Други светски рат на КиМ

Други светски рат на Косову и Метохији

Текст је лично сведочанство Петра Мартиновића, официра Војске Краљевије Југославије, који се у тренутку напада Немачке и њених савезница на Југославију налазио на дужности у Призрену.

Текст је штампан у емиграцији 1956. године )
Мене је затекао рат у Призрену. По ратном распореду био сам одређен као официр за везу између команданта армије, генерала Илије Брашића и дивизија 3. армије. Сматрам да ово поглавље не би било потпуно ако не бих овде унео и оно шта сам ја лично видео и преживео у томе хаосу нечувеног ратовања.
Пре објаве рата вршио сам дужност шефа дивизијске базе за снабдевање на граничном сектору за утврђивање Паштрик - Коритник према Албанији. Утврђивање границе вршили су војници сталног кадра и обвезници позвани на вежбу. То у ствари није било никакво солидно утврђивање границе но копање неких рупа "курјачких" и побијање дрвеног коља у 3-6 реда у циљу спречавања пролаза непријатељских тенкова. Људска снага злоупотребљена је без икаквих изгледа да ће то бити од неке користи за случај рата. Извештаји месечни слати су претпостављеним "гранични сектор од-до, утврђен је и обезбеђен".

25. март - пакт није примљен међу нижим официрима у Призрену са неким симпатијама. Наш командант бригаде у Призрену био је ђенерал Мирослав Трифуновић. Строг старешина али одмерен и правичан. Осетио је појаву појединачних протеста међу официрима. Позвао је нас на збор 26. марта и рекао нам: "Сваки на своју дужност. Ми имамо војничко и политичко вођство у Београду. Они знају шта раде".

27. март - пуч. Лица намрштена 25. марта, постала су ведрија. Трифуновић је наредио строгу приправност. Опет на збору тога дана рекао нам је: "Ситуација је озбиљна,, Јединице да буду спремне за случај потребе, да могу одмах кренути по задатку". Тринфуновићево лице одавало је пуну забринутост, док су млађи официри уз чаше претили Хитлеру и Мусолинију.

03. априла стигао је у Призрен и командант Косовске дивизије, ђенерал Милутин Миленковић са својим штабом где сам и ја укључен са мојим људством и придодатом ми радио станицом. 30. пешадијски пук, под командом пуковника Павла Беговића, 6. априла упућен је са задатком да овлада просторијом леве обале Дрима на правцу Призрен-Жур-Кукс. Допунски пук под командом резервног пуковника Боже Новаковића, упућен је на простору десне обале Дрима са задатком продирања у Албанију на том правцу. 46. пешадијски пук из Ђаковице, упућен је на правцу Ћафа Мурин. Пуковима су придодате сразмерно артиљеријске формације.

07. априла пред мрак стигао је у Призрен (у зграду Призренске гимназије) командант 3. армије армиски ђенерал Илија Брашнћ са својим штабом. Био сам присутан конференцији Брашића са ђенералом Миленковићем, где су били и њихови начелници штабова и други официри ангажовани на оперативним пословима. Брашић је био забринут услед мучне ситуације. Између осталог он рече: "Скопље је пред падом".

Тога дана, командант 30. пешадиског пука, послао нам је 20 талијанских заробљеника, које смо сместили у касарну где их је чувао један подофицир. Италијани на овом сектору нису давали отпор. Убрзано су одступали и пуцали у вис. Наше јединице нису имале ни један губитак на правцу Кукс у Албанији. Све наше везе телефонске и телеграфске већ те ноћи биле су покидане. Покушали смо да везу добијемо помоћу радио-станице са командантом групе армија ђенералом Недићем и са осталим дивизијама 3. армије. Све је било узалудно.

Те ноћи добио сам задатак да лично пођем на фронт и пронађем комаданта 30. пешадијског пука Павла Беговића и да му предам наређење комаданта дивизије, да по сваку цену у свануће 8. априла овлада варошицом Кукс ... Пуковника Беговића пронашао сам на једној плочи где седи у мрачној и кишној ноћи. Предао сам му наређење. „И кад Италијани не би тукли из Кукса, преко надошле брдске реке не може жив прећи ни један војник, а мост је срушен. Реците ово комаданту дивизије, молим“. Ја сам остао до сванућа и вратио се у Призрен око 10 сати 08. априла.

