рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. 

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. 

Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. 

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. 

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. 

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. 

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику. 

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. 

У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. 

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. 

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве.

патријарх српски 1958-1990; †1991

Патријарх Герман рођен је 7. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила и мајке Цвете. Отац мује био учитељ а касније је рукоположен у чин ђакона и презвитера. На крштењу је добио име Хранислав. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију започео је у Београду а завршио у Сремским Карловцима 1921. године. Једно време је био на студијама права у Паризу, а затим се уписао на Богословски факултет у Београду који је завршио 1942. године. 
У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. У исто време је предавао веронауку у чачанској гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927. године, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила, 1938. године, постављен је за референта Светог архијерејског синода. На овој дужности га је затекао избор за викарног епископа моравичког 12. јуна 1951. године. 
После смрти супруге, замонашио га је у манастиру Студеници епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман. У чин архимандрита произвео га је епископ бањалучки Василије. 
Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, патријарх српски Викентије уз учешће епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. 
Новоизабрани епископ Герман је у исто време, по одлуци Светог архијерејског сабора, примио и дужност главног секретара Светог архијерејског синода. Ову дужност је вршио све до избора за епископа жичког 1956. године. У исто време, уређивао је "Гласник", службени лист Српске православне цркве. 
На заседању Светог архијерејског сабора 1952. године епископ Герман изабран је за епископа будимског. До устоличења никада није дошло, јер за то никада није добијена сагласност мађарских грађанских власти. После смрти епископа жичког Николаја, 1956. године, епископ Герман, који је био администратор Жичке епархије, изабран је за епископа жичког. Као епископ администрирао је Епархијом будимљанско-полимском од 1955. до 1956. године и Епархијом рашко-призренском од 1956 до 1957. године. 
На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958. 
Архипастирство патријарха Германа пада у врло тешко време за српски народ и Српску православну цркву, која је у то време бија страшно прогоњена. Све што је постигнуто у овом времену учињено је са великим напором и огромним сметњама. И поред тога, издавачка делатност је добила нови замах, а грађевинска делатност је зависила од разних фактора који према Цркви нис били расположени. Па, ипак, подигнуте су зграде Богословског факултета у Београду и Богословије у манастиру Крки. Једна од највећих заслуга патријарха Германа је та што је успео изборити се за наставак изградње Храма Светог Саве у Београду, после вишедедеценијске борбе градња је одобрена 1984. Забележено је да је патријарх Герман 88 пута подносио молбе и водио разговоре са разним инстанцама власти, док се није изборио за наставак градње, после 26 година његове службе. Изградња храма је поново почела када је 12. маја 1985. одслужена архијерејска литургија и постављена повеља. 
За време тридесетдвогодишње управе Српском црквомпатријарха Германа, основане су нове епархије: источноамеричка и канадска, средњезападноамеричка и западноамеричка 1963. године, западноевропска и аустралијска 1969. године, аустралијска 1973. године, врањска 1975. године, канадска 1983. године, и бихаћко-петровачка 1990. године. 
У овом периоду дошло је до два раскола у Српској цркви. Епархије скопска, злетовско-струмичка и охридско-битољска, уз велику подршку државних власти, издвојиле су се из састава Српске православне цркве насилним путем у «самосталну» такозвану Македонску православну цркву, коју не признаје ни једна православна црква у свету. 
Приликом оснивања нових епархија у САД и Канади, 1963. године, епископ америчко-канадски Дионисије није признао одлуке Светог архијерејског сабора, отишао је у раскол и затражио заштиту грађанских судова. Врховни суд САД донео је пресуду у корист Српске православне цркве. 
Патријарх Герман се веома трудио на отварању богословија и у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа. Број богословија повећан је настојањем надлежних епископа и патријарха Германа отварањем богословија у манастиру Крки и сремским Карловцима, а монашка школа, отворена прво у манастиру Преображењу, а потом у манастиру Острогу, није имала среће да заживи. Патријарх Герман је посебну љубав имао према манастирима које је и материјално помагао. 
Био је 32 године патријарх Српске православне цркве од 1958. до 1990. Када је 1989. године сломио кук био је то почетак болести која је трајала до краја његовог живота. Према мишљењу лекара није више био у стању да обавља сложене црквене дужности и архијереји су донели одлуку да бирају новог патријарха, крајем 1990. године. Патријарх Герман се упокојио 27. аугуста 1991. и сахрањен је у цркви Светог Марка у Београду.

