Медлин Олбрајт (како је заборавила српски)

Како је Медлин Олбрајт заборавила српски

8, ФЕБ 1997

Нови амерички сенатор за спољне послове и доскорашњи амбасадор у Уједињеним нацијама МАДЛЕН ОЛБРАЈТ одавно се наметнула као вођа антисрпских "јастребова" у Клинтоновој администрацији, иако је одрасла у Београду као кћерка чехословачког амбасадора и сасвим је добро била упућена у позадину трагичних догађаја у бившој Југославији. Новинар МОМИР ИЛИЋ је зато разговарао с њеним овдашњим пријатељима и школским друговима и питао их шта се то с њом у међувремену десило.

Мало је утицајних светских дипломата који су, од крвавог распада Југославије до сада, упутили толико оптужби и претњи на српску адресу као Мадлен К. Олбрајт, док је била амерички амбасадор, при Уједињеним нацијама. Готово сваки њен наступ, од говорнице Савета безбедности до конференција за штампу, у коме је југословенска криза са епицентром у Босни била у центру пажње био је прожет ратоборним захтевом за кажњавањем Срба.

Свој однос према Југославији госпођа Олбрајт је нескривено показивала и приватно и службено. Писмо упућено једном београдском породичном пријатељу није адресовала на " СР Југославија " , већ " Србија-Црна Гора " . Светска јавност је преко малих екрана могла да види да је прошлог септембра напустила заседање Генералне скупштине УН, када је за говорницу изашао тадашњи југословенски министар спољних послова, Владислав Јовановић. Уз то, још се у кулоарима зграде на Ист риверу препричава њен покушај минирања једне посете југословенског премиејра др Радоја Контића седишту Уједињених нација. Олбрајтова је својим колегама, сталним члановима Савета безбедности, упутила циркуларно писмо и ултимативно поручила да ће, уколико приме југословенског премијера, с њима прекинути сваки контакт. Исти извори кажу да је претећи наступ америчке амбасадорке произвео супротан ефекат. У инат Олбрајтовој, да би јој показали да она није њихов тутор и господар, француски и енглески амбасадори при УН срели су се с Контићем.

Огорчење српске јавности Мадлен Олбрајт је изазвала својим пословичним речником одмазде, стално износећи захтеве Савету безбедности за ваздушне ударе по босанским Србима, за укидање ембарга на увоз оружја Муслиманима, па чак и за бомбардовање Београда.

И док су Срби за њу обично говорили да је " змија ", а њене речи доживљавали као " отров " и " мржњу ", муслимански медији, а посебно хрватски тисак, доживљавају је као своју миљеницу.

Покушавајући да одговори на питање "тко је Мадлен Олбрајт, тај ријетки, но не изузетни феномен странца на високом политичком или дипломатском положају у влади САД " , новинар загребачког "Вечерњака" је написао: "Говори се: госпћја Олбрајт је Чехиња, Средњеуропејка, високо образована особа. Разумије нас. И што је најважније: " Мс. Олбрајт не воли Србе " . Заиста, у њезиним говорима и изјавама не налазимо ону код многих других политичара тако честу склоност моралном изједначавању. За њу у балканском котлу нису сви исти... " .

По узору на покојног америчког председника Џона Кенедија, који је 1961. године у тада подељеном Берлину одржао свој чувени говор и себе назвао Берлинцем, Олбрајтова је гласно, да је цео свет чује рекла: "Ја сам Сарајка". За крај је оставила речи које су нарочито пријале Изетбеговићевом уху: "... Толико сам срећна што сам данас овде, у овом веома посебном граду. Јер, треба да се покаже - да сви то виде - да субудућност Америке и ваша будућност нераздвојиве".

Трагање за амбасадоркином прошлосћу

Коју недељу пре говора америчке амбасадорке у Сарајеву, српска страна је почела да трага за њеним коренима. У првим информацијама, које су се показале углавном нетачне, тврдило се да је Олбрајтова рођена у Београду, а не у Прагу, да течно говори српски и да су јој "оца убили Титови комунисти".