Те ноћи ђенерал Брашић са штабом напустио је Призрен и отпутовао преко Пећи и Чакора за Црну Гору.

9. априла, према примљеним обавештењима од мештана, немачке трупе наступале су са правца Качаника и од Косовске Митровице према Урошевцу. Комадант Косовсе дивизије ђенерал Миленковић издао је наређење да се 30. пук и допунски пук врате и поседну косе Црновљеве (између Суве Реке и Урошевца) и затворе правац немачког продирања према Призрену.
И то сам наређење ја однео. Када сам се вратио у Призрен, војне резерве и штаб дивизије, били су напустили Призрен.

Јединице су биле попуњене са 70% људства муслиманског и арнаутског живља. Међу официрама било је преко 20% несигурних, претежно Хрвата, који су били чланови усташког покрета. Међу овим били су поред осталих и комадант 30. пешадијског пука Павао (Павле) Беговић - касније усташки ђенерал у Сарајеву; помоћник команданта Павла (Павао) Добријевић (носилац Карађорђеве Звезде са мачевима из Првог светског рата) - доцније усташки пуковник и командант усташког пука у Загребу; Душан Рајковић, ађутант 30. пука - један од најактивнњих радника за усташки покрет пре рата, што није крио; капетан Петричевић, усташки првак који је дошао у Призрен из Краљеве Гарде; мајор Иван Брусић - обавештајни официр за рачун Главног ђенералштаба, усташа и човек веома лошег карактера, и да не ређамо даље.

Приликом повратка војске из Албаније преко Призрена, напустило је јединице више од 70% дакле, сви Арнаути и муслимани, а са њима и понеки Хрват или Србин. Они су са собом однели оружје и сву војну опрему па чак и тешке митраљезе и одвели сву комору.

Вођена је једна кратка и неуспешна борба око Призрена са немачким моторизованим претходницама, које су после разбијања остатака наших војничких снага напустиле Призрен, тако да су га 10 дана касније окупирале италијанске јединице. Колико је нашег људства ту погинуло, нисам успео да сазнам, а било их је доста. Пуковска застава била је код 2. батаљона 30. пука - под командом мајора Ђуре Поповића, који је успео да ту заставу сакрије негде око Призрена. Није пала у руке непријатељу.

Југословенски официри хрватске народности, кад су се појавили немачкн тенкови, извадили су из џепова неке заставице са кукастим крстом и хрватским усташким знаком, и сели у тенкове са Немцима. Први је ушао у немачки тенк потпуковник Павле Добријевић на путу јужно од Призрена. Сведоци су сви преживели који су се ту затекли. Ово је било највеће запрепашћење наше, јер многи нисмо ни знали да један потпуковиик са Карађорђевом звездом са мачевима може бити усташки или немачки пријатељ, а српски непријатељ...

Колико је хрватских официра, подофицира и војника на другим местима, у тим данима рата, било за нашу српску или југословенску ствар, и који су то, мени није познато. Ја само износим оно што сам ја видео и што могу рећи као истину. На сектору где сам ја био, ни један униформисан човек хрватске народности тада није био пријатељ Срба.

А сад да наставим са ратним догађајима у овом нечувеном војничком и народном хаосу.

Тога дана, 9. априла, после подне, у друштву са интендантским поручником Миланом Куртином, поднаредником Марковићем и шофером (нисам му запамтио име) пробили смо се кроз први кордон непријатеља – наших дотадашњих војника Арнаута, и у први сумрак смо стигли у Ђаковицу, где се налазио штаб оперативне дивизије (ђенерал Миленковић) и штаб позадинске дивизије (ђенерал Савић).

10. април. У Ђаковици је ужасна ситуација. У околини горе српске насељеничке куће – пале их Арнаути. Вије ко кога стигне. По улицама изван центра Ђаковице лешеви људски. Круже вести: „За велике ратне успехе Недић је произведен у војводу ... Наше трупе заузеле Скадар и Тирану ... Талијани напустили Албанију ... Наша војска састала се са Грчком и Енглеском војском ... Бугарска војска налази се у расулу ... Русија и Турска објавиле рат Немачкој и воде борбу ... Северне југословенске армије већ су пред Пештом и Бечом ...“ Само се о томе говорило. Питао сам насамо ђенерала Миленковића, да ли у овоме има неке истине. Он ми је без размишљања одговорио: „Све је то тачно. Наша је ситуација сјајна“. Веровао сам и нисам веровао.

