сремски (владика Максим). Забележен је и по томе, што је уредио Влашку (румунску) православну цркву.
Други син, Јован Бранковић биће исто тако сремски деспот. Њихова мајка деспотица Ангелина, биће канонизована од стране СПЦ и проглашена србском светицом (“Преподобна мајка Ангелина”). А србским светитељима биће проглашена и оба њена сина, као и муж Стефан Бранковић. Султан Мехмед Други “Освајач”, србску државу Босну освојиће 1463. године. Две године касније у турско ропство пашће и Херцеговина.
Ван власти Османлија, на Балкану остаће једино крајеви где владаше Стефан Црнојевић и Ђорђе Кастриот (Скендер-бег).
Године 1466. и следеће, лично ће султан Мехмед Други предводити ратне походе на пркосног, храброг и одважног Скендер-бега. Подржан од Млетачке Републике, Угарске и зете, уз надчовечанске напоре, одржаће се Ђорђе Кастриот. Међутим, са његовом смрћу, пашће и његова земља (1468), а дест година касније и Кроја.
Треба истаћи, такође, да је Ђорђе Кастриот (од Османлија прозван Скендер-бег) био исто задужбинар манастира Хиландара, као и сва његова три брата.
Уз матерњи србски језик, Ђорђе Кастриот, говорио је и турски језик.
Кроз векове мрачне турске владавине над Србима, Кастриоти (од њих је настала и породица Кастратовића) ће бити исламизирани а онда поарнаућени. Последњи Кастриот (сем Кастратовића који су православни Срби) као Срби и православци, под презименима Петровић и Тутовић, опстали су све до 1918. године.
Захваљујући срамотним фалсификаторима, гротескним измишљотинама и целовитом изокретању историјских чињеница Србин Ђорђе Кастриот (Скендер-бег) постао је највећи “национални јунак и борац” Арбанаса у средњем веку против турске тираније (парадокса ли, па Арнаути су били најверније османлијске слугерање!).
У бајку о Арнауту Скендер-бегу, шиптарске масе фанатично верују! И зато у центру Тиране, и дан-данас доминира његова огромна фигура на коњу у борбеном ставу!
Користећи име и углед Скендер-бега, заговорници “Велике Албаније” у Другом светском рату, образовали су фашистичку дивизију под његовим именом. Стекла је она “велики и респективан” углед чинећи ужасам геноцид над Србима са Косова и Метохије! И разуме се, и сам помен Скендер-бега у времешнијих Срба изазива увек злосутну нелагоду.
За многе србске нараштаје, образоване у комунистичком режиму, где историја почиње од 1941. године, знања о Ђорђу (Ђурађу) Кастриоту (Кастриотићу) – Скендер-бегу се своде на чињеницу да је он “највећи национални јунак Албаније” Многи на срећу, не знају ни то!
Карикатурално јесте, али у србском народу памте га понајвише боње стојећи следбеници бога Бахуса (хоћу рећи пијанци) по етикетама (где је био насликан) на флашама одличног албанског коњака!
Доласком КФОР-а и УМНИК-а на Косово и Метохију (1999); после “хуманитарног бомбардовања” србског народа, “политички челници” терористичких и криминалне “ОВК” (америчких савезника), Дренички крај, односно матичне земље Вука Бранковића, прекрстили су – да иронија буде коначна у “Скендерај”! У част и славу “највећег ратника арбанашког народа”, кажу!
Почетком фебруара 2004. у згради скупштине КиМ (“влада Косова”, како је страни окупатори називају), у скупштинској сали на једном зиду налази се мурал на коме је насликан Скендер-бег на коњу са мачем у десној и уздигнутом албанском заставом у левој руци!
Без обзира то што на идеолошку затуцаност србских комуниста и њихових следбеника (сада жестоких промотера глобализма) и све беститне лажи арбанашких и квази-историчара, Ђорђе (Ђурађ) Кастриот (Кастриотић) или Скендер-бег, био је и остао једино велики србски вођ и јунак!!!
Свакако та чињеница, није непозната незаобилазним, по нас Србе, Енглезима. Они су у “Енциклопедији Британика” експлицитно записали: “Ђурађ Кастриот или Скендер-бег је србског етничког порекла!”

У самоме почетку Турски упади се нису много осећали јер се они и иначе нису сувише залетали у дубину кнежеве државе знајући да је за сада ово ипак сувише тврд орах за њих. Први већи сукоб десио се током 1381. године када су кнежеви властелини Цреп Вукославић и Витомир успели да на Дубравници (код Параћина) разбију један Турски пљачкашки одред. Но, то није био сукоб неког озбиљнијег значаја јер се радило о некој Турској пљачкашкој групи (и то не посебно великој) која се прерачунала и зашла сувише дубоко. Оно што је остало дискутабилно јесте Турски поход из 1386. године, а Турке је овај пут водио лично султан Мурат што је значило да се радило о Турској првокласној војсци. У сусрет Турцима је кренуо кнез Лазар и код Плочника у Топлици дошло је до међусобног додира ових двеју војски. Да ли је било сукоба, остаје питање, а летописци кажу да јесте и да је султан Мурат био разбијен од стране кнеза. Тешко је поверовати да је султан катастрофално изгубио битку јер је у поврату успео да освоји Ниш (1386). У сваком случају ако је и било битке онда су Турци у њој доживели без икакве сумње пораз, али никако толико велик да би могао бити одлучујући по касније Турске намере. Једноставно, радило се о једном веома значајном, али у својој суштини ипак пролазном успеху Српског оружја. Но, то је било сасвим довољно Турском султану да схвати да од лаког похода на Србију неће бити ништа и да се треба озбиљније спремити за нове сукобе.

О читавом овом сплету догађаја, а поготово о првим сукобима Српске војске са Турцима знамо јако мало, а и то је све несигурно. У све ово посебну збрку уноси Орбин који наводи како су Турци под вођством султана Мурата провалили у Србију, али да их је дочекала удружена војска Вука Бранковића и кнеза Лазара. До сукоба до краја није ни дошло јер ни једна од војски није била спремна да се упусти у одлучујућу борбу. "У то време био је дошао из Анатолије турски цар, султан Мурат. Водећи са собом тридесет хиљада бораца, био је продро у покрајине које су биле под влашћу кнеза Лазара и његова зета Вука. И Лазар и Вук сакупили су такође много пешака и коњаника да му се супротставе. Али увидевши после да се не могу с њиме огледати, нису се усудили изићи на бојно поље, већ су ишли надомак непријатељске војске по брдовитим и сигурним местима. Кад је, дакле, Мурат видео да их не може победити, дошао је под Приштину. Пошто је није могао заузети на јуриш, задржао се у тим странама отприлике месец дана без веће штете за онај крај. Затим се вратио у своје покрајине" (Мавро Орбин).

Ови наводи Орбинови нису познати историји, али није немогуће да је осим сукоба за које ми знамо кроз историјске изворе (и то оне сачуване), било још ратних окршаја, али о њима нису остали трагови. Могуће је дакле, да се овде ради о једном управо таквом.

Као да није доста збрке уноси Орбин нову са даљњим наводима да је између кнеза Лазара и Вука Бранковића, са једне стране, и Турског султана Мурата, са друге стране, дошло до некакве погодбе где се кнез обавезује да плаћа Турцима данак и доводи оружане одреде као испомоћ у даљњим Турским освајањима. Практично, по Орбину кнез и Вук су ушли у завистан однос према Турцима и постали њихови вазали. "После тога су се кнез Лазар и његов зет Вук преко поклисара нагодили с Муратом. Пристали су да Мурату дају известан данак, а у случају потребе и хиљаду оружаних људи" (Мавро Орбин).

Тешко је поверовати да је до овакве погодбе могло доћи, а посебно збуњује сасвим сигуран податак да кнез никада није давао било какве оружане одреде Турцима као испомоћ. С друге стране Орбин овај догађај ставља у 1385. године, а већ 1389. године имамо Косовску битку тако да је тешко поверовати да су након склапања оваквог споразума (под условом да је стварно склопљен) кнез и султан за само четири године дошли у толико лош однос да су га морали битком решити. Овде је или Орбин нешто помешао или је неке догађаје преувеличао.

С друге стране и Босанци имају проблема са Турцима јер им ови у јесен 1386. године улазе у Хум и праве хаос, али се одмах и повлаче. Недуго потом, поново Турци покушавају са истим рецептом, али овај пут дочекује их војвода Влатко Вуковић са својим оклопницима и код Билеће на дан 27. августа 1388. страшно исече. "Кад је у време поменутог Твртка ушао у Босну турски капетан Шаин с осамнаест хиљада својих војника и почео палити целу земљу, дигоше се против њега војводе или, боље речено, капетани Тврткови, Влатко Вуковић и Радич Санковић. У првом окршају на Рудинама, а затим у Билећи, Турци су били разбијени, поражени и сасечени, а Босанци, којих је било око седам хиљада, имали су само незнатне губитке. Овај пораз је опаметио Турке, па су они убудуће били опрезнији, те нису тако лако упадали у ово краљевство или у друге крајеве под влашћу краља Твртка"(Мавро Орбин). На Босну, вероватно под утиском овог пораза, нису ишли неколико следећих година.