И даље је остала загонетка у ком граду је госпођа Олбрајт одиста угледала свет. Поуздано се зна да је рођена 15. маја 1937, године, да је проходала у Београду и да је у њему после Другог светског рата проживела још неколико година. Њено девојачко име је Мадленка Ј. Корбел. Има сестру Катарину и брата Џона, који сада такође живе у Америци. Отац Јосеф је рођен у Прагу, а мајка Мандула у једној шехословачкој бањи. Обоје су били Јевреји.

О београдским данима Мадленке Корбел, односно госпође Олбрајт, најпоузданији сведок био је покојни Павле Јанковић, новинар предратне агенције " Авала ", београдске "Политике" и париског "Монда". Овај доајен српског новинарства био је велики интимум Мадлениног оца Јосефа Корбела, који је 1937. и 1938. године био аташеа за штампу чехословачке амбасаде у Београду, да би у првим годинама после Другог светског рата као амбасадор представљао своју земљу у главном граду Југославије.

У сећању господина Јанковића остало је мало података о девојчици Мадленки. Запамтио је као способну, вредну и амбициозну, врло озбиљну за своје године. По много чему је одскакала од својих вршњака.

Мадленка је била мала девојчица и ја на њу нисам обраћао нарочиту пазњу - причао ми је Павле Јанковић. - У то време жене су бринуле о деци, а да је жива моја супруга Ружа могла би да вам каже више о томе. Са Јосефом, или Јоском, како сам га звао, и његовом супругом Мандулом, живели смо као браћа и сестре. Били смо више него пријатељи. Кад смо један код другог ишли нисмо се претходно најављивали.

Јанковић је Корбела упознао још као аташеа за штампу чехословачке амбасаде у Београду. - Не знам тачно која је то година била, али знам да ме је са Јоском упознао тадашњи дописник "Аваса" (који је касније променио име у Франс прес) Густав Окутирије. Њих двојица су дошли код мене у "Авалу", а ја сам тада пратио спољну политику. Окутирије је био ожењен Чехињом. А ја сам се 1937. године оженио рођеном сестром његове жене.

Јошка и Мандула су били на мојој свадби. После сусрета у "Авали" свакодневно смо један другом телефонирали, виђали се, заједно излазили. "Авала" је тада имала највише информација и најбоље вести. Окутиријеа и Јоску је то интересовало. Наравно, и ја сам од њих добијао податке који су за новинара били важни.

Пре него што је Хитлер окупирао Чехословацку, брачни пар Корбел се са кћерком Мадленком обрео у својој земљи. Пошто је претила опасност да као Јевреји буду одведени у неки концентрациони логор, Корбелови су одлучили да напусте Праг. За помоћ су се обратили Јанковићевој породици и још неким београдским пријатељима: - Не знам више све детаље, али преко Мађарске смо за њихов долазак у Југославију активирали један канал. Из Београда су отишли на Запад, односно у Лондон. Колико ми је познато у Енглеској им се родила друга кћерка Катарина. Иначе, Јоска је био велики присталица Бенеса. Са Бенесом је био у Лондону и заједно су се после Другог светског рата вратили у Чехословачку.

Повратак у Београд

По доласку у своју земљу Корбелови су морали да се суоче са страшним сазнањем да су им Немци готово све рођаке побили, а домове порушили и опљачкали. Септембра 1945. године поново су спаковали кофере и кренули у Београд. Овога пута Јосеф Корбал се натраг у Југославију враћао као амбасадор.

О том времену Павле Јанковић ми је испричао: - Једног дана Јоска ме је позвао из Прага телефоном и рекао: "Долазим у Београд, у среду, у осам часова бићу на београдском аеродрому". Отишао сам да га сачекам. Били су присутни тадашњи чешки амбасадор, као и протокол насшег МИП-а. Кад је авион стао, на степеницама се прва појавила Јоскина супруга Мандула. Потпуно игноришуци званичнике прво је дошла до мене и моје супруге. Љубили смо се и плакали што се поново видимо.

Јоска је према Јанковићевом сећању, овде имао разгранате везе и добар увид о стању у нашој земљи. Био је наклоњен Србима, али није имао симпатија за Брозов режим.

