патријарх српски 1648-1655 †1659

Гаврило Рајић је родом из Старог Влах. Као удов свештеник изабран је за митрополита рашког, са тог је положаја, на сабору у манастиру Морачи 1648. године, изабран за наследника патријарха Пајсија Јањевца. На чело Српске цркве дошао је у тешка времена. То је време ропства, када је српски народ био без државе и владара, а сав терет је пао на плећа Српске православне цркве и свештенства. Оно што није могла издржати некада моћна и богата српска властела, требало је сада да чини Српска православна црква. Своју могућност, у оваквим приликама, видела је и римокатоличка црква са својим програмом уније. 
Убрзо по избору, на кормило Српске цркве патријарх Гаврило, 1649. године, иде у Цариград како би утврдио свој положај и однео намет који је прописала Порта. Наредних година, 1650. и 1651. он обилази своје епархије, поучава српски народ и утврђује га у истинама православног учења. Одлази у Скопску Црну Гору, где је добио „Литургију на благослов“. Године 1652. састао се патријарх Гаврило у манастиру Ђурђеви Ступови са Павлином Демским, изаслаником Конгрегације за ширење вере, а нешто касније и са призренским бискупом Франом Стојимировићем. Ове разговоре са римокатоличким црквеним великодостојницима патријарх Гаврило ће брзо заборавити, поготово због сумњивих и неубедљивих обећања Конгрегације из Рима, која су више личила на уцену неголи на искрене уступке. 
Следеће 1653. године одлази у манастир Крушедол, одакле прелази у Влашку и Молдавију. У Трговишту се задржао код војводе Матије Басарабе, оббљајући при томе и извесну политичку мисију, посебно ради измирења Басарабе са Богданом Хмељницким атаманом украјинских козака, који је дигао устанак против Пољске 1648. године. Патријарх Гаврило је са пратњом одсео у једном манастиру, заједно са антиохијским патријархом Макаријем, који се на путу за Русију задржао у Влашкој. Одатле је Гаврило наставио пут за Русију, где је стигао средином 1654. године. 
Главни разлог патријарховог путовања у Русију било је прикупљање помоћи. У православној Русији тражио је, такође, и помоћ којом би се супротставио Турцима, а посебно римокатоличкој курији. У Москви је покушао да штампа „Типик избраније многоје от 34 књиге на латинскују јерес“ од Нила Кавасиле, солунског митрополита из ХIV века. Патријарх Гаврило је сматрао да је ова књига преко потребна његовој пастви која је изложена римокатоличкој пропаганди и упорном деловању римокатоличких мисионара. Патријарх је понео са собом и „Житије и повијест свјатих цареј сербских и патријархов“. За време свог боравка у Русији, два пута се срео са руским царем Алексејем Михаиловичем, оцем Петра Великог, а са руским патријархом Никоном био је у пријатељству и братској љубави. Учествовао је на Московском сабору 1655. године и активно подржао реформу коју је спроводио патријарх Никон. 
Под притиском разних околности, патријарх Гаврило је решио да трајно остане у Русији, због чега је своју пратњу послао натраг у Србију са поруком да се изабере нови патријарх уместо њега. Касније, не зна се поуздано зашто, патријарх Гаврило мења своју одлуку и жели да се врати у Србију. Можда је један од разлога што је његов наследник Максим, заузео став споразумевања са турским властима, а одустаоодсаке сарадње са хришћанским савезницима коју је учврстио патријарх Гаврило. Патријарха су тешко пустили из Москве и тек када је рекао да жели да иде у Јерусалим на поклоничко путовање, дозвољено му је да напусти Русију. Уместо да оде у Јерусалим, патријарх Гаврило се вража у Србију, и изгледа да је хтео поново да заузме трон Пећке патријаршије, али му власти то нису дозволиле. „Пећко сказаније“ сведочи да је патријарх био оклеветан код султана јер је, тобоже, саветовао руског цара да удари на Турке. У „грех“ му се приписује да је неколико Јевреја превео у хришћанство, а оптуживали су га да ради на покрштавању Турака. Због ових и других измишљених оптужби и клевета патријарх Гаврило мученички је завршио свој овоземни живот, са пресудом да буде задављен на смрт. Обешен је у Брусу, између два стуба. Његово тело сахранио је 18. јула 1659. године презвитер Павле. Мученичко страдањ патријарха Гаврила забележио је један од монаха Пећке патријаршије у старој богослужбеној књизи Пећког манастира где, између осталог, пише да је „Гаврило, патријарх пећки оклеветан од везира дома Отоманског у Цариграду и осуђен на смрт дављењем, и да његове целе, нераспаднуте мошти многа чуда чине“.

