Срби за Србе-СМС на 7763
Вести
ДУХОВНИ НЕИМАР КОСОВСКОГ ПОМОРАВЉА - четвртак, 22 август 2019 21:53
Дичићи из Страже ће добити нову кућу! - недеља, 16 децембар 2018 23:04
понедељак, 01 фебруар 2010 15:06
Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је подигло оптужницу.. Терете се  да су на територији општине Гњилане од јуна до  септембра 1999.  године, на свиреп начин, убили  најмање 52  Срба, Рома и Албанаца и силовали  неколико жена.  Фазлија Ајдари, Реџеп Алији и Шаћир Шаћири оптужени  су да су као вође оперативног центра ОВК за  Гњилане наредили противзаконита затварања,  силовања, нечовечна поступања, мучења,  сакаћења и убиства, “са циљем да преостало  српско становништво напусти ту општину, као и  територију Косова и Метохије”.

Као извршиоци - монструми, оптужени су Шефкет  Муслији, Садик Алији, Идриз Алији, Агуш Мемиши, Фатон  Хајдари, Шемсија Нухију, Ахмет Хасани, Назиф  Хасани, Рамадан Халими, Самет Хајдари, Ферат  Хајдари, Камбер Сахити, Селимон Садику и Бурим  Фазлију.

 

Тужилац за ратне злочине је предложио да се осморици окривљених који су у бекству суди у  одсуству. Деветорица припадника терористичке  ОВК притворена су 26. децембра  2008. године. Занимљиво је да су боравак у интернату  средњошколског дома у Гњилану припадници “ гњиланске групе” овековечили - фотографијама.

На тим сликама, које “Ревија 92” ексклузивно  објављују, виде се терористи ОВК како “позирају”  у собама интерната – полуголи или у униформама,  па и са секирама у руци.

Приликом хапшења бивших чланова наоружане  формације 138.  бригаде ОВК за подручје  оперативне зоне “Карадак”, од које је формирана нова јединица, смештена у интернат  средњошколског дома у Гњилану, пронађене су и  друге фотографије, где су терористи забележени са  оружјем па и секиром!

Поред групних и појединачних силовања жена,  одрубљивања глава жртвама, наводимо и остале  најдрастичније примере тешких злочина припадника “ гњиланске групе”:

- Киднаповане људе убадали и секли ножевима,  а  затим су у те отворене ране гурали и завлачили  своје руке и кидали месо. - Штанглама и палицама пребијали људе,  тако да су жртвама пуцале кости. - Пробадање деце бајонетом.  У подруму  интерната је доведена трудна жена, са малим  дететом, које узимају и бацају у вис а затим га  дочекују на исукани бајонет. Мајка избезумљено вришти, а терористи се смеју и прете да ће јој из  стомака, истим ножем, извадити нерођено дете. - Черечење киднаповане жене и мушкарца.  Испред  постројених припадника ОВК, жени везују ноге за  два аутомобила. Тада се чује наредба њиховог  команданта Реџепа Алијија, који каже: “Нека  возила лагано крену, како би Српкиња што дуже  умирала. Гледајте добро и овако их морате  убијати, да би им утерали страх у кости, да се сви  иселе са Косова и да коначно имамо нашу чисту  државу”. Када су тој жени покидали ногу из тела,  давале је знакове живота, а онда јој везују руке  за возила и кидају их. На исти начин је погубљен и  мушкарац. Потом терористи узимају секире и њима  секу тела жртвама, да би могли делове да ставе у пластичне кесе.

- Стрељање више људи, једним метком.  У подрум интерната терористи доводе двојицу Срба и једног  Албанца. Скинути су до голе коже и рукама везани  за металне цеви од грејања, на таваници. Један  терориста рукама и ногама туче сву тројицу и пита остале злочинце да ли добро изводи кик - бокс  ударце ногом? Када се уморио, седа у фотељу,  пар метара удаљену од жртава, узима бајонет и  гађа, забијајући им нож у тела. Када му је и то  досадило, переђао је киднаповане, у колони,  један иза другог, желећи да провери пробојну моћ  свог пиштоља “берета”. Чим је испалио први метак,  жртва која се налазила прва у колони је пала  мртва. Потом падају и остала двојица... Тела  убијених су исечени на комаде, спаковани у  најлонске кесе и касније бачени у Ливочко језеро.

