патријарх српски 1557-1571 †1574

Падом Српске деспотовине разпрена је организација Српске православне цркве, архијерејски сабори у Пећи нису се одржавали, а у поглаварству цркве настала је пауза. Охридска архиепископија потчинила је у ХV веку само јужне епархије Српске цркве, када је Сулејман својим ферманом потчинио Пећку патријаршију Охридској архиепископији, смедеревски митрополит Павле се побунио, засео на архиепископску столицу у Пећи и отказао послушност Охридској архиепископији. Несређено стање трајало је све до 1557. године, када је заузимањем везира Мехмеда Соколовића, призната Српска патријаршија и предана на управу новом патријарху Макарију, брату везира Мехмеда соколовића. 
Из ранијег живота патријарха макарија нема пуно података. По једнима, замонашио се у манастиру Милешеви, где је касније постао игуман. По другима, био је игуман манастира Хиландара. Такође није познато када је и како дошао на трон светог Саве. Обично се узима да је 1557. године дошао за патријарха и ово је био највећи и најзначајнији догађај за српски народ у време турског ропства. По његовом замашном раду види се да су га признавале централне турске власти. Свака област његовог сложеног и плодног рада показује човека озбиљног и мудрог, који добро зна шта хоће. Као патријарх он је сав у освештаним традицијама своје цркве. Обнављајући Пећку патријаршију он је, стварно, васпостављао нарушени црквени и канонски поредак у њој онако какав је био у српској цркви у време њезиног пуног развоја. Што се и у обновљеној Пећкој патријаршији трајно очувао и ревносно примењивао саборни принцип и избегавала самовоља то је последица рада патријарха Макарија. 
Када је постао патријарх, Макарије је приступио реорганизацији Српске патријаршије. Нова патријаршија добила је у своју област све српске земље, које су биле под Турцима. Скоро цео српски народ дошао је тада под управу Пећке патријаршије. Сада су, после много векова, Срби у Босни и старој Рашкој, и Срби у Подрављу, у Подунављу, у Потисју, Срби на Моришу и на Вардару, на Тимоку, Морави и Дрини и у приморју опет осетили да су спојени, али не само у државној заједници, која их је подједнако тиштила, него и у заједници која је била њихова рођена, у једној организацији која је радила и бринула се за њих, пружала им духовну храну, наду и утеху. 
Обнављајући Пећку патријаршију, Макарије оснива нове епархије са седиштем у Будиму, Печују, Сегедину, Араду, темишвару, Вршцу, манастиру Ораховици, манастиру Рмњу, а такође и епархију Самоковску, Тетовску и Машку. Због свега што је учинио савременици су патријарха Макарија називали „патријархом целе српске земље и поморских и северних крајева и осталих“. 
Патријарх Макарие добио је од султана повластице које је имао и цариградски патријарх: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбина, наслеђивање имовине оник који су умрли без наследника, потврђивање правила свих еснафских организација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе. Зато се патријарх Макарије с правом сматрао етнархом српског народа. 
За време патријарха Макарија обновљен је манастир Бања код Прибоја, Винча код Гроцке и многи други манастири и запустели парохијски храмови. У манастиру Грачаници и Пећкој патријаршији живописане су припрате, а у манастиру Будисавцима храм. 
Патријарх Макарије запамћен је и као велики љубитељ књига. Сакупљао их је, куповао и другима поклањао. 
Удахнувши живот запустелој Пећкој патријаршији, патријарх Макарије створио је од ње одличну организацију у верском и националном погледу, која је ујединила цео српски народ. На тај начин патријарх Макарије је остварио духовно јединство српског народа. 
У времену између 1570 и 1571. Године патријарх Макарије се повукао због болести са свога положаја и патријарашки престо уступио своме наследнику Антонију Соколовићу. О томе је сачувана и фреска у манастиру Бањи код Прибоја. 
Патријарх Макарије се упокојио почетком септембра 1574. године.

митрополит смедеревски 1530-1541

Митрополит смедеревски Павле први пут се помиње у посланици александријског патријарха Јоакима архиепископу охридском Прохору између 17. априла и 31. августа 1530. године. Из посланице се сазнаје да је патријарх Јоаким о Васкрсу те године у Јерусалиму сазнао од српског јеромонаха Германа за неки скандал који се десио у Српској цркви. Међутим, Павле је морао раније постати смедеревски митрополит и његова акција на успостављању редовног стања у Српској цркви почела је доста раније. 
Митрополит Павле је активно радио на обнови Пећке патријаршије и за то је придобио не само виђеније Србе већи турске власти. 
По наређењу цариградског патријарха Јеремије састао се у Охриду 13. марта 1532. године сабор чији је задатак био да онемогући намеру митрополита Павла. Међутим, Павле не само да се није обазирао на одлуке овога сабора којима је одлучен од цркве заједно са својим присталицама, већ је успео да архиепископа Прохора баци у тамницу. У исто време митрополит Павле је хиротонисао нове епископе и поставио их на катедре оних епископа који га нису хтели признати. Када се Прохор ослободио тамнице, издејствовао је од султана повељу о успостављању јединства у Архиепископији охридској и у вези са њом сазвао нови сабор 20. јула 1541. године. На овом сабору, у чијем су раду, поред Прохора, учествовали и патријарси антиохијски Михаило и јерусалимски Кирил, Павле је коначно осуђен и изопштен. Проклетство је бачено и на епископе које је Павле посветио: лесновског Неофита, зворничког Теофана и кратовског Пахомија. 
После деветогодишње борбе и неуспеха обнављања Пећке патријаршије, 1541. године митрополит Павле је путовао по Русији, Пољској и Влашкој и скупљао милостињу. Он се тамо представљао као архиепископ српски и говорио је, имао великих проблема са Турцима. Од пољског краља и влашког војводе добио је посебну дозволу којом му се допушта пролазак кроз њихове државе. Докле је живео и где је умро митрополит Павле није познато.