Осећајући надолазећу Турску плиму кнез Лазар се у то време трудио свим силама не би ли са најближим суседима одржао добре односе. Највећи проблем су му тада били свакако Угари, а поготово Жигмунд који је ојачао и добио жељу да се освети кнезу за то што је протеклих година пружао помоћ његовим противницима. Помало лакоумна кнежева политика из протеклих неколико година када се без преке потребе мешао у Угарске послове одједном је могла да се освети. Жигмунд је спремао озбиљну војну експедицију на кнеза и почетком 1389. године он пише: "Сазнали смо из поуздана извора, да су неверници краљевскога величанства Иваниш Хорват и Иван Палижна са својим друговима намислили да провале у краљевину Славонију и да јој нанесу што могу више штете. Пошто смо се ми управо спремили на акцију против Лазара, да га спречимо у нападима, нанесеним досад нашој држави,......". Међутим, у том моменту долази до изражаја кнежева опрезна природа јер један од његових зетова, мачвански бан Никола Горјански, успева да посредује и да до краја измири кнеза са Жигмундом. Било је сада више већ видљиво колико је била исправна кнежева породична политика када је својим многобројним ћеркама налазио мужеве међу истакнутом властелом околних земаља. Сам Жигмунд није могао ништа да одбије Николи Горјанском који га је толико задужио у борби за Угарски престо, која је још увек била у јеку.

У сваком случају Жигмунд одустаје од намераване експедиције и нешто касније се хвали у једном писму како је захваљујући мачванском бану Николи Горјанском"Лазара, кнеза Рашкога, пријатељством и горљивошћу повратио у крило нашег величанства да врши оне службе и даје оне обавезе на које се обавезао још за време краља Лудвига". Очигледно да је кнез Лазар поново прихватио вазалске обавезе према Угарској и да је то био онај разлог који је Жигмунда одвратио од напада. Међутим, велико је питање колика је била искреност кнежева у том моменту, тим више што су Турци били на границама, а он никако није смео да ризикује рат на два фронта. Било је много смисленије прихватити вазалске обавезе према Жигмунду, решити проблем са Турцима, а онда опет се отцепити од Угара. Тим својим потезом према Жигмунду успео је кнез да скине опасност са северних граница и да се у потпуности посвети ономе што је долазило са југа.

Одмах након измирења са Жигмундом почео је кнез да тражи себи савезнике. "Тада (кнез Лазар) шаље по благородне своје и велможе и војводе и војнике, велике и мале. К себи призвавши, о безбројној иноплеменој најезди овима исказа" (Слово о кнезу Лазару). Обратио се Босанском краљу Твртку, а овај се сигурно није обрадовао када је чуо шта кнез тражи од њега иако је и сам био и те како свестан каква су опасност Турци. Наиме, у тим моментима краљ Твртко је своје најбоље војводе попут Влатка Вуковића држао по борбама у Хрватској и Далмацији. Те ратне акције су имале великога успеха и било је само питање дана када ће цела Далмација бити у Твртковим рукама. Међутим, краљ је био исто тако свестан да пораз кнеза Лазара и његова пропаст значи одмах и пропаст Босне. С друге стране изгледало му је да ће Далмација и тако бити ускоро његова те да присуство војводе Влатка Вуковића није неопходно у том моменту те стога нареди војводи да са 20.000 људи крене ка кнезу. Да ли је у овом одреду Влатка Вуковића била и једна чета Хрватских крсташа Ивановаца (како каже Фороливски летопис) остаје ствар дискусије. Могуће је да се кнез обраћао за помоћ Угарском краљу Жигмунду, са којим је постигао помирење, али је сигурно да му овај није могао послати нити једнога војника јер је и сам био до грла заплетен у ратовање по Хрватској. С друге стране, ни тада, а ни касније нису Угари схватили на прави начин Турску опасност. Није кнез могао рачунати ни на Влашког војводу Мирчета јер је овај ратовао против Угара по Пољској, али ни на свога зета Бугарског цара Шишмана. Још су неоснованије биле тврдње да су кнезу помагали Албанци. Стога сви каснији наводи, нарочито Турски, где се тврди да је кнез Лазар успео да окупи око себе Бугаре, Албанце, Влахе па чак Немце и Чехе, јесу најобичнија измишљотина која је имала за задатак да кнежеву снагу преувеличају.

Оно што је можда најгоре јесте то да кнез није могао да рачуна ни на све Српске великаше јер једни нису били заинтересовани, а други су имали чак и са Турцима сарадњу. Тако је остало дискутабилно где се налазио краљ Марко Мрњавчевић. Једино се зна да на кнежевој страни није био, а сходно вазалским обавезама будући да је он био Турски вазал требало би да је био на Косову и то на Турској страни. Слична је ситуација и са Константином Драгашем преко чије су земље Турци несметано надирали на Косово. Да ли је он био у Турској војсци не зна се, али мало је разлога који говоре да није био јер је тешко поверовати да би га султан поштедео такве обавезе. Исто тако није ту било ни Ђурђа Страцимировића, а где је он био остаје тајна. Сам Ђурађ је до тог момента имао доста сарадње са Турцима па се као очигледни пример за то узима то што су његови људи помагали Турцима онда када су ови провалили у Босну и код Билећа доживели масакр. Та помоћ Турцима била је инспирисана тиме што је Ђурађ био у непријатељству са краљем Твртком па је то био начин да се овоме напакости. Међутим, непосредно пред Косовску битку Ђурађ се измирио са Твртком тако да више није било таквог разлога да помаже Турцима. Највероватније од свега ће бити да се Ђурађ није налазио на Косову и да је ову битку посматрао са стране.

Једини на којег је кнез могао са сигурношћу да рачуна био му је зет Вук Бранковић. И до тада Вук му је био веран пратилац у свим акцијама, а сада је имао још и више разлога за то јер су његове земље на Косову биле прве на Турском удару. Уз Вука је био и његов син Гргур, унук кнеза Лазара.

На Видовдан 1389. године долази до директног судара Српске и Турске војске на Косову пољу. "Подиже се најмлађи син Орканов, звани Амурат, и покори врло многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, и уз то још Христове, да се секу и кидају, но (одлучи) или да уклони стид њихов од свију, или сам да умре и још да посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб је био на месту званом Косово овако" (Константин Филозоф). За ову битку Турци су се темељно спремили, а армију им је водио лично султан Мурат са своја два сина Бајазитом и Јакубом. Биле су ту и познате турске војсковође Евренос, Шахин, Али паша, а трупе су сакупљене из свих делова Османског царства (Азије и Европе). Све оно што је војно вредело у Турској нашло се тога дана на Косову: "устаде цар свег Истока, од синова Исмаиљевих, именом Мурат, и сву Грчку и Бугарску земљу узе, и на њега пође, водећи безбројно мноштво са собом: синове Агарине са Татарима, Кармијане и Сарханите, Грке и Бугаре и Арваните" (Копорински летопис). Уосталом то је била веома искусна војска коју је султан Мурат скоро 30 година водио из победе у победу. Чак и сам састав Турске војске говорио је о њеном искуству. Било је ту доста пешадије и коњице, али и јаничара, а оно што је било најважније јесте то да су сви стајали под централном, султановом командом.

Кнез Лазар је имао довољно времена да припреми своју војску коју је довео на Косово. Међутим његова војска се по самој организацији тешко могла мерити са Турском. Као и увек најјачи део војске била је тешка коњица са веома мало пешака који би је штитили, што је давало велике шансе Турској лакој коњици која је била много покретљивија. Оно што је најважније било је то да кнез по свему судећи није имао централну команду већ је то било подељено између њега, Вука и Влатка Вуковића. Исто тако Српска војска од времена цара Душана није имала неког посебног ратног искуства у сударима са организованим армијама и сва њена дотадашња дејства су се сводила на међусобне окршаје Српске властеле. Такви међусобни окршаји били су по обиму сасвим незнатни у односу на оне битке које су Турци до тада имали.

Сам Турски упад у Србију није био ни мало изненадан за кнеза и он је тако нешто ишчекивао већ више година. Сигурно је да је он сасвим добро знао са каквим снагама иду Турци те какав је квалитет ове армије. Стога је било и велико питање какав ће бити крајњи исход ове битке и тиме би се могла објаснити она порука коју је кнез непосредно пред битку послао својим ратницима: "Јер боља нам је смрт у подвигу, него ли живот у срамоти, боље нам је у борби смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим подати" (Слово о кнезу Лазару). Заправо кнез се није нимало заваравао око могућег исхода битке знајући да је он крајње неизвестан, а једино у шта је могао бити сигуран јесте то да ће она бити крвава. Управо стога њему његови ратници одговарају: "Ми ћемо се са Исмаилћанима борити. Па ако ће и мач главу, и копље ребро, и смрт живот узети, ми ћемо се са душманима борити" (Слово о кнезу Лазару).

