Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића! Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога светитеља, кога славе, и упоредити са његовим животом свој живот и дела. уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према светитељевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.

Пред пресеченим – и црвеним вином преливеним – славским колачем, треба свечар да се сети велике жртве, коју је Господ наш, Исус Христос, поднео за нас страдањем својим на крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике жртве! Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје, као што је то дужан да чини? Је ли гладнога нахранио, голог оденуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сетио оних, који се налазе у беди и невољи, да ли им је олакшао живот; отклонио беду и умањио муке?

Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини, кад му је Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.

" Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем – вели апостол Христов, Јаков – јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањена од света". "Каква је корист, браћо моја, ако ли ко рече да има веру а дела нема? Зар га вера може спасти?" "Јер као што је тело без духа (без душе) мртво, тако је вера без добрих дела мртва" – говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27,2:14,2:26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот.

Зато, нека пламен славске свеће – воштанице – осветли наш ум, нека загреје наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота, и показали се у своме животу као истинита деца Божија.

Често се чује да се нашем народу са села пребацује како своје славе прославља више дана, и да том приликом много потроши. То је веома умесна примедба, Али, не сме се заборавити да су на селу баш породичне славе, свадбе и црквене или сеоске славе, оно мало дана и прилика у току године када се може састати са својим рођацима, пријатељима и друговима из удаљених места, разговарати, разонодити се и провеселити. Овим се, истина, не одобрава расипништво и претерано трошење у овим приликама, као ни у свим другим. Требало би да наши људи прослављање своје славе сведу на један дан, на свечани и молитвени чин сечења славског колача. Увек их треба саветовати да мање троше, јер је тежак сваки динар што га они зарађују; саветовати их стално да добро пазе да се светиња њихова – њихово крсно име, не извргне у ругло опијања и неумерености у јелу! Али, то не важи само за народ на селу, већ исто тако и за оне који живе у градовима.^[3] У овом старању за добро и достојно прослављање славе треба да се огледа будност свих који уистину верују, који поштују своје српско име и којима је стало да се оно чува неокаљано.

Славу треба славити увек, ма у каквим се приликама човек налазио – у срећи и у несрећи, у радости и у жалости, само треба разликовати битно од небитног – одвојити прослављање светитеља од гозбе, славу од весеља. И док славску трпезу може спремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости – дотле за славску свећу, славски колач, мало црвена вина, кољиво, тамјан и мало зејтина требало би да се у току године свако постара и спреми, и да се тако кроз молитвену успомену одужи своме светитељу.

Срби никада не треба да занемарују своју славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру не као обичај него као свесно убеђење. И треба да увек потврде народну истину: "Где је Србин ту је и слава!"

Зар сада, када су те наше жеље, или желе наших родитеља испуњене, зар сада да не славимо своју славу? Није ли то онда крајња незахвалност према Богу, незахвалност и немар према завету наших предака. А заборавља се:

"Незахвалност – то је ка' оштрица мача,

каткад сече главу и свога ковача!"

За своје заштитнике и молитвенике пред Богом наши стари узимали су Пресвету Богородицу, или хришћанског светитеља на чији су се дан крстили -тј. примили хришћанство (и њихову успомену прослављали су они иа дан рођења или телесне смрти светитеља, или на дан преноса светитељевих моштију).

Просвећен, дакле, хришћанском науком човек је дошао до сазнања да се Бога, који управља светом, не треба плашити нита Му се у страху молити, ако се живи по заповестима-Његовим. Не из страха већ из љубави човек се обраћа Богу и прославља успомену на светитеље у жељи да, следећи њихов блажен и богоугодан живот, постане достојан свих дарова, које милошћу Божијом прима.

Обичај приношења жртава, остао од старине, није се код свих новокрштених одмах и лако искоренио. Мисионарска делатност Грчке и Латинске цркве постигла је само делимичне успехе међу досељеним народима на Балкану. Они нису успели да потпуно хришћанизују многобожачке словенске масе. Пут за истинско и разумно усвајање хришћанства полако је припреман. Иако су примили хришћанство, многи су и даље наставили да приносе жртве заштитницима свога дома и своје породице – хришћанским светитељима – као што су и раније, у идолопоклоничко време чинили. (Стока, која је била намењена као жртва светитељу, догоњена је црквама код којих је и клана, а њено месо служило је за гозбу. Тај обичај одржао се код многих доста дуго).

