митрополит карловачки 1731-1737
митрополит Вићентије рођен је у Сентабдреји 1689. године од оца Јована и мајке Ане. Замонашен је у манастиру Раковцу, акасније је постао и ктитор тог манастира.
Врло рано се истакао у црквено-народном животу као сјајан организатор и пожртвован радник. Велику улогу је одиграо на црквено народном сбору 1726. Године, када су сједињене Карловачка и Београдска митрополија.
По завршетку овог сабора изабран је за епископа арадског јенопољског и великовардарског. У својој епархији је радио веома много, нарочито у периоду када је претила опасност од уније, тада је често путовао по епархији и утврђивао верни народ у православљу. Приликом једног таквог обиласка епархије пуцали су на њега и покушали да га убију.
Приликом издавања деклараторија 1727. и 1729. године, које је народ са негодовањем примио, епископ Вићентије је са митрополитом Мојсијем Петровићем настојао да се на Спасовдан 1730. године одржи народни сабор на коме су усвојене одлуке у вези са црквеном просветом које је припремио епископ Вићентије. Пошто је 27. јула 1730. године умро митрополит Мојсије, сазван је изборни сабор за 15. фебруар 1731. године.
Иако је царско комесар генерал Локатели упорно покушавао да се на овом сабору изаберу два митрополита, један за Београдску, а други за Карловачку митрополију, сабор је 22. марта 1731. године једногласно изабрао Вићентија за архиепископа и митрополита српског народа у аустроугарској.
Након потврде новог митрополита Дворски војни савет је 5. фебруара 1732, године издао нови рескрипт и то само за новоосвојене крајеве Србију и Банат. Митрополит није хтео да објави садржај овог рескрипта без црквено-народног сабора, те је на његово упорно тражење сабор дозвољен и одржан 31. октобра 1732. године у Београду. Сабор није примио на знање ни деклараторије из 1727. и 1729, а ни рескрипт из 1732. године. После сабора упућена је делегација у Беч, али митрополит Вићентије није био задовођан одговорима из Беча. Када је дошло до побуна у Горњој Крајини, Бачкој и побуне Пере Сегединца, митрополит није пристао да по жељи Беча иде у народ и да га мири. Цар Карло је ипак био принуђен да изађе у сусрет митрополиту Вићентију и да изда, 18. Маја 1735. Године, заштитну диплому којом је српском народу привилегије не само потврдио, већ из посебне милости и проширио. Ова диплома је прочитана на сабору који је отворен у Сремским Карловцима 20. јула 1735. године. Том приликом је објављено оснивање коњичке регименте којој је митрополит Вићентије постављао официре од потпуковника наниже.
Да би регулисао монашки живот, митрополит Вићентије је, у сарадњи са епископима, издао 1. новембра 1733. године Монашка правила. И за мирско свештенство је такође прописао правила. Из ових правила се види да је црква увела матичне књиге рођених, венчаних и умрлих пре државних власти.
Покушавајући да онемогућио ширење уније у марчанској и жумбаречкој области морао је сам ићи међу народ да га тврђује у православној вери и да се бори против римокатоличке пропаганде. Успео је на крају да добије потврду за постављање православног епископа у Северину. Сузбијајући унијаћење православих Румуна у Ердељу и Малој Влашкој послао је у те крајеве епископа Никанота Мелентијевића да тобоже скупља прилог, а у ствари послао га је да стане на пут унијаћењу и да рукополаже младе румунске кандидате и чин ђакона и свештеника.
У Београду је митрополит Вићентије почео зидати Саборну цркву, али је због недостатка средстава нје могао завршити. У манастиру Раковцу је подигао нови звоник и у њему капелу Светог Николе.
Када је краљевским решењем дозвољено оснивање нижих и виших српских школа, митрополит је основао латинске школе у Београду, Сремским Карловцима, Осијеку и даљу. За професоре ових школа довео је из Русије Емануила Козачинског, Јована Минацког и Николу Николајевића.
Митрополит Вићентије умро је после дужег боловања у Београду 6. јуна 1737. године и сахрањен је у саборној цркви коју је почео градити. Његове посмртне остатке пренео је 1749. године митрополит Павле Ненадовић у манастир Раковац и положио их у капелу коју је подигао митрополит Вићентије. Патријарх Георгије Бранковић је, је 1893. године, гроб митрополита Вићентија обележио мермерном плочом коју је поставио на зиду капеле.