патријарх српски 1453-1463 

Српски патријарх Арсеније II последњи је српски патријарх на слободи. Он је надживео деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, као и сина му Лазара, као и коначни пад српске средњовековне државе-деспотовине под вишеструко турско ропство 1459. године. У тим тешким временима, под силним и страшним збивањима "кад су живи завидели мртвима", запустела је Српска патријаршија. 
Арсеније спада у оне епископе који су се бавили преписивањем књига. Он је преписао дванаест минеја. Као његов сарадник у овом великом послу помиње се Никодим. Сав овај рад обављен је «милошћу Свете Тројице и пресветог и великог архијереја Христова и чудотворца оца нашега Николе, брзог помоћника северног, који је у Кончулу». На основу овога записа тврдило се да је Арсеније био митрополит кончуљски. Међутим, по Радославу М. Грујићу, нетачна је тврдња да је у ХV веку постојао кончулски митрополит, јер се одмах иза овога записа помиње митрополит Генадије који је био рашки митрополит, под чијом се духовном влашћу налазио манастир Кончул. 
Највероватније да је Арсеније прво био митрополит смедеревски и са те позиције је и изабран за патријарха.

патријарх српски 1446

Поводом устоличења патријарха Димитрија у Пећи, Стеван Димитријевић објавио је у Споменици, штампаној тим поводом, списак српских архиепископа и патријараха. Иза патријарха Никона, који се помиње од 1419-1435. године, навео је патријарха Теофана као његовог наследника 1446. године. Оно што је интересантно, има историчара који помињу патријарха Теофана, али има и оних који га не помињу у попису патријараха српских. 
У Поменику из времена Ђурђа Бранковића иза патријарха Никона помиње се патријарх Теодосије, вероватно је реч о патријарху Теофану који је погрешно назван Теодосије.

патријарх српски 1419-1435

Никон је шести по реду патријарх српски. На кормилу Српске цркве био је у време владавине деспота Стефана Лазаревића. Најранији помен о овом српском јерарху забележио је у Похвали кнезу Лазару 1419/20. године Антоније Рафаил, књижњвник грчког порекла који је избегао у Србију. Један пенегирик-похвала писан је 1424/25. године, по налогу патријарха Никона. Тих година деспот Стефан сазвао је сабор у Сребреници, где је одредио себи за наследника Ђурђа Бранковића, на сабору је био присутан и патријарх Никон. 
У Јеванђељу које је око 1428. Године преписао монах Доситеј у подужем запису сачувано је сведочанство о тешком стању у Србији после смрти деспота Стефана. Захваћени паничним страхом пред турским надирањем људи су бежали и збуњени лутали да нађу склониште где се турчин још није појавио. У таквим тешким приликама на окупу су били деспот Ђурађ, патријарх Никон и сабор. Патријарх Никон је из своје резиденције манастира Жиче морао да се склони у Подунавље, где се одржао сабор. Постоји неколико различитих мишљења о месту одржавања сабора, ипак преовладава мишљење да је то било у Београду. 
Патријарх Никон је посебно заслужан, не само за наш црквени и уметнички живот, већ и за књижевност. По његовој заповести и захтеву Константин Филозоф је написао Живот Деспота Стефана, једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности. 
Последњи помен о патријарху Никону је из 1435. године у једном запису рукописног Триода који је преписао ђакон Арсеније.

патријарх српски 1407-1419

О овом српском јерарху мало је остало писаних извора. Дошао је за поглавара Српске цркве после патријарха Данила IV, и то од 1407-1419. године, у времену кад Србији још крваре косовске ране, а млади деспот Стефан води борбе са унутрашњим, а поготово са спољним непријатељима. Такво стање унутар србије утицало је и на дужину изградње манастира Манасије. Кад је манастир завршен 1418. године, деспот Стефан је позвао патријарха Кирила са свим сабором српских епископа, игумана и осталих часних мужева да освете манастир. 
Према једном летопису патријарх Кирило се упокојио између 1. септембра 1418. и 31. августа 1419. године, а у једном прологу као датум упокојења патријарха Кирила наведен је 27. децембар 1418. године, што је највероватније.

патријарх српски 1406

После смрти патријарха Саве V наследио га је, 1406. године, патријарх Данило IV о коме се скоро ништа не зна. Неки историчари га чак  ни не помињу, међу српским патријарсима, у својим историјама Српске цркве.

патријарх српски 1396-1409

Патријарх Сава V наследио је патријарха Данила III, али нам није познато када се то тачно догодило. Патријарх Сава V се потписивао као патријарх Срба и Грка. Он је обавио сахрану патријарха Јефрема, подигао му гробницу и после седам година прогласио га за светитеља. То је описано и придодато Житију св. Јефрема, које је написао епископ Марко из Хвосна. У време патријарховања Савиног одиграо се бој на Ровинама 1395. године, код Никопоља 1396. године, и код Ангоре 1402. године. У прве две битке Срби су учествовали као вазали против хришћана, а у трећој бици код Ангоре предвођени су деспотом Стефаном Лазаревићем, где је Бајазит и поражен од Тимура (Тамерлана) 1402. године. Тада су се Срби ослободили турског вазалства. Патријарх Сава V упокојио се 7. априла, али се не зна које године.