Родио се у Солуну, као једино дете благочестивих и веома побожних људи. Много времена проведоше његови родитељи у молитви и чинећи милостињу да им Бог подари наследника. И после дужег времена смилова се Господ Бог наш, и испуни им жељу, те они добише сина Димитрија, кога прослави цео Солун. 

Отац му је био солунски војвода и потајно је веровао у Господа нашег Исуса Христа, не усуђујући се да јавно исповеда име Његово, због великог прогона хришћана од стране незнабожца цара. 

Још као дете, Димитрије је био упознат са вером и Богом Истинитим. Примивши Свето Крштење, он изучи закон Божји и прими на себе благодат Господа Бога. Када он одрасте, родитељи му умреше, али му оставише велико имање и пример богоугодног живота. 

У то време владао је цар Максимијан који сазнавши за памет и храброст, младог Димитрија, он га постави за царског намесника целог града Солуна, са задатком да очисти ту област од безбожних хришћана; оних који призивају име Распетога. 

Али, насупрот томе, верујући и сам у Христа, поче јавно исповедати и прослављати Господа, постаде други Павле. Сазнавши да је намесник Димитрије хришћанин и да је многе, не одвратио него преобразио у хришћанство, цар се наљути и баци га у тамницу. 

Пострада мученичком смрћу, по наређењу цара Максимијана, избоден копљима усред молитве, а тело му би бачено, те га хришћани тајно узеше и сахранише на неком месту, где је касније неки велможа из Илирије, по имену Леонтије, који се излечио од тешке болести на гробу овога светитеља и мученика, у знак захвалности подигао цркву. 

Копајући темељ, пронађоше мошти светога великомученика Димитрија, потпуно читаве и нетљене. Исцелише се многи болесници посредством његових светих моштију. 

Свети Димитрије се сматра заштитником Солуна, јер је спасао град од непријатељске војске, исцелитељом болесника и невољника. Руси га такође славе и сматрају га за покровитеља и заштитника Сибира. И сви православни хришћани и верни славе овог великомученика верујући у његове исцељитељске моћи које су многима помогле. 

Тропар (глас 3):
Велика обрјете в бједах тја поборника всењенаја страстотерпче, јазики побјеждајушча; јакоже убо Лијеву низложнил јеси гордињу и на подвиг дерзновена, сотворил јеси Нестора, тако свјате Димитрије, Христу Богу молисја, даривати нам велију милост.

У време када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових следбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину. Израстао је Георгије у лепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздели сву своју имовину и пође за својом вером и истином. Цар се јако разгневи због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио. Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше веру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгневи цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, венцем вечне славе. 
Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову веру, 3. априла 303. године. 
Таква су славља великих подвига храброг војника, такве су његове борбе и славне победе над непријатељима. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с' десне стране Господа. Велика чудеса чинио је свети Георгије и у току овоземаљског живота, а то је наставио и после представљања Богу. 

Тропар (глас 4): 
Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошствујушчих врач, цареј поборниче, побједоносче великомучениче Георгије, моли Христа Бога спастисја душам нашим. 
У време када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових следбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину. Израстао је Георгије у лепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздели сву своју имовину и пође за својом вером и истином. Цар се јако разгневи због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио. Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше веру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгневи цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, венцем вечне славе. 
Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову веру, 3. априла 303. године.

Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самога Господа Исуса Христа на крштењу. Ненаније беше син славног човека, сенаторског рода по имену Христофор и његове супруге Теодосије - незнабошкиње. Кад Ненаније израсте у младића, мајка га даде у службу код безбожника, цара римског, Диоклецијана. Цар силно заволе овог младића и произведе га у чин војводе, и посла га у Египат, да прогони хришћане. Ненаније је са војском путовао ноћу, а дању су се одмарали. Тако једне ноћи земља се затресе и чу се глас са неба: "Ненаније, куда идеш и на кога устајеш?" Уплаши се он и одговори: "Послан сам од цара Диоклецијана у Александрију да убијам све који верују у Распетога". Онда се поново чу глас са неба: "О, Ненаније, и ти ли на мене идеш?" А Ненаније упита: "Ко си ти Господе? Не могу да те познам". 

У ваздуху се показа Пресветли Крст и зачу се глас: "Ја сам Исус Распети Син Божји! Овим знаком који си видео побеђуј непријатеље своје и мир мој биће са тобом". Срце његово испуни се радошћу и духовним весељем. Сазнавши да је Ненаније примио хришћанску веру, отац његов се разгневи и заборављајући на природну љубав оде код цара и пожали се на сина. Цар утеши Теодосија да ће му сина вратити пређашњој вери, у противном да ће га погубити злом смрћу. И тако и би, најпре мучен Ненаније на крају пострада мученичком смрћу. 