- Дављење жицом.  Приликом патролирања у близини  зелене пијаце у Гњилану, један Србин је угледало  бандите и покушао је да побегне. Терориста га  стиже, обара на земљу а потом му око врата  набацује специјану жицу намењену за дављење,  такозвану “давилицу”. Леш оставља на улици.

- Испијање људске крви.  У интернату су доведена  три старија мушкарца, које су терористи везали за  столице. Злочинци сипају виски у чаше, у намери да  наздраве. Један терориста каже да сачекају,  прилази жртви и ножем му пресеца вене на руци.  Затим приноси празну чашу, коју пуни крвљу жртве, па њоме наздравља и испија је наискап. Други  терориста прилази жртвама и пиштољем свој тројици  ломи зубе, а затим их убија.

 

- Забијање упаљача у мозак.  Својеврсни зверски „ специјалитет“ припадника “гњиланске групе”, на  који су били веома поносни, био је забијање  пластичног упаљача директно у мозак жртве. У  подруму интерната су доведена два мушкарца,  старости 30  и 40  година. Прву жртву један од  терориста металном шипком удара у главу, од  чега му је напрсла лобања. Потом узима упаљач, ставља га на место где је пукла лобања и набија  у главу. Жртви полази пена на уста и одмах умире. Другу жртву терориста је заклао и одрубио главу.  Потом су раскомадали тела и делове бацили у  оближњи контејнер.

Очекује се суђење зликовцима, а питање је да ли  постоји праведна казна за овакве монструозне  злочине.

ЛИКВИДАЦИЈА

Куршум у уста  СА задатком да убију једног Албанца, терористи  проваљују у његов стан и питају га да ли жели да  га ликвидирају пиштољем или ножем? Жртва дрхти и  преклиње за милост, а један од терориста му  ставља пиштољ у уста и пуца. Потом у тело жртве  испаљује цео шаржер пиштоља.

СИЛОВАЊЕ

Побили све станаре Група терориста насилно упада у један стан, на  трећем спрату стамбене зграде у Гњилану, у  коме затичу четири старије жене и два мушкарца.  Један од терориста покушава да силује старицу од  60  година, а када му то не успева, баца је кроз  прозор стана. И остале које су затекли у стану -  убијају. 

КРВНИЧКИ  

Жену убијају маљем Крвници улазе у двориште једне приземне куће у  Гњилану, где затичу старију женску особу и  младића од око 20 година. Старицу убијају,  ударивши је великим чекићем у главу, а младића  одводе у интернат, где га стрељају, а његово  тело комадају.

четвртак, 28 јануар 2010 12:38

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници тада су давали јаке изјаве, примерене тренутку. Рецимо, комесар УНМИК полиције Штефан Фелер изјавио је да ће “преврнути сваки комад земље како би пронашао убице деце”. Савет безбедности је чак одржао и једну вандредну седницу. Али све се на томе и завршило, све те изјаве и седнице биле су пука формалност. Ми то знамо данас, а албански терористи су то знали још тада, тог 13. августа 2003. године, јер су само четири дана касније (17. августа) поново пуцали на српску децу, и то у центру Гораждевца, али срећом, тада нико није страдао.