Неколико пута амбасадор Корбел је брачни пар Јанковићводио у свој прашки дом. Са једног од тих путовања остао им је и несвакидашњи доживљај: - Моја супруга и ја смо с Јоском ишли колима у Чехословачку, преко Мађарске. Хтели смо да преноћимо у Будимпешти. Кола смо паркирали испред једног луксузног хотела. Сећам се да се звао "Јегер". Затражили смо собе. Рецепционар се обратио мени и рекао: "Ви и госпођа имате собу на првом спрату", па је показујући на Јоску, који је на себи имао не баш елегантно одело додао: "Шофер може да спава на мансарди".

У време Корбеловог амбасадоровања, видело се да ће у Чехословачкој пропасти опција коју су заговарали председник Бенес и његове присталице. Заузимањем тадашњег чехословачког министра спољних послова, Клементиса, Корбел је из Београда упућен на Кашмир, као члан Комисије УН која је арбитрирала у сукобу Индије и Пакистана. После тога није желео да се врати у своју земљу, па је са породицом отишао у Сједињене Државе. Тамо се пробио до високих положаја у просвети, између осталог, постао је и ректор Универзитета у Денверу. У Америци му се родио и син.

- После Јоскиног одласка на Касмир, односно у САД, у шеској амбасади у Београду су остале многе њихове вредне ствари. Између осталог биле су ту и слике холандских мајстора. Моја супруга, ја и Чехиња Либуска Стефанова, помогли смо да им се ове вредности пребаце у Америку. Због тога смо имали доста окапања, а то је тада било и врло опасно, прича Јанковић.

По доласку у Америку Корбел је почео да пише књигу под насловом "Титов комунизам". За то је сазнала и тадашња власт у Југославији, па је Владимир Дедијер добио специјални задатак да оде у Денвер и убеди Корбела да одустане од свог пројекта. Дедијеров пут био је, међутим, узалудан. Књига је под поменутим насловом из штампе, изасла 1951. године.

У годинама које су следиле, Јосеф Корбел је два пута долазио у Београд и боравио у кући Јанковића. На једно од тих путовања повео је и своју супругу Мандулу.

Интересантно је да су везу породица Корбел и Јанковић углавном одржавале супруге Руза и Мандула, једна другој пишуци на српском језику. Гомила писама и божићних и новогодишњих честитки дирљиво говори о великом, искреном и топлом пријатељству. У њима је сијасет података о члановима породице Корбел. Једно писмо Јанковиће обавештава о смрти Јоске Корбела.

А једног дана писма су престала да долазе из Америке.

Објашњење ће стиђи много година доцније, из пера госпође Мадлен Олбрајт. Пре него што се најзад огласила писмом, она је такође два пута боравила у Београду.

- Чини ми се да је први пут дошла у време београдске конференције неангажованих земаља, почетком шездесетих година - говорио ми је Јанковић. - Дошла је у пратњи свог мужа, који је био новинар и мислим један од власника "Њујорк тајмса" или "Вашингтон поста". Увече је зазвонио телефон. Подигао сам слушалицу и чуо женски глас који на француском каже: "Овде Мадленка Корбел". Мислећи да се јавља из Америке, питао сам: "Откуда ти"? Одговорила је: "У Београду сам. Зовем из хотела. Желим да вас видим и пренесем поздраве својих родитеља". Нашли смо се у граду, а она је са својим супругом дошла и у нашу кућу. Другом приликом, јавила ми се из Београда, када је Картер посетио Југославију. Међутим, није било времена да се видимо.

После много година потпуног затишја, Павле Јанковић је поново успоставио контакт са најстаријом кћерком својих пријатеља. Пошто јој је послао породичне фотографије, а она му је узвратила писмом, на којем је био поштански жиг од 5. марта 1994. године: "... Ово писмо почињем са извињењем. Прво, због тога што вам тако дуго нисам писала. Моја сестра Кети, брат Џон и ја смо били заиста узбуђени када смо добили породичне фотографије. Оне су изванредне... Као што знате ми нисмо имали прилику да понесемо много од породичних фотографија, тако да смо сви срећни што смо дошли у посед тако лепих успомена.