Сваки Ненанијев мучитељ и погубитељ завршавао би изненадном смрћу. Пре погубљења окрену се Истоку и помоли се Богу и тада свети мученик Прокопије приклони главу под мач и би погубљен. Побожни хришћани дођоше ноћу и узеше његово тело и сахранише га на једном посебном месту, славећи Оца и Сина и Светога Духа. 


Тропар (глас 1): 
Мученик твој Господи Прокопије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

Овај свети великомученик роди се у граду Никодији. Мајка му беше хришћанка, а отац незнабожац. По рођењу доби име Пантелеон, што у преводу значи Лав, али касније наденуше му друго име, Пантелејмон, што у преводу значи Милостив. Мајка његова одгаји га у духу православне вере, али она умре веома млада, те се за његово васпитање постара његов отац, незнабожац. 
Изучио је лекарску вештину, која би цењена у то доба и као добар лекар помагао је и лечио болесне и убоге. Свештеник Ермолај га преобрати у хришћанство и крсти га. Са својим чудесним моћима, које му беху дароване од Бога, исцели Пантелејмон једног богатог слепца, који силно богатство потроши тражећи себи лека. Сазнавши за то, цар Максимијан, познати мучитељ и гонитељ хришћана, те погуби слепца, зато што овај не хтеде признати да су му вид вратили идоли цареви, но свети Пантелејмон уз помоћ Божију и молитву своју. Ухватише, затим и Пантелејмона и примораваше га цар да се поклони идолима, али он не пристаде. На очиглед свих, чак и самог цара исцели овај угодник Божји непокретног човека и тако још једном понизи све незнабожачке идоле, и многи тада повероваше у Христа и моћ Његову. Разљути се цар те нареди својим војницима да баце Пантелејмона у тамницу и да га муче најстрашнијим мукама. Но, ни то не поколеба младог Пантелејмона да се одрекне Христа Бога, Јединога и Истинитога, него га још јаче учврсти у вери његовој. Осудише га затим на смрт и када војници хтедоше извршити заповест цареву, да му одсеку главу, мач се сави као да је од воска и не повреди Пантелејмона, који све време клечаше на молитви. Схвативши да је прави слуга Божји, војници се искрено покајаше и замолише га да им опрости грехе и да се помоли Господу за њих. По свршеној молитви, Пантелејмон даде знак војницима да заврше свој започети посао и да га погубе, али они се успротивише, но он би упоран и рече им да им греси неће бити опроштени не буду ли извршили његову заповест. И немаш другог избора, војници му одрубише главу, али уместо крви из њега потече млеко и његово тело постаде целебно. Својом моћи он је исцелио многе болеснике, па чак и данас међу нама који оздравише чудесном молитвом овог великомученика и угодника Божијег. Пострадао је 9 августа, 304 године за Христа, а Милостиви Бог прими његову праведну душу и прослави га међу великим светитељима Својим. Свети Пантелејмон се призива у молитви приликом водоосвећења и јелеосвећења (свештања масла) заједно са Светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. 
Тропар (глас 3):
Страстотерпчле свјатиј и целебниче Пантелејмоне, моли милостиваго Бога, да прегрјешениј остављеније подаст душам нашим

Два брата, бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, родом беху из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке, по имену Теодотија. Након очеве смрти, мајка се посветила служењу Христу, и богоугодном животу, како је претходно и своје синове научила. Васпитала их је у хришћанском духу. Живели су они беспрекорно, по закону Господњем, добивши дар исцељивања, дајући здравље болесним душама и телима. Исцељивали су они све болести, немоћи људске, изгонили зле духове, како код људи тако исто и код животиња, без икакве награде, већ искључиво у име Бога, који им је те способности и подарио, а по Христовој заповести: "Забадава добисте, забадава дајите" (Мат. 10,8). Због тога се и називају бесребреници и лекари. 
Десило се да се нека жена, Пеладија, разболела од тешке болести, која је прикова за кревет већ неколико година, и када не могаше наћи јој лека, позва она Козму и Дамјана да је излече, што они радо учинише. Када је хтела да им плати они одбише, јер њихова плата је слава Богу, али жена би упорна те закле Светог Дамјана Светом Тројицом да прими од ње дар – три јајета, што он и учини не могавши то одбити не због плате, но због заклетве. Сазнавши за то, његов брат, Козма, се ожалости и остави завештање да када умру, он и његов брат, не сахране их једног поред другог, јер он прекрши завет њихов од Бога дата. Дође време и свети Козма се први представи Богу, а недуго за њим и свети Дамјан. Људи су били у недоумици где да га сахране, али у том часу по Божјем промисли, проговори камила, коју су њих двојица исцелили, људским гласом, да се не двоуме, већ да Дамјана сахране поред брата му Козме, јер он не прими она три јајета ради награде, већ ради имена Божјег. Тако њихове мошти беху положене скупа у месту званом Фереман. 
Свој живот скончаше побожно и у миру, прославивши се многим чудесима, као усрдни посредници и исцелитељи наших душевних и телесних болести, како за живота тако и после смрти. Јер они исцељују и помажу свакоме ко их призове у помоћ, у болести и невољама и у данашње дане.

