Мада изгледа једноставно спремати жито, то ипак није тако лака ствар. Кувати га на овај начин: набавити пшеницу "белију" која је бела и крупна, отребити је, па је два дана пред славу, увече, потопити у лонац са чистом водом и оставити је да у тој води преноћи до сутрадан. Има домаћица које спремају жито на тај начин што га скуваног самељу, а има их које га пре кувања "отуцају". Када домаћица не жели да меље пшеницу, већ да је меси, онда сутрадан, пошто је пшеница преноћила потопљена, оцедити је од воде и мало-помало је туцати у авану од месинга. Када се тврда љуска скинула са зрневља, опрати пшеницу у неколико хладних вода, спустити је у лонац, налити хладном водом да огрезне и на тихој ватри кувати око 2 часа, то јест док вода не постане бела и зрно потпуно мекано.

У случају да домаћица жели пшеницу да меље, није потребно да је отуцава, већ изјутра пошто је пшеница преноћила потопљена, ставити је да се у истом лонцу и води кува. На овај начин спремана, пшеница ће се дуже кувати. За време кувања избегавати доливање, а нарочито мешање. Пшеница лако загорева, зато је непрестано кувати на слабој ватри. Кувану пшеницу ставити на ђевђир и под чесмом испирати све док са ње не нестане бела скрама, а зрневље не буде потпуно чисто и бело. Пустити пшеницу да добро откапље од воде. Већи сто застрти чистим столњаком па по њему пшеницу распоредити, али тако да не дође зрно преко зрна. Преко тога ставити други чисти столњак.

Оставити пшеницу да преноћи, а сутрадан рано изјутра ставити је у дубљи суд  и ако је отуцана месити, а ако није самлети је (понекад и двапут) на добро опраној машини за млевење меса. Обавезно је да се домаћица пре него што отпочне мешење жита прекрсти.

Мешење славског колача у кући је леп породични чин и врло лепа успомена за децу која ће, гледајући своју мајку како га меси, то пренети доцније и у своју кућу. Младе девојке треба да и у овом послу одмењују своју мајку, како би још зарана стекле искуство у томе.

Колач се обично меси дан пре славе. Пошто се домаћица окупа и обуче у чисто, прекрстиће се и у себи очитати Оче наш, па ће тек онда почети са мешењем.

У лонац од 1 литра издробити 20 до 30 грама квасца, налити га с пола шоље млаког млека и прстима размазати квасац тако да нема грудвица. Затим додати мало соли, једну кашику шећера и мало брашна колико да се добије ретко тесто. Суд ставити близу штедњака и оставити док квасац не ускисне и напуни лончић.

За то време просејати 1 до 1^1/2 килограма брашна, ставити га у суд за мешење (по могућности овај суд употребљавати само за мешење славског колача) и код штедњака добро загрејати. Кад је квасац ускисао почети мешење. У брашну направити удубљење у средини, додати квасац, 4 жуманцета, 2 до 3 кашике шећера, мало стругане коре од лимуна и неколико капи освећене водице (коју је свештеник за славу осветио) па све то замесити доливајући мало млека, тако да се добије тесто средње тврдоће. Приликом мешења додавати мало-помало растопљеног масла, а такође с времена на време треба замакати дланове у растопљено масло и тако масним рукама месити (употребити око 100 гр. масла).

Тесто треба месити све док се не одваја од прстију и док се на њему не појаве клобуци, пликови. Када је тесто довољно израђено извадити га из суда, дно суда посути брашном и онда вратити тесто у суд, прекрстити га, покрити с неколико чистих салвета и оставити на топлом месту да ускисне.

Када је тесто достигло два пута своју величину, пажљиво га изручити на даску посути брашном, лако га рукама израдити у облику округлог хлеба и ставити у округао калуп, који је претходно добро подмазан маслом и посут брашном. Приликом овог премесивања тесто се не сме много притискивати, нити месити јер у том случају неће нарасти колач. Калуп са колачем опет прекрити салветама и оставити на топлом месту да поново ускисне. Када је колач довољно нарастао, помазати га размућеним јајетом и украшавати украсима од истог теста.