патријарх српски 1950-1958

Патријарх Викентије, у свету Витомир Проданов, рођен је 10/23. августа 1890. године у Бачком Петровом Селу од оца Ђорђа и мајке Јелене. Основну школу завршио је у свом родном месту, а Српску православну велику гимназију у Новом Саду са вишим течајним испитом 1909. године. После гимназије уписао се у Српску православну богословију у Сремским Карловцима коју је завршио 1913. године. Извесно време био је учитељ у свом родном месту. Епископ темишварски Георгије Летић поставио га је 1. јуна 1917. године за подбележника Темишварске епархије а потом прима монашки чин 5. августа исте године у манастиру Бездину из руку архимандрита Исака Дошена, настојатеља манастира. У чин ђакона рукоположио гаје 12. септембра исте године у темишварској саборној цркви епископ темишварски Георгије. Када је Темишвар припао Румунији, 1919. године, јерођакон Викентије је прешао у Југославију и примљен је за подбележника Бачке епархије 1. октобра, где је остао до 1. Фебруара 1921. Године. Те године је произведен у чин протођакона. Од 1. фебруара 1921. до 1. октобра 1932. године био је на дужности тајника Управног одбора манастира Карловачке митрополије. За архиђакона је произведен 1923. године. 
Будући да се увек интересовао за науку, уписао се на Филозофски факултет Београдског универзитета и 1929. године дипломирао на групи: историја Срба, општа историја и историја Византије. 
Осамнаестог новембра 1929. године рукоположен је у чин презвитера, а 20. новембра произведен у чин архимандрита. 
На основу конкурса изабран је 1932. године за главног секретара Светог архијерејског синода. На овом положају затекао га је и избор за викарног епископа марчанског 21. јуна 1936. године. Хиротонију над архимандритом викентијем извршио је патријарх српски Варнава уз саслужење епископа: бачког Иринеја, рашко-призренског Серафима, сремског Саве, моравичког Платона у Саборној цркви у Београду. Епископ Викентије као викарни епископ је остао на дужности главног секретара Синода, све до избора за епископа злетовско-струмичког 1939. године. После одласка епископа Платона у Бања Луку, 1940. године, епископ је администрирао охридско-битољском епархијом. Из Штипа је истеран 1941. године од стране Бугара, а југословенски комунисти после Другог светског рата нису дозволили да се врати у своју епархију, јер су створили тзв. "Македонску православну цркву" коју, као вештачку комунистичку творевину, до данас нико у православном свету није признао. 
По изричитој жељи епископа жичког Николаја Велимировића, епископ Викентије га је замењивао у Жичкој епархији од 1941. до 1947. године. Када је васпостављена самостална Епархија сремска, управљао је њоме у својству администратора од 1947. до 1951. године 
Изабран је за патријарха српског 1. јула 1950. године. Као патријарх српски успоставио је везе са осталим сестринским православним црквама, које су услед ратних неприлика биле доста ослабиле. Решио је питање социјалног и пензионог осигурања свештенства, јер је црквени пензиони фонд после рата одлукама државних власти ликвидиран, а право на социјално и пензионо осигурањ имали су само цивили. 
Поред свих својих црквених послова, патријарх Викентије се од младости бавио науком и био врло активан у Историјском друштву Војводине, које је пре рата издавало Гласник историјског друштва. Једно време је као архиђакон био и уредник овог угледног часописа, који је око себе окупљао наше најбоље предратне историчаре. 
Патријарх Викентије умро је под врло загонетним околностима, убрзо после редовног заседања Светог архијерејског сабора, на коме није призната тзв. "Македонска православна црква". У сваком случају, његова смрт није била природна. Умро је 5. јула 1958. године и сахрањен у гробници митрополита Михаила у београдској Саборној цркви.