патријарх српски 1614-1647

Патријарх Пајсије, син попа Димитрија, родио се у Јањеву око 1542. године. Претпоставља се да су богати Јањевци у то време имали своју основну школу коју је и Пајсије похађао. Своје даље школовање наставио је у манастиру Грачаници. Сви који су писали о Пајсију слажу се у томе, да је био редак библиограф, љубитељ црквене књиге, о чему сведоче многи записи. 
Пајсије је постао митрополит грачанички 1612. Године, о чему сведочи његов својеручни запис, који је објављен транскрибован савременим писмом, у коме се каже:»Обретох си минеј непотписан у Митрополији Грачаници аз грешнии недостојни Пајсеј, маанијем преблагаго владики Христа и молитвами пресветије Богородице вазведену ми бившу на сеј престол, јаж(е) несми достојни сеј благодати слову слово воздати, рукоју преосвештенаг(о) патријарха поћкаго кир Iјоана». 
У чему се састојала Пајсијева црквена делатност од почетка његове управе митрополијом новобрдском до избора за патријарха није познато. Вероватно да је његов рад и пре и сада био знатан, јер је ускоро затим био изабран за патријарха пећког. Сви наши историчари се слажу да је митрополит новобрдски Пајсије саборно изабран за патријарха пећког 1614. године. 
Пајсијевим избором за патријарха почиње период његовог веома активног рада. По записима који су сачувани можемо делимично сагледати његове активности. Он се у записима помиње веома често, више него и један патријарх пре њега. Записи углавном бележе његов пут, саопштавајући истовремено датум и годину, као и место у коме се налази.путовао је веома много у току своје патријарашке службе. Нарочиту пажњу је поклањао периферним епархијама, јер је знао да се оне налазе у сталној опасности. Његове канонске посете почеле су, према записима, 1620. године. Те године је посетио запустелу Жичу и одатле однео у Пећку патријаршију тетраеванђеље да се сачува док се Жича не обнови. Вероватно је после ове патријархове посете почела обнова манастира Жиче. Iз записа који су остали сачувани знамо да је 1623. године посетио манастир Убожац, а 1626. године «Богохраними град Бечкерек», у коме је резидирао бечкеречки митрополит. У Срему је патријарх био неколико пута. Први пут је био 1627. године, а две године касније посетио је манастир Привину Главу и село Врдник. Iз манастира је узео књигу «Чатовник с образи», повезао је и вратио манастиру 1630. године. Патријарх је поново посетио Срем, заједно са београдским митрополитом Авесаломом, и 7. октобра 1632. године поклонили су се моштима светог Стефана Штиљановића у манастиру Шишатовцу. 
После посете Темишвару, 1629. године, патријарх Пајсије посетио је манастир Горњак и потписао се на једној књизи манастира Горњака 29. децембра 1629. године а 30. августа 1632. године посетио је манастир Војловицу одакле је узео посни триод. 
Будући да се патријарх Пајсије много интересовао за прилике у Војној граници, он је 1631. године дошао са митрополитом софијским Јефтимијем у Марчанску епархију, о чему је славонски заповедник, кнез Егенберг, извести Ратни савет у Грацу. 
У свом национално политичком раду патријарх Пајсије се угледао на патријарха Макарија Соколовића. С друге стране патријарх Пајсије је радио на учвршћивању сталних односа између Пећке патријаршије и Русије будући да је био велики русофил. 
Путујући често по својој патријаршији уверио се да прекосавски Срби нису могли несметано исповедати своју веру. Римска курија је ставила у задатак призренском бискупу Масреку да настави са покушајима да Србе преведе на унију и да дође у везу са патријархом Пајсијем. Приликом разговора архиђакона Леонардија са патријархом Пајсијем, патријарх и његова ужа околина били су спреми да у догматским питањима полемишу са ученим архиђаконом Леонардијем. Они су своје знање црпили, углавном, из Крмчије Светог Саве. 
за време дугогодишње управе патријарха Пајсија у тешким временима учињено је много на обнови храмова и живописа у њима. Одричући се ослободилачких акција патријарх Пајсије, разочаран обманама Запада, почео је, од друге деценије ХVII века, акцију у духу времена Макарија Соколовића. Она се састојала у напору за јачање цркве и у вези са тим у оживљавању уметничке делатности, која је била занемарена у немирним временима. Са друге стране, Пајсије се трудио да поправи поремећене односе са Турцима. У томе је потпуно успео и његова управа Пећком патријаршијом спада у период сређених црквених прилика, усклађених односа са турском влашћу, док је српска уметност доживела свој процват. 
Патријарх Пајсије је прекрио цркве Пећке патријаршије и манастира Грачанице, обновио живопис у Пећи и трпезарију. У току његовог патријарховања оновљено је много храмова и живописа у другим епархијама, јер су многи следили његов пример. 
Познат је и као последњи црквени биограф. Написао је Житије цара Уроша и Службу цара Уроша. Његова биографија цара Уроша V у којој се меша народно са историјским предањем, не поседује неку велику уметничку вредност., али изванредно илуструје дух времена. Патријарх Пајсије је канонизовао последњег Немањића на српском престолу, цара Уроша. 
Упокојио се 2. новембра 1647. године у Пећи.