Прво се преко целог колача ставља крст (од два ваљчаста комада теста стављена унакрст).

Затим се колач уоквири плетеницом, преко које се прави венчић. Венчић се обично прави тако што се комад теста изваља а затим исецка на мање ваљчасте комадиће. Сваки такав комадић се по дужини двапут засече (тако да добије три крака). Ови комадићи се слажу преко плетенице и то тако да сваки следећи мало преклопи претходни; тако редом док се не уоквири цео колач и на тај начин добије венац око крста. И венчић и крст се још засецкају маказама да колач још китњастије изгледа.

Нека се домаћин у чисто обуче, запали кандило пред иконом светитеља, па са још којим чланом породице нека оде у цркву на Јутрење или Свету литургију.

1. Ако се сечење славског колача обавља у цркви, а не у дому, треба се претходно, који дан раније, распитати у цркви у које ће се време обављати сечење славских колача (обично је то раније изјутра). На дан славе у одређено време домаћин ће у цркву однети славски колач и кољиво увијене у чисту белу мараму, затим мало црвеног вина у бочици и мању свећу коју ће ставити у жито и запалити је да гори док се обред обавља. Ако је могућно, домаћин треба да колач однесе у цркву, а ако он не може онда нека то учини неко од чланова његове породице а не неко други! Са собом понети и хартију на којој су пописана имена свих чланова породице, да би их свештеник у молитви поменуо.

Родитељи који носе колач у цркву, треба да поведу собом у цркву и одраслу децу да и она учествују у овом молитвеном чину и да се у њихове младе душе што дубље урежу успомене на ове лепе дане и лепе наше обичаје.

Обично када се заврши јутрење свештеник ће окадити славско кољиво, колач и вино, отпеваће се Тропар светитељу, па ће онда, очитати молитву над кољивом и благословити га. 

У тој молитви свештеник се моли да Господ Бог благослови све дарове, који су у част светитеља спремљени; да их умножи како у дому који слави тог дана, тако и у целом свету; да очисти од греха и освети све оне који су то спремали; као и оне који ће од тога окусити; да онима који су то кољиво спремали и поднели га на освећење и благослов – а у част и за успомену на свога светитеља кога славе – испуни све молбе и све жеље, које се односе на њихов бољи живот на земљи и на небу.

Затим свештеник благосиља вино и славски колач, молећи Бога да прими принешену жртву у спомен светитеља који се слави.

Онда узима колач, сече га са доње стране унакрст, прелива га вином унакрст, а затим га са свечаром окреће певајући ове три песме

I

У првој песми говори се о мученицима и светитељу кога славимо, који су молитвеници наши пред Богом и учитељи вере и моралне чистоте: "Свјати мученици, иже добрје страдалчествовавше и вјенчавшесја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим".

II

У другој песми прославља се Христос, који је похвала апостолима и радост мученицима: "Слава Тебје, Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радованије, ихже проповјед Тројица јединосушчнаја".

III

У трећој песми се исказује јављање Сина Божијег у људском телу – рођењем. "Исаије ликуј, Дјева имје во чревје и роди сина Емануила, Бога же и человјека; восток имја јему, јегоже величајушче Дјеву ублажајем".

Затим преломе колач напола и, држећи сваки своју половину, састављају га. Љубећи колач свештеник говори:

"Христос посредје нас" ("Христос међу нама"),

а свечар такође љуби славски колач и одговара:

"И јест и будет". ("И јесте и биће").

Ово чине трипут. Потом свечар прима колач од свештеника, узима кољиво и носи га својој кући, где га ставља на сто или пред икону.

Запали тада код куће славску свећу, окади је, а затим и икону и све домаће, а онда се сви заједно помоле Господу и своме светитељу, као што су и уочи славе радили. (Видети стр. 22-23).

После молитве, чланови породице честитају славу домаћину и једни другима, и љубе се.

2. Ако се колач сече у дому, домаћин са још којим чланом породице, пошто се врати из цркве са Јутрења или Свете литургије, очекује долазак свештеника, који ће, ако је позван да дође у дом, у заказано време доћи да пресече славски колач.