патријарх српски 1938-1950

Патријарх српски Др Гаврило је рођен 17. маја 1881. године у Врујцима, у Доњој Морачи, код историјског манастира Мораче. На крштењу је добио име Ђорђе. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, којим је тада управљао његов стриц архимандрит Михаило Дожић Меденица. После завршене основне школе отишао је у Београд да настави школовање. Нешто касније је прешао у Ниш код пријатеља свога стрица епископа нишког Никанора Ружичића, кога је замолио да га прими у један од манастира у нишкој епархији. Епископ Никанор га је примио и послао за искушеника манастира Липовца код Алексинца, да би га доцније превео у манастир Сићево, у Сићевачкој клисури. Кад је завршио искушеништво, Ђорђе је замонашен 26. фебруара, а у чин јерођакона је рукоположен 27. фебруара 1900. године. Недјељу дана касније рукоположен је за јеромонаха и у том својству је вршио парохијску службу. 
Наш познати научник Стева Димитријевић, као ректор Богословско - учитељске школе у Призрену, заинтересовао се за јеромонаха Гаврила и помогао му је да буде премештен за сабрата манастира Високих Дечана и да буде примљен за редовног ученика богословско - учитељске школе у Призрену. После завршетка ове школе постављен је за учитеља у Дечанима. На тој дужности се показао као врло активан просветни и национални радник. Из манастира Високи Дечани прешао је у манастир Јошаницу код Јагодине. 
Просветно оделење Србије за неослобођене крајеве упутило га је у Цариград на рад у тамошњој Српској основној школи, а ради усавршавања грчког језика. Године 1905. уписује се, као државни питомац Србије, на Богословски факултет Атинског универзитета, на коме је 1909. године дипломирао, а нешто касније и докторирао. 
Као високошколован монах постављен је за секретара српског манастира Хиландара у Светој Гори, гдје је уживао високо поштовање, како од српских монаха тако и у Протату Свете Горе. Са тога места, већ као архимандрит, одлази за српског представника у Цариградској Патријаршији, а уједно и за управитеља Српске школе у Цариграду. На тој дужности га је 1. децембра 1911. године затекао избор за митрополита рашко-призренског. Свечана хиротонија извршена је 4. децембра 1911. године. Митрополит Гаврило је по завршетку Балканског рата, у коме се показао као велики родољуб и подвижник, преименован за митрополита и архиепископа пећког. Тада је, као зрео и искусан човек и духовник, у ослобођеним крајевима започео са уређивањем свога духовнога подручја. Нарочиту пажњу је посвећивао стварању јединства нације и уређењу црквено-верског живота. 
Први светски рат је омео његов одговоран архипастирски рад. Када је 1915. године почело одступање преко Црне Горе и Албаније, митрополит Гаврило је остао да дели судбину са својим народом. Но, непријатељ га није оставио на миру већ га је интернирао у Цеглед, у Мађарској, где је од страдања и малтретирања оболео, те је као болесник враћен 1918. године у Улцињ. У Улцињу је остао све до ослобођења, али је непрестано био под јаком аустријском стражом. 
После ослобођења, митрополит Гаврило је ушао са два мандата у Велику народну скупштину, која је одржана у Подгорици. Скупштина је 18. новембра 1918. године донела одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије. Скупштина је изабрала 18 посланика, који су на челу са митрополитом Гаврилом Дожићем у Београд однели одлуке и скупштинску адресу. 
После смрти митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 17. новембра 192o. године митрополита Гаврила изабрао за митрополита Црногорско-приморске митрополије. На том положају је остао до избора за патријарха српског. 
После Конкордатске борбе и трагичне смрти патријарха Варнаве, митрополит Гаврило Дожић је 8. фебруара 1938. године изабран за патријарха Српске православне цркве. 
Патријарх српски Гаврило је, чврсто стојећи на бранику вере и нације, дочекао судбоносни 27. март 1941. године, када се са свим отачаственим Архијерејима Српске цркве енергично супротставио пакту са силама Осовине. Он је пред само потписивање тога пакта писмено саветовао југословенској влади да не потписује такав докуменат, јер то би, према његовим речима; "уништило животну силу и морал нашег народа, погодило би његове родољубиве осећаје и дубоко увредило његов понос, његове родољубиве осећаје и његове традиције и идеале". Пакт је потписан, и поред патријархових очинских савета да се не потписује, али народ је тај срамни пакт тријумфално срушио. Тога дана патријарх српски Гаврило одржао је, у своје име и у име Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, историјски говор преко Радио Београда, у коме се, по примеру Светог Косовског Мученика Кнеза Лазара, приволео "царству небескоме" и остао веран завету, моралу и традицијама своје Цркве и свога народа. 