патријарх српски 1592-1614

0д обнове Пећке патријаршије, 1557. Године, па до доласка на пећки трон патријарха Јована 1592. године, српски народ и црква у знатној мери су се средили и духовно преобразили, па су с више поверења у сопствене снаге могли очекивати нона невољна времена. 
У време доласка патријарха Јована на пећки трон српски народ је започео борбу ширих размера против турског ропства. Наследивши патријарха Филипа, 1592. године добија султанов берат и отпочиње рад на црквеном и политичком плану. 
О патријарху Јовану, личности изванредно динамичној и интересантној, зна се много мање него што би се претпостављало. По његовом презимену Кантул претпоставља се да је био влашког порекла, али се зна да је био сав у идејама српске средњовековне државе. 
Да су почетни кораци патријарха Јована били добри сведоче записи са више страна који за њега кажу:“тада престолом Пећким добро управљаше кир Јован“. 
И поред свих потешкоћа за време патријарха Јована сачувана је организација Пећке патријаршије, попуњаване су упражњене епархије избором и хиротонијом нових епископа и одржавани црквени сабори у Пећи. За његово време преписиване су богослужбене и друге књиге. Сви су изгледи да је преписивање подстицао сам патријарх, који је цркве поклањао Великој цркви у Пећи и манастиру Хиландару. Његовим трудом и бастојањем обновљен је храм у Пећи и живописани су храмови манастира Свете Тројице у Пљевљима и Хопову. 
Приликом његових канонских посета Римска курија му је преко својих представника чинила велике сметње, а нарочито у своме раду на унијаћењу православних Срба у Паштровићима. У случају успеха, унија би захватила и Црну Гору. 
За све време свога архипастирског рада патријарх Јован, напушта политику патријарха Макарија и постаје активан учесник у акцији западних држава за ослобођење балканских народа од Турака. Занет идеалом те борбе патријарх Јован је напустио политику наслона на Турке иако је Турска у то време била у великом замаху надирања према северу и према западу.
Папа Климент VIII покушао је да образује хришћански савез у који би ушли шпански краљ Филип III, аустријски надвојвода Фердинанд и савојски херцег Карло Емануило I. У исто време патријарх Јован је преко никшићког војводе Гордана спремао устанак у херцеговини, али од свих тих планова није било ништа. Наш народ је био вољан да се диже против Турака, али западњаци су желели да се што мање трошка и жртава дочепају нових територија и радне снаге за снажење папске моћи и Римокатоличке цркве. Будући да је цела ова акција пропала патријарх Јован се горко разочарао у запад. Интересантно је напоменути да је патријарх Јован једини наш патријарх који није имао везе са Русијом. 
За време патријарха Јована Српска православна црква је доживела један од најтежих својих удараца. Наиме, Синан-паша је наредио да се 1594. године на Врачару спале мошти Светог Саве, који се везује за устанак против Турака у Банату и Херцеговини. За све устанке Турци су осудили патријарха Јована и епископе Српске цркве па су позвали патријарха Јована у Цариград и ту га задавили 1614. године. Патријарх Јован остао је у сећању до данас као ревносни мученик и страдалник за Православље, борећи се против Турака, а и католичке насртљивости.

