Српска православна црква празнује дан Преподобне мати Параскеве - Свете Петке, заштитнице жена, светитељке која је помагала болесне и сиромашне. Мошти светитељке почивају у Јашију у Румунији. Српска православна црква и православни верници у Србији обележавају празник Свете Петке, која је историјска личност сврстана у ред светих.

Посебно јој се обраћају жене свих вера и нација сматрајући је својом заштитницом.

Прве записе о светој Петки оставио је Григорије Цамблак међу којима је и опис преноса моштију свете Петке из Видина у Србију и до Београда (1403. године). Мошти су пренете у Србију заслугом монахиње Јефимије и кнегиње Милице које су дозволу измолиле од султана Бајазита.

Верује се да су од времена деспота Стефана Лазаревића мошти сто година почивале у стени поред калемегданске капеле и извора Свете Петке и да су јој на поклонење долазили и православци и католици па и мухамеданци, тадашњи окупатори Србије.

У епархијама СПЦ око 250 цркава је посвећено Светој Петки, а у Београду је најпосећенија капела на Калемегдану. Калемегданска капела Свете Петке саграђена је на извору воде за коју се верује да исцељује очне болести и у њој се чува мали прст светитељке.Према народном предању капела на Калемегдану и црква Ружица подигнуте су још у 15. веку за време деспота Стефана Лазаревића, али су и порушене у време турске владавине.

Данашња капела и црква, место ходочашћа где се сваке године на Петковицу окупљају многобројни верници, изграђена је 1937. године по пројекту архитекте Момира Коруновића.

У новосаграђеној крстионици уз капелу Свете Петке обављају се крштења верника уз поштовање изворног хришћанског ритуала - погружавањем.

Празник преподобне Параскеве СПЦ и православни верници славе сваке године 27. октобра (14. октобра према Јулијанском и Богослужбеном календару СПЦ).

Света Петка је живела крајем 10. и почетком 11. века пре поделе хришћанства. Рођена је у Епивату, код Калитракије у Малој Азији, а према записима српског владике Николаја Велимировића, пореклом је Српкиња.

Њене мошти чуване су у Епивату, а потом у Цариграду, Трнову и поново у Цариграду.

Транскрипт беседе Владике Артемија

…јер нам говоре једну исту тему, а то је, у ствари, борба за очување праве вере, јер без вере, како каже Свети Апостол, није могуће Богу угодити. А човек је створен и послан у овај свет да у њему живи одређено време не да би га после тога нестало, него да би овим животом зарадио, заслужио живот вечни у Царству Небеском. То је циљ ради кога је човек створен, то је циљ ради кога је Господ Христос, Син Божији, постао човек, живео са људима, учио људе, страдао од људи али и васкрсао и људима показао пут којим се иде да би се стигло у живот вечни.

Наш Свети Владика Николај, Лелићки, Жички, он је и својим књигама, својим беседама и својим духовним песмама, јер то су углавном песме Владике Николаја, и својим животом и примером, он је у наше време, у прошлом веку, у 20-ом веку, поновио српском народу ту Јеванђелску науку и истину, а то је да се без Крста Христовога не може ићи усправно кроз овај живот. А носити Крст Христов рекао је Господ: "Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном". Да ли то значи носити овај мали крстић око врата или на ревери или држати крст у кући, наравно и то је, јер крст је знак победе истине над лажју, доброг над злом, Бога над ђаволом. Али крст који сви ми носимо то су животне невоље, то су страдања, то су непријатности, то су тешкоће овога живота.

Живот је у ствари као једно узбуркано море по коме лађа нашег живота бива често шибана олујом, ветром, таласима и то је велика претња за лађу ма она била мала или велика. Како је могуће избећи бродолом на тако узбурканом и немирном мору? И то је показао Господ када је био са својим ученицима на Генисаретском језеру када их је бура задесила, а он је спавао, ученици се уплашили ветра, таласа и пробудили га: "Учитељу, изгибосмо, спасавај!" "Што сте уплашили, маловерни?", каже Господ. Устаде, запрети ветру и мору и настаде тишина велика. То значи за нас ако смо са Господом, ако се држимо Њега, Његове науке, Његове Цркве, онда нас никаква бура ни олуја не могу ни потопити нити нам неко зло нанети. 

Свети Јован Златоуст каже: "Једно је страшно у животу, а то је грех." А отац Јустин Ћелијски, Свети Јустин, каже: "Ништа није страшно сем греха." Зашто? Јер једино грех нас одваја од Бога. Нико, нема те силе ни људске ни ђаволске, која нас може одвојити од Бога, као што каже Апостол Павле: "Шта ће нас одвојити? Да ли висина, да ли дубина, да ли ширина, да ли глад, да ли невоља, да ли голотиња, да ли тамница, да ли смрт? Не, ништа нас не може одвојити од Бога." Једино грех. Тога се треба чувати, тога се треба плашити, то треба избегавати. Ако као људи и учинимо неки грех, а чинимо га, каже Свети Апостол да праведник на дан седам пута греши, а ми обични смртници сигурно много више, седам пута седамдесет па и више на дан. Шта тада радити? Искористити лек који је Господ оставио Цркви својој, лек који лечи од свакога греха, а то је Света Тајна Покајања и Исповести. Нема другога начина и средства за чишћење душе своје, не постоји други детерџент или средство, хемикалија нека, сем Свете Тајне Покајања. Зато треба што чешће прибегавати тој Светој Тајни код духовника, код свештеника, по манастирима, исповедати грехе своје, кајати се за грехе своје, а кајати се значи престати грешити, променити свој живот. Оно што смо до сада чинили, да више не чинимо, мислим оно што је противно Закону Божијем, Вољи Божијој, а да чинимо оно што је Богу мило и драго и угодно. Таквим животом у овоме свету човек припрема себе за грађанина Царства Небеског.

Нека би дао Бог и сви Свети угодници Божији и данашњи Свети Оци Седмог Васељенског Сабора који су веру нашу православну oдогматили и оставили у аманет нама да је чувамо и преносимо на наша млађа покољења. Зато да се и ми чувамо данашњих новотарија, да се чувамо лажних учења и лажних учитеља, јер увек их је било у историји Цркве и Црква Божија непрекидно је водила рат са тим лажним учењима и увек је побеђивала зато што је Господ рекао да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати. Нема ништа јаче од Цркве Божије, а то значи од Истине Божије, јер Црква је, по Светом Максиму Исповеднику, право и истинито исповедање вере. Ове цркве које ми гледамо то су храмови од камена, цигле, дрвета и другог материјала. Али Црква Христова је Истина, Истинита Вера Његова коју је оставио преко Светих Апостола целоме роду људскоме да у Њој, у Цркви као Телу Христовом, живимо и да се тако спасавамо.

Нека би дао Бог да и ми и род наш цео и цео род људски пронађе ту Истину, тај пут спасења и да се држимо њега, идемо њиме и тако стигнемо тамо где ће нас чекати наши славни и свети преци од Светога Саве и пре Светога Саве из рода нашега, до Светога Владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, Светог Мученика Новога Харитона чију смо песму овде прву чули малопре, и осталих који су Богу угодили својим животом, а Бог њих прославио и на небу и на земљи.

Нека је срећан и благословен данашњи празник Света Недеља, Васкресење Христово, и сви остали празници у години које дочекујемо и са вером и побожношћу прослављамо.