Тек је светосавски покрет, дубоко хришћански и народни у исти мах, одиграо одлучујућу улогу у коначној хришћанизацији Срба. Св. Сава и његови следбеници и мисионари у српском народу, енергично приступају еванђељском просвећивању Срба. То је управо последњи и одсудан ступањ хришћанизације српског народа. Мисионарска делатност светосавске Цркве, активна на свим пољима народног живота, испољила се пре свега у борби против остатака многобоштва у народу.

Овим је било обухваћено и прослављање крсног имена славе. Забрањено је дотадашње приношење жртава, као и приређивање гозби код храмова. Сврха нових одредаба била је да се сви многобожачки моменти у обичајима ликвидирају. Одређено је да се у црквама може прослављати спомен на светитеље само онако како то хришћанима доликује, т.ј. разни земаљски плодови могу се принети ради благослова, а не ради приношења жртве и гозбе.

Тако светосавска Црква има одлучујући значај у стварању крсне славе, овакве каква је она данас. Постанак и развитак данашње српске крсне славе мора се зато посматрати у општем склопу светосавске активности. Светосавској српској Цркви пошло је за руком да створи данашњу крсну славу као искључиво српско-православну и црквено-народну породичну свечаност.

Творци славе, онакве какву је данас имамо су, дакле, Св. Сава и његови непосредни ученици. Отуда и чињеница да само Срби, који су од XIII века непрекидно под одлучујућим духовним утицајем светосавске Цркве, данас имају крсну славу. Слава је, дакле, један вид мисионарске делатности светосавске Цркве, један облик њене борбе против идолопоклонства, за потпуну еванђелизацију српског народа у средњевековној Србији.^[2]

Поучен од свога првог архиепископа и његових следбеника, и прихвативши начин прослављања крсног имена који је он одредио, српски народ је затим вековима тако прослављао, а тако и данас треба да слави.

Споменуто је, да је прослављање славе у њеном првобитном облику (за разлику од данашњег облика код Срба) било у обичају не само у српском народу, већ и код других православних народа. Али, код ових народа током времена прослављање крсног имена замењено је празновањем дана рођења појединих чланова породице, или дана оних светитеља чија имена они носе. од славе настало прослављање рођендана и имендана (славу слави још известан део Бугара, Румуна и Арбанаса, мада не онако како славу прослављају Срби). Славу су стално славили једино Срби ма где се они налазили, и то не само православни Срби. Слава се налази и код Срба римокатолика (у Боки, Конавлима, Херцеговини, Далмацији, Словенији) па и код оних римокатоличких породица чији су преци били Срби. Отуда је и настала она народна изрека: "Где је слава ту је и Србин".

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град туге, а лицемерна белосветска политика још околиши да паравим именом назове монструме који су на све спремни па и да Космет залива у крви. 

Само дан након што су САД и СБ ставиле вето на председничко саопштење којим се осуђују шиптарски терористи на Косову и Метохији, они су, осокољени таквом подршком, извели до сада најмонстроузнији терористички акт - у кафићу "Панда" у Пећи у понедељак 14.децембра 1998., нешто после 20 часова, убивши шесторицу српских младића, српских соколова.

Углавном су то били средњешколци а ранили су и власника кафића Мирсад Шабановић. У нападу терориста смртно су погођени Иван Радевић (26), Драган Трифовић (18), Вукота Гвозденовић (16) и Иван Обрадовић(15), док су због тешких повреда у приштинском Клиничко болничком центру преминули Зоран Станојевић (18) и Светислав Ристић(18) сви из Пећи. 

Према речима очевидаца, испред кафића, у којем је у том тренутку било 13 људи, зауставио се аутомобил из којег су истрчала двојица терориста у црним униформама и са капама "фантомкама" преко лица. Одмах са врата отворили су рафалну ватру по гостима.Први меци погодили су Ивана Обрадовића. Недалеко од њега стајао је његов отац, и чудом остао неповређен. Али не може се рећи да је отац Ивана избегао метак и рафал терориста, него је метак погодио његово срце и сада рањен живи,због смрти његовог сина.Потом су терористи пуцали у остале.....

