8, ФЕБ 1997

Нови амерички сенатор за спољне послове и доскорашњи амбасадор у Уједињеним нацијама МАДЛЕН ОЛБРАЈТ одавно се наметнула као вођа антисрпских "јастребова" у Клинтоновој администрацији, иако је одрасла у Београду као кћерка чехословачког амбасадора и сасвим је добро била упућена у позадину трагичних догађаја у бившој Југославији. Новинар МОМИР ИЛИЋ је зато разговарао с њеним овдашњим пријатељима и школским друговима и питао их шта се то с њом у међувремену десило.

Мало је утицајних светских дипломата који су, од крвавог распада Југославије до сада, упутили толико оптужби и претњи на српску адресу као Мадлен К. Олбрајт, док је била амерички амбасадор, при Уједињеним нацијама. Готово сваки њен наступ, од говорнице Савета безбедности до конференција за штампу, у коме је југословенска криза са епицентром у Босни била у центру пажње био је прожет ратоборним захтевом за кажњавањем Срба.

Свој однос према Југославији госпођа Олбрајт је нескривено показивала и приватно и службено. Писмо упућено једном београдском породичном пријатељу није адресовала на " СР Југославија " , већ " Србија-Црна Гора " . Светска јавност је преко малих екрана могла да види да је прошлог септембра напустила заседање Генералне скупштине УН, када је за говорницу изашао тадашњи југословенски министар спољних послова, Владислав Јовановић. Уз то, још се у кулоарима зграде на Ист риверу препричава њен покушај минирања једне посете југословенског премиејра др Радоја Контића седишту Уједињених нација. Олбрајтова је својим колегама, сталним члановима Савета безбедности, упутила циркуларно писмо и ултимативно поручила да ће, уколико приме југословенског премијера, с њима прекинути сваки контакт. Исти извори кажу да је претећи наступ америчке амбасадорке произвео супротан ефекат. У инат Олбрајтовој, да би јој показали да она није њихов тутор и господар, француски и енглески амбасадори при УН срели су се с Контићем.

Огорчење српске јавности Мадлен Олбрајт је изазвала својим пословичним речником одмазде, стално износећи захтеве Савету безбедности за ваздушне ударе по босанским Србима, за укидање ембарга на увоз оружја Муслиманима, па чак и за бомбардовање Београда.

И док су Срби за њу обично говорили да је " змија ", а њене речи доживљавали као " отров " и " мржњу ", муслимански медији, а посебно хрватски тисак, доживљавају је као своју миљеницу.

Покушавајући да одговори на питање "тко је Мадлен Олбрајт, тај ријетки, но не изузетни феномен странца на високом политичком или дипломатском положају у влади САД " , новинар загребачког "Вечерњака" је написао: "Говори се: госпћја Олбрајт је Чехиња, Средњеуропејка, високо образована особа. Разумије нас. И што је најважније: " Мс. Олбрајт не воли Србе " . Заиста, у њезиним говорима и изјавама не налазимо ону код многих других политичара тако честу склоност моралном изједначавању. За њу у балканском котлу нису сви исти... " .

По узору на покојног америчког председника Џона Кенедија, који је 1961. године у тада подељеном Берлину одржао свој чувени говор и себе назвао Берлинцем, Олбрајтова је гласно, да је цео свет чује рекла: "Ја сам Сарајка". За крај је оставила речи које су нарочито пријале Изетбеговићевом уху: "... Толико сам срећна што сам данас овде, у овом веома посебном граду. Јер, треба да се покаже - да сви то виде - да субудућност Америке и ваша будућност нераздвојиве".

Трагање за амбасадоркином прошлосћу

Коју недељу пре говора америчке амбасадорке у Сарајеву, српска страна је почела да трага за њеним коренима. У првим информацијама, које су се показале углавном нетачне, тврдило се да је Олбрајтова рођена у Београду, а не у Прагу, да течно говори српски и да су јој "оца убили Титови комунисти".

И даље је остала загонетка у ком граду је госпођа Олбрајт одиста угледала свет. Поуздано се зна да је рођена 15. маја 1937, године, да је проходала у Београду и да је у њему после Другог светског рата проживела још неколико година. Њено девојачко име је Мадленка Ј. Корбел. Има сестру Катарину и брата Џона, који сада такође живе у Америци. Отац Јосеф је рођен у Прагу, а мајка Мандула у једној шехословачкој бањи. Обоје су били Јевреји.

О београдским данима Мадленке Корбел, односно госпође Олбрајт, најпоузданији сведок био је покојни Павле Јанковић, новинар предратне агенције " Авала ", београдске "Политике" и париског "Монда". Овај доајен српског новинарства био је велики интимум Мадлениног оца Јосефа Корбела, који је 1937. и 1938. године био аташеа за штампу чехословачке амбасаде у Београду, да би у првим годинама после Другог светског рата као амбасадор представљао своју земљу у главном граду Југославије.

У сећању господина Јанковића остало је мало података о девојчици Мадленки. Запамтио је као способну, вредну и амбициозну, врло озбиљну за своје године. По много чему је одскакала од својих вршњака.

Мадленка је била мала девојчица и ја на њу нисам обраћао нарочиту пазњу - причао ми је Павле Јанковић. - У то време жене су бринуле о деци, а да је жива моја супруга Ружа могла би да вам каже више о томе. Са Јосефом, или Јоском, како сам га звао, и његовом супругом Мандулом, живели смо као браћа и сестре. Били смо више него пријатељи. Кад смо један код другог ишли нисмо се претходно најављивали.

Јанковић је Корбела упознао још као аташеа за штампу чехословачке амбасаде у Београду. - Не знам тачно која је то година била, али знам да ме је са Јоском упознао тадашњи дописник "Аваса" (који је касније променио име у Франс прес) Густав Окутирије. Њих двојица су дошли код мене у "Авалу", а ја сам тада пратио спољну политику. Окутирије је био ожењен Чехињом. А ја сам се 1937. године оженио рођеном сестром његове жене.

Јошка и Мандула су били на мојој свадби. После сусрета у "Авали" свакодневно смо један другом телефонирали, виђали се, заједно излазили. "Авала" је тада имала највише информација и најбоље вести. Окутиријеа и Јоску је то интересовало. Наравно, и ја сам од њих добијао податке који су за новинара били важни.

Пре него што је Хитлер окупирао Чехословацку, брачни пар Корбел се са кћерком Мадленком обрео у својој земљи. Пошто је претила опасност да као Јевреји буду одведени у неки концентрациони логор, Корбелови су одлучили да напусте Праг. За помоћ су се обратили Јанковићевој породици и још неким београдским пријатељима: - Не знам више све детаље, али преко Мађарске смо за њихов долазак у Југославију активирали један канал. Из Београда су отишли на Запад, односно у Лондон. Колико ми је познато у Енглеској им се родила друга кћерка Катарина. Иначе, Јоска је био велики присталица Бенеса. Са Бенесом је био у Лондону и заједно су се после Другог светског рата вратили у Чехословачку.

Повратак у Београд

По доласку у своју земљу Корбелови су морали да се суоче са страшним сазнањем да су им Немци готово све рођаке побили, а домове порушили и опљачкали. Септембра 1945. године поново су спаковали кофере и кренули у Београд. Овога пута Јосеф Корбал се натраг у Југославију враћао као амбасадор.

О том времену Павле Јанковић ми је испричао: - Једног дана Јоска ме је позвао из Прага телефоном и рекао: "Долазим у Београд, у среду, у осам часова бићу на београдском аеродрому". Отишао сам да га сачекам. Били су присутни тадашњи чешки амбасадор, као и протокол насшег МИП-а. Кад је авион стао, на степеницама се прва појавила Јоскина супруга Мандула. Потпуно игноришуци званичнике прво је дошла до мене и моје супруге. Љубили смо се и плакали што се поново видимо.

Јоска је према Јанковићевом сећању, овде имао разгранате везе и добар увид о стању у нашој земљи. Био је наклоњен Србима, али није имао симпатија за Брозов режим.

Неколико пута амбасадор Корбел је брачни пар Јанковићводио у свој прашки дом. Са једног од тих путовања остао им је и несвакидашњи доживљај: - Моја супруга и ја смо с Јоском ишли колима у Чехословачку, преко Мађарске. Хтели смо да преноћимо у Будимпешти. Кола смо паркирали испред једног луксузног хотела. Сећам се да се звао "Јегер". Затражили смо собе. Рецепционар се обратио мени и рекао: "Ви и госпођа имате собу на првом спрату", па је показујући на Јоску, који је на себи имао не баш елегантно одело додао: "Шофер може да спава на мансарди".

У време Корбеловог амбасадоровања, видело се да ће у Чехословачкој пропасти опција коју су заговарали председник Бенес и његове присталице. Заузимањем тадашњег чехословачког министра спољних послова, Клементиса, Корбел је из Београда упућен на Кашмир, као члан Комисије УН која је арбитрирала у сукобу Индије и Пакистана. После тога није желео да се врати у своју земљу, па је са породицом отишао у Сједињене Државе. Тамо се пробио до високих положаја у просвети, између осталог, постао је и ректор Универзитета у Денверу. У Америци му се родио и син.