О самој битци и њеном току се зна јако мало, а и то мало се више нагађа. Оно што је сигурно јесте да је битка била изузетно жестока и то истичу сви летописци. Тако један Дубровачки летопис из XV века наводи: "1389, 15. јуна, на Видовдан, у уторак, бијаше битка између Срба и турскога цара. Од Срба су били: Лазар, српски краљ, Вук Бранковић и Влатко Вуковић, војвода. И би велика погибија и турска и србска, и мало јих се вратило натраг; цар Мурат убијен је, а и србски краљ. Побједе нису добили ни Турци, ни Срби, јер је била велика погибија. Бој је био на Косову пољу".

Исто наводе и Турски извори: "крв се лила, брегови лешина су се дизали на разбојишту, главе су као песак на земљу падале" (Нешри). У току крешева на бојном пољу погинула су обе вође: и кнез Лазар и султан Мурат: "И када је дошло до боја и настала битка, била је толика звека и јека да се тресло и место где се ово догађало. И толико се крви излило да се кроз изливену крв познавао и траг коњски, и би много мртвих без броја, и би ту и Амир, цар персијски, убијен. А затим и овај дивни муж, свети кнез Лазар" (Повесно слово о кнезу Лазару).

Оно што је узбуђивало машту вековима после битке било је питање ко је био заправо тај који је убио Турског султана Мурата и како је то извео. О томе постоји неколико верзија које су доста различите између себе, али оно што им је заједничко јесте то да смрт султана Мурата приписују Српским ратницима, али када треба рећи који је то од њих учинио долази до неслагања.

Једна од најстаријих верзија јесте она из писма коју је Фирентинска општина упутила краљу Твртку као честитку на "његовој" победи на Косову. У овоме писму се погибија султанова описује као успех једне групе од дванаест Српских ратника који су током битке успели да се оружјем пробију до султановог шатора и ту га убију: "који пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворише себи пут, до Муратова шатора допреше. Срећан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач и грло и скут, јуначки умори".

Потпуно различит од овога јесте навод од ђакона Игнатија који је пратио митрополита Московскога Пимена када је овај путовао у Цариград. Његов извештај јесте негде на 12 или 13 након битке и ево шта каже: "Бијаше прије нас цар Амурат пошао с војском на србског цара Лазара и чуло се, да су у битци оба убити. Прије уби Амурата цара преваром верни слуга Лазарев, именом Милош, и у тај час Турци поставише царем Бајазита, сина цара Амурата; и опет Турци надвладаше и ухватише рукама србскога цара Лазара и његове кнезове и војводе његове, бољаре његове и слуге и сву војску његову; ове поубијаше, оне рукама ухватише. Заповеди на то цар Турски србскога цара Лазара мачем посећи". По Игнатију током битке неки Милош је успео да лукавством дође до султана и да га убије, али све то није збунило Турке који одмах уздигну за султана Бајазита. Битку наставе и нешто касније ухвате живога кнеза Лазара којег одмах погубе.

Сличан је и навод Грчког писца Дуке, с тим што је он избегао да спомене име храброг Српског ратника који је погубио султана: "Тада се прибегло једном нечувеном лукавству. Неки младић из редова Срба, племића, храбар и лукав као нико међу тамошњима - како се испоставило - напустио је редове хришћана и дојурио, као да је пребегао, усред турских трупа. Турци су га ухватили, али он је назвао именом њиховог владара и рекао - желим да га видим и да му кажем како из ове битке да изиђе као победник - После тога су га одвели до владара, а Мурат даде знак руком да му приступи; младић му приђе и нанесе кратким мачем смртоносну рану, после чега су га Муратови стражари исекли на комаде" (Дука). Султанова смрт није збунила паше и везире који су се ту затекли, већ они одмах разапну шатор и заклоне ту султана не желећи да војска примети његову погибију. Током битке заробе кнеза Лазара и ту га пре султановим шатором ликвидирају. Оно што је интересантно јесте то да Дука тврди да Муратови синови, старији Саучије (Јакуб) и млађи Бајазит о овоме нису ништа знали. Тек након боја позове везир Бајазита (не и Јакуба) и каже му да му је отац, султан Мурат, погинуо. Ту се Бајазит одмах снађе и пошаље гласника те овај поручи Саучију (Јакубу) да отац жели хитно да га види. Када је овај стигао, Бајазит нареди да га ослепе. На тај начин је успео да старијег брата, који би по реду наслеђа требао да постане султан, уклони и сам се дочепа престола. Могуће да би се Дуки могло веровати јер се ради о члану царске Византијске породице Дука, који је на крају преживео и пад Цариграда, а могуће да је имао додира и са неким од преживелих учесника у битци на Косову.

Слична је ситуација и са Лаоником Халкокондилом, исто тако сведоком пада Цариграда и заробљеником Турака. Халкокондила има две верзије и то турску и грчку, а обе су на свој начин интересантне. Халкокондила у обе верзије наводи као извршиоца напада на султана Српског ратника по имену Милош. По Грчкој верзији напад на султана је била идеја кнеза Лазара, а Милош је то само спретно извршио. Успео је да се пробије и да превари султанове стражаре да је пребеглица, а они га одведу код султана: "када се он нашао у близини телохранитеља цара који је стајао спреман за бој, окренуо је копље против њега и нападајући га учинио најдивније дело које нам је познато, и убио цара Мурата; он сам погинуо је величанственом смрћу" (Халкокондил). Турска верзија коју прича Халкокондила је значајно другачија јер наводи да султан Мурат није убијен у току боја већа након што је битка већ завршена:"причају да он није пао док је после боја прогонио непријатеља; напротив, неки високи племић одлучио је још док се Мурат налазио усред својих трупа постројених за борбу да изврши јуначко дело веће од свих што су икад учинили" (Халкокондил).

Код Константина Филозофа се већ појављује мотив издаје по којем је један од кнежевих ратника по имену Милош био оптужен за издају. Да би доказао неоснованост тих оптужби током битке успе да се пробије до султана тако што се приказао као пребеглица. Онога момента када га је султан примио ништа не сумњајући, Милош извади мач и убије га, али не успе да побегне: "Међу војницима који су се борили пред (војском) беше неко веома благородан (Милош), кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих" (Константин Филозоф).

Мавро Орбин веома детаљно разрађује мотив издаје у својим наводима тврдећи да је било сукоба између два кнежева зета: Вука Бранковића и Милоша Кобилића. По њему кнез је удао своју ћерку Мару за Вука, а Вукосаву за Милоша Кобилића који је изгледа био кнежев љубимац јер је код њега и одгојен. Нетрпељивост између Вука и Милоша је почела онда када су се две сестре посвађале. "Између ове две сестре дошло је једном до свађе. Вукосава је, наиме, хвалила и претпостављала вредност свога мужа Вуку Бранковићу, а то је Вукову жену Мару јако увредило, па је ошамарила своју сестру. Кад је она то испричала своме мужу, он је сместа потражио Вука и сасуо на њега много увреда, те га позва на мегдан, да се види је ли истина оно што је била казала његова жена Вукосава. И мада је Лазар покушао да их измири, ипак није успео спречити да се међусобно потуку како би и један и други показали своју вредност. Кад је Милош у двобоју збацио Вука с коња, великаши који су стајали унаоколо нису дозволили да га даље удара. После тога су их кнез и други великаши измирили, но то измирење беше више лажно него од срца. Зато Вук није пропушта ниједну прилику да Милоша оцрни код таста" (Мавро Орбин). И управо таква прилика се указала Вуку непосредно прије битке са Турцима када је опоменуо кнеза Лазара да постоји могућност да Милош тајно шурује са Турцима. Да би то проверио кнез за време вечере уз здравицу каже Милошу: "Вама, Милошу, дарујем ово вино заједно с пехаром, и поред тога што сте код мене окривљени за издајство" (Мавро Орбин). Милош се није оправдавао, али је обећао да ће делом показати сутрадан у боју да није издајник. Тако и уради. "Но Милош читаву ту ноћ није уопште заспао, па у освит зоре, а да то нико није приметио, узјаха коња и с копљем окренутим уназад (што је код Словена знак бегунца) дође у табор Турака, код којих је био на великој цени. Стога је сместа био уведен под шатор турског цара, који се јако обрадовао његовом доласку. И ту, бацивши се на земљу (како је обичај код Турака) клања се цару, и док стоји пригнуте главе да му пољуби руку, крадимице извлачи бодеж који је држао скривен у недрима, и забија га Мурату у трбух. И док из петних жила настоји да побегне из шатора, рани га, на несрећу, царева телесна стража, и ту најпосле погибе" (Мавро Орбин). Од тога дана код Турака је обичај "кад неко долази да пољуби руку њиховом владару, да тога двојица од стражара држе за руке како не би могао нанети какво зло његовој личности, како је то учинио Милош Мурату" (Мавро Орбин).