Ми смо сви добро. Ја имам три кћерке, близнакиње, које имају 32 године, обе удате, и једна од њих има сина. Моја трећа кћерка пуни 27 година. Кети живи у Вашингтону са мном и такође ради у влади. Џон има два сина, и исто тако живи у Вашингтону.

Мислим да знате како проводим време. Имам изузетан посао у коме у великој мери уживају. Једино ми је жао што моји родитељи нису ту да виде ослобађање вољене Чехословачке, али ми је драго што не присуствују распаду своје, исто тако вољене, Југославије. Сигурна сам да би они мислили на вас у оваквим временима. Обоје вас воли Мадлена".

Павле Јанковиђ је у одговору на писмо између осталог написао: "... Примио сам твоје писмо које ми показује да је фамилија Корбел постала многобројна породица. Свима шаљем моје искрене пријатељске поздраве. Често те виђам на телевизији и морам ти рећи да званичници овде нису баш задовољни твојим држањем према Србији. Налазе да ниси објективна и уместо да будеш на истом растојању и од једних и од других, ти се више држиш на муслиманској страни. Проблем Босне је најкомпликованији проблем Југославије. Чињеница је да многи западни руководиоци не располажу знањем које би им омогућило да се умешају у то питање. Стање је овде неиздрживо. Санкције, које велике силе примењују против Југославије нарочито су тешке и погађају углавном обичан свет..."

Од госпође Мадлен Олбрајт, америчке амбасадорке у УН више није стигло ни једно писмо на адресу Павла Јанковића.

Срећно детињство уз гувернанту

Фердинанд Лангус, пензионер из Београда, такође је један од сведока београдских дана породице амбасадора Чехословачке у Југославији Јозефа Корбела. Лангус је био лична послуга Корбелових и уз њих је остао све док 1948. године нису коначно напустили Југославију. Касније је с њима разменио неколико писама, а свог бившег послодавца, за кога је имао само речи хвале, последњи пут је видео пре нешто више од шетврт века, у Београду.

Лангус се са Корбелом слушајно још упознао тридесетих година, за време летовања на Хвару: - Радио сам као конобар у хотелу "Јадран" у Јелси на Хвару. У тај хотел на летовање је била дошла готово цела чехословачка амбасада, више од двадесет људи. Међу њима су били Јозеф и његова супруга Мандула. Јозеф је у то време био аташе за штампу. Ја сам послуживао "чехословачки сто". Били су изузетно задовољни мојом услугом. Једног дана господин Корбел ме је питао: "Фердинанде, ста цете радити преко зиме"? У то време келнерске плате су биле мале, бакшиши такође. Одговорио сам: "Покушаћу да нађем неки боље плаћени посао у Београду". Корбел је узвратио: "Дођите ви после сезоне, код нас у Београд. Бићете мој камердинер". Дао ми је и своју визит-карту, уз напомену да му се обавезно јавим. Овакву прилику нисам хтео да пропустим. Чим се завршила сезона на Хвару, спаковао сам кофер, сео у воз и дошао у Београд. Убрзо сам закуцао на врата чехословачке амбасаде. Господин Корбел ме је примио у свом кабинету. Попричали смо мало и он ми без околисања каже: "Фердинанде, донеси ствари, остаћес одмах код нас". Затим је обавестио и господина Вернера, тадашњег министра-посланика, уз коментар: "Имаћемо човека који све уме беспрекорно да ради". Као камердинер, требало је да бринем о гардероби господина Корбела, да чистим и пеглам одела, гланцам ципеле, да њега и супругу послужујем за доручком, ручком, и вечером, примам госте...

Фердинанд Лангус се сећа да је дом Корбелових био широм отворен за многе угледнике ондашњег Београда. Најчесћи гости били су им Владислав и Јара Рибникар, затим шеф протокола министарства спољних послова, многи новинари...

- Амбасадор Корбел је обично примао у свом кабинету, а госпођа Мандула у салону. После вечере обавезно бих за домаћине и госте сервирао коњак и црну кафу.