Тропар:
Свјати бесребреници и чудотворци Космо и Дамјане, посјетите немошчи нашја: туне пријасте, туне дадите нам.
Два брата, бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, родом беху из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке, по имену Теодотија. Након очеве смрти, мајка се посветила служењу Христу, и богоугодном животу, како је претходно и своје синове научила. Васпитала их је у хришћанском духу. Живели су они беспрекорно, по закону Господњем, добивши дар исцељивања, дајући здравље болесним душама и телима. Исцељивали су они све болести, немоћи људске, изгонили зле духове, како код људи тако исто и код животиња, без икакве награде, већ искључиво у име Бога, који им је те способности и подарио, а по Христовој заповести: "Забадава добисте, забадава дајите" (Мат. 10,8). Због тога се и називају бесребреници и лекари.

Десило се да се нека жена, Пеладија, разболела од тешке болести, која је прикова за кревет већ неколико година, и када не могаше наћи јој лека, позва она Козму и Дамјана да је излече, што они радо учинише. Када је хтела да им плати они одбише, јер њихова плата је слава Богу, али жена би упорна те закле Светог Дамјана Светом Тројицом да прими од ње дар – три јајета, што он и учини не могавши то одбити не због плате, но због заклетве. Сазнавши за то, његов брат, Козма, се ожалости и остави завештање да када умру, он и његов брат, не сахране их једног поред другог, јер он прекрши завет њихов од Бога дата. Дође време и свети Козма се први представи Богу, а недуго за њим и свети Дамјан. Људи су били у недоумици где да га сахране, али у том часу по Божјем промисли, проговори камила, коју су њих двојица исцелили, људским гласом, да се не двоуме, већ да Дамјана сахране поред брата му Козме, јер он не прими она три јајета ради награде, већ ради имена Божјег. Тако њихове мошти беху положене скупа у месту званом Фереман.

По пореклу је био Јеврејин, из области јелинске, сродник апостола Павла. Архиђаконом је прозван, јер беше први од седам ђакона, које свети апостоли рукоположише и поставише на службу око помагања сиротиње у Јерусалиму. Снагом своје вере, архиђакон Стефан чинио је многа чудеса међу људима, а својим злобним противницима, Јеврејима, супротстављао се својом мудрошћу и силом Светог Духа. Посрамљени Јевреји узбунише народ, клеветајући га да је хулио на Бога и Мојсија, те уз помоћ лажних сведока би осуђен. Тада Стефана изведоше пред народ и сви видеше његово озарено лице као у анђела, заправо његово лице било је озарено благодатном светлошћу, као некада Мојсејево. Стаде он говорити о многим доброчинствима и чудесима Божијим, која је Бог учинио за народ Израиљски, а истовремено их осуди за многе злочине и за противљење Богу. Назвао их је издајницима и крвницима и осудио их је за убиство Господа нашег, Исуса Христа. У том тренутку погледа у небо и виде да се отворило над њим и угледа он славу Божију и то објави Јеврејима: "Ево, видим небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Бога (Дел. ап. 7). 

После тога га изведоше из града и осудише на смрт каменовањем. Међу његовим мучитељима био је и његов сродник, Савле (касније апостол Павле). Његову мученичку смрт гледала је из даљине Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом, усрдно се молећи Богу за овог истинитог страдалника. Тело св. Стефана тајно је узео и сахранио јеврејски кнез и потајни хришћанин, Гамалил.

Тропар (глас 4):
Подвигом добрим подвизалсја јеси первомучениче Христов и апостоле, и мучитељ обличил јеси нечастије; каменијем бо побијен от рук безаконих, вјенец от јеже свише десници пријал јеси, и к' Богу взивал јеси вопија: Господи, не постави им грјехе сего

Још од давнина људи су празновали анђеле, јер по Старом Завету, када су људи одступили од Бога, почели су се клањати створењима Божијим, стварајући од њих идоле и приносећи им жртве. Јеретици су их називали боговима и створитељима свега видљивог и невидљивог. То је било јако распрострањено за време светих апостола. 