---

По Троношком родослову (слабо поузданом иначе) султана су убила три Српска јунака и то Милош Обилић, Милан Топличанин и Иван Косанчић. Њих је Вук Бранковић покушао код кнеза да отпужи да спремају издају: "који говораше Лазару да Милош и Милан и Иван хоће да те издају, господине Лазаре, силу Амуратовој" (Троношки родослов). Да би доказали да нису издајници ова тројица јунака сутра прије битке крену код султана Мурата. Како се радило о крупним Српским личностима то се султан обрадовао мислећи да то они прелазе на његову страну. "А овај чим чу за долазак Милошев, брзо заповеди својим начелницима да дођу. И са почашћу уведоше к Мурату Милоша, с Миланом као преводиоцем. Надаше се Амурат да је Милош дошао да се покори власти његовој, или да извести о потчињавању свих Срба. А Милош, дошавши пред Амурата и приближивши се да му руку пољуби, истрже нож и прободе цара" (Троношки родослов). У покушају бега буду убијени Косанчић Иван и Милан Топлица, док Милоша Турци ухвате живог. Нису га одмах погубили већ су га довели пред султана који је умирао. Овај није хтео да се Милош одмах погуби већ нареди да битка започне да би се завршила док је он још у животу. За то време у Српском логору су приметили да недостају Милош Обилић и његови другови и то је био моменат када су сви помислили да су ова тројица прешли на Турску страну. Наравно да су сва срца клонула. Сам почетни ток битке је ишао у Српску корист, али док је кнез мењао коња његова војска је помислила да је он погинуо и започне бекство. На крају је и кнез морао да бежи. При повлачењу, упадне му коњ у неки ров где га Турци коначно ухвате жива. Одмах га приведу ка султану Мурату који је умирао и ту је кнез могао да види заробљеног Милоша и смртно рањеног султана. Тада је и схватио шта се све десило. Недуго потом нареди султан да се погубе кнез и Милош, а затим и он умре. "И на заповест Амуратову Лазару одсекоше свету главу, такође и Милошу" (Троношки родослов). Иако је мала вероватност у поузданост овога родослова, ово је у сваком случају лепа легенда која заслужује да буде испричана.

 

Сличну је причу написао неки Јерг из Нирнберга којег су Турци од 1460. године држали у заробљеништву. Јерг је успео након неколико година да побегне од Турака и да дође у Италију где је ступио у службу Римског папе. По њему кнез је имао два зета (не каже која) који су се препирали који је од њих храбрији. Ноћ пред битку један од кнежевих зетова поручи султану Мурату да ће ујутро пред битку прећи на његову страну. Султан му је поверовао и примио кнежевог зета, међутим овај је ту прилику искористио и мачем га убио. "Дакле, деспот Лазар имао је два зета који су били стално у неслози међу собом. Једном је имао да ратује са Турчином. Тада се ова двојица препираше: сутра ће се видети који је најбољи у борби. У току ноћи један од зетова поручи Турчину да ће му ујутро са много племића притећи у помоћ. Томе се Турчин веома обрадовао и ујутро када је стигао и када је требало да му пољуби ногу, тада исуче свој мач и прободе Турчина" (Јерг из Нирнберга).

Турски хроничар Нешри има опет верзију која значајно одступа од свега онога што је до сада наведено. По њему султан Мурат је већ након добијене битке кренуо са пратњом да обиђе разбојиште. Један рањени Српски ратник кога Нешри назива Милош Кобилић, се прикрио међу лешевима, а када се султан приближио он се одједном придигне и падајући крене ка султану. Пратња султанова је хтела да га спречи и да му не дозволи да се приближи, али им султан нареди да га пусте. Изгледало је да овај рањеник има намеру да пољуби узенгије султановог коња, али пришавши на довољну удаљеност изненада извади нож и убије султана. Султанови чувари сместа исеку Милоша. На месту где је султан Мурат убијен Турци подигну сместа шатор, а Бајазит буде проглашен новим султаном док његовог старијег брата Јакуба угуше.

Смрт султана Мурата описује и Бенедикт Курипешић тврдећи да је султана убио један стари Српски витез по имену Милош Кобиловић: "јер на овом га месту, када пође с војском на деспота, ножем уби један стари српски витез, по имену Милош Кобиловић" (Бенедикт Курипешић). Након тога Курипешић наводи већ познату причу о кнежевој вечери где је Милош био оптужен да хоће да изда кнеза Турцима. Изгледало је као да је кнез томе поверовао, а Милош увређен обећа да ће доказати да он није издајник и то тако што ће учинити оно што нико други није у стању. Одмах узјаше коња и оде у Турски логор где га лепо приме јер су га знали по чувењу. Он одмах затражи да га одведу код султана. "Тада он захтев да на само са царем говори, и цар на то пристаде, надајући се, да ће му јавити за нешто, што ће му помоћи да победи кнеза. Па кад се видеше сами и цар му (како беше онда обичај у турских царева) пружи ногу да је пољуби, тада стари витез рече: Не мили се хришћанину ногу да љуби, а зато ћеш ево сада да примиш плату - па кад се саже да ногу пољуби, извуче из рукава нож те распори цара оздо па све до срца, те овај с јауком душу испусти. На то нагрне сила, а витез утече на свом коњу и већ га узјаха, али га тада на коњу убише" (Бенедикт Курипешић).

Након битке

Оно што је посебно видљиво у свему овоме јесте то да се сви баве углавном Турцима и то нарочито смрћу султановом. О Србима се мало говори и тек се негде нузгредно спомене кнез Лазар. То није чудно јер се Србија са прве Балканске силе у време цара Душана након његове смрти захваљујући међусобној борби властеле, срозала у потпуности и о њој више нико не води рачуна као о респектабилној сили. Оно што је хришћанске земље нарочито плашило јесу Турци и стога сва та радост што је султан Мурат погинуо. Сам султан Мурат је већ скоро тридесет година стајао на челу Османлија, а за то време све сами успеси. Стога је Европа мислила да је његовом смрћу снага Османлија коначно скршена. Страни извори су очигледно ту преценили улогу султана Мурата, а потценили снагу Турске државе мислећи да ће смрт султанова бити довољан разлог да се Турци оспу. Очигледно да Европа још увек није назирала ону опасност која долази из Азије. Султанови синови за Европу су били потпуна непознаница, а никоме не пада на памет да би неки од Муратових синова могао да замени оца у свим оним успесима које је он до тада постизао.

Бајазит је био управо такав и он је за све био велико изненађење. Реално проценивши да сада након битке нема потребе надирати даље у Србији и да је важније вратити се у Једрене и тамо утврдити власт, он након пар дана одмора окреће војску и враћа се у Турску. Чини се да је остао тек толико да би се војска након велике погибије стабилизовала и да би се обавиле неке формалности око мртвога султана."Победивши, цар Бајазит остаде на Косову пољу и на овоме бојишту начини знак онде где је његов отац убијен: на четири стуба начињен је свод оловом покривен, који и данас стоји. А ставивши у мртвачке сандуке свога оца и брата, посла их у Брусу, где је обављена њихова сахрана" (Константин из Островице).

Веома сажет је и Феликс Петанчић који је о Косовској битци писао након нешто више од сто година (1502), а ево шта он каже: "Ту се деспот Лазар цара Мурата с много хиљада дочекао и убијен био, а од његове војске мало их је у животу остало, а Турци су одржали победу, али не без своје крви, јер им је ту њихов цар погинуо, где се још његова утроба у мраморном гробу налази, а тело му не у Брусу однето и тамо сахрањено" (Феликс Петанчић).

Орбинови наводи су слични, осим што он додаје један веома интересантан детаљ. Наиме, он каже да је изнад гроба где је сахрањена утроба султана Мурата обешена одсечена Милошева рука (она којој је убио султана) сва окована у сребро. "На том месту беше распорено Муратово тело, извађена утроба и ту покопана. Тако се још и данас види онде једна кула коју називају Муратовим гробом и пирамидом. Потом је његово тело пренето, не у Софију (како неки рекоше) већ у Брусу, па ту положено у гроб његових предака који се налази близу Бање Брусе, а за успомену, на гроб је обешена Милошева рука окована у сребро" (Мавро Орбин).

За Србију Косовска битка јесте потпуна катастрофа јер све што је иоле ратнички вредело у њој, тог судбоносног дана се борило, а већина је изгинула. Завладао је и страшан страх јер није било дела Србије из којег неко није страдао на Косову. "А тада, тада не беше места у читавој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај, који се не може ни са чиме упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је у свима пределима Рахила плакала и не хтеде се утешити - не само због (побијене) деце своје, него због богоизабраног господина, јер га (Лазар) нема и јер их (деце ) нема" (Константин Филозоф). Србија је одједном остала без једне читаве генерације, а скоро сва крупнија властела остала је на бојном пољу. "Тај се дан јаднијем Србљем крила обломише, тај дан сву господу изгубише и без главе остаде о другој господи, у порабоштеније (ропство) пођоше" (Прича о боју Косовском).