Лангусу је у памћењу остала и слика са пријема у чехословачкој амбасади за највише представнике духовне и световне власти Краљевине Југославије: - Не знам да ли је повод био предаја акредитива, или, пак, национални празник Чехословачке, али добро знам да су на пријем дошли краљица Марија, кнез Павле, кнегиња Олга и патријарх Варнава. Колико се сећам то је била последња посета српског патријарха неком страном посланству. За ту прилику служила се вечера, и ја сам у испомоћ позвао шест конобара. Радили су по мом плану и све је било беспрекорно.

Минхенски споразум, а потом и окупација Чехословачке, приморали су Корбелове да преко Југославије и Каира оду у Лондон. У Београд су се вратили после готово седам година, тачније половином септембра 1945. Овога пута Бенесов кабинет је наименовао Јозефа Корбела за амбасадора Чехословачке у Београду.

Непосредно по њиховом повратку у југословенску престоницу, Лангус је наставио свој ранији посао: - Дошли су са две кћерке, старијом Мадленком и млађом Катарином. Госпођа Корбел ми је причала да су им Немци за време Другог светског рата убили 28 блиских рођака.

Фердинанд Лангус се сећа и Титовог доласка у чехословачку амбасаду: - И за ту прилику хтео сам да ангажујем неколико конобара, али тадашње власти ми нису дозволиле да ја направим избор, него да прихватим оне које ми они пошаљу. Ујутру, на дан Титовог доласка, у амбасаду су дошли неки људи у униформама и претресли све просторије од подрума до крова. Затим су у једној веш-корпи донели храну и пиће за Тита.

По Лангусовом казивању, амбасадор Корбел је на свом радном столу држао урамљену фотографију свог пријатеља Јана Масарика, некадашњег министра спољних послова чехословачке и члана Готвалдовог кабинета: - Једног дана у амбасади су почели да се проносе гласови о трагичном крају господина Масарика. Неки су говорили да убијен, други да је изврсио самоубиство. Ови први су тврдили да су га после саслушања стражари бацили кроз прозор. Масарика сам и лично упознао када је у Београду боравио два-три дана као гост Корбелових. Вест о његовој смрти изгледала је заиста невероватно. Отишао сам у башту амбасаде, убрао цвеће и ставио га у вазу поред Масарикове фотографије. Негде сам нашао и црни флор и везао га преко рама његове слике. Господин Корбел је дошао на ручак и приметио црну траку и цвеће. Знао је да сам ја то урадио. "Фердинанде", рекао је "дајте ми руку" и повео ме на горњи спрат до своје гардеробе. Отворио је плакар и замолио: "Узмите једно одело за успомену на мог најбољег пријатеља". То одело од црног енглеског штофа чувам и дан- данас.

Убрзо после овог догађаја Корбелови су напустили Југославију и настанили се у Сједињеним Америчким Дрзавама.

О првим предратним годинама Мадленке Корбел, односно данашње госпође Мадлен Олбрајт, које је провела у Београду, на траци сећања господина Лангуса није остао ни један детаљ.

Бивши камердинер се Мадленке сећа из поратног времена: - Мадленка је тада била балавица. И она и њена млађа сестра су ме јако волеле. Трчале су за мном по амбасади и хтеле да учествују у много чему што сам ја радио. Тражиле су да брижу посуђе, улазиле у трпезарију и тражиле да са мном у кухињи носе тањире, часе и шоље. Казао сам им: "Не радите ништа, ја од вас једино тражим да по паркету не просипате мрвице од кифли и кекса". Послушале су ме и памтим их као лепе, љубазне и фино васпитане девојчице.

Мадленка и њена сестра, наставља Лангус, имале су своју собарицу и гувернанту. Обе су биле Чехиње. Девојчице су обедовале одвојено од родитеља, у друштву гувернанте. Разговарали смо на чешком. Колико се сећам, српски су слабо знале. Не сећам се да су овде ишле у неку школу. Али, сигурно је да су им часове држале једна или две учитељице.