- После Јоскиног одласка на Касмир, односно у САД, у шеској амбасади у Београду су остале многе њихове вредне ствари. Између осталог биле су ту и слике холандских мајстора. Моја супруга, ја и Чехиња Либуска Стефанова, помогли смо да им се ове вредности пребаце у Америку. Због тога смо имали доста окапања, а то је тада било и врло опасно, прича Јанковић.

По доласку у Америку Корбел је почео да пише књигу под насловом "Титов комунизам". За то је сазнала и тадашња власт у Југославији, па је Владимир Дедијер добио специјални задатак да оде у Денвер и убеди Корбела да одустане од свог пројекта. Дедијеров пут био је, међутим, узалудан. Књига је под поменутим насловом из штампе, изасла 1951. године.

У годинама које су следиле, Јосеф Корбел је два пута долазио у Београд и боравио у кући Јанковића. На једно од тих путовања повео је и своју супругу Мандулу.

Интересантно је да су везу породица Корбел и Јанковић углавном одржавале супруге Руза и Мандула, једна другој пишуци на српском језику. Гомила писама и божићних и новогодишњих честитки дирљиво говори о великом, искреном и топлом пријатељству. У њима је сијасет података о члановима породице Корбел. Једно писмо Јанковиће обавештава о смрти Јоске Корбела.

А једног дана писма су престала да долазе из Америке.

Објашњење ће стиђи много година доцније, из пера госпође Мадлен Олбрајт. Пре него што се најзад огласила писмом, она је такође два пута боравила у Београду.

- Чини ми се да је први пут дошла у време београдске конференције неангажованих земаља, почетком шездесетих година - говорио ми је Јанковић. - Дошла је у пратњи свог мужа, који је био новинар и мислим један од власника "Њујорк тајмса" или "Вашингтон поста". Увече је зазвонио телефон. Подигао сам слушалицу и чуо женски глас који на француском каже: "Овде Мадленка Корбел". Мислећи да се јавља из Америке, питао сам: "Откуда ти"? Одговорила је: "У Београду сам. Зовем из хотела. Желим да вас видим и пренесем поздраве својих родитеља". Нашли смо се у граду, а она је са својим супругом дошла и у нашу кућу. Другом приликом, јавила ми се из Београда, када је Картер посетио Југославију. Међутим, није било времена да се видимо.

После много година потпуног затишја, Павле Јанковић је поново успоставио контакт са најстаријом кћерком својих пријатеља. Пошто јој је послао породичне фотографије, а она му је узвратила писмом, на којем је био поштански жиг од 5. марта 1994. године: "... Ово писмо почињем са извињењем. Прво, због тога што вам тако дуго нисам писала. Моја сестра Кети, брат Џон и ја смо били заиста узбуђени када смо добили породичне фотографије. Оне су изванредне... Као што знате ми нисмо имали прилику да понесемо много од породичних фотографија, тако да смо сви срећни што смо дошли у посед тако лепих успомена.

Ми смо сви добро. Ја имам три кћерке, близнакиње, које имају 32 године, обе удате, и једна од њих има сина. Моја трећа кћерка пуни 27 година. Кети живи у Вашингтону са мном и такође ради у влади. Џон има два сина, и исто тако живи у Вашингтону.

Мислим да знате како проводим време. Имам изузетан посао у коме у великој мери уживају. Једино ми је жао што моји родитељи нису ту да виде ослобађање вољене Чехословачке, али ми је драго што не присуствују распаду своје, исто тако вољене, Југославије. Сигурна сам да би они мислили на вас у оваквим временима. Обоје вас воли Мадлена".

Павле Јанковиђ је у одговору на писмо између осталог написао: "... Примио сам твоје писмо које ми показује да је фамилија Корбел постала многобројна породица. Свима шаљем моје искрене пријатељске поздраве. Често те виђам на телевизији и морам ти рећи да званичници овде нису баш задовољни твојим држањем према Србији. Налазе да ниси објективна и уместо да будеш на истом растојању и од једних и од других, ти се више држиш на муслиманској страни. Проблем Босне је најкомпликованији проблем Југославије. Чињеница је да многи западни руководиоци не располажу знањем које би им омогућило да се умешају у то питање. Стање је овде неиздрживо. Санкције, које велике силе примењују против Југославије нарочито су тешке и погађају углавном обичан свет..."

Од госпође Мадлен Олбрајт, америчке амбасадорке у УН више није стигло ни једно писмо на адресу Павла Јанковића.

Срећно детињство уз гувернанту

Фердинанд Лангус, пензионер из Београда, такође је један од сведока београдских дана породице амбасадора Чехословачке у Југославији Јозефа Корбела. Лангус је био лична послуга Корбелових и уз њих је остао све док 1948. године нису коначно напустили Југославију. Касније је с њима разменио неколико писама, а свог бившег послодавца, за кога је имао само речи хвале, последњи пут је видео пре нешто више од шетврт века, у Београду.

Лангус се са Корбелом слушајно још упознао тридесетих година, за време летовања на Хвару: - Радио сам као конобар у хотелу "Јадран" у Јелси на Хвару. У тај хотел на летовање је била дошла готово цела чехословачка амбасада, више од двадесет људи. Међу њима су били Јозеф и његова супруга Мандула. Јозеф је у то време био аташе за штампу. Ја сам послуживао "чехословачки сто". Били су изузетно задовољни мојом услугом. Једног дана господин Корбел ме је питао: "Фердинанде, ста цете радити преко зиме"? У то време келнерске плате су биле мале, бакшиши такође. Одговорио сам: "Покушаћу да нађем неки боље плаћени посао у Београду". Корбел је узвратио: "Дођите ви после сезоне, код нас у Београд. Бићете мој камердинер". Дао ми је и своју визит-карту, уз напомену да му се обавезно јавим. Овакву прилику нисам хтео да пропустим. Чим се завршила сезона на Хвару, спаковао сам кофер, сео у воз и дошао у Београд. Убрзо сам закуцао на врата чехословачке амбасаде. Господин Корбел ме је примио у свом кабинету. Попричали смо мало и он ми без околисања каже: "Фердинанде, донеси ствари, остаћес одмах код нас". Затим је обавестио и господина Вернера, тадашњег министра-посланика, уз коментар: "Имаћемо човека који све уме беспрекорно да ради". Као камердинер, требало је да бринем о гардероби господина Корбела, да чистим и пеглам одела, гланцам ципеле, да њега и супругу послужујем за доручком, ручком, и вечером, примам госте...

Фердинанд Лангус се сећа да је дом Корбелових био широм отворен за многе угледнике ондашњег Београда. Најчесћи гости били су им Владислав и Јара Рибникар, затим шеф протокола министарства спољних послова, многи новинари...

- Амбасадор Корбел је обично примао у свом кабинету, а госпођа Мандула у салону. После вечере обавезно бих за домаћине и госте сервирао коњак и црну кафу.

Лангусу је у памћењу остала и слика са пријема у чехословачкој амбасади за највише представнике духовне и световне власти Краљевине Југославије: - Не знам да ли је повод био предаја акредитива, или, пак, национални празник Чехословачке, али добро знам да су на пријем дошли краљица Марија, кнез Павле, кнегиња Олга и патријарх Варнава. Колико се сећам то је била последња посета српског патријарха неком страном посланству. За ту прилику служила се вечера, и ја сам у испомоћ позвао шест конобара. Радили су по мом плану и све је било беспрекорно.

Минхенски споразум, а потом и окупација Чехословачке, приморали су Корбелове да преко Југославије и Каира оду у Лондон. У Београд су се вратили после готово седам година, тачније половином септембра 1945. Овога пута Бенесов кабинет је наименовао Јозефа Корбела за амбасадора Чехословачке у Београду.

Непосредно по њиховом повратку у југословенску престоницу, Лангус је наставио свој ранији посао: - Дошли су са две кћерке, старијом Мадленком и млађом Катарином. Госпођа Корбел ми је причала да су им Немци за време Другог светског рата убили 28 блиских рођака.

Фердинанд Лангус се сећа и Титовог доласка у чехословачку амбасаду: - И за ту прилику хтео сам да ангажујем неколико конобара, али тадашње власти ми нису дозволиле да ја направим избор, него да прихватим оне које ми они пошаљу. Ујутру, на дан Титовог доласка, у амбасаду су дошли неки људи у униформама и претресли све просторије од подрума до крова. Затим су у једној веш-корпи донели храну и пиће за Тита.