Знали су и знају албански терористи да имају такву заштиту и залеђину да им чак ни Савет безбедности не може ништа. Знали су и знају да је Србе на Косову могуће некажњено убијати, и да ће та некажњивост бити главна препрека за Србе да се врате на своја огњишта. А оне Србе који се и поред тога врате, опет може свако да убије, чак и на спавању, као Богдана и Трајанку Петковић пре десетак дана у Партешу код Гњилана. И опет некажњено. С том разликом што сада убиства нису спектакуларна, па нема више потребе за јаким изјавама и ванредним седницама Савета безбедности. Сада се Србину повратнику и његовој жени само испали по један метак у главу, а сувопарним канцеларијским језиком се констатује статистички податак да се убиства у одређеном проценту догађају у целом свету, те није чудо што се то дешава и на Косову, и апелује се на јавност да убиство не треба политизовати нити му приписивати националну мотивисаност све док се случај не истражи. А ко ће и када ће истражити толике злочине над Србима - остаје да се види. Не треба заборавити да је убијање деце у Гораждевцу извршено усред бела дана, да Кфор није хтео да обезбеди пратњу за рањену децу, да је била среда - пијачни дан, и да су Албанци на пијаци оставили своје намирнице и насрнули на ауто који је превозио дечака са седам прострелних рана на телу, у коме је остало још литар и по крви, бијући песницама и камењем и њега и његове спасиоце. Не треба заборавити да се истрага злочина у Гораждевцу ни до данашњег дана није померила са места на коме је била у почетку, тј. да је и даље на нули.

Рањени дечак је ипак преживео, уз Божију помоћ и грчевито старање његових спасилаца и лекара. Његово потресно сведочанство о гораждевачкој трагедији објавио је Танјуг, а ми га овде преносимо у целини, у жељи да се свака реч овога сведочанства заувек уреже у сећање читавог српског народа.

БЕОГРАД, 13. августа (Танјуг) - Богдан Букумирић из Гораждевца код Пећи, који је пре шест година тешко рањен у нападу албанских терориста, најавио је тужбу Суду у Стразбуру против међународног правосуђа на Косову и Метохији, огорчен што нема никаквог напретка у истрази о овом злочину. “Никада нећу престати да се борим да убице деце буду изведене пред лице правде”, рекао је Букумирић Танјугу на годишњицу обележавања терористичког напада на српску децу 13. августа 2003. године, у коме су два дечака убијена, а још троје деце рањено.

Када је покошен рафалима, док је са другарима пекао кукуруз на обали реке Бистрице, Богдан је имао 15 година, а после дугог опоравка, од јула 2007. непрестано пише међународним званичницима на Косову и Метохији, тражећи одговор на исто питање: докле је стигла истрага и зашто још нису подигли оптужницу потив зликоваца?

Писао је бившем шефу УНМИК-а Јоакиму Рикеру, затим у два наврата у фебруару ове године Ламберту Занијеру и најзад 14. јула поново и шефу Еулекса, генералу Иву де Кармабону. Од Рикера је лане добио одговор који га је, како каже, веома потресао, јер се сводио на информацију да је основан нови тим за истрагу од припадника косовске полиције и УНМИК-а са задатком да “прегледају и преиспитају све доказе и препоруче нове правце деловања”. “Ове године, 30. марта од УНМИК-а сам добио одговор у коме ме службено лице обавештава да су моје писмо и захтев да ми се каже докле се стигло са разоткривањем монструозног злочина, проследили главном тужиоцу Еулекса”, рекао је Букумирић.

“С обзиром на успешан почетак рада Еулекса, сходно Резолуцији 1.244 Савета безбедности УН, сви досијеи у вези са кривичним делима пренети су са УНМИК-а на Еулекс. Стога сам ваше писмо проследио господину Теу Јакобсу, шефу тужилаштва Еулекса, како би га он размотрио”, стоји у овом одговору. “То значи да практично ништа нису урадили, стално почињу од нуле”, огорчено каже Букумирић и наглашава да од Еулекса засад није добио никакав одговор. “Једно је једино питање које увек постављам: ко је пуцао на недужну децу док су се купала на реци, ко је пуцао на мене и моје другаре, да ли ће терористе извести пред лице правде?”, навео је Букумирић.