Према званичној биографији, Мадлен К. Олбрајт је универзитетску диплому стекла 1959. године на Веслију. Магистрирала је на Колумбија универзитету 1968, а осам година касније на истом универзитету је одбранила и докторат. Радила је, између осталог, као професор међународних односа у дипломатској школи Џорџтаун универзитета, била је председник Центра за националну политику, члан тима у Националном савету безбедности, саветник сенатора Едмунда Маскија... Такође је остало забележено да је држала предавања у Центру за стратегијске и међународне студије у Вашингтону, као и Међународном центру "Вудро Вилсон" у Вашингтону.

Пре 12 година написала је књигу "Пољска, улога медија у политишким променама. За Клинтонову шитаву администрацију госпођа Олбрајт је написала уџбеник о проблемима са којима се суошавају земље Истошне Европе и бившег СССР-а.

Као стални представник САД у светској организацији, Мадлен Орбрајт је практично имала статус члана Клинтоновог кабинета, што је по некима, у принципу равно рангу државног секретара. Један светски дипломата је приметио да је Мадлен Олбрајт, својим приступом међународним проблемима била неупоредиво енергичнија и радикалнија од Ворена Кристофера. Такође се тврдило да је Олбрајтова имала директан приступ до Беле куће и да је наступала прилично самостално у односу на Стејт дипартмент.

Америчка и светска штампа зато су биле стално нагађања око личности која би наводно требало да замени Кристофера. Као последњи кандидат за место државног секретара помињала се Мадлен Олбрајт.

Она сама није се много освртала на овакве спекулације. Кад је за време њеног боравка у Бећу један од новинара питао: "Када ћете наследити Ворена Кристофера?" - што је изазвало општи смех на конференцији за штампу - америчка амбасадорка је сасвим прибрано одговорила: "Ја већ имам посао, у ствари, фантастичан посао".

Мемоари оца Мадленке Корбел Олбрајт: Све страсти другарица и другова

Цехословацки амбасадор у Београду, Јозеф Корбел, отац Мадлен Олбрајт, по напустању полозаја, објавио је књигу "Титов комунизам", у којој је изнео своја запазања о поратном зивоту у Београду, "новом племству" и "новом плебству": Била је то Југославија, у коју сам се вратио да преузмем своје нове дипломатске обавезе. Пре поласка за Београд, био сам примљен код председника републике, др Едварда Бенеса. "Дрзите оци отворене", рекао ми је. "Лицно, имам мало поверења у Тита. Он је комуниста који је успесно замаскирао националистицку пропаганду. Цесто се врацајте у Праг и без обзира кад додјете, јавите ми се. Веома сам заинтересован за Југославију, јер це она поново играти вазну улогу у европској политици. Немојте писати било ста поверљиве природе, јер це совјетска амбасада, одмах сутрадан имати вас рапорт, о коме це обавестити Министарство иностраних послова. Сада ваљда схватате засто инсистирам да ме усмено обавеставате".

Тим рецима, др Бенес ми је натоварио велику бригу.

После извесног времена, утврдјен је датум моје аудијенције код председника владе, Марсала Југославије, Јосипа Броза Тита. Довезао сам се до његове палате. У тој палати је пре рата зивео принц Павле. И данас након пет година остали су трагови његове љубави према сликарству. Француски импресионисти из најбурзоаскијег периода Француске, удахнули су својим сликама дах интимности у огромним собама, у којима је комунистицки водја зивео.

Марсалов помоцник сацекао ме је у холу. У следецој соби, добродослицу ми је позелео Марсалов цувени пас Тигар. Скоро сам пао на угланцаном поду, а Тигар није ни залајао. То сам схватио као доказ да сам на Тигра оставио добар утисак.

Марсал је био у својој уобицајеној униформи и носио је високе цизме. Био је много дебљи и низи, него сто би се то према фотографијама могло помислити. Било ми је потребно прилицно времена да га натерам на разговор који није круто усмерен.