Сто са славском свећом треба наместити пред иконом како је већ речено; на столу мало напред стоји славска свећа, са леве стране постави се славски колач, с десне жито (кољиво), у средини чаша или боље бокалић с црвеним вином, уз колач нож, тамјан, и хартија на којој су исписана имена свих чланова породице да би их свештеник у молитви поменуо. Жеравица такође треба да буде припремљена да се стави у кадионицу. Кандило пред иконом упаљено је још изјутра.

Када свештеник дође у дом свога парохијана, улазећи поздравља га еванђелским речима: "Мир дому овом и онима који живе у њему!"^[11] На овај поздрав домаћин одговара: "Амин. Боже дај!"

Пошто се домаћи сви искупе и домаћин запали славску свећу, свештенику се одмах даје жеравица у кадионицу, он ставља тамјан и прво кади дом. Смисао кађења лепо изражава стих црквене песме: "Нек се узнесе молитва моја као кадило пред Тобом, Господе!" (Псалам 141:2).

Затим свештеник чита молитву за освећење жита (кољива), славског колача и вина.

Потом пред иконом подиже славски колач, као нашу жртву у славу Божију и част светитеља кога славимо;

Затим пресече колач и унакрст га прелије вином; окреће са домаћином славски колач певајући ове три песме:

I "Свјати мученици..."

II "Слава тебје, Христе Боже..."

III "Исаије ликуј..."

Цео црквени обред је много свечанији и души ближи кад цела породица заједно са свештеником пева ове песме, зато их треба научити (њихов цео црквенословенски текст дат је напред, на стр. 24. а српски на стр. 48.).

Кад се све три песме отпевају, свештеник ломи колач са домаћином, или оним који га замењује, а затим сви чланови породице прилазе и целивају колач. При том нам се свештеник обраћа речима:

"Христос посредје нас", што значи: "Христос међу нама!"

а ми одговарамо:

"И јест и будет!", што значи: "И јесте и биће!"

Треба укућане поучити да тако одговарају свештенику. После тога свештеник говори молитву у којој помиње имена свију укућана која су исписана на посебној хартији што се налази спремна на столу.

На крају обреда сви присутни приступају да целивају крст, као и приликом водоосвећења. Затим настаје честитање. 

Све што је за богослужење потребно нека буде спремно пре него што почне свети обред, а кад обред почне цела породица треба да је на окупу, да мирно и побожно сви стоје и да узносе заједно са свештеником молитве Господу, топло и искрено. Јер, свештеник не долази као какав службеник који треба да обави обичај ради осталог света – он долази ради молитве, ради духовних потреба породице. Зато сви присутни на овом домаћем богослужењу треба да се понашају као у храму Господњем и да с пажњом прате обред и учествују у њему, молећи се и крстећи при помену имена Божијег. Ми се том приликом молимо Богу за здравље и напредак свој и свих наших живих, а у молитви за освећење жита још и за покој душа умрлих предака, па зато – и ради свога добра и из љубави и поштовања према нашим драгим покојницима – треба и овом приликом да се молимо Богу побожно, искрено и од свег срца.

Срби се свуда поносе својом славом и труде се да је што достојније прославе и у слободи и у ропству, у својој земљи и у туђини. Ова наша домаћа богослужења и обичаји с њима повезани, развијају код наше деце и верска и национална осећања. Деца се радују домаћим свечаностима, а дужност је нас родитеља да деци чинимо што више радости, како би се и нас и свога детињства сећали са што више љубави и са што више лепих успомена.

Није потребно наглашавати да све треба да буде чисто и у највећем реду: и дом и домаћи. Одело на домаћину и његовој породици не мора бити ни ново, ни украшено, само мора бити чисто.