Од крупнијих личности Косово је преживео кнежев зет Вук Бранковић, али и Твртков војвода Влатко Вуковић. Касније предање никако није могло да опрости Вуку то што је преживео ову битку и зато га је неправедно оптужило за издају. Вероватно најоштрији у осуди Вуковој био је Троношки родослов који наводи да га је кнез већ пред крај битке и проклињао. "А Вук Бранковић, са свом својом силом, то јесте са десет хиљада (10.000) војника, одступи од војске Лазареве и стаде с друге стране реке Ситнице. Видевши га, Лазар рече: Проклет био Вук у сваком чину свом, за живота и после смрти" (Троношки родослов). Но, о томе касније.

Као што је већ речено кнез је посечен пред Бајазитом, а и неке велможе које су ухваћене заједно са њим. Изгледа да Бајазит ипак није ликвидирао све заробљенике и да је некима поштедео живот, а да су ти Срби смогли храбрости и затражили од њега да им дозволи да узму тело кнежево и да га сахране, што им је на крају он и дозволио."Онда Рашани или Срби који бејаху крај цара Бајазита измолише тело кнеза Лазара и однесоше у један манастир који се зове Раваница и онде га сахранише и прогласише за свеца" (Константин из Островице).

Стиче се утисак да је Бајазит, иако му је отац погинуо а војска страшно искасапљена, осећао као прави ратник дубоко поштовање према кнезу Лазару као своме противнику. Након битке он га јесте ликвидирао, али није дозволио било какво скрнављење његовог тела већ препусти Србима да га сахране по својим обичајима. Константин Филозоф о томе извештава само штуро. "А он (Лазар) прими мученичку смрт и види се сада као жив у великој обитељи званој Раваница, коју сам сазда, јавно узет од њих (мученика) и с њима зборује на небесима" (Константин Филозоф).

И Орбин наводи де је кнез сахрањен у Раваници: "Затим је покопан у Раваници, у једној врло лепој цркви, која је сва сазидана од мешаног мермера, и ту се још данас види његово тело у једном златом извезеном покрову који је, кажу, извезла његова жена Милица" (Мавро Орбин). Покров који Орбин спомиње јесте црвена свила на којој је позлаћеном жицом извезена чувена Похвала кнезу Лазару, и ово платно је служило као покров кнежевим моштима. Орбин греши утолико што овај покров није израдила кнегиња Милица већ жена деспота Јована Угљеше по имену Јелена, познатија по свом монашком имену Јефимија. Она се одмах након битке на Марици (1371) где јој је муж Угљеша погинуо, замонашила и највећи део времена провела је управо на кнежевом двору. У знак дивљења за кнежев подвиг на Косову, али и као знак захвалности што се бринуо о њој, израдила је покров и на њему извезла Похвалу кнезу Лазару: "Но не тако ти, о мили мој господине и свети мучениче, малоподатљив био јеси у трошним маловечним - колико више у непролазним великим, која примио јеси од Бога - јер телесну туђинку мене у туђим хранио јеси изобилно. А сада двоструко просим, да нахраниш ме и да утишаш буру љуте душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси ово теби, Свети!" (Похвала кнезу Лазару).

Наводи да је кнежево тело одмах сахрањено у Раваници нису тачни јер је одмах након битке он положен у цркви у Приштини. "Његово часно тело узеше хришћани од оближњег града, званог Приштина, и пренесоше у божаствену цркву Вазнесења Христова и часно положише" (Слово о кнезу Лазару). Тек неколико година након Косовске битке на предлог кнежевих синова Стефана и Вука пристала је кнегиња Милица да се кнежеве мошти пренесу из Приштине у Раваницу. "Потом се узимају часне мошти његове и носе се на уречено место" (Повесно слово о кнезу Лазару).

На овом месту може се навести једно веома интересантно место из списа Марка Пигафета који се у другој половини XVI века кретао кроз Србију и дошао у манастир Раваницу. Ту је он у манастиру видео тело кнеза Лазара, додуше не цело већ само руку, будући да је остатак тела био прекривен покровом, а калуђери из неког разлога нису смели да приказују цело тело. "Показали су нам га, заправо показали су нам само једну руку, јер кажу да им је због ограничених привилегија забрањено показивати га целог; стога су нам показали само једну руку, док је све остало било покривено велом. На једном прсту те руке видели смо веома леп рубин. Поменута рука и портрет, који је очито рађен за живота, доказују да је био чврсто грађен и висок човек, са великом, густом и црном брадом" (Пигафета). Интересантни су његови даљњи наводи о томе да Турци нису покушавали да оскрнаве кнежево тело нити су до тада насртали на манастир. "Турци га никада нису дирали, штавише извесни салмани, својим повластицама, дозволили су калуђерима да могу слободно становати и живети по своме и по правилима своје вере, сем што нису смели користити звона, што калуђери понекад чине, али потихо" (Пигафета). Чини се да су Турци и тада осећали дубоко поштовање према своме противнику не желећи да ремете његов посмртни мир.

Сам храм у Раваници је прављен негде после 1375. године, а вероватно да је на сабору у Пећи донета одлука да се почне са његовом градњом. Манастир је утврђен јаким бедемима и са неколико кула, а сам кнез га је богато обдарио неким селима да би калуђери који су боравили у манастиру могли да се издржавају. Архитектура манастира Раваница доста подсећа на маузолеј цара Душана у Призрену, што вероватно није тек случајност јер се кнез сматрао наследником Немањића. То је било још уочљивије при преносу кнежевог тела из Приштине у Раваницу и почетку формирања његовог култа када се читав тај поступак у потпуности ослонио на Немањићку праксу. Ипак само полагање његових моштију било је значајно другачије но што је то рађено са Немањићима. Док су Немањићи имали унапред припремљену подземну гробницу где су им мошти полагане, кнежеве мошти су положене у скупоцени кивот и тиме биле изложене погледу и поштовању верних. Касније је у Раваници сахрањен у зиданој гробници и млађи кнежев син Вук и то у простору манастирског наоса (на северној страни). Постоје сумње да је у Раваници сахрањен и Лазар Бранковић, али његов гроб још није пронађен. Интересантно је да се у непосредној близини кнежевог гроба, делио их само зид, налази и гробница преподобног Ромила, једног монаха исихаста који је после Маричке битке дошао до кнеза и са њиме одржавао блиске контакте. Негде 1376/77. Ромил је умро и по кнежевом налогу сахрањен је у Раваници чиме су се на неки начин јасно изразиле кнежеве склоности ка најчистијој традицији православне духовности чији је носилац био управо Ромил.

Ктиторска слика кнеза Лазара са породицом исликана је лево од улаза, односно на северном делу западног зида. Рачуна се да су портрети исликани између 1384-1387. године, дакле, тек неколико година прије Косовске битке. Фреска је данас толико избледела да је немогуће било шта детаљније рећи о самоме изгледу кнеза Лазара. Осим да је дугуљасто, ни лице кнегиње Милице није могуће детаљније описати. Брачни пар између себе држи модел Раванице док су испод (модела) двојица принчева - Стефан и Вук.

Оно што се у Раваници не може видети, сасвим је јасно распознатљиво у Љубостињи, манастиру који је сазидала кнегиња Милица негде почетком XV века. Кнез Лазар је приказан у млађим годинама. Стаса је високог са танким рукама и изразито мршав. Лице је дугуљасто и бледо, уоквирено бујном кестењастом косом и густом брадом која се завршава у два шиљка. Очи су ситне, уста мала, нос танак и дуг, бркови спуштени на ниже, а обрве веома густе. Ту је и кнегиња. Лице јој је младо и овално, док јој је чело уско, нос танак (мада претерано дуг), брада мала. На глави носи удовички вео тако да се коса не може видети.

У Троношком родослову (слабо вероватном) постоји интересантна легенда о томе како су сахрањени кнез Лазар и Милош Обилић. Наиме, након султанове смрти Турци су његову утробу сахранили на Косову: "Његову утробу извадише и закопаше на Косову, где и данас на том гробу стоји турбе. А тело у град Брусу понесоше са собом". У истом гробу са султановом утробом сахрањена је кнежево и Милошево тело: "А тело Лазарево и Милошево, заједно са утробом Амуратовом, на једном месту на Косову беше сахрањени, по заповести Амуратовој". Међутим то није тако дуго остало јер је родбина Милоша Обилића ускоро извадила његове мошти и сахранила их на другом месту. "Милоша су његови ускоро одатле извадили и поново сахранили у једној недалекој цркви, близу реке Лаба, где испод олтара ове цркве извире вода кисела и исцелитељна". Слично је поступљено и са кнежевим моштима које су пренете у Раваницу, а током XVII века у Врдник. "А над гробом Лазаревим указао се зрак небески, и вест о томе дошла је до његове супруге Милице и синова му. И окупише се епископи са свештенством, те отворише гроб и нађоше тело цело и миомирисно и свето. Узеше га и однесоше у обитељ коју је он подигао, звану Раваницу, и с почашћу га положише у ћивот. И пребиваше тамо у ћивоту до лета господњег 1669. А тада се, због божјом вољом насталог дугогодишњег рата између цесара и Турака, мошти пренесоше у Срем, у гору Фрушку, у манастир звани Врдник. И налази се тамо у ћивоту, творећи чудеса, где их сви који долазе гледају и клањају им се" (Троношки родослов).