После 27. марта дошао је и 6. април 1941. године када је Адолф Хитлер без објаве рата напао Краљевину Југославију. Услед муњевитог напада са свих страна, издаје и расула у војсци и администрацији, наступило је опште бежање и повлачење. 
O путешествију патријарха Гаврила и његове пратње сведоче нам и наводи из "Извештаја Светог Архијерејског синода Светом архијерејском сабору о раду од 1941. до 1947. године". Остало је записано следеће: 
"Дана 6. априла 1941. године по новом календару отпочео је рат. Изјутра тога дана око 7 сати уследили су први нападаји непријатеља из ваздуха на Београд. Прве разорне бомбе пале су у непосредној близини десног блока Патријаршијског двора и то две бомбе су пале у порту Саборне цркве, а трећа је ударила поред десног угла старе куће Ивана Павловића. То је био први талас ваздушног нападаја за којим су уследили даљи редом и трајали са прекидима цео први дан. Дејство разорних бомби било је тешко и неподношљиво. Зграда Патријаршије сем својих доњих ходника у које су се склонили Његова Светост Господин Патријарх, Преосвећени Епископ нишки Господин Јован и Преосвећени Викарни Епископи Арсеније и Валеријан као и сва остала братија и особље, које у згради станује, није имала никаквог нарочито спремљеног склоништа. 
Када су око 11 сати пре подне нападаји попустили Његова Светост Господин Патријарх заједно са Преосвећеним Епископом нишким Господином Јованом склонио се у манастир Раковицу. Већ следеће ноћи између 6. и 7. априла Његова Светост отпутовала је из манастира Раковице у манастир Жичу јер је превладало мишљење да Његова Светост треба да следи Краљевску Владу а одавде у манастир Острог где су га немачке војне власти дана 25. априла 1941. године у 6 сати изјутра затекле и лишиле слободе" ("Извештај Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору о раду од 1941. до 1947. године", стр. 34). 
Немачки нацифашисти су га преко Сарајева довели до Београда. На путу од манастира Острога до Београда патријарх је мучен, кињен, малтретиран, изгладњиван и понижаван. У Београд је доведен 1. маја и смештен је у затвор бившег Окружног суда за град Београд у Александровој улици број 5, у ћелији број 12, где је остао све до 5. маја 1941. године. Немци су га после извесног времена превели у манастир Раковицу, а затим у манастир Војловицу, где је, заједно са владиком жичким Николајем, држан под врло јаком стражом. 
Гестапо је више пута покушавао да патријарха Гаврила приволи да из затвора упути извесна црквено - административна упутства, надајући се да ће та упутства бити у корист окупатора, али је он то одбио, са образложењем да је ван слободе и да не може ништа службено да одлучује. Патријарх је одбио све понуде о сарадњи са окупатором. 
Половином септембра 1944. године пребачен је у злогласни концентрациони логор у Дахау. Заједно са њим депортован је и владика Николај. Водили су их из логора у логор и два месеца су их држали затворене у подруму једног бечког хотела за време најжешћег савезничког бомбардовања Беча. Слободу је дочекао 8. маја 1945. године у месту Кицбил, у Тиролу, после пуне четири године тешких искушења, мука и патњи. 
Патријарх Гаврило није могао да се одмах после ослобођења врати у отаџбину, која је после крварења под немачким окупатором почела да крвари под окупацијом српских и југословенских комуниста. Тек 14. новембра 1946. године патријарх Гаврило се вратио у земљу. 
Изван отаџбине, због владавине српских комуниста, остали су Епископ жички Др Николај Велимировић и Епископ далматински Др Иринеј Ђорђевић. Патријарх Гаврило се одмах по повратку у отаџбину срео са многим проблемима које су проузроковали комунисти, са десеткованим свештенством, са систематским прогоном вере и верујућег народа, са стотинама потресних извештаја о прогону свештенства од стране милитантних комунистичких безбожника. Патријарх је у домену својих могућности чинио што је могао да ублажи веома тежак положај Светосавске Цркве под режимом Јосипа Броза. Његова потресна писма Брозу данас сведоче о њему и његовом времену. 
Патријарх српски Др Гаврило Дожић упокојио се 7. маја 1950. године у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви.