“Нажалост, тог 13. августа 2003. године, догодио се страшан злочин над децом. Погинули су Иван Јововић и Пантелија Дакић, а рањени су Драгана Србљак, Марко Богићевић и Ђорђе Угреновић. Погођен сам и задобио седам прострелних рана, а један метак ми је окрзнуо чланак леве ноге, подсетио је Букумирић у исповести о томе како је преживео. “После пуцњаве, у помоћ ми је притекао комшија који ме је превезао до амбуланте у Гораждевцу где су ми пружили прву помоћ, санирали ране да ублаже крварење, а затим тражили пратњу од званичника Кфора и УНМИК-а, како би ме пребацили у пећку болницу”, додао је он. Међутим Кфор није дао пратњу зато што су се, наводно, плашили за безбедност. “Онда су мој брат, комшије Милован и Рајко, на властиту одговорност кренули да ме превезу у болницу која се налазила у бази италијанског контигента Кфора у Пећи”, испричао је Букумирић. “Међутим, приликом транспорта, испред пијаце у Пећи нама стане ауто. Не знам шта се десило. Среда је била тог дана, пијачни дан, тако да су из оближњих локала сви (Албанци) насрнули на нас, почели да разбијају ауто, стакла на прозорима. Комшију су ударали песницом у зубе, затим великим каменом док је покушавао да упали ауто”, наставио је он. Прешли су са друге стране, почели да ударају у врата. Комшија је легао по мени да ме заштити, али ударали су и њега и мене…

“Изненада, да ли случајно или намерно, наишле су две патроле Кфора, али сам тада већ изгубио свест. Како су ми касније испрчали, у пећкој болници лежао сам у соби где је смештен и покојни Панта Дакић. Његов отац држао је и мене и њега за руку. Пацијенти Шиптари су се веселили - добацивали су: “Хоћете Косово - ето вам Косово”, сећа се он.

Богдан стално истиче да је преживео само захваљујући упорности лекара, породице и пријатеља, посебно докторке из Гораждевца Милене Цветковић, “Богу и великој жељи за животом”. “Она је по палцу моје десне ноге приметила да дајем знаке живота и убеђивала званичнике Кфора да дају хеликоптер и транспортују ме у болницу на северу Косовске Митровице.

Међутим, у Кфору су рекли да треба да питају команду у Пећи, команда у Пећи да пита команду у Приштини, команда у Приштини да пита званичнике у Бриселу… Након три сата, успела је да их убеди и хеликоптер је слетео по нас…” описао је драматичну битку за његово спасавање. Букумирић је најпре пребачен у француску болницу у јужном, албанском делу Митровице, где су му лекари извадили слезину, али како нису имали неурохирурга, позвали су лекара из Приштине. Опет, на инсистирање докторке Цветковић, која је преузела и личну одговорност зато што му је живот био угрожен, Букумирић је пребачен у северну Митровицу.

Пошто хеликоптер АМС Југославије није добио дозволу да прелети административну границу покрајине, најпре је аутом пребачен за Рашку, а одатле са хелиодрома на ВМА у Београд. “За време транспорта мени је притисак падао два пута на 40. Докторка Милена је била на вези са лекарима ВМА које је обавештавала о мом стању. Када смо стигли, двадесет минута после поноћи, све је било спремно за операцију, али установљено је да имам литру и 400 грама крви, од пет колико сваки човек треба да има и операција је одложена”.

“Током ноћи сам примао крв, а у осам сати ујутро почела је прва операција која је трајала четири и по сата и срећом успела, али сам шест дана био у коми. На Преображење Господње, 19. августа, пробудио сам се из коме. У том тренутку нисам знао где сам…”, вели он. Поред тога што му је извађена слезина, а дијафрагма ушивена, Букумирић је преживео још четири компликоване операције главе.

Најпре му је скинут оштећени део лобање кроз који је прошао метак, затим санирана рана која се била загнојила.

Трећа операција била је најтежа, тада му је отваран мозак да би биле уклоњене ситне кошчице због којих је 49 дана имао високу температуру и прележао менингитис. Потом је извршена пластична операција и уграђен одстрањени део лобање.