патријарх српски 1591-1592

Патријарх Филип је на трону Пећке патријаршије наследио патријарха Јеротеја 15. јула 1591. године. У време док је био патријарх стање за Српској цркву је било веома тешко. 
Патријарх Филип се помиње у једном запису на Метафрасту, који је преписао у манастиру Озрену у храму Светог оца Николаја јерођакон Тимотеј.

патријарх српски 1589-1590

патријарх Јеротеј Соколовић је на трону Српске цркве наследио патријарха Саватија Соколовића. Врло кратко време је провео као патријарх српски. 
О патријарху Јеротеју сем два записа нема скоро никаквих других података. У запису на минеју, који је оставио у Шишатовцу преписивач јеромонах Георгије, 1589. Године, каже се да је исти преписан у дане преосвећеног архиепископа, оца и учитеља Срба и Бугара и других многих крајева владике кир Јеротеја. 
Из записа у рукописном типику манастира Ораховице, који је преписан у време митрополита пожешког Василија и патријарха Јеротеја, види се да је патријарх доброуправљао домом Светог Саве, јер се за њега каже: тада је престолом пећким добро управљао патријарх кир Јеротеј. 
Патријарх Јеротеј се упокојио 17. Фебруара 1591. године.

патријарх српски 1586-1589

Патријарх Саватије Соколовић, који је на чело Пећке патријаршије дошао 1586. године, успио је да добије многе повластице за Цркву највише захваљујући великом угледу који је уживао међу Турцима. Тако је остала карактеристична притужба римокатоличког живља Порти на Саватија који им намеће порез и “јаше на коњу са великом пратњом у којом има и Турака”. Патријарха Саватија Соколовића се помиње када је у манастиру Ораховцу, тј. у Ремети, преписан Пентикостар где се каже: “Тада је престолом пећким светитељевао архиепископ кир Саватије”. Патријарх се упокојио 1589. године, а на патријаршијском трону наследио га је Јеротеј. Саватије је под изговором да обнавља стару, практично из темеља успио да подигне манастир Пиву. Заносио се мишљу да ослободи Србе од Турака. У манастиру Пиви, поред јужних врата, насликана је слабо очувана ктиторска композиција. Ту је Саватије Соколовић приказан као ктитор, односно како држи у руци пивску цркву и приноси је Богородици. Натпис је скоро потпуно избрисан, али се може закључити да се Саватије обраћа Богородици с молбом да прими његов скромни принос.