По Лангусовом казивању, амбасадор Корбел је на свом радном столу држао урамљену фотографију свог пријатеља Јана Масарика, некадашњег министра спољних послова чехословачке и члана Готвалдовог кабинета: - Једног дана у амбасади су почели да се проносе гласови о трагичном крају господина Масарика. Неки су говорили да убијен, други да је изврсио самоубиство. Ови први су тврдили да су га после саслушања стражари бацили кроз прозор. Масарика сам и лично упознао када је у Београду боравио два-три дана као гост Корбелових. Вест о његовој смрти изгледала је заиста невероватно. Отишао сам у башту амбасаде, убрао цвеће и ставио га у вазу поред Масарикове фотографије. Негде сам нашао и црни флор и везао га преко рама његове слике. Господин Корбел је дошао на ручак и приметио црну траку и цвеће. Знао је да сам ја то урадио. "Фердинанде", рекао је "дајте ми руку" и повео ме на горњи спрат до своје гардеробе. Отворио је плакар и замолио: "Узмите једно одело за успомену на мог најбољег пријатеља". То одело од црног енглеског штофа чувам и дан- данас.

Убрзо после овог догађаја Корбелови су напустили Југославију и настанили се у Сједињеним Америчким Дрзавама.

О првим предратним годинама Мадленке Корбел, односно данашње госпође Мадлен Олбрајт, које је провела у Београду, на траци сећања господина Лангуса није остао ни један детаљ.

Бивши камердинер се Мадленке сећа из поратног времена: - Мадленка је тада била балавица. И она и њена млађа сестра су ме јако волеле. Трчале су за мном по амбасади и хтеле да учествују у много чему што сам ја радио. Тражиле су да брижу посуђе, улазиле у трпезарију и тражиле да са мном у кухињи носе тањире, часе и шоље. Казао сам им: "Не радите ништа, ја од вас једино тражим да по паркету не просипате мрвице од кифли и кекса". Послушале су ме и памтим их као лепе, љубазне и фино васпитане девојчице.

Мадленка и њена сестра, наставља Лангус, имале су своју собарицу и гувернанту. Обе су биле Чехиње. Девојчице су обедовале одвојено од родитеља, у друштву гувернанте. Разговарали смо на чешком. Колико се сећам, српски су слабо знале. Не сећам се да су овде ишле у неку школу. Али, сигурно је да су им часове држале једна или две учитељице.

Према званичној биографији, Мадлен К. Олбрајт је универзитетску диплому стекла 1959. године на Веслију. Магистрирала је на Колумбија универзитету 1968, а осам година касније на истом универзитету је одбранила и докторат. Радила је, између осталог, као професор међународних односа у дипломатској школи Џорџтаун универзитета, била је председник Центра за националну политику, члан тима у Националном савету безбедности, саветник сенатора Едмунда Маскија... Такође је остало забележено да је држала предавања у Центру за стратегијске и међународне студије у Вашингтону, као и Међународном центру "Вудро Вилсон" у Вашингтону.

Пре 12 година написала је књигу "Пољска, улога медија у политишким променама. За Клинтонову шитаву администрацију госпођа Олбрајт је написала уџбеник о проблемима са којима се суошавају земље Истошне Европе и бившег СССР-а.

Као стални представник САД у светској организацији, Мадлен Орбрајт је практично имала статус члана Клинтоновог кабинета, што је по некима, у принципу равно рангу државног секретара. Један светски дипломата је приметио да је Мадлен Олбрајт, својим приступом међународним проблемима била неупоредиво енергичнија и радикалнија од Ворена Кристофера. Такође се тврдило да је Олбрајтова имала директан приступ до Беле куће и да је наступала прилично самостално у односу на Стејт дипартмент.

Америчка и светска штампа зато су биле стално нагађања око личности која би наводно требало да замени Кристофера. Као последњи кандидат за место државног секретара помињала се Мадлен Олбрајт.

Она сама није се много освртала на овакве спекулације. Кад је за време њеног боравка у Бећу један од новинара питао: "Када ћете наследити Ворена Кристофера?" - што је изазвало општи смех на конференцији за штампу - америчка амбасадорка је сасвим прибрано одговорила: "Ја већ имам посао, у ствари, фантастичан посао".

Мемоари оца Мадленке Корбел Олбрајт: Све страсти другарица и другова

Цехословацки амбасадор у Београду, Јозеф Корбел, отац Мадлен Олбрајт, по напустању полозаја, објавио је књигу "Титов комунизам", у којој је изнео своја запазања о поратном зивоту у Београду, "новом племству" и "новом плебству": Била је то Југославија, у коју сам се вратио да преузмем своје нове дипломатске обавезе. Пре поласка за Београд, био сам примљен код председника републике, др Едварда Бенеса. "Дрзите оци отворене", рекао ми је. "Лицно, имам мало поверења у Тита. Он је комуниста који је успесно замаскирао националистицку пропаганду. Цесто се врацајте у Праг и без обзира кад додјете, јавите ми се. Веома сам заинтересован за Југославију, јер це она поново играти вазну улогу у европској политици. Немојте писати било ста поверљиве природе, јер це совјетска амбасада, одмах сутрадан имати вас рапорт, о коме це обавестити Министарство иностраних послова. Сада ваљда схватате засто инсистирам да ме усмено обавеставате".

Тим рецима, др Бенес ми је натоварио велику бригу.

После извесног времена, утврдјен је датум моје аудијенције код председника владе, Марсала Југославије, Јосипа Броза Тита. Довезао сам се до његове палате. У тој палати је пре рата зивео принц Павле. И данас након пет година остали су трагови његове љубави према сликарству. Француски импресионисти из најбурзоаскијег периода Француске, удахнули су својим сликама дах интимности у огромним собама, у којима је комунистицки водја зивео.

Марсалов помоцник сацекао ме је у холу. У следецој соби, добродослицу ми је позелео Марсалов цувени пас Тигар. Скоро сам пао на угланцаном поду, а Тигар није ни залајао. То сам схватио као доказ да сам на Тигра оставио добар утисак.

Марсал је био у својој уобицајеној униформи и носио је високе цизме. Био је много дебљи и низи, него сто би се то према фотографијама могло помислити. Било ми је потребно прилицно времена да га натерам на разговор који није круто усмерен.

Непосредно по мом доласку у Београд, позван сам и на пријем, на којем је домацин био Тито. Било је пет стотина гостију. Вецином у униформама. Даме су носиле хаљине умерене дузине и биле су ненасминкане. Деловале су сирово. Скоро сви гости били су партизани, поносни на своју ратницку прослост и исто толико презриви према изгледу и отмености, дела присутног зенског света.

Био сам у друству неких југословенских генерала, када је изененада поред мене просао мој стари пријатељ Влада Рибникар и његова зена, Цехиња. Био сам сокиран њеним изгледом. Некада елегантна зена, која је употребљавала доста сминке и носила најскупље хаљине, деловала је крајње запустено и исцрпљено. Лице јој је било сиво, коса масна, а усне бледе. Није могла избеци да ме види, али је и без и једне реци добродослице, експлодирала: "Висе ме не убрајај у Цехе. Постала сам Југословенка. Дух партизанства ме је потпуно обузео и потпуно сам заборавила своје цеско порекло".

Генерали су били згранути њеном нетактицном примедбом, а ја сам се осецао веома постидјеним.

Али, успесно сам јој одговорио: "Зао ми је сто то цујем, али ми у насој земљи имамо толико лепих зена, које бисмо радо представили насим југословенским пријатељима".

Убрзо сам напустио пријем. Поцео сам да схватам знацења разних примедаба које су ми упуцене, укљуцујуци и резервисан однос комунистицких кругова у Југославији, према јос увек демократској власти у Цехословацкој.

Тито је углавном сармантан домацин. Воли да се смеје, сто није уобицајено код марксиста. Зна да разговара и о другим стварима, осим оних које се односе на петогодисњи план. Последњи пут када је Тито био мој гост, десило се несто неоцекивано 28. октобра 1947. године на дан цехословацког националног празника. Тито обицно није походио за такве прилике пријеме и из његове канцеларије ми је рецено, да он неце моци да додје, јер це највероватније бити ван Београда. Пре поцетка пријема, сеф Титове послуге, улетео је изненада у насу кухињу са две корпе хране и пица. Моја зена је узбудјено улетела у моју канцеларију, саопставајуци ми новости додајуци да је конобара љутито питала, ста треба да знаци његов долазак. Одговорио јој је да је он послат у амбасаду и да не зна када це Марсал доци и да ли це уопсте доци. У медјувремену, зграда је била препуна детектива и официра.

Тито је досао тацно у пет сати и слузио га је искљуциво његов лицни конобар, сопственим сендвицима и вином. Моја зена је била огорцена, јер је зелела да гостима понуди, несто од националне цехословацке хране, коју је Титов конобар одбио да послузи... Тада је моја зена само Титу сервирала франкуртер. Толико су му се свиделе, да је тразио да буде јос једном послузен. Ниста му се није десило, али је његов конобар постао нас смртни непријатељ.

У Београду сам упознао и генерал-пуковника Коцу Поповица. Он је цлан Централног комитета и сеф генералног стаба. Низак је, али увек елегантан. Носи бркове. Веома занимљив цовек. Потице из богате српске породице и као студент интересовао га је надреализам у уметности и књизевности. Саврсено говори француски. Пре рата, прикљуцио се медјународној бригади у Спанији. Као партизан, командовао је разлицитим јединицама и на крају је унапредјен у цин генерала. После рата, постављен је на место сефа Генералстаба. Приликом мог првог званицног сусрета са генералом Поповицем, импресионирало ме је његово интересовање за књизевност и музику. Остао сам два сата и при повратку, размисљао сам како сам био храбар да са генералом разговарам о уметности. Одговарао је јасно: "Ако поцнете да говоримо о војним пословима, схватицете да се ја у њих уопсте не разумем".