Богдан истиче да је имао много среће, јер му је један метак само окрзнуо једини бубрег који има, а прогнозе лекара су говориле да има само четири одсто шансе да преживи. Са захвалношћу истиче да је неурохирург ВМА за његову операцију наручио део од најсавременијег могућег материјала и да му је, поред редовне и физикалне терапије, много помогло то што га је др Зоран Ћировић из Крагујевца бесплатно лечио акупунктуром.

Упркос дугој борби за опоравак, успео је да заврши средњу електротехничку школу, али још не зна да ли ће моћи да настави школовање. Сада живи с оцем и братом у београдском насељу Бежанија, у стану који је на коришћење добио од Координационог центра за КиМ, а ускоро треба да добије и пензију као цивилна жртва рата. Букумирић, међутим, жели да се сасвим опорави, машта о томе да се школује и као сви његови вршњаци ради и ствара породицу, да се једног дана врати на имање у родни Гораждевац о којем сада брину рођаци. Циљ му је да постане кувар, али проблем још представљају повреде леве стране због којих отежано користи леву шаку.

Букумирић сматра да је несхватљиво да за шест година није било могуће открити злочинце који су у сред бела дана из шипражја испалили 90 метака на децу само зато што су српске националности. Као и већина Срба у Гораждевцу, уверен је да је у питању завера ћутања и солидарност Албанаца и да без притиска међународних институција починиоци никада неће бити ухапшени.

 

уторак, 05 јануар 2010 18:22
Р О Ж Д Е С Т В О  Х Р И С Т О В О 

Нема дана без очнога вида
Нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем,
Славио га у Атонску Гору,
Славио га у свето Кијево,
Ал´је ова слава одвојила
Са простотом и са веселошћу:
Ватра плама боље него игда,
Прострта је слама испред огња
Прекршћени на огњу бадњаци;
Пушке пучу, врте се пецива,
Гусле гуде, а кола пјевају,
С унучађу ђедови играју,
По три паса врте се у коло,
Све би река једногодишњаци;
Све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
Што свачему треба наздравити.
( Горски Вијенац - владика Петар ИИ Петровић Његош) 

Из историје настанка празника
Христово рођење није слављено као самосталан празник у прва три века хришћанства, већ у склопу осталих празника (крштења, Богојављења и других). Тако је 6. јануар био празник са више успомена под заједничким именом Епифанија – јављање, или Теофанија – Богојављење. Разлог за то свакако је био у томе што се давала већа важност крштењу као духовном рођењу, од телесног рођења.
Убрзо, дошло је до одвајања Христовог рођења из састава Теофаније а Црква је одредила Његово слављење 25. децембра. То се међу историчарима објашњава покушајем отаца Цркве да умање значај паганском култу непобедивог сунца, које се славило 25. децембра. Овај податак свакако треба респектовати као основан.
Празновање Божића 25 децембра, најпре је уведено у Риму, 354.г. и везује се за папу Либерија, док је на Истоку Божић и даље слављен заједно 6. јануа. као Епифанија.
На Истоку, празновање Божића најпре је уведено у Цариграду 379.г. Увео га је Св. Григорије Богослов, након чега је до половине петог века постепено прихваћен и код других цркава, изузев Јермена. ,, Док је већину празника Запад примио са Истока заједно са њиховим датумима, 25. децебар као датум Божића, Исток је примио од Запада.“ ( Хеортологија , Лазар Мирковић) 