патријарх српски 1930-1937

Патријарх Варнава Росић рођен је 29. августа 1880. године у Пљевљима од оца Ђорђа и мајке Крсмане. На крштењу је добио име Петар. Основну школу завршио је у Пљевљима 1892. године а Призренску богословију 1899. године. Исте године постао је питомац Светог синода Руске православне цркве и наставио богословске студије у Петроградској духовној академији, где је 1905. године стекао степен кандидата богословља. 
Замонашио га је ректор Петроградске духовне академије епископ Сергије 30. априла 1905. године и дао му име Варнава. Исте године 6. маја рукоположио га је епископ Сергије у чин ђакона, а 6. јуна у чин презвитера. 
У другој половини 1905. Године дошао је јеромонах Варнава у Цариград и ту је био свештеник при Српском посланству. С обзиром да су Цариграду живели Срби из разних крајева, јеромонах Варнава се трудио да их национално уједини. За време свога боравка у Цариграду био је сарадник Цариградског гласника јединих новина на српском језику у турском царству, управљао Српском школом и тесно сарађивао са Цариградском патријаршијом. 
Свети синод Цариградске патријаршије изабрао је јеромонаха Варнаву 18. марта 1910. модине за епископа Дебарско-велешке епархије са титулом главинички. Хиротонију новог епископа извршили су 10. априла 1910. модине митрополити: дидимотички Филарет, созоагатопољски Доротеј, еласонски Поликарп, приконијски Софроније и сарандаеклисијски Антим у патријаршијском храму Светог великомученика Георгија. 
Младог епископа очекивао је сложен и напоран рад на уређењу епархије у административном погледу и одбрани српства и православља. После победоносних ратова, 1913. године, епископ Варнава уређује целу Српску цркву у Јужној Србији и у свим епархијама организује црквене судове. За време Првог светског рата повлачи се са српском војском преко албаније на Крф, а одатле одлази, по жељи српске владе, у Русију у дипломатску мисију. После ослобођења, 1918. године, постаје администратор свих епархија у Јужној Србији у којима је извршио потпуну реорганизацију читавог црквеног живота. После васпостављања Српске патријаршије, епископ Варнава изабран је 17. новембра 1920. године за митрополита скопског. 
После смрти патријарха Димитрија за другог патријарха обновљене Патријаршије изабран је 12. априла 1930. године митрополит скопски Варнава Росић. За време његовог патријарховања Српска црква је доживела своју обнову. Стварно уједињење наше цркве, раније исецкане у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја великим је делом извршено у доба патријарховања патријарха Варнаве. Донет је, пре свега, Устав Српске православне цркве са Спроводбеним наредбама и преко четрдесет правила, правилника, уредаба, начелних одлука и упутстава, које је ново црквено уређење нужно очекивало. 
Заузимањем патријарха Варнаве грађевинска делатност је у целој Архиепископији београдско-карловачкој добила нови замах. Подигнути су многобројни парохијски храмови и започело зидање Храма Светог Саве на Врачару, крај којег је требала да се подигне зграда Српске патријаршије. Данашња зграда патријаршије, која је била намењена за управну зграду Архиепископије београдске, подигнута је залагањем и трудом патријарха Варнаве. 
Због маловремености живота патријарх Варнава није успео да оствари своје планове у вези са отварањем Црквене музичке академије и покретањем дневних новина Српске патријаршије. 
Патријарх Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, не зато што је начелно био против конкордата, него зато што је сматрао да тај споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији. 
Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937. године, у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у малом храму Светога Саве на Врачару. Ни до данас није потврђено, ни оповргнуто мишљење да је отрован управо због свог непомирљивог става око конкордата.