На крају не може се избећи, а да се не изврши поређење између оне битке која је била на Марици (1371.) и ове која је скоро двадесет година касније (1389.) на Косову. Резултат обе битке је веома сличан јер су обе резултирале страшном Српском погибијом. Међутим сами услови који су до њих довели, али и крајњи резултати јесу битно другачији. Не може се никако порећи политичка генијалност браће Мрњавчевића, а поготово Угљешина, тим више што су чини да су они у оно доба они били једини који су на прави начин схватили Турску опасност која се тек појављивала. Идеја Мрњавчевића је била да није довољно Турке победити у једној битци већ да их треба истиснути са Европског тла и управо читава њихова експедиција је била усмерена ка томе. Они нису чекали Турке већ су им кренули у дубину територије, међутим више сплетом несретних околности неголи смишљеном Турском акцијом, ова битка је изгубљена. Тог момента Турци су са обе ноге стали чврсто на Европско тло, а пут у унутрашњост Балкана им је био потпуно отворен. "Кад су српске војнике, који су тада тој били, до краја у њој победили код реке тако назване Марице, на српско одмах устремљују се началство" (Владислав Граматик).

Још тада, у време Маричке битке, Турци су се могли само Српском руком и снагом сасвим сломити. То да је Србија и тада била веома јака види се из тога што су само снаге Мрњавчевића могле бити довољне за овај подвиг. Заиста је жалосно да тада већина Рашке господе (у које сигурно спада и кнез Лазар) једноставно није желела да помогне Мрњавчевиће уопште се не интересујући шта се то дешава далеко не југу. Изгледало им ја да је то толико далеко да до њих можда неће ни доћи. Многи су се порадовали видећи како су моћни Мрњавчевићи пали па су одмах пожурили да заузму што већи комад њихових територија. Парадоксално је да након Маричке битке најмање територијалне користи су имали баш победници у тој битци, Турци. Но, они су то мудро радили знајући да још увек нису у стању да сву ону територију коју заузму и чврсто држе. Тако већ није размишљала Рашка господа која чак након Маричког пораза углавном је заузета са стварањем својих области и међусобним убијањима око малих комада територија не видећи одакле иде права опасност.

Први који је схватио шта се то ваља из Азије био је изгледа баш кнез Лазар (а и то тек онда када су Турци почели њега да угрожавају), али он сада више није имао довољно снаге да заустави Турску бујицу која се прелила на Балкан из све снаге. Ту сада више ништа једна битка није могла да одлучи јер Турци су имали огромне људске и материјалне резерве, а Србија то више није имала. Једну такву крваву битку као што је Косовска уз велики губитак ратника, па чак и владара, Турци су релативно лако преболели, али Срби нису могли јер су сви резервоари били исцрпљени. Ако Косовску битку схватимо као апсолутну Српску победу, она је била узалудна јер није имао ко да искористи њене резултате. Једноставно није било довољно јаке личности да замени кнеза Лазара, није било новога племства које би заменило оно изгинуло. С друге стране Турци су након сјајног султана Мурата добили још бољега кроз Бајазита, а из Азије су стално стизале непрегледне хорде новога људскога материјала. Стога и закључак да је Србија изгубљена још онда на Марици далеке 1371. године, а Косовска битка је била само завршни чин те драме. Чин који више ништа није решавао јер све је већ било познато, а кнез Лазар вероватно схвативши то одлази у битку спреман за смрт: "Боље је нама у подвигу смрт неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка" (Слово о кнезу Лазару).

И управо ту видимо шта је све Србија пропустила не желећи да прати онај курс којим су кренули Мрњавчевићи. Њихова је идеја била да се једна већ уморна династија Немањића замени новом свежијом и тога момента јачом - династијом Мрњавчевићима, која је довољно јака да уједини Србију. Таква уједињена Србија би сигурно лакше могла да се носи са Турцима, међутим због јаких отпора Рашке господе они нису имали времена да свој наум до краја изврше. Тим путем би сасвим сигурно кренуо и кнез Лазар, али то сада више нису били исти услови и оно што је могло бити веома делотворно у време Маричке битке у време Косовске више није имало сврхе. Више се није могло напасти Турке у њиховој територији јер су они већ халакали по Србији. Ситни партикуларизми су надвладали разум, а сви они великаши који нису желели да им један Мрњавчевић буде краљ, касније су били задовољни тиме што су постали Турски вазали. "И тако дакле, како је грех превазишао авај због наших зала, за давање тима српска се припреми земља" (Владислав Граматик). Чудна је иронија историје

Завештања великог жупана српског Стефана Немање свом сину светом Сави

1. Завјештање земље

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино.

Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

2. Завјештање крви

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.

Крв је вјечна.

Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.

Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.

И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.

Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.

шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.

Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.

Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска.

Миром на рат идите и ратом мир чините.

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.

3. Завјештање гробова и костију

Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.

4. Завјештање неба и звијезда

Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.

Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.

Има нешто што се на земљи никако не може.

Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.

Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.

Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.

Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.

И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.

То су људи који знају да отварају небо.

Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.

И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.

Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.

Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.

Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.

А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.

Више их је тамо него на земљи.

Више их је у земљи него на земљи.

Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.

5. Завјештање језика

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

6. Завјештање цркава

Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.

Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.

Кућа је оно што остаје послије човјека.

Црква је оно што остаје послије владара.

Кућа остаје дјеци, црква народу.

А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.

Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.

У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.

Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.

А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.

Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко.

Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.

- Седам – одговорио је кратко.

- Много је, протомајсторе!

- Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.

- А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?

- Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.

Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.

7. Завјештање државе

Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.

Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.

Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.

Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.

Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.

А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.

А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.

У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.

Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.

Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.

Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!

Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!

Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!

РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

8. Завјештање власти

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема...

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.

Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.

Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.

Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.

А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.

Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.

Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.

Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.

Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.

9. Завјештање књиге и писма

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.

Само написана ријеч остаје.

Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.

Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.

Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.

Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.

Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.

Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.

Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.

Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.

Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.

Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.

Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.

10. Завјештање пјесме и свирке

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој.

У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.

КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.

Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.

Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.

Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.

Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.

11. Завјештање имена српских

Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.

Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име српско и свако сјеме српско.

А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?

Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су српска имена.

Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.

Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.

Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.

Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.

Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?

Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.

Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И српски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.

Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.

Текст је лично сведочанство Петра Мартиновића, официра Војске Краљевије Југославије, који се у тренутку напада Немачке и њених савезница на Југославију налазио на дужности у Призрену.

Текст је штампан у емиграцији 1956. године )
Мене је затекао рат у Призрену. По ратном распореду био сам одређен као официр за везу између команданта армије, генерала Илије Брашића и дивизија 3. армије. Сматрам да ово поглавље не би било потпуно ако не бих овде унео и оно шта сам ја лично видео и преживео у томе хаосу нечувеног ратовања.
Пре објаве рата вршио сам дужност шефа дивизијске базе за снабдевање на граничном сектору за утврђивање Паштрик - Коритник према Албанији. Утврђивање границе вршили су војници сталног кадра и обвезници позвани на вежбу. То у ствари није било никакво солидно утврђивање границе но копање неких рупа "курјачких" и побијање дрвеног коља у 3-6 реда у циљу спречавања пролаза непријатељских тенкова. Људска снага злоупотребљена је без икаквих изгледа да ће то бити од неке користи за случај рата. Извештаји месечни слати су претпостављеним "гранични сектор од-до, утврђен је и обезбеђен".

25. март - пакт није примљен међу нижим официрима у Призрену са неким симпатијама. Наш командант бригаде у Призрену био је ђенерал Мирослав Трифуновић. Строг старешина али одмерен и правичан. Осетио је појаву појединачних протеста међу официрима. Позвао је нас на збор 26. марта и рекао нам: "Сваки на своју дужност. Ми имамо војничко и политичко вођство у Београду. Они знају шта раде".

27. март - пуч. Лица намрштена 25. марта, постала су ведрија. Трифуновић је наредио строгу приправност. Опет на збору тога дана рекао нам је: "Ситуација је озбиљна,, Јединице да буду спремне за случај потребе, да могу одмах кренути по задатку". Тринфуновићево лице одавало је пуну забринутост, док су млађи официри уз чаше претили Хитлеру и Мусолинију.

03. априла стигао је у Призрен и командант Косовске дивизије, ђенерал Милутин Миленковић са својим штабом где сам и ја укључен са мојим људством и придодатом ми радио станицом. 30. пешадијски пук, под командом пуковника Павла Беговића, 6. априла упућен је са задатком да овлада просторијом леве обале Дрима на правцу Призрен-Жур-Кукс. Допунски пук под командом резервног пуковника Боже Новаковића, упућен је на простору десне обале Дрима са задатком продирања у Албанију на том правцу. 46. пешадијски пук из Ђаковице, упућен је на правцу Ћафа Мурин. Пуковима су придодате сразмерно артиљеријске формације.

07. априла пред мрак стигао је у Призрен (у зграду Призренске гимназије) командант 3. армије армиски ђенерал Илија Брашнћ са својим штабом. Био сам присутан конференцији Брашића са ђенералом Миленковићем, где су били и њихови начелници штабова и други официри ангажовани на оперативним пословима. Брашић је био забринут услед мучне ситуације. Између осталог он рече: "Скопље је пред падом".