ПРИПРЕМА ЗА БОЖИЋ
Један од највећих хришћанских празника јесте Божић. Тога дана празнујемо рођење Јединороднога Сина Божјег — Господа Исуса Христа од Духа Светога и Свете Дјеве Марије у „Витлејему Јудејскоме за време Ирода цара" (Мт 2, 1).
С обзиром на месијанску службу новорођенога Богомладенца Христа, који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с неба и постао човек" — Његово рођење у времену је најзначајнији догађај у историји рода људског. Зато је целокупно културно човечанство од пре две хиљаде година поделило историју рода људског на два дела — на историју пре и после рођења Господа Исуса Христа. Рођење Христово је, дакле, центар хришћанске историје. Отуда је и радовање Божићу основа и предуслов за највећу радост над радостима — Васкрсење Господа Христа. Зато се Божић назива „Мала Пасха", то јест „Мали Ускрс".
Наша Св. православна Црква припрему прославе Божића почиње на четрдесет дана пре празника, када је прописала почетак Божићњег поста, који траје од 25/15. новембра до 7. јануара/24. децембра (по старом календару). Божићни канон „Христос се рађа, славите Га, ево Христа са небеса — сретајте Га", поје се у њему од празника Ваведења Пресвете Богородице 21. новембра до 1. јануара. И сви народни обичаји јесу припрема за „домаћу цркву", за сваку православну кућу, да најсвечаније дочека празник Богомладенца Исуса Христа.
Припреми овог најрадоснијег дана, у српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и називе: Детињци, Материце и Оци, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњи дан. 

ДЕТИЊЦИ
У овим припремним недељама пред Божић обичаји народни су, углавном, свуда исти. Најпре очеви и мајке, у трећу недељу пред Божић, која је посвећена деци, и зове се Детињци, изјутра рано, везују своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше". Пошто је то увек недеља по Св. Николи, то обично „Свети Никола тога јутра доноси деци поклоне!" 

МАТЕРИЦЕ
У другу недељу пред Божић, која је посвећена мајкама, зове се Материце. Тада деца везују мајке, а оне им се „дреше" и дају поклоне које су претходно припремиле. 

ОЦИ
У прву недељу пред Божић која је посвећена очевима, зове се Оци. Тада деца „везују" очеве, а они им се „дреше". Ово узајамно „дрешење" је узајамно чињење поклона љубави које ствара празничну — свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су Мудраци источни светој породици Богомладенца поклонивши Му се у витлејемској пећини уз дарове: смирну, тамјан и злато.
Символика овог узајамног „везивања" и „дрешења" деце и родитеља је јасна: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског — Божића, који је помирио човека са Богом, одрешивши га греховних веза, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он—Божић—Љубав, која је „свеза савршенства", ми се о Детињцима, Материцама и Оцима, међусобно „везујемо" и „дрешимо". То везивање и дрешење прелази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све познанике наше и тако настаје спонтано опште српско, православно — хришћанско славље везивања и дрешење пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти, и поклонио им живот вечни.
И тако је спрски народ осмислио на сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је једновремено и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници, нанизани у претпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза, по којој „да није мајке ни света не би било". Материце су празник светих српских мајки, као што су Детињци дан свете српске деце, а Оци — дан српских светих отаца. 

