Отац Кирило, осамдесетдвогодишњи монах који већ пет година није у Драганцу, манастиру кога је након 25 година пустоши претворио у једини живи манастир на југоистоку Косова и Метохије. Рођен је у Гојбуљи код Вучитрна.
Данас време проводи на Шар Планини у катакомби манастира св. Архангела на Брезовици.
Овај истрајни монах, на почетку своје верске мисије која му је поверена од стране владике Артемија,  дошао је у опустели манастир Св. Архангела Гаврила у Драганцу, из манастира Високи Дечани, где се замонашио 1994. године.
Било је то 1999. године када је уследио најтежи период за Србе на Косову и Метохији.

Пре него што је почео да обнавља манастир зарастао у трње и високу храстову шуму, игуман Лазаревог манастира у Драганцу о.Кирило морао је крстом, молитвама па и својим телом да моли Србе да остану на својим огњиштима. 

Свакодневно је обилазио села у Косовској Витини, Косовској Каменици, Гњилану и Новом Брду. Клечао је и лежао на путу када су Срби из Клокота колективно кренули да иду пут Србије. Легао је на асфалт и на тај начин их је зауставио, па зато и данас у Клокоту има Срба, зато га највернији Срби и данас радо дочекују у овим селима.
Тога дана када је легао на асфалт рекао је својој браћи који су у натовареним тракторима стали у избегличким колонама " просто вам било ако ме згазите". - Стали су и полако су се вратили својим кућама. Захваљујући тим делима о.Кирила у поморављу и данас одзвањају црквена звона.

Месеци су пролазили, отац Кирило је свакодневно био са својим народом, онда када је народ био остављен од државе, војске и полиције.
Одржавао је контакте са официрима Кфор-а које је донекле успео да умоли да у изузетним случајевима заштите Србе. Многи су га оптуживали да сарађује са Кфор-ом, углавном они који данас седе раме уз раме у косовским институцијама власти у Приштини.

Када је испунио своју најважнију мисију и одвратио Србе од коначног одласка из овог краја Косова и Метохије, отац Кирило је уз помоћ народа кренуо у изградњу светиње, како би тај народ приволио цркви и Богу.
Посао нимало није био лак, али му је мотив који је имао давао снагу да уз Божију помоћ сагради три хиљаде квадратних метара грађевине.
Свакодневно се на свој начин борио са шумокрадицама, Албанцима, који су пуцали у близини манастира. И са њима је успео да изађе на крај, јер да њега није било данас би у Драганцу био пустош, а манстир би био још једна Лазарева светиња на списку порушених косовских светиња.

Прво је започео изградњу звоника, јер је звоно када је он дошао у манастир било окачено на дудовом дрвету, а и само је годинама ћутало.
У манастиру су након извесног времена дошли први искушеници који су оцу Кирилу пружали велику помоћ око градње манастира.
Од тада је звоно постало звучније, цео крај је добио другачији сјај.
Људи су у манастир одлазили због оца Кирила, литургије су биле све посећеније.
На извору хладне манастирске воде саградио је чесму, а након тога је почео са изградњом прилаза манастиру. Од камена кога је сам тесао саградио је манастриску капију, коју је својеручно озидао.

Једнога дана док је зидао у посету манастиру је дошао један од команданата Кфор-а. Видевши велике камене блокове које је отац Кирило сам исклесао, рекао је "баш су вам лепи ови блокови", мислећи притом да су купљени новцем и допрељени баш ту.
За пар година цео манастир је био опасан грађевинама.
Народа у манастиру је све више и више, на дан манастирске славе река људи иде ка Драганцу.
Братство манастира је почело да се увећава.

Новац за материјал је долазио од људи добре воље, а радници су долазили свакога дана из свих крајева.
А онда, одједном као гром из ведра неба, након смене владике Артемија, новопостављени владика Теодосије готово истога дана узима чин игумана манастира оцу Кирилу. Тога дана из косовских манастира већина монаха иде заједно са владиком Артемијем.
Отац Кирило није могао да остави свој народ кога је заветовао да остане на Светој косовској земљи. Није то могао да учини Србима у Станишору, Гњилану, Шилову, Коретишту, Горњем Кусцу, Пасјану, ...

Нови Игуман манастира такође је дошао из Високих Дечана. О. Иларион, некада Растко Лупуловић из Београда, бивши глумац и рок музичар, сада је постао игуман манастира у Драганцу.

Пре о. Кирила манастир је напустио, о.Игњатије, који је ушао у директан сукоб са владиком Теодосијем.
Ипак, о.Кирило није очкивао  поштовање од новопридошлих монаха, не чак и због његових година и дела, јер је смењен без икаквог разлога и обавештења.
Сваки следећи дан у манастиру био је све тежи и тежи.
Када би излазио из манастира уходили би га људи који су до јуче тражили од њега благослов.
Покушавао је да у цркви одржи онакав ред какав је он завео, међутим неки нови људи који су стали на страну новог игумана све више су реметили оно што је отац Кирило годинама уназад стварао.

Иако се одрекао претходног живота, оца Кирила у Драганцу затиче и прерана смрт његовог сина.
Старац у поодмаклим годинама, коме је потребан мир, свакога дана доживљава непријатности због чега је одлучио да напусти манастир. О непријатностима које је доживљавао о. Кирило ипак не говори.
Док је неколико дана био одсутан његова келија је отворена и заплењене су му све ствари које је имао (погледајте слику  како је изгледала келија о.Кирила у Драганцу). Отац Кирило је  из Драганца  понео само сећање на манастир кога је подигао из пепела јер то нису могли да му одузму, остало су узели: иконе, предмете, књиге, фотографије, обућу и одећу. Ни данас му ништа од тога није враћено, а и сам Бог зна да ли је нешто од тога читаво.

Искрени верници понудили су о.Кирилу земљу на којој би се настанио и уз њихову помоћ саградио цркву.
Општинска власт је спречила сваки покушај да се то и оствари.
Отац Кирило је ипак схватио да ће му најбоље бити међу својима, а то су исти они монаси који су кренули за владиком Артемијем у борбу за веру и Православље.

На жалост, народ онај исти кога је отац Кирило вратио својим кућама, није легао на пут да у манастир врати о. Кирила. Пустили смо га да оде.
Осамдестдвогодишњи старац Кирило данас је физички далеко од Драганца, али је вероватно у мислима свакодневно са својим манастиром.

Све што је отац Кирило сазидао данас је прекречено, а неки делови су и порушени.
Након Кириловог одласка испред манастирске чесме на монашком гробљу је саграђена гостионица и продавница сувенира донацијом  страних организација од више стотина хиљада евра. Пут ка манастиру је асфалтиран.
Отац Кирило, када је чуо колико је новца утрошено и сам је рекао " да сам ја имао толико новца када сам градио..."
У Драганцу данас нема онолико верника колико је било са са оцем Кирилом. Манастир у Драганцу посећују политичари и углавном људи који од тога имају материјану корист.
Данас црквени великодостојници ЕРП позивају народ да сада рашчињеног монаха Кирила "јуре моткама и мотикама" где год га виде, а свештеници деловање рашчињених монаха називају "сектом" иако су многи од њих у чин свештеника рукоположени од стране истог владике коме се сада ругају.
Данас о. Кирило пише књиге и поклања их својим верницима. Недавно је изашла нова књига о. Кирила "Живот са вером у Бога Христа Спаситеља".
Отац Кирило у причи са онима који му никада нису окретали леђа говори " идите у манастир, манастир није Кирилов нити било чији, ја сам то радио за Вас".