Тога дана, командант 30. пешадиског пука, послао нам је 20 талијанских заробљеника, које смо сместили у касарну где их је чувао један подофицир. Италијани на овом сектору нису давали отпор. Убрзано су одступали и пуцали у вис. Наше јединице нису имале ни један губитак на правцу Кукс у Албанији. Све наше везе телефонске и телеграфске већ те ноћи биле су покидане. Покушали смо да везу добијемо помоћу радио-станице са командантом групе армија ђенералом Недићем и са осталим дивизијама 3. армије. Све је било узалудно.

Те ноћи добио сам задатак да лично пођем на фронт и пронађем комаданта 30. пешадијског пука Павла Беговића и да му предам наређење комаданта дивизије, да по сваку цену у свануће 8. априла овлада варошицом Кукс ... Пуковника Беговића пронашао сам на једној плочи где седи у мрачној и кишној ноћи. Предао сам му наређење. „И кад Италијани не би тукли из Кукса, преко надошле брдске реке не може жив прећи ни један војник, а мост је срушен. Реците ово комаданту дивизије, молим“. Ја сам остао до сванућа и вратио се у Призрен око 10 сати 08. априла.

Те ноћи ђенерал Брашић са штабом напустио је Призрен и отпутовао преко Пећи и Чакора за Црну Гору.

9. априла, према примљеним обавештењима од мештана, немачке трупе наступале су са правца Качаника и од Косовске Митровице према Урошевцу. Комадант Косовсе дивизије ђенерал Миленковић издао је наређење да се 30. пук и допунски пук врате и поседну косе Црновљеве (између Суве Реке и Урошевца) и затворе правац немачког продирања према Призрену.
И то сам наређење ја однео. Када сам се вратио у Призрен, војне резерве и штаб дивизије, били су напустили Призрен.

Јединице су биле попуњене са 70% људства муслиманског и арнаутског живља. Међу официрама било је преко 20% несигурних, претежно Хрвата, који су били чланови усташког покрета. Међу овим били су поред осталих и комадант 30. пешадијског пука Павао (Павле) Беговић - касније усташки ђенерал у Сарајеву; помоћник команданта Павла (Павао) Добријевић (носилац Карађорђеве Звезде са мачевима из Првог светског рата) - доцније усташки пуковник и командант усташког пука у Загребу; Душан Рајковић, ађутант 30. пука - један од најактивнњих радника за усташки покрет пре рата, што није крио; капетан Петричевић, усташки првак који је дошао у Призрен из Краљеве Гарде; мајор Иван Брусић - обавештајни официр за рачун Главног ђенералштаба, усташа и човек веома лошег карактера, и да не ређамо даље.

Приликом повратка војске из Албаније преко Призрена, напустило је јединице више од 70% дакле, сви Арнаути и муслимани, а са њима и понеки Хрват или Србин. Они су са собом однели оружје и сву војну опрему па чак и тешке митраљезе и одвели сву комору.

Вођена је једна кратка и неуспешна борба око Призрена са немачким моторизованим претходницама, које су после разбијања остатака наших војничких снага напустиле Призрен, тако да су га 10 дана касније окупирале италијанске јединице. Колико је нашег људства ту погинуло, нисам успео да сазнам, а било их је доста. Пуковска застава била је код 2. батаљона 30. пука - под командом мајора Ђуре Поповића, који је успео да ту заставу сакрије негде око Призрена. Није пала у руке непријатељу.

Југословенски официри хрватске народности, кад су се појавили немачкн тенкови, извадили су из џепова неке заставице са кукастим крстом и хрватским усташким знаком, и сели у тенкове са Немцима. Први је ушао у немачки тенк потпуковник Павле Добријевић на путу јужно од Призрена. Сведоци су сви преживели који су се ту затекли. Ово је било највеће запрепашћење наше, јер многи нисмо ни знали да један потпуковиик са Карађорђевом звездом са мачевима може бити усташки или немачки пријатељ, а српски непријатељ...

Колико је хрватских официра, подофицира и војника на другим местима, у тим данима рата, било за нашу српску или југословенску ствар, и који су то, мени није познато. Ја само износим оно што сам ја видео и што могу рећи као истину. На сектору где сам ја био, ни један униформисан човек хрватске народности тада није био пријатељ Срба.

А сад да наставим са ратним догађајима у овом нечувеном војничком и народном хаосу.

Тога дана, 9. априла, после подне, у друштву са интендантским поручником Миланом Куртином, поднаредником Марковићем и шофером (нисам му запамтио име) пробили смо се кроз први кордон непријатеља – наших дотадашњих војника Арнаута, и у први сумрак смо стигли у Ђаковицу, где се налазио штаб оперативне дивизије (ђенерал Миленковић) и штаб позадинске дивизије (ђенерал Савић).

10. април. У Ђаковици је ужасна ситуација. У околини горе српске насељеничке куће – пале их Арнаути. Вије ко кога стигне. По улицама изван центра Ђаковице лешеви људски. Круже вести: „За велике ратне успехе Недић је произведен у војводу ... Наше трупе заузеле Скадар и Тирану ... Талијани напустили Албанију ... Наша војска састала се са Грчком и Енглеском војском ... Бугарска војска налази се у расулу ... Русија и Турска објавиле рат Немачкој и воде борбу ... Северне југословенске армије већ су пред Пештом и Бечом ...“ Само се о томе говорило. Питао сам насамо ђенерала Миленковића, да ли у овоме има неке истине. Он ми је без размишљања одговорио: „Све је то тачно. Наша је ситуација сјајна“. Веровао сам и нисам веровао.

Следеће јутро 11. априла долази неколико трговаца из Призрена у штаб дивизије да наплате рачун од војске, међу њима и трговац Мемед Ејуп. Јављају да у Призрену нема нити Немаца нити Италијана. „Народ жели да дође војска“ – каже Ејуп. Ђенерал Миленковић сав срећан: „Ето, кажем ја, непријатељ ужурбано напушта целу Југославију. Наша је победа“. Окреће се мени и даје ми усмено наређење: „Мртиновићу, узми пратњу, седи у кола, иди у Призрен и извиди ситуацију и врати се одмах са исцрпним извештајем. Види шта је са магацинима хране ради даљег снабдевања“.

Помислих, идем у сигурну смрт. Узех са собом поручника Куртина и једног наредника. На путу до Призрена нисмо имали никакве сметње. На Шандрвану (центар Призрена) задржали смо се мало. Приметили смо живост цивила који су по улицама вукли џакове и сандуке из војних магацина. Када су приметили нас у униформама , оставише терет и побегоше кућама. Ми продужисмо према магацинима где је остало преко 100 вагона кафе, шећера, макарона, соли, брашна, чаја, цигарета и других потреба. Стигосмо пред магацин. Хиљаде људи упорно покушава да уграби што већу врећу кафе, брашна, чаја ... Народ упро поглед у нас. Приђе ми изненада вешерка Васка и дрхтавим гласом прошапута: „Бежите. Бићете одмах убијени“. Уђосмо у кола, а шофер вештим покретом удаљи нас од гомиле. Руља виче за нама: „Држите их ...

Умакосмо живи из Призрена. Поред пута људски лешеви. Појединци наоружани крстаре поред пута. Стигосмо у турско село Рогово (налази се на пола пута Призрен – Ђаковица). Гомила муслимана на путу пре џамијом. Зауставише нас ... Питам за кмета Мемеда, код кога сам једном био на вечери са трговцем Ејупом. Стиже Мемед и самном се срдачно поздрави. (Моја је пратња у колима а ја међу овом гомилом). И тада несвесан ситуације почнем да им говорим како смо ми браћа. И ово ће проћи. Треба да један другог помогнемо, а не да се један другом светимо ... Прекиде ме Мемед: „Ајде људи идемо у кавану да се почастимо. Ово је мој побратим.“ И Мемед крену а ја за њим. Он пропусти неке људе испред себе. Уђоше у кавану а Мемед: „Ми заборависмо остале звати на част. Да их зовемо?“ И он пође а мене повуче приметно рукама. Пођем и ја за њим. Он ми на том кратком путу рече: „Бежите! Ено иза тарабе пред џамијом леже 22 српска леша убијена сјекиром. То и вас чека. Нећу ја вас на душу“, и он се врати, а ми стигосмо у Ђаковицу благодарећи овом честитом човеку. Поднео сам рапорт ђенералу Миленковићу који је све то примио равнодушно.

12. априла Миленковић је саопштио да је постао комадант сектора према Албанији о да су му све ратне јединице потчињене ...

14. априла добио сам наређење да кренем за Пећ. Да по сваку цену нађем ђенерала Брашића и да му предам запечаћено писмо строго поверљиве садржине. Кренуо сам после подне. Са мном су кренули поручник Лакић Станковић, војник Слободан Марушић, богослов Војислав Станковић и шофер.
Стигли смо у Пећ без икакве сметње. Одсели смо сви у конаку Пећке патријаршије. Сазнао сам да је комадант 3. армије ђенерал Брашић прошао кроз Пећ пре неколико дана и отишао за Беране.