патријарх српски 1575-1586

Герасим Соколовић, рођак патријарха Макарија, пре избора за митрополита херцеговачког био је придворни монах у Пећи. Све најистакнутије личности из патријаршијске династије Соколовића, који су у првом реду тежили да организационо учврсте Српску цркву и да је економски оснаже, искористили су благонаклоност турских власти да Српску цркву обнове у сваком погледу и да је организују. 
Патријарха Антонија Соколовића наследио је његов рођак митрополит херцеговачки Герасим соколовић, који је енергично приступио реорганизацији Пећке патријаршије. Герасим је био први патријарх за кога се зна да се потписао као патријарх Срба и Бугара. 
Из сачуваних записа о њему знамо да је био велики љубитељ књиге. По његовом наређењу преписивани су минеји за велику цркву у Пећи и за манастир Грачаницу. Такође је наредио да се о његовом трошку препише Панегирик који је поклонио цркви митрополије новобрдске у манастиру Грачаници. За његово време је Георгије, митрополит сегединскога града бачке области, у манастиру преподобне матере Параскеве, под планином Цер, преписао свети и божанствени законик и приложио га поменутом манастиру у коме је примио и монасшки постриг. 
Није познато да ли се патријарх Герасим добровољно повукао са патријарашког трона и своје место уступио своме рођаку херцеговачком митрополиту Саватију Соколовићу. 
У време док је Герасим био патријарх српски у Пећкој патријаршији је било око сто монаха, а султан је годишње давао по две хиљаде дуката на име слободе вере. 
Последњи помен о патријарху Герасиму имамо у једном рукопису Пећке патријаршије из 1587. године.

патријарх српски 1571-1575

Патријарх Антоније био је братанац патријарха Макарија и близак сродник Мустафа-паше. Није познато да ли је постао митрополит херцеговачки одмах после митрополита Никанора. Као херцеговачки митрополит први пут се помиње 1570. Године иако је вероватно раније био на том положају. 
Бавио се резбарењем и сликањем. За пећке резбарене и сликане двери из 1570. .одине сматра се да су у целини његово дело, а приписују му се и двери у манастиру дечанима. Уметнички радови патријарха Антонија нам говоре да је уметничка вештина представљала и део образовања више црквене јерархије православне цркве. То на неки начин потврђују турски берати с краја ХVIII и почетка ХIХ века из манастира Дечана, у којима се каже да по старом обичају митрополити својеручно израђују печате за поједине манастире. 
Иако су припадали биконфесионалној породици, православни Соколовићи су остали национално свесни истичући припадност српском народу. То се најбоље да осетити у заплетеном лигатурном натпису на пећким дверима, где митрополит Антоније подвлачи да их је направио за помен свој и свих православних сродника његових, ограђујући се тако од рођака који су, пошав за везиром Мехмедом, примили ислам и одвојили се од свог матичног народа. 
Израда окованог крста од позлаћеног сребра с гравираним украсима и натписима трајала је од 1. септембра 1568. до 31. августа 1569. године и том приликом дата је информација да је крст, настојањем митрополита новобрдског Дионисија, окован за митрополита Антонија, а за украшавање велике српске цркве у Пећи. 
Познато је да је патријарх Макарије велику пажњу поклањао манастиру Бањи где се одиграо један од изузетно важних догађаја, предаја престола обновљене српске патријаршије, из руку остарелог патријарха Макарија, његовом синовцу, херцеговачком митрополиту Антонију Соколовићу на сабору српских архијереја, одржаном у пространој припрати цркве Светог Николе. За успомену на овај изузетан догађај, стари патријарх је дао да се припрате цркве Светог Николе ослика фрескама међу којима се налази и приказ поменутог догађаја. Са њим су, као ктитори, насликани и његови рођаци, тада већ преминули Дионисије Соколовић, митрополит новобрдски и нови патријарх Антоније Соколовић. Тумачећи разлоге због којих се овај догађај одиграо у манастиру Бањи а не у Пећи, што би било логичније, Падослав М. Грујић претпоставља да је то због тога што се стари патријарх, већ оболео, лечио у топлим бањским изворима. 
Патријарх Антоније је управљао до 1575. године, у току које је преминуо, јер се већ исте те годи помиње Герасим као нови патријарх српски.