Следеће јутро 11. априла долази неколико трговаца из Призрена у штаб дивизије да наплате рачун од војске, међу њима и трговац Мемед Ејуп. Јављају да у Призрену нема нити Немаца нити Италијана. „Народ жели да дође војска“ – каже Ејуп. Ђенерал Миленковић сав срећан: „Ето, кажем ја, непријатељ ужурбано напушта целу Југославију. Наша је победа“. Окреће се мени и даје ми усмено наређење: „Мртиновићу, узми пратњу, седи у кола, иди у Призрен и извиди ситуацију и врати се одмах са исцрпним извештајем. Види шта је са магацинима хране ради даљег снабдевања“.

Помислих, идем у сигурну смрт. Узех са собом поручника Куртина и једног наредника. На путу до Призрена нисмо имали никакве сметње. На Шандрвану (центар Призрена) задржали смо се мало. Приметили смо живост цивила који су по улицама вукли џакове и сандуке из војних магацина. Када су приметили нас у униформама , оставише терет и побегоше кућама. Ми продужисмо према магацинима где је остало преко 100 вагона кафе, шећера, макарона, соли, брашна, чаја, цигарета и других потреба. Стигосмо пред магацин. Хиљаде људи упорно покушава да уграби што већу врећу кафе, брашна, чаја ... Народ упро поглед у нас. Приђе ми изненада вешерка Васка и дрхтавим гласом прошапута: „Бежите. Бићете одмах убијени“. Уђосмо у кола, а шофер вештим покретом удаљи нас од гомиле. Руља виче за нама: „Држите их ...

Умакосмо живи из Призрена. Поред пута људски лешеви. Појединци наоружани крстаре поред пута. Стигосмо у турско село Рогово (налази се на пола пута Призрен – Ђаковица). Гомила муслимана на путу пре џамијом. Зауставише нас ... Питам за кмета Мемеда, код кога сам једном био на вечери са трговцем Ејупом. Стиже Мемед и самном се срдачно поздрави. (Моја је пратња у колима а ја међу овом гомилом). И тада несвесан ситуације почнем да им говорим како смо ми браћа. И ово ће проћи. Треба да један другог помогнемо, а не да се један другом светимо ... Прекиде ме Мемед: „Ајде људи идемо у кавану да се почастимо. Ово је мој побратим.“ И Мемед крену а ја за њим. Он пропусти неке људе испред себе. Уђоше у кавану а Мемед: „Ми заборависмо остале звати на част. Да их зовемо?“ И он пође а мене повуче приметно рукама. Пођем и ја за њим. Он ми на том кратком путу рече: „Бежите! Ено иза тарабе пред џамијом леже 22 српска леша убијена сјекиром. То и вас чека. Нећу ја вас на душу“, и он се врати, а ми стигосмо у Ђаковицу благодарећи овом честитом човеку. Поднео сам рапорт ђенералу Миленковићу који је све то примио равнодушно.

12. априла Миленковић је саопштио да је постао комадант сектора према Албанији о да су му све ратне јединице потчињене ...

14. априла добио сам наређење да кренем за Пећ. Да по сваку цену нађем ђенерала Брашића и да му предам запечаћено писмо строго поверљиве садржине. Кренуо сам после подне. Са мном су кренули поручник Лакић Станковић, војник Слободан Марушић, богослов Војислав Станковић и шофер.
Стигли смо у Пећ без икакве сметње. Одсели смо сви у конаку Пећке патријаршије. Сазнао сам да је комадант 3. армије ђенерал Брашић прошао кроз Пећ пре неколико дана и отишао за Беране.

15. априла сам устао рано, у 5 сати. Отишао сам да пробудим остале. Изашао сам у двориште где смо паркирали кола. Тамо, на моје запрепашћење, није било кола. Сазнао сам доцније да су сви отишли за Колашин.