15. априла сам устао рано, у 5 сати. Отишао сам да пробудим остале. Изашао сам у двориште где смо паркирали кола. Тамо, на моје запрепашћење, није било кола. Сазнао сам доцније да су сви отишли за Колашин.

То јутро, наставио сам пут пешке преко Чакора који је био још под снегом. У клисуре Чакора, заглавила се била нека пољска артилерија. Коњи без људи, а затварачи из топова повађени. Та слика без свега другога, рекла ми је очигледну и дефинитивну нашу војничку и државну пропаст. Помислих, негде на половини клисуре, куда ћу. Седох на један пањ и почех размишљати. Појави се савест која ме прекори и као да ми нареди: Ти си војник. Добивено наређење мораш извршити или погинути. Тако је, закључи мој разум. Гладан сам. Са собом немам ништа сем официрске торбе и у њој неколико секција војног издања и два ратна блока. Од оружја само пиштољ са два резервна шаржера муниције.

Наставих пут уз Чакор. Око 2 сата после подне, стигао сам на врх Чакора. Са леве стране пута лепо зидана зграда - жандармеријска караула. На путу поред карауле, стоји војник са пушком. "Куда сте кренули, капетане?“ - упита он. "Тражим војничког старешину, ако се налази овде." "Идите у ову кућу. Тамо је" - рече доста осорно овај стражар.

Уђем у зграду. Тамо у приземљу једна повећа просторија. Гори јака ватра. Задимљено и загушљиво. Ту је око 50 људи - воде живу дискусију војничке природе. Међу њима има и официра - према ознакама на раменнма. Назвах Бога. Уместо одговора на мој војнички, српски и хришћански поздрав, чух глас: "А шта ћеш ти овде?“ Тражим команданта армије ђенерала Брашића, ради војничке потребе - рекох. "Е, нећеш њега наћи капетане. Он је побјегао овудије прије неђељу дана у сусрет Њемцима. Но знаш која је, или са нама, или се враћај одмах окле си дошао". Остали прихватише: "Тако је" и чујем грдње противу официра - који издадоше и упропастише земљу и народ.

Мучна ситуација. Све горе од горег. Помислих, да одмах изађем, неће ваљати по мене. Упитах: "Могу ли се мало огријати?“ Чуше са одобравања из више грла ... Они почеше грдити официре и владу ...

То исто послеподне вратио сам се низ Чакор за Пећ. У хотелу „Корзо“ затекао сам масу људи. Међу њима приметих и артиљеријског ђенерала Јована Аћимовића ...

Сутрадан, 16. априла, око 9 сати пре подне сишао сам у приземље хотелске просторије која је била пуна људи, а највише униформисаних.

Међу овим људима, без икаквог устручавања говорио је ђенерал Аћимовић, нападајући краља Александра најпогрднијим изразима. Са краља је прешао на ђенералитет, па на југословенске владе и уопште на војно и политичко руководство Југославије ... Већина слушалаце из те гомиле одобравала је и аплаудирала ђенералу, који није слабо живео у Југославији.

После ђенерала Аћимовића, узео је реч инжињеријски пуковник Стеван Радовић. Он је осуо паљбу противу бегунца армијског ђенерала Илије Брашића, а онда противу целокупног војног руководства, а нарочито против пучиста и владе од 27. марта.

Радовић је изашао из кафане „Корзо“ и отворио неке магацине оружја. Из тих магацина узимао је оружје ко је хтео. Највише оружја узели су Арнаути, јер их је ту било највише.

Тог дана, 16. априла, ја сам се једним војним камионом одвезао у Ђаковицу и обавестио о свему комаданта дивизије Милутина Миленковића.

Те ист ноћи, 16/17 априла, цела Ђаковица је била опкољена наоружаном војском Арнаута, нашим одбеглим војницима, који су се спремали да нас нападну у граду и побију, а Ђаковицу опљачкају. Десетак људи тога дана погинуло је у самој Ђаковици.

Нас Срба, официра, подофицира и војника, било је тада у Ђаковици око 5.000. На периферији Ђаковице, са свију страна заузели смо положаје. Арнаути су то приметили и тако да до напада није дошло ни за три дана доцније.

У штабу дивизије конференција даноноћна. Тражио се излаз из ситуације. Очигледно је да старешине нису имале куражи да са војницима пођу у пробој према Пећи. Од 17-21. априла нисмо имали никакве везе. Једино смо слушали вести преко радио-апарата о хаосу у Југославији. Чули смо о потписивању капитулације југословенске војске. Жалосно је али тачно, да је ова вест на старешински кадар у Ђаковици као и на остало људство у тој и таквој ситуацији, повољно утицала.

20. априла, начелник штаба дивизије, ђенералштабни потпуковник (мислим да се звао Франц Стропник), по договору са командантом дивизије, пред вече отишао је са малом пратњом у Пећ, да замоли Немце да нас заробе, или боље речено, одробе од наших дотадашњих војника Арнаута, који су бројно били далеко јачи од нас у Ђаковици.

Сутрадан 21. априла 1941. године, пре подне, стигла је са правца Пећи једна мала моторизована јединица Немаца. Сврстала нас 5.000 војника са оружјем у колону и преко Пећи нас спровела у Приштину, где смо на гомилу наслагали оружје, а потом се сместили у касарне и коњушнице на одмор.

Ја морам признати да је овај догађај на мене оставио тежак и ужасан утисак. Све оно што сам до тада читао о ратовима, јунаштву и јунацима, тада се у мојој свести претворило као нека машта. Појам о јунаштву замењен је кукавичлуком.

У овом логору била је страшна глад. Цркавали су коњи, и то месо нам је кувано са по мало пасуља.

Артиљеријски мајор Александар Братуљевић и још неки, изашли су у варош по дозволи и нису се вратили. То је стање у логору погоршало.

Од Косовске Митровице до Топчидера путовали смо два дана. На том путу неки су искакали из воза. Једни су успели да побегну, а други су нашли смрт. У воз страховита свађа ко је крив за нашу несрећу. Већина је заступала гледишта пакта.

У Топчидеру смо се искрцали око пет сати почетком маја. У Топчидеру свет шета као да се није ништа догодило. Једни према нама пљују, а по неки плачу и препознају своје.

На челу дугачке колоне маршира велика група наших ђенерала, очајног изгледа и самртничког погледа. Ужасно. Нико ништа не говори. Поред нас налазе се немачки војници са шлемовима и машинским пушкама на готовс. У мрак, стигли смо у касарне краљеве гарде где смо по собама распоређени. Уместо хлеба добили смо по 300 грама печене гњецаве проје. Одређен је простор где се можемо кретати. Једна група официра, прекорачила је линију повучену за кретање. Немачки стражари пуцали су у групу без опомене. Два официра су погинула, а неколико из гомиле било је рањено.

После три дана дошли су са Немцима хрватски представници и одвели своје припаднике у „слободну“ Независну Државу Хрватску. Следећи дан дошли су представници Мађарске да воде своје са запоседнуте територије ... Наредни дан у логор је дошао бугарски војни аташе у Београду и позвао сво људство које по територији припада Бугарској, означавајући границу: Урошевац – Пирот – Бела Паланка. Овој групи се прикључио и мајор Спасоје Ћулафић чија је породица остала у Скопљу.

 

Следећи дан дошао је у логор италијански војни аташе у униформи пуковника и одржао говор на италијанском језику. Његов говор преводио је пуковник Стеван Радовић ... Позвао је заробљене, који живе на италијанском окупационом подручју, да се јаве „колонелу Радовићу“.

Пуковник Радовић одредио је мене да у тај списак унесем припаднике са територије Црне Горе. Ја сам у тај списак унео сваког ко се јавио. Ту су били само официри. У списак је укупно било уписано 320 официра.

Падале су најжешће увреде против нас издвојених официра „пријатеља Италијана и издајника“, како су нас називали ... Истог дана били смо укрцани у вагоне на београдској железничкој станици. Сутрадан смо стигли до пута Сува Река – Призрен где нас је преузео шеф италијанске префектуре, капетан Ди Марио. Ту смо требали попунити неке папире. Тај посао је свршен за око три сата. Пуковник Радовић, и ту се на италијанском језику захвалио капетану (адвокату) Ди Мариу, упућујући поздрав свој (и испред нас) италијанској краљици.

Сваки је добио потребне папире и отишао на своју страну.

У послератним дискусијама са официрима нижег и вишег ранга, многи тадашње неуспехе у овом рату бране тако што говоре да су непријатељи били далеко надмоћнији и модерније наоружани. Тачно је и једно и друго. Али шта ће неком рат ако пред првим непријатељским војником полаже оружје. Зар оне славне битке у ратовима српске војске, требало заменити кукавичким полагањем оружја на сраман и недостојан начин војника, како сам га и сам положио у саставу моје дивизије, која није имала нити једне забележене борбе а камоли битке.