Гледао ме је остро у оци: "Увек сте процењивали моја знања и квалитете. Дуго сте вец овде и дали сте ми могуцност да вас посматрам. Сада могу реци да висе немам поверења у вас. Дацу вам мозда јос две године опстанка, и ни дана висе" .Имам вас досије! Ја могу имати поверења једино у комунисту, а ви то оцито нисте. Такво објасњење, ме је потпуно задовољило.

Читања на претходној верзији сајта: 3893

Крштење је Света тајна којом човек постаје хришћанин и члан цркве. Само крштен човек има право на све остале тајне и обреде у цркви. Бројни су обичаји везани за ову Свету тајну, а ми ћемо овде изнети оно, што је верски потребно и исправно, и што је важно за цркву, почев од самог рођења детета По правилу цркве, требало би да свештеник чита молитву породиљи у први дан када роди дете, затим у осми дан после рођења, када се детету даје име, и када постаје оглашени, и затим у четрдесети дан, када се врши оцрковљење детета (уношење у цркву). Међутим, прилике и околности су у пракси задржале само два момента везана за ову Свету тајну, а то су: знамење и крштење.

Знамење

После неколико дана од порођаја, када мајка и дете изађу из породилишта, врши се знамење детета. Наиме, неко од млађих укућана, сродника или комшија, одлази код надлежног свештеника, са једном флашом за воду по знамење. Свештеник освети водицу, наспе у флашу, стави у њу један стручак босиљка, и даје детету име, које дете носи до крштења То име се зове "име на знамењу". Ово се врши у спомен, када су малог Христа, однели у осми дан у храм и када је добио име.

Водица у флаши се доноси кући, и по народном обичају та водица се додаје четрдесет дана у воду којом се купа дете, или све до крштења.

Крштење

Чим дете мало ојача, после недељу две, може се извршити крштење. Црква препоручује да се крштење обави што пре, јер уколико би се десио несрећан случај, да дете умре некрштено, над њим се не може извршити опело. Крштење се врши у храму или у манастирима и црквама где има крстионица, а може и у дому родитеља. Пошто се код нас уобичајило да се дете крштава у дому, навешћемо овде шта је све потребно спремити за крштење.

Шта је потребно за крштење

Најпре се кућа и просторија у којој дете треба да буде крштено, мора свечано опремити, јер је крштење велика и свечана Света тајна. Затим треба припремити чинију са водом, као за славу, босиљак, кадионицу, жар, тамјан и свећу.

Треба припремити и крсницу. Крсница је платно беле боје, величине од једног до једног и по метра, у које се дете увија после крштења. Од те крснице се потом детету сашије кошуљица, бенкица или јастучић за спавање. Обичај је у неким крајевима, да кад почне крштење, дете се завија у очеву белу кошуљу све док не буде крштено водом. Бела кошуља и крсница символизују невиност, чедност и безгрешност, јер је бела боја символ чистоће духовне и телесне. Вода којом ће се дете крстити може се мало подгрејати, нарочито у хладним данима, да се дете не би прехладило. После крштења, воде се просипа на место где се не гази, или се излије уз неки калем или у цвеће у кући. Косица коју свештеник постриже при крштењу, ставља се у восак, па се и она ставља на неки калем, или се чува у кући као успомена на овај велики догађај у животу детета Свећа која се пали на крштењу, такође се чува у кућа као драга успомена.

Мајка на крштењу

Уколико се дете крштава пре четрдесетог дана, од рођења, мајка не може да присуствује крштењу, јер се жена четрдесет дана после порођаја сматра нечистом. Иначе, ако се крштење обавља после четрдесет дана, препоручљиво је и пожељно да мајка присуствује крштењу јер је то велики дан и за њено дете и за њу.

Време крштења

Имајући у виду, да свечани догађај крштења прате обавезно и гозбе, дакле, припреме свечаног ручка, црква препоручује, да се крштења обављају у дане када се мрси, а у противном, ако се крштење обавља уз пост, обавезно треба спремати посну храну. Велики грех чине они родитељи, који за тако важан и велики дан и догађај свога детета, уз пост припремају мрсну храну, и тако врше јавну саблазан и навлаче проклетство на себе и своје недужно дете. Иначе, крштење се може извршити у сваки дан, и у свако доба дана и ноћи. Добро је уколико се може крштење обавити празником, и то пре подне "док напредује дан", и када свештеник заврши свету литургију, и када се причести, и добро би било да се и родитељи тај дан причесте, уколико није у оних првих четрдесет дана, када мајка не сме у цркву.

Кум на крштењу

Поред свештеника који крштава, важан чинилац и важна личност на крштењу јесте кум. Кум даје име детету. Он је сведок крштења и духовни отац детета, које се крштава Зато кум мора бити православне вере, крштен, чистога и моралнога живота, мора бити пунолетан, дакле, телесно и духовно зрела особа, и да има физичку могућност да учествује у светој тајни крштења. Родитељи не могу бити кумови својој деци, а такође и монаси не могу кумовати на крштењу. Кум на крштењу се у име детета одриче сатане, и сједињује са Христом, чита, односно, исповеда символ православне вере у име кумчета Зато је његова дужност, да у даљем животу брине о верском васпитању свога кумчета. У нашем народу је због тога институција кумства на великој висини. Народ не каже узалуд: "Бог на небу кум на земљи".

Крштавање одраслих

Из познатих разлога, у последњих неколико деценија, остало је доста некрштених особа у нашем народу. Данас, срећом, многи се интересују за своју веру и цркву, и желе да се крсте. Шта је важно када је у питању крштење одраслих особа? Важно је најпре то, да особа која жели да се крсти, жели то искрено и по слободној вољи. Затим, треба да се упозна са основним истинама своје вере, и да на своме крштењу она чита символ вере, а не кум, као код деце. Такође, треба да се припреми за крштење, тако што ће постити бар седам дана, и после крштења примити причешће. Одрасли такође треба да имају кума. Црква је снисходећи према одраслима, применила праксу, да се одрасли могу крстити и обливањем воде, а тамо где има крстионоца и где се врши погружење, постоје свлачионице и специјалне беле хаљине у које се облаче одрасли.

Крштење у нужди

Ако се деси, да дете у случају болести, дође у животну опасност, врши се тзв. крштење у нужди. То крштење може да изврши свака крштена особа на следећи начин: Дете се полије, или покропи водом и говоре се речи: Крштава се слуга Божји (име) у име Оца Амин, и Сина Амин, и Светога Духа, Амин, сада и увек и кроз све векове, Амин. То је формула крштења, коју после свештеник, ако дете остане живо не изговара, а све остале молитве и радње врши по поретку.

Као што киша узрокује да семе расте, тако црквена богослужења јачају душу за чињење добрих дела.

(Св. Јефрем Сирин)

ПРЕДГОВОР

Живећи у времену поремећених вредности, све чешће се сусрећемо са једним апсолутним незнање одређеног (немалог) броја верника приликом посете светим богослужењима. Данас, када се полако враћа својој цркви, примећено је да не зна како се треба у појединим ситуацијама, на верским чинодејствимаи богослужењима понашати.

Имајући у виду надахнуте речи светог апостола Павла: “ Како ће поверовати у Онога за кога и не чуше? А како ће чути без проповедника? ” Православна Народна Хришћанска Заједница издаје ову књижицу, са циљем да она уђе у сваки православни дом и да буде путоказ онима “ који Бога траже ” и долазе у храм.

“ Постоје људи који граде цркве а не обраћају пажњу на своје душе.

Кад уђеш на врата Божије цркве, остави иза себе све што је светско и земаљско.”

(Свети Филарет Московски)

УВОД

На самоме почетку, да бисмо што лакше схватили и усвојили наше понашање и дужности, које од нас захтева храм и свето богослужење, потребно је истаћи шта је храм, а шта свето богослужење.

За разлику од Цркве, која је духовна заједница људи са Богом, повезаних и сједињених истом вером, истим светим тајнама, истим богослужењем и истом јерархијом, која је живи духовни организам или тело чија је глава Господ Исус Христос, душа и крвоток Дух Свети, а органи и ћелије тела хришћани - храм, или дом Божји је најсветије место на земљи у коме се окупљају верници, чланови Христове Цркве, на заједничку молитву, духовно се чисте и лече. Он је обитавалиште славе Божије и војске небеске, место где се велича и слави име Божије, врши најсветија жртва Христова - света тајна Евхаристије (Литургија) и где верници бивају учесници спасоносних дарова које им у име Господа Исуса Христа дају за то посвећена свештена лица.