Непосредно по мом доласку у Београд, позван сам и на пријем, на којем је домацин био Тито. Било је пет стотина гостију. Вецином у униформама. Даме су носиле хаљине умерене дузине и биле су ненасминкане. Деловале су сирово. Скоро сви гости били су партизани, поносни на своју ратницку прослост и исто толико презриви према изгледу и отмености, дела присутног зенског света.

Био сам у друству неких југословенских генерала, када је изененада поред мене просао мој стари пријатељ Влада Рибникар и његова зена, Цехиња. Био сам сокиран њеним изгледом. Некада елегантна зена, која је употребљавала доста сминке и носила најскупље хаљине, деловала је крајње запустено и исцрпљено. Лице јој је било сиво, коса масна, а усне бледе. Није могла избеци да ме види, али је и без и једне реци добродослице, експлодирала: "Висе ме не убрајај у Цехе. Постала сам Југословенка. Дух партизанства ме је потпуно обузео и потпуно сам заборавила своје цеско порекло".

Генерали су били згранути њеном нетактицном примедбом, а ја сам се осецао веома постидјеним.

Али, успесно сам јој одговорио: "Зао ми је сто то цујем, али ми у насој земљи имамо толико лепих зена, које бисмо радо представили насим југословенским пријатељима".

Убрзо сам напустио пријем. Поцео сам да схватам знацења разних примедаба које су ми упуцене, укљуцујуци и резервисан однос комунистицких кругова у Југославији, према јос увек демократској власти у Цехословацкој.

Тито је углавном сармантан домацин. Воли да се смеје, сто није уобицајено код марксиста. Зна да разговара и о другим стварима, осим оних које се односе на петогодисњи план. Последњи пут када је Тито био мој гост, десило се несто неоцекивано 28. октобра 1947. године на дан цехословацког националног празника. Тито обицно није походио за такве прилике пријеме и из његове канцеларије ми је рецено, да он неце моци да додје, јер це највероватније бити ван Београда. Пре поцетка пријема, сеф Титове послуге, улетео је изненада у насу кухињу са две корпе хране и пица. Моја зена је узбудјено улетела у моју канцеларију, саопставајуци ми новости додајуци да је конобара љутито питала, ста треба да знаци његов долазак. Одговорио јој је да је он послат у амбасаду и да не зна када це Марсал доци и да ли це уопсте доци. У медјувремену, зграда је била препуна детектива и официра.

Тито је досао тацно у пет сати и слузио га је искљуциво његов лицни конобар, сопственим сендвицима и вином. Моја зена је била огорцена, јер је зелела да гостима понуди, несто од националне цехословацке хране, коју је Титов конобар одбио да послузи... Тада је моја зена само Титу сервирала франкуртер. Толико су му се свиделе, да је тразио да буде јос једном послузен. Ниста му се није десило, али је његов конобар постао нас смртни непријатељ.

У Београду сам упознао и генерал-пуковника Коцу Поповица. Он је цлан Централног комитета и сеф генералног стаба. Низак је, али увек елегантан. Носи бркове. Веома занимљив цовек. Потице из богате српске породице и као студент интересовао га је надреализам у уметности и књизевности. Саврсено говори француски. Пре рата, прикљуцио се медјународној бригади у Спанији. Као партизан, командовао је разлицитим јединицама и на крају је унапредјен у цин генерала. После рата, постављен је на место сефа Генералстаба. Приликом мог првог званицног сусрета са генералом Поповицем, импресионирало ме је његово интересовање за књизевност и музику. Остао сам два сата и при повратку, размисљао сам како сам био храбар да са генералом разговарам о уметности. Одговарао је јасно: "Ако поцнете да говоримо о војним пословима, схватицете да се ја у њих уопсте не разумем".

Гледао ме је остро у оци: "Увек сте процењивали моја знања и квалитете. Дуго сте вец овде и дали сте ми могуцност да вас посматрам. Сада могу реци да висе немам поверења у вас. Дацу вам мозда јос две године опстанка, и ни дана висе" .Имам вас досије! Ја могу имати поверења једино у комунисту, а ви то оцито нисте. Такво објасњење, ме је потпуно задовољило.

Читања на претходној верзији сајта: 3893

• < Претходна
• Следећа >