То јутро, наставио сам пут пешке преко Чакора који је био још под снегом. У клисуре Чакора, заглавила се била нека пољска артилерија. Коњи без људи, а затварачи из топова повађени. Та слика без свега другога, рекла ми је очигледну и дефинитивну нашу војничку и државну пропаст. Помислих, негде на половини клисуре, куда ћу. Седох на један пањ и почех размишљати. Појави се савест која ме прекори и као да ми нареди: Ти си војник. Добивено наређење мораш извршити или погинути. Тако је, закључи мој разум. Гладан сам. Са собом немам ништа сем официрске торбе и у њој неколико секција војног издања и два ратна блока. Од оружја само пиштољ са два резервна шаржера муниције.

Наставих пут уз Чакор. Око 2 сата после подне, стигао сам на врх Чакора. Са леве стране пута лепо зидана зграда - жандармеријска караула. На путу поред карауле, стоји војник са пушком. "Куда сте кренули, капетане?“ - упита он. "Тражим војничког старешину, ако се налази овде." "Идите у ову кућу. Тамо је" - рече доста осорно овај стражар.

Уђем у зграду. Тамо у приземљу једна повећа просторија. Гори јака ватра. Задимљено и загушљиво. Ту је око 50 људи - воде живу дискусију војничке природе. Међу њима има и официра - према ознакама на раменнма. Назвах Бога. Уместо одговора на мој војнички, српски и хришћански поздрав, чух глас: "А шта ћеш ти овде?“ Тражим команданта армије ђенерала Брашића, ради војничке потребе - рекох. "Е, нећеш њега наћи капетане. Он је побјегао овудије прије неђељу дана у сусрет Њемцима. Но знаш која је, или са нама, или се враћај одмах окле си дошао". Остали прихватише: "Тако је" и чујем грдње противу официра - који издадоше и упропастише земљу и народ.

Мучна ситуација. Све горе од горег. Помислих, да одмах изађем, неће ваљати по мене. Упитах: "Могу ли се мало огријати?“ Чуше са одобравања из више грла ... Они почеше грдити официре и владу ...

То исто послеподне вратио сам се низ Чакор за Пећ. У хотелу „Корзо“ затекао сам масу људи. Међу њима приметих и артиљеријског ђенерала Јована Аћимовића ...

Сутрадан, 16. априла, око 9 сати пре подне сишао сам у приземље хотелске просторије која је била пуна људи, а највише униформисаних.

Међу овим људима, без икаквог устручавања говорио је ђенерал Аћимовић, нападајући краља Александра најпогрднијим изразима. Са краља је прешао на ђенералитет, па на југословенске владе и уопште на војно и политичко руководство Југославије ... Већина слушалаце из те гомиле одобравала је и аплаудирала ђенералу, који није слабо живео у Југославији.

После ђенерала Аћимовића, узео је реч инжињеријски пуковник Стеван Радовић. Он је осуо паљбу противу бегунца армијског ђенерала Илије Брашића, а онда противу целокупног војног руководства, а нарочито против пучиста и владе од 27. марта.

Радовић је изашао из кафане „Корзо“ и отворио неке магацине оружја. Из тих магацина узимао је оружје ко је хтео. Највише оружја узели су Арнаути, јер их је ту било највише.

Тог дана, 16. априла, ја сам се једним војним камионом одвезао у Ђаковицу и обавестио о свему комаданта дивизије Милутина Миленковића.

Те ист ноћи, 16/17 априла, цела Ђаковица је била опкољена наоружаном војском Арнаута, нашим одбеглим војницима, који су се спремали да нас нападну у граду и побију, а Ђаковицу опљачкају. Десетак људи тога дана погинуло је у самој Ђаковици.

Нас Срба, официра, подофицира и војника, било је тада у Ђаковици око 5.000. На периферији Ђаковице, са свију страна заузели смо положаје. Арнаути су то приметили и тако да до напада није дошло ни за три дана доцније.

У штабу дивизије конференција даноноћна. Тражио се излаз из ситуације. Очигледно је да старешине нису имале куражи да са војницима пођу у пробој према Пећи. Од 17-21. априла нисмо имали никакве везе. Једино смо слушали вести преко радио-апарата о хаосу у Југославији. Чули смо о потписивању капитулације југословенске војске. Жалосно је али тачно, да је ова вест на старешински кадар у Ђаковици као и на остало људство у тој и таквој ситуацији, повољно утицала.