Свето богослужење је, по речима светог Јована Кронштатског, “узајамно служење Бога људима и људи Богу...слатки разговор човека са Богом, слављење Бога и молба за своје потребе...” Храм и богослужење су неисцрпно врело благодати Божије. Врело из кога се наше душе хране, поје, чисте и снаже, исцељују, освећују и са творцем сједињују, зато и захтевају од нас специфично понашање.

КАКО ТРЕБА ДА СЕ ПОНАШАМО У СВЕТОМ ХРАМУ И НА СВЕТОМ БОГОСЛУЖЕЊУ

Улазећи у свети храм прекрстимо се побожно уз благи поклон и изговоримо речи: “ Ући ћу у Дом Твој, поклонићу се са страхом храму Твоме светоме...” и идући тако тихо и нечујно ка целивајућој икони, направимо три поклона крстећи се и изговарајући:“Боже, милостив буди према мени грешноме/грешној и помилуј ме ”, а затим се поклонимо присутнима десно и лево и станемо у одговарајућу страну храма (десно мушкарци, лево жене, а испред стоје деца).

Уласком у свети храм и заузимањем свога места, приберемо се, сконцентришемо и удубљујемо у смисао молитава и песама које се произносе, чувајући се од сваког разговора и расејаности и заборавимо све овоземаљске бриге и проблеме у настојању да из храма изађемо духовно бољи и чистији него што смо ушли у њега.

Док траје богослужење не шетајмо по цркви - храму, не прислужујмо свеће, не целивајмо иконе, не тискајмо се, већ пажљиво и побожно пратимо свето богослужење и настојмо да оно буде што лепше и свечаније.

За време читања светог Јеванђеља, у току малог и великог хода, на речи: “Главе своје Господу приклонимо ”, “Мир свима”, као и за време кађења, главе своје требамо приклонити.

Посебно треба да смо пажљиви и сконцентрисани на светој Литургији за време читања Јеванђеља, певања Херувимске песме, изношења свете Тајне, читања Символа вере - Исповедања вере, певања Достојно и праведно..., Молитве Госодње, освећења и претварања Светих Дарова, на речи: “Са страхом Божијим и вером приступите” итд.

Они који су се исповедили и припремили за свето Причешће, требају са дубоком вером, побожношћу и искреним кајањем да читају молитву пре причешћа “веујем Господе и исповедам ... ” и приступајући светим тајнама Тела и Крви Спаситељеве побожно да се поклоне, скрсте руке (десну преко леве) на грудима и кажу своје крштено име. Након примљеног причешћа целива се крај св. Путира - св. чаше, узме нафора и сачека крај свете Литургије.

Свету тајну Причешћа примају само они који су крштени и који су се постом, молитвом и покајањем очистили, пред свештеником исповедили и на тај начин се припремили за сједињење са Господом. А ко се недостојан причести, без ове припреме, тај, према упозорењу св. Апостола Павла, греши пред Богом и на суд себи прима свето Причешће (I Кор. 11,27-29).

На светом богослужењу треба молитвено учествовати, било певањем, читањем молитава или побожним праћењем, јер тако срца своја сједињујемо са Христом, осећамо Његово присуство и присуство Светог Духа и хранимо душе своје небеском храном.

Без оправданог разлога не треба излазити из храма док траје богослужење, нити прислуживати свеће, поготову у најсветијим деловима Литургије. Прислуживање свећа и целивање икона треба обавити или пре или после богослужења.

Водимо строго рачуна у каквом оделу, одећи долазимо у свети храм пред Господа. Пазимо да не навлачимо на себе грех својим непристојним понашањем и одевањем, жвакаћим гумама у устима, упадљивом шминком, држањем руку на леђима или у џеповима, упадљивим гледањем појединих верника, разговарањем, смехом и сл. Чујмо шта о светом храму и богослужењу каже преподобни старац Силуан: “Кад би људи видели у каквој слави служи свештеник они би попадали на земљу од овог виђења; а кад би свештеник видео себе у каквој небеској слави он стоји кад служи своју службу, он би постао велики подвижник, да не би ничим ожалостио благодат Светог Духа, који живи у њему”.

Ако на све ово не пазимо, какав је онда смисао нашег доласка у храм на свето богослужење? Непристојним понашањем и одевањем ми омаловажавамо дом Божији и службу Божију, дајемо лош пример другима, ометамо друге у молитви, а што је најтрагичније, навлачимо на себе казну Божију. Не заборавимо! С каквом је ревношћу наш Спаситељ извршио поверено Му дело, почевши од првог дана Његове јавне службе, па до последње Његове речи на крсту: “Сврши се”. Он исту ут ревност показује и према светости дома Божијег - храма на земљи, изгонећи из њега оне који су га скрнавили рекавши им: “Не правите од дома Оца мога дом трговачки” (Мат. 21,12). Исту ту ревност настављају и свети апостоли, па зато апостол Павле и захтева од нас ревност и угледање кад каже: “Угледајте се на Бога, као љубљена деца ” (Еф.5,1) и “Угледајте се на мене, као што се ја угледах на Христа” (I Кор. 4,16).

ХРАМ И БОГОСЛУЖЕЊЕ ЧОВЕКОВА НАСУШНА ПОТРЕБА

Најделикатнији и најсложенији је живот човека. Он, поред све сличности са осталим живим бићима, има нешто чиме се разликује и одликује од свих њих, а то је његова душа, религиозност и боголикост. Бог је створио човека “по својој слици и прилици, по свом обличју и подобију” (I Moj. 1,27).

Отуда човек, односно душа његова тежи своме извору, Творцу - Богу “својој слици и прилици”. Због тога, његова веза, контакт, саобраћање са Богом, није потреба слична другим потребама (треба да се испуни, оствари, али не мора), него је то неопходност. “Човек треба Бога, као што треба воду или кисеоник” (Алексис Карел). Сусрет, општење, контакт са Богом човек постиже кроз веру, Цркву и молитву, нарочито у светом храму на светим богослужењима. Свети храм са служитељима који у њему служе и верницима који са вером, побожношћу у њега долазе је: “разговор са Богом, песма Богу и служба Богу, јер је Господ рекао: “Где су двоје или троје сабрани у име моје онде сам и ја међу њима” (Mат. 18,20).

У светом храму ми водимо разговор , дијалог са Богом. Зато се и каже да је молитва побожан разговор наше душе са Богом. Кад се чита свето Јеванђеље, то Господ Исус Христос кроз њега говори нама, а кад читамо молитве, тада ми говоримо Господу и решавамо проблеме нашег живота. Служећи Творцу света, Промислитељу и највећем Дародавцу кроз молитве и црквене песме ми се духовно хранимо, преображавамо и Богу приближавамо. Само у светом храму, на светом богослужењу налази се утеха за своје опустошено биће, ту је сигурност и ту се чује глас Христов који благо говори: “Чедо моје, греси су ти опроштени...” Ту сазнајемо да се наш живот не завршава физичком смрћу, већ васкрсењем. Ту се чистимо, лечимо и духовно хранимо. у храму се задобија Нада која нас чини снажним, Вера која нас спасава и Љубав која нас чини добротворним и миротворним. Зато нас Црква и позива: “Сви заједно хитајте у један храм Божији, једноме Жртвенику, једноме Исусу Христу” (св. Игњатије Богоносац), који каже: “Све што иштете у молитви верујући, добићете” (Мат. 21,22).

Света Црква као брижна мати, којој на срцу лежи брига за вечним добром њене деце, подиже храмове, врши богослужења и позива своју децу да им уредно и ревносно присуствују, у Твом интересу, као што уредно хране тела своја, тако да уредно хране и душе своје. Из улоге и значаја који има храм и богослужење у нашем духовном узрасту и спасењу, (појачавају нас, просвећују, чисте, обнављају, лече, освећују, хране, јачају и сједињују са Богом) произилази наша насушна потреба да их са највећом љубављу, побожношћу и ревношћу посећујемо и према њима се односимо. Јер “само искуствено, благодатно упознаје се Црква кроз учешће у њеном животу”, каже велики православни богослов Сергиј Булгаков и препоручује: “Дођи и види”.

СИМВОЛИЧКЕ РАДЊЕ НА СВЕТОМ БОГОСЛУЖЕЊУ

Све свештене радње и све молитве у Православној цркви почињу и завршавају се знаком крста, који чине како присутни на богослужењу, тако и они који служе.

Крсним знаком изражавамо своју веру и призивамо помоћ Божију. А крстимо се овако:

Три прста десне руке - палац, кажипрст и средњи прст - саставе се врховима уједно и равно, док се мали и домали прст савију уз длан.

Са тако састављена три прста десне руке додирујемо чело посвећујући Богу свој ум (да бисмо свагда исповедали Господа) и говоримо: “У име Оца”.

Затим дотичемо груди, посвећујући Богу своје срце (да бисмо Господа љубили) рекавши: “И Сина ”.

Затим додирујемо прво десно па онда лево раме, посвећујући Богу своју снагу (да бисмо чинили што је добро) говорећи: “И Светога Духа”.

И прекрстивши се тако кажемо: “Амин” тј. нека тако буде!