Али пре свега, то нарочито напомињемо, нека им буде срце чисто, нека им је чиста и мирна савест, нека тога дана помогну своје сиромашне ближње па ма и најмањим поклонима или прилогом: било у храни, у новцу, у одећи или обући. Ако им је могућно нека ту помоћ однесу њихова деца, да би се још од малена научила својој хришћанској дужности. Радост оних које ће помоћи увећаће њихову радост, па ће и своју славу веселије, радосније и задовољније провести; захвалност помогнутих наћи ће одзива и код Свемогућега Бога, који ће благословити дом свечара, и многоструко им надокнадити све оно што су за добро ближњих учинили, а у славу Божију и за спомен свога светитеља.

Само такво прослављање крсног имена биће угодно и Богу и светитељу, па тако, браћо и сестре, и прослављајмо!

Ако о слави можете, и Бог вам је дао за то могућности, спремите ако хоћете и ручак и погостите своје рођаке, пријатеље, другове и суседе. Но тај ручак и гозба нека буду у складу са прославом тога дана, а не да се изроде у ругло које не служи никоме на част а обесвећује и саму славу и прља наше име!.

За време ручка, ако се овај спрема и за госте, обично наздрављају једни другима, иако ово није свуда уобичајено. Али тамо где је то обичај треба домаћин да пази на умереност, имајући увек на уму да ово није обична гозба већ – српска слава – дан када се слави успомена на светитеља. Већ сам народ је овде поставио границу рекавши:

"Ако често пијеш за туђе здравље, изгубићеш своје!"

Знајте: Слава се не састоји у јелу и пићу, него у добром хришћанском животу, у мисли на Бога, у сећању и угледању на живот светитеља и вршењу добрих дела па у том погледу и чинимо све што можемо!

Зато, ако немате могућности да о слави спремате гозбе и ручкове, немојте се ради тога задуживати, или за љубав похвале гостију лишити се многих својих потреба, – већ прославите славу, прославите успомену на свога светитеља, само вршењем верског обреда, који и јесте истинско прослављање славе – молитвом и чистим срцем:

... Силно је укорењено свечарство у светосавском народу. Ниједан народ не слави толико светитеље Божије колико српски народ. А дубоки смисао свечарства лежи у оном најузвишенијем идеалу нашег народа – идеалу светог човека, а то је:

На неколико дана пре славе треба свечар да се јави своме свештенику, у чијој парохији станује, да слави и да га позове да у његовом дому освети славску водицу.

За освећење водице треба да спреми: свећу, чинију или дубоки тањир са водом, киту босиљка, мало тамјана, жеравицу и кадионицу, а на једној чистој хартији треба да испише имена свих чланова породице, да би их свештеник у молитви за њихово здравље поменуо. – Ништа друго не треба да буде на столу за водоосвећење осим, можда још какве иконице и цвећа. Овај сто треба наместити пред славском иконом или у њеној близини, али увек тако да свештеник за време молитве и водоосвећења буде окренут према икони.

(Освећење водице требало би, ако је могућно, да се обавља у оној соби у којој се налази икона светитеља. Ако се освећење воде не врши у одаји где је икона, треба замолити свештеника да освећеном водом покропи и ту одају, као и све остале у кући).

Мора се пазити да сто за водоосвећење, или сечење славског колача, не буде намештен пред било каквом или чак неприличном сликом за свете радње и побожна осећања.

Треба пазити и где ће се икона поставити. Славска икона треба да је на најлепшем месту у соби. – Правило је да икона буде на источној страни. – (Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем ка истоку – извору светлости. То има своје символичко значење јер исток, као извор светлости,

је слика Исуса Христа, који се у Светом писму често назива исток (Лука 1:78), Светлост (Јован 8:12), Сунце правде (Малахија 4:2).

Па ипак, ако у соби на источној страни није за икону погодно место, онда треба изабрати најлепше место без обзира на коју је страну света окренуто.

Пред Иконом треба да гори кандило (и то не само за славу већ и недељом и о сваком другом празнику).