Четири до пет година пре Првог Васељенског сабора на Лаодикијском помесном Сабору светих отаца, проклето је такво поштовање анђела и предато анатеми, те је по 35. Правилу уведено као благочестиво и правилно поштовање и празновање светих анђела, као служитеља Божијих и хранитеља рода људског. 

Одређено је да то буде у новембру, јер је новембар девети месец, после марта, када је створен свет, због девет анђелских чинова који су најпре створени. Ових девет анђелских чинова описао је ученик светог апостола Павла, свети Дионисије Аеропагит у својој књизи "О небеској јерархији" и они су следећи: шестокрили серафими, многоочити херувими, богоносни престоли, господства, силе и власти, начала, архангели и ангели. У тој строгој анђелској хијерархији, где влада савршена једнодушност у послушности нижих чинова вишим, за војводу је изабран архистратиг Михаил, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао са собом у пропаст. Сваки народ има свог ангела хранитеља, заправо, сваки хришћанин има свог ангела хранитеља и чувара, те стога морамо имати на уму да, шта год чинимо или мислимо, јавно или тајно, то чинимо у присуству свог ангела. А на дан Страшног Суда сабраће се огромно мноштво ангела небесних око престола Христова и објавиће се дела, речи и мисли сваког од нас, а тада нека нас Бог помилује и нека нас спасе молитвама Својим, свети Архистратиг Михаил и бестелесне небесне силе. 

Представљен је како у својој десној руци држи копље којим попире Луцифера, а у левој палмову гранчицу. Он се сматра чуварем вере православне и борцем против јереси. 

Постоји веровање и обичај код многих хришћана који славе светог Михаила, да, пошто га сматрају живим светитељем, не спрема се жито, што је неоправдано и нетачно. Неопходно је припремити жито за славу, јер сви светитељи и сви умрли живи су пред Богом. 

Тропар (глас 4): 

Небесних војинстав Архистратизи, молим вас присно ми недостојнији, да вашими молитвами оградите нас, кровом крил невешчественија вашеја слави, сохрањујушче ни припадајушчија, приљежно и вопијушчија: от бјед избавите ни, јако чиноначалници вишњих сил.

Свети апостол Петар - Пореклом беше Јеврејин, и пре него што је постао апостол Божији звао се Симон. Он је брат светог апостола Андреја Првозваног из града Витсаиде. По занимању је био рибар, по природи простодушан и богобојажљив, држао се заповести Господње. Био је ожењен сестром апостола Варнаве и са њом је имао једног сина. Његов брат Андреј, дође му једног дана и рече: "Ми нађосмо Месију, Христа" и одведе га к' Исусу, а Исус, погледавши га рече му: "Ти си Симон, син Јонин, ти ћеш се звати Кифа (Петар)".

Бринуо се о својој кући и породици све док га Господ није позвао на апостолство. Он је први од ученика Божјих који је изразио јасну веру у Господа Исуса, рекавши: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мат. 16,16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера постепено се утврђивала. Иако, по промислу Божијем апостол Петар три пута га се одрече, он се искреним покајањем удостоји да први од свих апостола види васкрслог Господа, Исуса Христа. По вазнесењу Господа нашег, свети Петар, као врховни међу апостолима би први учитељ и проповедник. Проповедао је Јеванђеље по Палестини, Малој Азији и Италији. Чинио је многа чудеса која и дан данас, када му се обратимо са искреном молитвом чини. Излечио је својом моћи многе болесне, васкрсавао мртве. Чак и дејством његове сенке исцељивали су се многи болесници. Цар Нерон га је осудио на смрт, и би распет на крст, али наопако, јер сматраше да није достојан исте смрти као Господ.

Свети апостол Павле - Пре апостолства звао се Савле. Пореклом беше из племена Венијаминова, из града Тарсе. Најпре је био гонитељ хришћана и њихов мучитељ, али Господ га изабра за свог ученика и ревнитеља хришћанске вере. На путу за Дамаск јави му се сам Господ и рече му да престане са прогоном хришћана. Крсти се Савле и постаде Павле и посвети се апостолској служби. Проповедао је Јеванђеље широм света. У почетку га остали апостоли нису прихватали, али касније увидеше да је и он ученик Господњи попут њих, и прихватише га као себи равног. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско трпљење. Кроз дане и дане његовог проповедања. Живот му је стално висио о концу и пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао Цркву у многим местима и достигао ту меру савршенства да је могао рећи "Не живим ја, него Христос у мени", онда је предао своју душу Господу. Био је посечен у Риму, у време цара Нерона, баш када и апостол Петар.

У нашем народу постоји обичај да се уочи овог великог празника, који је посвећен светим апостолима, Петру и Павлу, пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то ради на местима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују деца и омладина. Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их. Њихова тела су тада горела као буктиње, осветљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.