Крстећи се овако ми изражавамо:

1. Веру у једног Бога у тројици - Оца, Сина и Светога Духа (састављена три прста десне руке), и

2. Поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа, који нас је спасао својим страдањем на крсту!

Благослов

Благослов је призивање благодати Божије ради освећења лица и предмета, или ради отклањања свега што смета спасу верних и напретку Цркве. Дејство благослова се, дакле, простире и на човека и на предмете и на силе око њега (видљиве и невидљиве).

Свештеник благосиља крстолико десном руком, при чему су прсти десне руке постављени тако да образују слова ICXC (почетна и крајња слова Спаситељевог имена (Исус Христос)).

Кажипрст се држи усправно - I, а средњи прст се мало савије - C. Палац се привије прсту до малог и с њим чини слово X, a мали прст се савије и чини слово C.

По томе свештеник подељујући народу благодат Божију, чини то благословом са именом Исуса Христа, а тим именом се ми освећујемо и оправдавамо (I Кор. 6,11). Када православни хришћани траже благослов од свештеника, траже да се благослове именом Господњим. На богослужењу молимо свештеника:“Именом Господњим благослови, оче!”. Када свештеник на богослужењу благосиља, већином пропраћа тај благослов и одређеном молитвом, нпр. приликом подељивања мира изговара речи: Мир теби, или Мир свима, или говори:“Благослов Господњи да дође на вас...” итд.

Када свештеник благосиља народ, тада верни треба да смерно приклоне главе, примајући тај благослов од служитеља олтара као из руке Господа. Поклоном верни изражавају своју благодарност самоме Богу на подељеној благодати и милости, јер је Он извор и давалац милости, благослова и свакога добра.

ПОЛОЖАЈ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ

Стајање

Од апостолских времена хришћани се моле стојећи (као што се види из Еванђеља по Марку гл. 11 стих 25) сматрајући седење у оваквим приликама за непристојно. Стајање је тако важан положај хришћана на молитви, да се у одређене дане искључује сваки други положај. Стајањем символизујемо Христов Васкрс, којим смо се ослободили од пада и греха. Отуда је и потекло правило да се редовнонедељом, као и у дане од Ускрса до Духова, не клечи већ верни у те дане треба да се моле стојећи.

“Ако није пристојно седети пред оним, кога треба поштовати и кога поштујемо, то је сасвим неблагодарно седети пред лицем Бога живога, пред којим стоји анђео што се моли - свештеник” - каже Тертулијан (око 160 - 220) ранохришћански писац и апологета.

Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за време извесних богослужења може седети. Кад се читају катизме, седални, пролози или синаксари Црква допушта свему народу да седи, да би они који се уморе у претходним деловима богослужења, могли пажљиво слушати оно, што се чита или поје и седалнима, катизмима итд., или што се говори у црквеној проповеди.

Клечање

је израз да је човек грешан и крив, па је према томе ово нарочити положај оних који моле опроштење казне због какве погрешке. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божије милосрђе. Отуда се хришћани моле клечећи нарочито у време кајања и поста, или кад моле какаву милост.

И сам Господ наш, Исус Христос, молио се клечећи (Лука 22, 41), клечаху и његови свети ученици и кад се мољаху за опроштење грехова (Дела ап. 7,60) и кад беху у жалости (Дела 21,5) или бризи (Дела 20,36) и кад преузимаху какав тежак посао (Дела 21,5). Тако чињаху и први хришћани. Према томе, постоји овај молитвени символ у хришћанском богослужењу одвајкада.

Поклон

Изражава осећање поштовања, оданости, покорности, захвалности и побожности пред Највишим.

Тако нпр.:

Сагињањем главе приликом читања Еванђеља, верни дају израз своје пажње.

Приликом преноса часних дарова са жртвеника на св. престо (о великом входу) приклањањем главе верни изражавају побожно и мислено учешће у ходу Исуса Христа на драговољно страдање.

“Учини ми, Боже,

чисто срце, и дух

прав понови у мени.”

(Псалам 51,10)

Скрштање руку на груди

Верни који се у цркви моле не подижу руке, као што то чине свештеници који служе, када читају одређене молитве. Верни се моле стојећи на своме месту, са рукама спуштеним, или прекрштеним на прсима.

Скрштање руку на груди, за време молитве, је стари обичај у Православној цркви (за разлику од латинског обичаја склапања руку).

Скрштање руку на груди при молитви, знак је унутрашњег уздизања срца Богу, мољења из свег срца, јер груди се сматрају као људска срца.

Покривање и откривање главе

Држећи се прописа св. апостола Павла (I Koр. 11, 4-15) хришћани, да би изразили своју побожност према Богу, моле се гологлави, а хришћанке покривене главе.

Скидање капе постало је општепримљеним знаком пажње, уважења и поштовања у друштвеном животу. Природно је да човек оне знакеи облике поштовања на које се навикао, преноси из обичног живота у религијски. Према томе, повредио би се природни осећај, кад би човек ступио пред светињу свевишњега Господа покривене главе.

Хришћанке покривене главе присуствују богослужењу. - Коса је наиме нарочито женски украс па лако постаје предметом сујете; да не би, дакле, дала повода чулности, жена је на богослужењу морала покрити своју главу велом.

Окретање лица према истоку

Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем к истоку - извору светлости. Исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Св. писму често назива исток (Лука 1,78), светлост (Јн. 8,12), сунце правде (Мал. 4,2).

Обраћајући се у молитви на исток, хришћани се обраћају самом Исусу Христу као Богу и Спаситељу.

Кађење

Кађење је символ молитве, клањања и жртве Богу. Кађењем верних примају се њихове молитве, подељује им се освећење, које невидљиво долази као и мирис тамјана. Кађењу увек претходи молитва. Првобитне кадионице су оне са дршком, а доцније су добиле данашњи облик.

Осветљење

Хришћани су одмах, у почетку, на богослужењу употребљавали светлост (тј. осветљење) не само из практичних, него и нарочито из символичких разлога, угледајући се на старозаветно богослужење (II Мојс. 25,31). Употребљавали су свеће од воска и светиљке (кандила) са уљем, па је тако остало и до данашњих дана у Православној цркви.

О паљењу свећа

Црква је прописала место где се свеће пале. То су претежно чираци при уласку у цркву са десне стране. Има и места ван храма где су урађене посебне просторије за то. Често наши верници питају где се пале свеће за живе а где за умрле чланове. То питање црква је одредила речима: “Сви су живи и сви су једно, у Христу Исусу”. Али ни пракса која је установљена да се на чирацима горњим пали за живе, а на доњим за умрле, није погрешна. Треба куповати свеће од чистог воска.

Зашто се пали кандило пред иконом

Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: Ја сам светлост свету.Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.

Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци названи синови светлости.

Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да бисмо се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела.

Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот, и здравље, и спасење, и све што само безгранична небеска љубав може дати.

Пето, да би нас подсетило пре свега осталог да је Творац света створио светлост, а потом остало по реду: И рече Бог да буде светлост; и би светлост (Постање 1,3). Тако мора бити и на почетку нашег духовног живота, да пре свега осталог светлост Христове истине засија у нама. Од ове светлости Христове истине ствара се свако добро дело, извире из ње и расте у нама.

Нека Светлост Христова обасја такође и вас.

Сећање на умрле

Наша највећа дужност јесте да се сећамо наших умрлих чланова. Молитва праведника може много да помогне. Зато наша молитва кроз чињење помена, парастоса и вршењем заупокојених литургија од велике је користи за покој душа умрлих. То је најбољи начин да им се одужимо за сва доброчинства која су учинили за нас.

Упутства за вернике

Верници треба да искључиво купују свеће усветом храму. Тиме испуњавају црквену заповест а уједно и помажу свети храм. То се односи и на друге црквене предмете (иконе, чираке, кандила, тамјан) и разне црквене књиге, јер то је све освештано и благословено. А на тај начин помажемо нашу цркву да може да обнови свети храм и пратеће објекте око њега.

Давање прилога

Још у древна првохришћанска времена усталила се пракса давања прилога. Јер сам Спаситељ наш, Господ Исус Христос, је рекао:“Да не зна левица шта чини десница”. Увек је од верника тражио да помажу једни друге ради општег напретка и бољитка.

Свако према својим могућностима треба да помаже цркву своју. Тамо где нема цркава а има велики број верника, они треба да се организују и саграде себи храм, јер нема спасења ван цркве. А у цркви се врши Света тајна причешћа и друге свете тајне и молитословља без којих човек не може да задобије спасење.

ДУЖНОСТИ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ

Православни!

Ваша је дужност да се старате за примеран ред у цркви на богослужењу.Опомените неупућене и поучите их!

Сви треба да се трудимо да наше богослужење буде што лепше!

Врло је велики грех правити било хотимичан било нехотимичан неред на богослужењу. Зато се старај да на богослужење увек стигнеш пре почетка. Тада ћеш имати времена да узмеш и упалиш свећу, и да своје личне молитве принесеш Господу. А кад почне богослужење тада треба молитвено учествовати у њему, било певањем, ко има слуха и гласа, било читањем литургијских молитава из молитвеника, било побожним праћењем самог тока богослужења. Никако није лепо, а и грех је, кад појединци нарушавају тишину и свечаност богослужењапролазећи кроз цркву да би целивали иконе. То се не сме чинити за време богослужења, већ пре или после овога!