20. априла, начелник штаба дивизије, ђенералштабни потпуковник (мислим да се звао Франц Стропник), по договору са командантом дивизије, пред вече отишао је са малом пратњом у Пећ, да замоли Немце да нас заробе, или боље речено, одробе од наших дотадашњих војника Арнаута, који су бројно били далеко јачи од нас у Ђаковици.

Сутрадан 21. априла 1941. године, пре подне, стигла је са правца Пећи једна мала моторизована јединица Немаца. Сврстала нас 5.000 војника са оружјем у колону и преко Пећи нас спровела у Приштину, где смо на гомилу наслагали оружје, а потом се сместили у касарне и коњушнице на одмор.

Ја морам признати да је овај догађај на мене оставио тежак и ужасан утисак. Све оно што сам до тада читао о ратовима, јунаштву и јунацима, тада се у мојој свести претворило као нека машта. Појам о јунаштву замењен је кукавичлуком.

У овом логору била је страшна глад. Цркавали су коњи, и то месо нам је кувано са по мало пасуља.

Артиљеријски мајор Александар Братуљевић и још неки, изашли су у варош по дозволи и нису се вратили. То је стање у логору погоршало.

Од Косовске Митровице до Топчидера путовали смо два дана. На том путу неки су искакали из воза. Једни су успели да побегну, а други су нашли смрт. У воз страховита свађа ко је крив за нашу несрећу. Већина је заступала гледишта пакта.

У Топчидеру смо се искрцали око пет сати почетком маја. У Топчидеру свет шета као да се није ништа догодило. Једни према нама пљују, а по неки плачу и препознају своје.

На челу дугачке колоне маршира велика група наших ђенерала, очајног изгледа и самртничког погледа. Ужасно. Нико ништа не говори. Поред нас налазе се немачки војници са шлемовима и машинским пушкама на готовс. У мрак, стигли смо у касарне краљеве гарде где смо по собама распоређени. Уместо хлеба добили смо по 300 грама печене гњецаве проје. Одређен је простор где се можемо кретати. Једна група официра, прекорачила је линију повучену за кретање. Немачки стражари пуцали су у групу без опомене. Два официра су погинула, а неколико из гомиле било је рањено.

После три дана дошли су са Немцима хрватски представници и одвели своје припаднике у „слободну“ Независну Државу Хрватску. Следећи дан дошли су представници Мађарске да воде своје са запоседнуте територије ... Наредни дан у логор је дошао бугарски војни аташе у Београду и позвао сво људство које по територији припада Бугарској, означавајући границу: Урошевац – Пирот – Бела Паланка. Овој групи се прикључио и мајор Спасоје Ћулафић чија је породица остала у Скопљу.

Следећи дан дошао је у логор италијански војни аташе у униформи пуковника и одржао говор на италијанском језику. Његов говор преводио је пуковник Стеван Радовић ... Позвао је заробљене, који живе на италијанском окупационом подручју, да се јаве „колонелу Радовићу“.

Пуковник Радовић одредио је мене да у тај списак унесем припаднике са територије Црне Горе. Ја сам у тај списак унео сваког ко се јавио. Ту су били само официри. У списак је укупно било уписано 320 официра.

Падале су најжешће увреде против нас издвојених официра „пријатеља Италијана и издајника“, како су нас називали ... Истог дана били смо укрцани у вагоне на београдској железничкој станици. Сутрадан смо стигли до пута Сува Река – Призрен где нас је преузео шеф италијанске префектуре, капетан Ди Марио. Ту смо требали попунити неке папире. Тај посао је свршен за око три сата. Пуковник Радовић, и ту се на италијанском језику захвалио капетану (адвокату) Ди Мариу, упућујући поздрав свој (и испред нас) италијанској краљици.

Сваки је добио потребне папире и отишао на своју страну.

У послератним дискусијама са официрима нижег и вишег ранга, многи тадашње неуспехе у овом рату бране тако што говоре да су непријатељи били далеко надмоћнији и модерније наоружани. Тачно је и једно и друго. Али шта ће неком рат ако пред првим непријатељским војником полаже оружје. Зар оне славне битке у ратовима српске војске, требало заменити кукавичким полагањем оружја на сраман и недостојан начин војника, како сам га и сам положио у саставу моје дивизије, која није имала нити једне забележене борбе а камоли битке.

• < Претходна
• Следећа >