митрополит од 1905-1920; патријарх 1920-1930

Патријарх Димитрије рођен је у Пожаревцу 1846. године од родитеља Стојана и Милосаве Павловић. Основну школу је учио у Пожаревцу, Великом Селу и Београду. После завршених пет разреда гимназије уписао је Богословију у Београду и завршио је 1868. године. 
После завршене богословије био је учитељ у селу Ратковићу и Брзану у Шумадији, а 1870. године рукоположен је у чин Ђакона и презвитера и постављен за капелана у Лапову. Када му је умрла супруга, 1873. године, уписао се у Велику Школу у Београду на филолошки смер, и када је завршио студије постављен је, 1878. године, за професора Београдске богословије. Из Беградске богословије, за време митрополита Србије Теодосија Мраовића, изабран је 8. новембра 1884. године за епископа нишког. 
По повратку митрополита Михаила у земљу, епископ Димитрије је одступио са свога положаја заједно са целом јерархијом митрополита Теодосија и настанио се у Француској. У Монпељеу епископ Димитрије је три године слушао књижевност и философију, а две године је студирао на пољопривредној академији. 
После смрти митрополита Михаила, 1898. године, постао је прво државни саветник, а крајм године епископ шабачки. Након смрти митрополита Краљевине Србије Инокентија Павловића, изборни сабор је 19. августа 1905. године за новог митрополита изабрао епископа Димитрија. 
У току Првог светског рата, митрополит Димитрије се и против воље српске владе, која је желела да он остане са народом у Србији, повукао преко Албаније на Крф. Пошто су остали епархијски архијереји одведени у заробљеништво, у Србији за време рата није било ни једног владике. 
Када је дошло до успостављања редовног стања у Српској цркви, митрополит Димитрије је изабран за патријарха српског и устоличен 31. октобра 1920. године у Саборној цркви у Београду. 
За време патријарха Димитрија обновљена је стара браничевска епархија 1921. године и основане нове три епархије: чешко-моравска 1921. године, америчко-канадска 1921. године и бихаћка 1925. године и изабрано је шеснаест нових епископа. 
По жељи патријарха Димитрија подигнута је у манастиру Раковици зграда за будућу штампарију Српске православне цркве око које се највише трудио архимандрит Платон, потоњи епископ и свештеномученик бањалучки. Међутим, како су биле разне није никада дошло до отварања ове штампарије, јер је у манастиру била смештена Монашка школа. 
Пуних десет година од 1920-1930. године припреман је јединствен Устав за целу Српску православну цркву, који је проглашен после смрти патријарха Димитрија. 
Патријарх Димитрије је радио и на књижевном пољу. Његово издање Хиландарског типика Светог Саве и данас се у науци сматра најбољим. Канонизовао је деспота Стефана Лазаревића, али Свети архијерејски сабор није признао ову канонизацију пошто је то учинио без знања сабора, и написао му службу. 
Својим завештањима омогућио је подизање храма Светог Димитрија у селу Ратковићу и храма Покрова Пресвете Богородице у Београду, а такође и покретање часописа «Богословље», органа Богословског факултета у Београду. У Београду је основао фонд за изнемогле свештенике и њихову сирочад. 
Упокојио се 6. априла 1930. године у Београду, и по својој жељи сахрањен у манастиру Раковици.