Тај злочин као и многи други који се дешавају и данадас на Космету не смeју се заборавити а ни опростити тим зликовцима који немају срца а ни душе. Пуцати у децу доказ да немаш образа нити мало људскости у себи...

Албански екстремисти су уништили надгробне споменике дечака који су убијени рафалном паљбом у кафићу „Панда” , а такозване косовске институције до данашњег дана нису дозволиле да се гробље у Пећи ваљано уреди, односно да се споменици реновирају.

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је Југослав Костић, ноћни чувар у Орвину , нестао 10. јула 1998. Недељу дана касније, припадници УЧК-а су после тродневних борби сишли из Малишева у Ораховац, да би 18. јула, негде после поноћи, напали на куће Костића. Прво су на кућном прагу убили 62-годишњег земљорадника Анђелка Костића. Затим су заробљени сви који су се ту затекли – међу њима четрнаест Костића.Једном од Анђелкових синова, Живку, дали су два сата да сахрани мртвог оца. Од две даске и ћебета направљен је сандук, а двоје-троје људи је под пратњом униформисаних припадника УЧК-а одведено на гробље да ископају раку. Срби су онда потерани на сахрану која је обављена без свештеника и осталих српских обичаја. Затим су враћени у центар села и постројени. Жене су се поздравиле са синовима и мужевима. Мушкарци су утоварени у камион и одведени у правцу села Оптеруша. Никад више нису виђени.

Павле Костић, син убијеног Анђелка, који нам је испричао ову причу, није присуствовао злочину. Био је блокиран у селу Зочиште, јер се по повратку с посла 17. јула због борби није могао пробити до свог села. Пошто је Ретимље удаљено од Зочишта свега три километара, сву ноћ је слушао борбу. Сутрадан му је мајка испричала шта се догодило.

• КОСТИЋ Драгољуб САШКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 14.01.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
• КОСТИЋ Драгољуб ЈУГОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 06.01.1970. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 10.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
• КОСТИЋ Никола МЛАДЕН, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 22.02.1940. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
• КОСТИЋ Младен НЕБОЈША, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 12.03.1980. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

Међу бројним жртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац Харитон и Отац Стефан, који су зверски страдали од Албанских терориста током крвавих и подмуклих напада. Они су отети и убијени на најсвирепији начин само зато што су монаси Српске православне цркве. Њихова мученичка смрт и голгота коју су доживели у име Христа, као и страдање многих православних Срба и више од стотине уништених и оскрнављених светиња на простору Косова и Метохије потврђује несебичну љубав према Христу. Нека почивају у миру вечном славом и поштовањем, заштићени Господом кога су неизмерно волели, !

Отац Харитон Лукић (1960-1999) је био сабрат Манастира Светих Архангела. Рођен је 21. новембра 1960.г у централној Србији и замонашио се на Косову и Метохији 1995. године. Отац Харитон је отет од наоружаних лица са обележјима УЧК -косовска ослободилачка војска 16. јуна 1999. године на улици у Призрену, када су на овом подручју већ биле присутне снаге КФОР-а. На несрећу, оне су првих дана своје мисије, посматрале наоружане банде УЧК екстремиста које су отимале и убијале десетине Срба овог града. Обезглављено и тешко осакаћено тело оца Хатирона, је пронађено у околини Призрена 8. августа 2000. године. Глава несрећног Оца Харитона још није пронађена. Његови остаци су сахрањени у манастиру Црна Река. Према налазима медицинских истражитеља, остаци Оца Харитона су пронађени на необележеном месту у оквиру албанског гробља села Тусус у близини Призрена.

Многи идентификовани налази потврђују да је тело остављено на отвореном након убиства, стога што је остао само скелет. Утврђен је лом неколико ребара и леве руке. Недостајали су глава и део кичме. Прслук који је носио је раскомадан,у предњем делу што указује да је утроба могуће била распорена.