1. На богослужење доћи пре почетка;

2. из цркве изаћи тек по завршетку богослужења;

3. за време богослужења не пролазити кроз цркву, већ што пре заузети своје место;

4. не гурати се никако, нити разговарати;

5. стојати побожно и мирно, оставивши слободан простор у средини храма, за свештеника кад кади;

6. за време богослужења верници не треба да ступају на солеју (простор пред иконостасом) јер је она одређена за свештенослужитеље;

7. Св. причешћу, нафори и целивању приступити у највећем реду.

ИСПОВЕСТ

Света тајна покајања и исповести је једна од најважнијих, благодатних средстава у животу једног хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Они су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је Црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека - то је Света тајна покајања и исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког сваког причешћа. На жалост, ова Света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа. Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање, као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово бића прожима неизрециво блаженство.

Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота.

ПРИЧЕШЋЕ

Најузвишенија и најсветија тајна јесте Света тајна причешћа или евхаристија. У њој се човек потпуно физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова. Зато се за примање светог причешћа, хришћанин мора припремити на нјдостојнији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на води. Деца и болесници могу и мање, са одобрењем и благословом надлежног свештеника.

У неким крајевима, пред свето причешће на десетак дана се не пије вино, нити се једе грожђе, па чак ни купине, ни било које друго воће црвене боје, јер подсећа на крв Христову, којом се верници причешћују. Ујутро пре причешћа, не узима се ништа од јела, нити се пуши, све док се не причести, и не узме нафора.

Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којим је неко у завади, чињење добрих дела и давање милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздржавање од греха.

Како се причешћује?

Када се приђе свештенику који причешћује, изговори се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи чаша (путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од чаше. Свештенику се тада не љуби рука, ни путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице. Ако се неко причести за Божић, Васкрс, или на који други мрсни дан, тога дана се не пости. Пoсти се само онда, када се причешћује на посном дану.

Нафора

Нафора је хлеб који се верницима дели на крају свете литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави - агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила милостиња. Нафора се узима на следећи начин: Полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, прво се прекрсти, а затим на длан леве руке прекрсти се десни длан и приђе се свештенику, који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука, нафора се узимау уста и поједе, и полако се излази из цркве.

СВЕШТЕНА ЛИЦА

свештена лица су од Бога изабрана лица, и на посебан начин посвећена да врше света богослужења, свете тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при црквама и обављају потребна верске обреде својим верницима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје које опслужује свештеник, зове се парохија. Свештеник се поздравља при сусрету: “Помози Бог оче, благословите!”. Свештенику се целива рука без обзира на године свештеника и онога који целива. Свештеник се у разговору ословљава са “оче”, рецимо “оче Марко”, или ако је прота, може “оче прото ”. Владика се ословљава речима “Ваше Преосвештенство”, или “Преосвећени Владико”, или ако је неформални разговор само “Преосвећени”. Патријарх се ословљава са “Ваша Светости”, или “Свјатјејши Владико” или само “Свјатјејши”. Монахиње се ословљавају са “сестро”, а игуманија са “мати”. Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука.

Монашка лица се такође ословљавају са “оче”. Млађима се каже ињегово име, а старешини манастира се може рећи “оче игумане” или “оче архимандрите”. Искушеници се ословљавају са “брате”.

ПОУКЕ СВЕТИТЕЉА

Није толико важно што народ подигне и свети цркву, колико је важно да је Бог народу дао Цркву (Св. Филарет московски).

Хришћанска црква садржи обиље благослова и то је школа побожности (Филарет черниговски).

Као што киша узрокује да семе расте, тако црквена богослужења јачају душу за чињење добрих дела (Св. Јефрем Сирин).

Постоје људи који граде цркве а не обраћају пажњу на своје душе.

Кад уђеш на врата Божије цркве, остави иза себе све што је светско и земаљско (Св. Филарет московски).

Кад уђеш у цркву Божију, прво упали свећу у срцу своме (Лука 12,35), онда ако можеш стави једну пред Бога (2. Кор.9,7), или пред једнога од Божјих светитеља, и моли се предано толико дуго колико свећа гори.

митрополит од 1905-1920; патријарх 1920-1930

Патријарх Димитрије рођен је у Пожаревцу 1846. године од родитеља Стојана и Милосаве Павловић. Основну школу је учио у Пожаревцу, Великом Селу и Београду. После завршених пет разреда гимназије уписао је Богословију у Београду и завршио је 1868. године. 
После завршене богословије био је учитељ у селу Ратковићу и Брзану у Шумадији, а 1870. године рукоположен је у чин Ђакона и презвитера и постављен за капелана у Лапову. Када му је умрла супруга, 1873. године, уписао се у Велику Школу у Београду на филолошки смер, и када је завршио студије постављен је, 1878. године, за професора Београдске богословије. Из Беградске богословије, за време митрополита Србије Теодосија Мраовића, изабран је 8. новембра 1884. године за епископа нишког. 
По повратку митрополита Михаила у земљу, епископ Димитрије је одступио са свога положаја заједно са целом јерархијом митрополита Теодосија и настанио се у Француској. У Монпељеу епископ Димитрије је три године слушао књижевност и философију, а две године је студирао на пољопривредној академији. 
После смрти митрополита Михаила, 1898. године, постао је прво државни саветник, а крајм године епископ шабачки. Након смрти митрополита Краљевине Србије Инокентија Павловића, изборни сабор је 19. августа 1905. године за новог митрополита изабрао епископа Димитрија. 
У току Првог светског рата, митрополит Димитрије се и против воље српске владе, која је желела да он остане са народом у Србији, повукао преко Албаније на Крф. Пошто су остали епархијски архијереји одведени у заробљеништво, у Србији за време рата није било ни једног владике. 
Када је дошло до успостављања редовног стања у Српској цркви, митрополит Димитрије је изабран за патријарха српског и устоличен 31. октобра 1920. године у Саборној цркви у Београду. 
За време патријарха Димитрија обновљена је стара браничевска епархија 1921. године и основане нове три епархије: чешко-моравска 1921. године, америчко-канадска 1921. године и бихаћка 1925. године и изабрано је шеснаест нових епископа. 
По жељи патријарха Димитрија подигнута је у манастиру Раковици зграда за будућу штампарију Српске православне цркве око које се највише трудио архимандрит Платон, потоњи епископ и свештеномученик бањалучки. Међутим, како су биле разне није никада дошло до отварања ове штампарије, јер је у манастиру била смештена Монашка школа. 
Пуних десет година од 1920-1930. године припреман је јединствен Устав за целу Српску православну цркву, који је проглашен после смрти патријарха Димитрија. 
Патријарх Димитрије је радио и на књижевном пољу. Његово издање Хиландарског типика Светог Саве и данас се у науци сматра најбољим. Канонизовао је деспота Стефана Лазаревића, али Свети архијерејски сабор није признао ову канонизацију пошто је то учинио без знања сабора, и написао му службу. 
Својим завештањима омогућио је подизање храма Светог Димитрија у селу Ратковићу и храма Покрова Пресвете Богородице у Београду, а такође и покретање часописа «Богословље», органа Богословског факултета у Београду. У Београду је основао фонд за изнемогле свештенике и њихову сирочад. 
Упокојио се 6. априла 1930. године у Београду, и по својој жељи сахрањен у манастиру Раковици.

митрополит београдски 1898-1905

Инокентије (Павловић) (1898-1905) митрополит београдски. Он је увео деветоразредну богословију. За време управе Београдском митрополијом дошло је до насилног уклањања краља Александра Обреновића (1903). а скупштина је изабрала за краља Србије Петра Кара^орђевића, унука Ђорђа Петровића, који ће вла-дати Србијом од 1903. до 1921. када ће се одиграти анексија Босне и Херцеговине од Аустроугарске 1908. па Први балкански рат 1912. и Други балкански рат 1913. потом Први светски рат 1914. до .1918. ослобсфење Србије и стварање Југославије.

митрополит београдски 1881-1889

Теодосије (1881-1889) митрополит београдски. Митрополит Теодосије је дошао за митрополита Србије после канонског удара када је збачен легитимни митрополит Михаило. Српска православна црква добила је од Васељенске патријаршије признање црквене независности - томос од 20. октобра 1879. {потписао га патријарх Јоаким III), а о 500-гидишњици Косовске битке Србија је постала краљевина, а краљ Милан се одрекао престола у корист сина Александра Обреновића (1889-1903).