Такође, треба водити рачуна да жеравица буде спремна за оно време кад је свештеник заказао да ће доћи. Ако се деси да нема ватре у приправности, треба припремити неколико комадића луча, па у крајњој потреби може и на њему тамјан да сагори и кућа да се окади,^[7]

За кађење треба спремити -још и кадионицу. (У случају да се не може набавити мала ручна кадионица, жеравица се може спремити у малој земљаној посуди која се стави на тањирић и тако предаје свештенику. Треба знати и ово: кад свештеник кади дом, или га кропи освећеном водом, иди испред њега и отварај врата оних просторија које желиш да ти свештених окади или покропи. Која врата буду затворена, то ће за свештеника бити знак да у ту одају не треба да улази).

У списак имена треба унети имена свих укућана, за које се жели да их свештеник у молитви помене. Та имена треба да су читко и лепо исписана.

Разуме се само по себи да свештеника треба дочекати у чистом и уређеном стану, а и сами укућани треба да су чисти и уредни. Ако случајно, из било којих разлога, није могуће уредити цео стан, нека је у реду бар она соба где ће се вршти обред. Али, како се богослужење у дому обавља свега два до три пута у току године, то неће бити тешко домаћима да се потруде, поране и све спреме још и пре заказаног времена.

Када свештеник дође, сви чланови породице који се тада у дому налазе, па и млађи тј. они који у кући помажу, треба да присуствују водоосвећењу и да заједно са свештеником упуте молитве Богу за опште и своје добро и срећу.

У песмама и молитвама које свештеник при освећењу воде пева и чита, призива се Пресвета Богородица да буде заступница људи пред Богом и да избави све људе од пропасти, да их очисти од грехова, пошто је Она спасење свих хришћана.

У Еванђељу које се чита при освећењу воде, говори се како су исцељивани болесници, који су се купали у бањи код Јерусалима, пошто је Анђео Господњи осветио воду у њој.

Свештеник затим упућује Господу молбе: за мир одозго и спасење душа наших; за мир целога света; за благостање и сједињење светих Божијих цркава; за поглаваре Цркве, свештенство и све људе; за народ; за дом у коме се вода освећује и све оне који у њему живе (помињући при том њихова имена), као и за све оне који живе у томе месту у вери Христовој; за добро и мирно време и за изобиље плодова земаљских; за оне који плове, путују, који болују, пате, за заробљене и њихово спасење. – Затим се свештеник моли да нас Бог избави од сваке жалости, гњева, опасности и нужде, и помињући Пресвету Богородицу, упућује молбу:

Заштити, спаси, смилуј се и сачувај нас, Боже, Твојом благодаћу.

Потом кроз молитву призива силу Св. Духа да освети воду, па да она буде на исцељење душе и тела свих оних који је буду пили, као и да отклони све што би наносило штете дому том. ^[9]

Моли се још за све оне којима је потребна помоћ Божија, да окусивши и будући покропљени освећеном водом постану синови Божији и наследници царства небеског; помињући и све светитеље наше и светитеља који се слави, моли их да они буду заступници наши пред Богом, тумачи наших молитава.

Пре славе у дому свечара обавља се водоосвећење: свештеник освећује воду – свети водицу; а на дан славе у цркви, или у дому, благосиља кољиво (жито) и славски колач, који унакрст пресече и вином прелије.

Дакле, за славу је потребно осветити водицу у своме дому и припремити славски колач од пшеничног брашна, славску свећу, жито (кољиво), црвено вино, тамјан и зејтин.

У богослужењима Православне цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је тако и код славског обреда.

Славски колач представља жртву – али такву жртву благодарности Богу, што смо кроз Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти, која би нас постигла због наших грехова.

Крстообразно пресецање славског колача представља страдање Христово ради нас, а преливање пресеченог колача вином (које символички представља крв) – значи да смо Христовом крвљу очишћени од својих грехова.

Славска свећа која треба да је од чистог пчелињег воска, такође означава жртву – најчистију и најневинију: као што пчеле праве мед, сакупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисавих цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и мирисне неукаљане душе.

Осим тога, славском свећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Њом се још изражава и то: да су свечар и чланови његове породице синови Светлости, која просвећује свакога човека (Јн 1:9), а не синови мрака. Јер као што светлост свеће разгони мрак, тако и светлост Христове божанске науке разгони таму у којој се незнабошци налазе.