ТУЦИНДАН
Други дан пред Божић, у нашем народу се коље (туца) „Божићњар", „Печеница", којом ће се сва чељад на Божић омрсити, после дугог шестонедељног поста. И овај народни обичај везан је за „Божићњар" или „Печеницу", иако то јагње (може и прасе) води порекло од рођења Господа Исуса Христа у витлејемској пећини у којој су пастири затварали своје стадо. Свети апостол и еванђелист Лука сведочи да су витлејемски пастири, кад им се анђео Господњи јавио и обасјала их слава Господња, оне чудесне ноћи када се Господ родио, отишли до Витлејема и у пећини витлејемској нашли „Марију и Јосифа и дијете где лежи у јаслама" (Лк 2. гл.) и поклонили му се. А Свето предање, које се чува у Светој Цркви, сведочи да су тада пастири на дар Богомладенцу однели јагње. То је наш „Божићњар", који се припрема на Туциндан, врти на ражњу (пече) на Бадњи дан, а једе на Божић као прва мрсна храна.
Због тога што се „Божићњар" у старо време није клао но туцао крупицом соли или ушима секире, тај се дан и данас зове Туциндан. „Божићњар" је код нас прасе, а не јагње просто зато што код нас у време Божића нема јагањаца
.
БАДЊИ ДАН
Дан уочи Божића зове се Бадњи дан, а ноћ која следи Бадње вече, због тога што се тога дана и те вечери бденише (не спава), него са нестрпљењем очекује Рођење Богомладенца Христа. Због тога се и видљиви симбол Његов, који са нарочитим песмама и молитвама уносимо у домове своје, зове Бадњак. Бадњак (млад церић или храстић, мада може и церова или храстова гранчица) симболички представља Исуса Христа, који је у напону своје снаге, себе принео за грехе света. Тако млад церић, односно храстић, силином својом, разбуктава ватру на огњишту, а јарким пламеном својим осветљава све кутове домова наших.
И хришћански Бадњак као и Божићњар води порекло од оне чудесне божанствене витлејемске ноћи када се у пастирској пећини родио Спаситељ човечанства, а пастири који „чуваху ноћу стражу код стада својега (Лк 2,8), пожили ватру и грејали се. На глас анђела Господњег, који им се јави и рече: „Не бојте се; јер, гле, јављам вам велику радост... данас вам се родио Спас, који је Христос Господ... Наћи ћете дијете повијено где лежи у јаслама". — „Када су, по договору, пошли до Витлејема да виде шта се тамо догодило што им каза Господ" (Јк2,10, Пи15), насекли су и понели доста грана да наложе ватру и поред Новорођенчета и поред Мајке Његове, јер ноћ она беше врло хладна.
Временом се у нашем православном народу ова символика Рождества претворила у обичај који је тешко избрисати, иако су у историји постојали такви покушаји, ако не да се избришу, а онда да се извитопере и изопаче.
Данас на селу, па и у граду где је то изводљиво, на Бадњи дан изјутра рано, домаћин куће или неко од мушке чељади, одлази у шуму, у гај, у забран, са секиром у руци за Бадњак. Када нађе церић или храстић погодан за Бадњак (прав и гранат, а толико велики да га може на рамену донети до куће), обредсечења Бадњака почиње крсним знаком. Бадњачар се, наиме, прекрсти у име Оца и Сина и Светога Духа и изговори кратку молитву: „Помози Боже и Бадњаче свети!" Затим секиром у три маха, у име Свете Тројице, пресече бадњак тако да падне на источну страну одакле Господ долази. Онда пронађе дрен, одсече грану и каже: „На здравље нам било!" После тога Бадњак стави себи на десно раме и однесе кући певајући: „Рождество Твоје Христе Боже наш..." До ноћи Бадњак стоји пред кућом, у дворишту, а у вишеспратницама у граду, где је Бадњак церова или храстова гранчица са прутићем дрена и шачицом сламе, што се купује на пијаци, Бадњак стоји у предсобљу стана. А када падне Бадње вече, Бадњачар поново узима Бадњак и дренову грану, ставља га себи на десно раме и уноси у кућу. Тада он свечаним гласом поздравља домаћицу и сву чељад: „Добро вече и срећно вам Бадње вече!" Домаћица и сва чељад, у празничном руху, исто тако раздрагано и свечано одговарају: „Бог ти добро дао и среће имао!" И из сита посипа Бадњак житом, премазује га медом и прелива вином. Затим се прекрсти, целива Бадњак тамо где је премазан медом и преливен вином и Бадњачара у образ уз познато мирбожење у коме Бадњачар каже: „Мир Божји — Христос се роди!", а домаћица одговара: „Ваистину се Христос роди!" Ово љубљење Бадњака и мирбожење између Бадњачара и домаћице се понавља са свима укућанима.
Симболика овога сусрета је јасна. Господ Исус Христос новорођени Спаситељ човечанства, у виду Бадњака, улази у дом наш и свима члановима домаћинства доноси здравље (дренов прутић), изобиље плодова земаљских (жито) и духовну радост (мед), која је слатка као мед или чак слађа и од меда. Бадњачар онда узме кадионицу, оде пред икону домаће славе, пред којом је упаљено кандило, окади је, обиђе сва одељења у дому, да све замирише на тамјан, у све одаје поспе сламу и звечећи (сребрни) новац, а у гостинској соби, где је икона још и по три ораха у сва четири угла. У сламу се бацају суво воће или слаткиши које деца траже док квочу и пијучу, што све дочарава атмосферу пастирске пећине у Витлејему где је рођен Христос. У граду се завежљајчић сламе са дреновим прутићем обично стави испод стола на коме је припремљена бадњачка вечера. Док ово чини Бадњачар, односно домаћин куће, обично се поје Божићни тропар: „Рождество твоје Христе Боже наш.
И овај део обичаја на Бадње вече је пун смишљене хришћанске симболике. Када се Господ Исус Христос родио у пећини витлејемској, мајка га је повила у пелене и положила у јасле на сламу. Отуда и слама у свим одељењима нашега дома на Бадње вече када се Господ рађа. А када су мудраци источни, вођени звездом, дошли и поклонили Му се, даривали су Га златом, смирном и тамјаном. Отуда и у нашим домовима по свим одељењима окађеним тамјаном просут новац. Када се по свим одајама (одељењима) поспе слама, Бадњачар ставља Бадњак на ватру да прегори. Тамо где је обичај да се уносе два Бадњака, која симболишу божанску и човечанску природу у Господу Исусу Христу, они се укрштају на ватри. 