митрополит београдски 1859-1881; други пут 1889 -1898

Михаило (Јовановић) (1859-1881; други пут 1889 -1898) Митрополит Михаило је наследио свога учитеља митрополита Петра, који се повукао када се кнез Милош вратио у Србију на престо други пут (после кнеза Александра Карађорђевића 1842-1858) и остао само две године, од 1858. до 1860. кад је умро. Њега је наследио син Михаило (1860-1868) коме су Турци предали кључеве од тврђава 1867. и отишли из Србије Митрополит Михаило је као руски питомац и богослов много допринео буђењу националне пансловенске православне свести свога народа. Како је наследник Михаила Обреновића био Милан Обреновић (1868-1889), те се у својој владавини ослањао на Аустроугарску, то је збацило митрополита Михаила који је био оријентисан ка Русији. 
Митрополит Михаило пуговаће поново у Русију, где је био веома омиљен, и у Свету гору. Али ће се поново вратити за митрополита Србије 1889. и остаће до 1898. Иза себе оставиће дела: Хришћанске сввтиње на Истоку, "Света гора и Животопис Богородице". 
Михаило Јовановић (1826-1898), митрополит београдски 1859-1881 и 1889-1898. 

Митрополит Михаило (световно име Милоје Јовановић) рођен је 19. августа 1826. у Сокобањи од родитеља Милована и Марије. Основну школу и гимназију учио је у родном месту и Неготину. Богословију је учио у Београду. У Неготину је био питомац епископа Доситеја (Новаковића), а у Београду митрополита Петра (Јовановића). „Чињеница да је на себе привукао пажњу митрополита Петра Јовановића, који га је био наменио себи за наследника, упућује на то да је млади Милоје морао имати изванредне способности." Са још петорицом кандидата митрополит Петар упутио је младога Милоја на школовање у Кијевску духовну академију 1846. године. У току школовања Милоје прима монашки чин, с благословом митрополита Петра, 29. марта 1853. у Кијево-печерској лаври и добија монашко име Михаило. Митрополит кијевски Филарет рукоположио га је у чин јерођакона 12. априла, а за јеромонаха 16. истога месеца. Духовну академију завршио је јула 1853. године добивши научни степен магистра богословља. 

Млади јеромонах Михаило вратио се у Београд 1854, након седмогодишњег студирања у Кијеву, и ставио на располагање своме митрополиту, који га је поставио за професора Семинарије у Београду. На овом положају задржао се врло кратко. Почетком октобра 1854. изабран је за епископа шабачког, а 11. октобра произведен за архимандрита студеничког. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 14. октобра, а већ 19. октобра устоличен је у Шапцу. 

Епископ Михаило управљао је Шабачком епархијом близу пет година. „У Шапцу је Михаило почео свој плодни и разноврсни национални рад, који га је временом учинио најистакнутијом личношћу савременога му српства и, свакако, једном од најистакнутијих српских политичких личности друге половине XIX века". 

После изнуђене оставке митрополита Петра, у Крагујевцу је 25. јула 1859. године изабран за митрополита епископ шабачки Михаило. „Митрополит Михаило је управљао црквом у Србији за време владе четири Обреновића: Милоша, Михаила, Милана и Александра. Он је, по династичком уверењу, био Обреновићевац, али је са владарима ове династије (осим Александром) имао великих незгода и тешко са њима излазио на крај". 

Приликом доласка митрополита Михаила на чело цркве у Србији, затекао је четири епархије (београдска, ужичка, шабачка и тимочка). Већ приликом избора његовог наследника, епископа шабачког, дошло је до неслагања између њега и кнеза Михаила који није хтео потврдити избор Василија, те се морало приступити новом избору. С друге стране, митрополит Михаило је „био веома незадовољан са Законом о црквеним властима од 1862. године". Митрополит ће и касније морати да брани Цркву од насртаја појединих министара који јој нису били наклоњени, а нарочито Стојан Новаковић. 

Припајањем Нишког, Пиротског и Врањског округа Србији повећала се и територија Цркве у Србији, а из егзархијске више јерархије примљен је у састав Српске цркве, 1. фебруара 1879, митрополит нишки Виктор, који је остао веран митрополиту Михаилу до смрти. 

Исте године се догодио један крупан догађај. Актом Васељенске патријаршије од 20. октобра 1879. Српска црква у Србији добила је аутокефалност која се односила и на епархије у новоосвојеним крајевима. 

Посебну пажњу митрополит Михаило је посветио богословији и образоању свештенства уопште. У том циљу је и написао књигу Догматични богословија, а потом је почео да „саставља уџбеничку литературу: написао је Црквено богословље (1860) и Херменевтику (тумачење Св. Писма), а прегледао је и основно кориговао или прерадио и дао благослов за: Догматику, Морално богосославље, Омилититику, све израђено према најбољим уџбеницима руских духовних семинарија". 

На предлог митрополита Михаила отворено је друго одељење богословије 1873. године под називом Страначка богословија. „Задатак је овој школи био да спрема одушевљене учитеље и свештенике као националне раднике, који су у ратовима за ослобођење 1876-1878. учествовали, и много допринели ослобођењу једнога дела српства, а они остали са неослобођеном браћом, да их просвећују, дижу дух и јачају наду на коначно ослобођење." 

Поред својих многих црквених послова, митрополит Михаило је стигао да се бави и научним радом који је био разноврстан и обиман. Његовом заслугом и трудом појавило се треће издање Србљака у Београду 1861. године, које је у односу на друга два ранија издања имало десет нових служби. Такође је издао службу св. апостолима Кирилу и Методију, а написао је службе св. Стефану Пиперском и Петру Цетињском и поједине чинове који су нашли места у штампаном Дополнитељном требнику. Имајући у виду целокупни књижевни рад митрополита Михаила, Стеван Димитријевић га је сматрао оцем „нове богословске науке и литературе српске". 

За све време управе митрополита Михаила свештенство је у материјалном погледу било у незавидној ситуацији. Сви покушаји да се овај проблем реши остао је без успеха, јер код државних власти није било разумевања и добре воље. 

Будући превасходно монах, митрополит Михаило је велику пажњу поклањао монаштву и старао се да његов ниво подигне. Међутим, тешко је било поправити стање монаштва, будући да је став државних органа био непријатељски, а материјално питање манастира и монаштва нерешено. 

Као русофил, митрополит Михаило сметао је Бечу, краљу Милану и напредњацима. Беч је био добро упознат са акцијом митрополита Михаила у Босни, коју је спроводио преко српских свештеника у Босни, а уз материјалну помоћ руских словенских комитета. Зато је дошло 1881. године до отвореног сукоба између митрополита Михаила и напредњака. Аустрофилски настројен, кнез Милан је решио да уклони митрополита Михаила. „Још у лето 1881. збацивање митрополитово било је свршена ствар; тражио се само згодан повод". Као повод послужио је Закон о црквеним таксама који је ступио на снагу 1. јуна 1881, који је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора, те је дошло до борбе између владе и мирополита. Указом кнеза Милана од 18. октобра 1881. митрополит Михаило је уклоњен са свога положаја. „Без пензије, без издржавања, без икакве потпоре, после времена од двадесет и пет година часне службе, често пута у тешким приликама, кроз које је пролазао живот Србије, удаљен је са својега високог положаја митрополит Михаило, први поглавар аутокефалне Српске цркве". 

После збацивања митрополит Михаило се настанио у својој приватној кући у Београду. Међутим, власти га ни овде нису остављале на миру и морао је 1883. напустити Србију. После боравка у Цариграду, Јерусалиму, Рушчуку и Букурешту, митрополит Михаило је у другој половини 1883. дошао у Кијев, где је учествовао у прослави педесетогодишњице Кијевског универзитета. Странствовање митрополита Михаила трајало је све до 23. фебруара 1889, када је абдицирао краљ Милан. И тада се, али без успеха, против повратка митрополита Михаила успротивио аустроугарски посланик у Београду Хенгелмилер. Враћањем митрополита Михаила указом Краљевског намесништва од 18. маја 1889, а такође и прогнаног епископа Јеронима, решено је црквено питање у Србији. 

Положај митрополита Михаила ни после повратка на своју катедру није био лак. Био је присиљен да се и даље бори са потешкоћама разне природе. Тако је, на пример, влада покренула питање склапања Конкордата између Србије и Ватикана. Међутим, за време његовог живота није дошло до склапања Конкордата. 

Као поглавар Цркве у Србији, митрополит Михаило бавио се и националним радом. Посебно је радио на ослобођењу Срба који су живели под Турцима у Јужној и Старој Србији и у Босни и Херцеговини (до 1878). 

Митрополит Михаило истакао се „својом акцијом и на хуманом, социјалном, књижевном пољу, те је одликован и од разних страних друштава. Тако је 1862. био изабран за председника Друштва за ослобођење афричких робова, 1866. за члана Алтајске мисије; 1869. постао је почасни члан Петроградског, а 1871. Московског универзитета, 1876. изабран је за почасног члана друштва Братства христољубивих у Атини, 1871. за почасног члана друштва Црвеног крста у Брислу итд. 

Велико човекољубље и доброчинство исказао је и према свом родном месту и завичају. Његова задужбина из 1894 године - зграда Основне школе у центру сокобањске варошице и данас, преко стотину година, служи образовању и васпитању младих нараштаја. 

Умро је 5. фебруара 1898. и сахрањен у београдској Саборној цркви.