патријарх српски 1765-1766

Патријарх Калиник II је дошао на трон пећких патријараха још за време живота последњег Србина на овом трону, патријарха Василија Бркића Јовановића. Из једног записа сазнајемо да је патријарх Калиник дошао у Пећ 17. марта 1765. године. Већ 25. априла исте године јеромонах Никифор, пострижник манастира Дечана, приликом своје посете манастиру Светог Петра Коришког код Призрена, прокоментарисао је Калиников Долазак као разлог зашто је патријарх Василије протеран из Пећи. Са оценом ситуације настале Калиниковим доласком на пећки престо са јеромонахом Никифором слаже се и архимандрит нишки Григорије Дреховић Кастриотовић, који је приликом своје посете манастиру Светога Николе у Подврху код Бијелог Поља, 8. августа 1765. године, забележио да је пећки престо био у великој невољи. 
Патријарх Калиник II заједно са Грцима епископима тражио је да се, наводно због презадужености укине Пећка патријаршија. На предлог васељенског патријарха Самуила Ханцериса, султан Мустафа III уважио је ове молбе и укинуо Српску патријаршију због "презадужености" - бератом (законом) од 11. септембра 1766. године. Страшне су биле последице укидања Пећке патријаршије - Срби Горанци, Магленци и верници између Водена и Лерина прешли су у ислам. 
Колико је патријарх Калиник био непопуларан у народу види се и из једног недатованог записа у рукопису тумачења псалтира Цетињског манастира, који се завршава речима:»Патријарху же Калинику секирице по хрбату».

патријарх српски 1763-1765; †1772

Последњи Србин на пећком трону пре другог гашења Пећке патријаршије био је Василије Бркић Јовановић, син Јована учитеља из Сремских Карловаца. О његовом школовању познато је само да је учио «латинску» школу Емануила Козачинског. 
Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента врло рано га је прихватио, замонашио, примио у статус придворних монаха и произвео у чин протођакона. У то време, 1746. године, постао је ктитор познатог бакрореза Богојављења, рад Христофора Жефаровића, који се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. 
Средином 1749. године морао је напустити своје родно место, јер га је епископ бачки Висарион Павловић, администратор Карловачке митрополије, осумњичио да је неправилно руковао патријарашким приходима, и склонио се у један манастир у Србији. Крајем исте године налазимо га у Птују, а 1752. године у Топли код Херцег Новог. 
Митрополитом новобрдским и косовским постао је 1756. године и те године је посетио манастир Грачаницу. Декрет патријарха пећког Кирила II о избору Василија за митрополита дабро-босанског прочитан је у сарајевском храму Светих арханђела 21. маја 1759. године. Међутим, нови митрополит појавио се у Сарајеву тек 12. децембра 1760. године. Пећки патријарх је постао 1763. Године. 
Оклеветан од сродника збаченог патријарха Кирила II да је шпијун, патријарх Василије је свргнут са свога положаја и заточен на острву Кипру. Уз помоћ Француза се ослободио затвора и побегао у Далмацију, а потом у Јањево, одакле је преко јужног приморја доспео у Црну Гору 1767. године. У Црној Гори је боравио све до 24. октобра 1769. године. За све време свога боравка у Црној Гори никако није налазио заједнички језик са митрополитом Савом Петровићем. 
У Црној Гори патријарх Василије се упознао са руским грофом Јуријем Владимировичем Долгоруковим приликом његовог доласка у Црну Гору ради објашњења да је Шћепан Мали лажни цар и најбобичнији авантуриста. Са њим је патријарх Василије пошао у Трст, а потом у Ливорно руском адмиралу грофу Алексију Орлову. 
У жељи да најзад дође до неког мирног животног пристаништа у Русији, којој је чинио услуге, патријарх Василије је у мају 1771. године стигао у Беч. Овде се сусрео са својим познаницима са патријарашког двора у Карловцима, митрополитом Јованом Ђорђевићем и бачким епископом Мојсијем Путником. Обојици се обратио за помоћ. У међувремену је добио сагласност да се може настанити у Русији. Патријарх Василије није дуго живео у Русији. Умро је 10. Фебруара 1772. Године у Петрограду и сутрадан је сахрањен у Благовештенској цркви. 
Патријарх Василије се бавио и књижевним радом. За време свога боравка у Црној Гори написао је Службу и Синаксар Светог Василија Острошког. За потребе руског грофа Долгорукова, написао је "Опис турски области и у њима хришћанск народа, а нарочито народа српског".