БАДЊАЧКА ВЕЧЕРА
Бадњачка вечера је многоврсна и обилна али посна. На њој, пре свега, мора учествовати сва чељад. Једе се, не са стола, него са пода, по коме је прострта слама, или са вреће у коју је метнута слама... Бадњачки колач се не сече ножем, већ се ломи руком. Не сме се појести све јело ни попити све пиће, него се понешто оставља преконоћ, на оном месту са кога се вечерало. О Бадњем вечеру, исто тако и о првом и о другом дану Божића, софра се не диже, нити се ђубре избацује. Од овог правила које наводи др Веселин Чајкановић, данас се одступа, нарочито у граду, где се Бадњачка вечера једе са стола испод кога је прострта слама или само чак завежљајчић сламе са дреновом гранчицом.
За вечеру на Бадње вече, док домаћини иду по Бадњак, наше домаћице умесе Бадњачки колач, који је обична Бадњачка погача без квасца што се, за време вечере ломи, а не сече. За јело на поду, тј. на слами, домаћица је спремила поред хлеба (погаче) и соли, рибу пржену на уљу, мед, вино и пасуљ (обично „пребранац" или „мељанац"). У ситу, којим је сачекала Бадњачара и Бадњак, поред жита спремљено је сваковрсно воће: ораси, јабуке, крушке, суве шљиве, урме, суво грожђе, бадем, лешник. Пред тако припремљеном Бадњачком вечером домаћин се прекрсти, запали свећу, окади трпезу и сву чељад, отпева: „Рождество твоје...", прочита молитву Господњу (Оче наш...) разломи Бадњачки колач — погачу и сву чељад понуди са вечером у којој се уз чашу вина дижу здравице, како је где обичај или како ко уме да наздрави. Углавном здравице се дижу за:
„Помози Боже и у добри час...",
„У славу закона и у бољи час...",
„За Свету Тројицу и у славу Божју...",
„За четири ступа јеванђелиста...",
„За петозарне мученике...",
„За честитост збора и сабора..."
„За седмочислинке..." (За домаћина, домаћицу; за кумове и пријатеље; за госте и намернике; за омладину...)
И Бадњачка вечера, као уосталом и сва досадашња припрема за дочек Божића, пуна је осмишљене хришћанске симболике.
Погача Бадњачка (хлеб) симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Он је сам за себе рекао: „Ја сам хлеб живи (хлеб живота), који сиђе са неба; који једе од овога хлеба живеће ва вијек; и хлеб који ћу ја дати за живот свијета" (Јн 6,51).
Риба, као и хлеб, симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. На грчком језику, риба јеИХТИС (ИХΘΙΣ), а то је скуп иницијала од речи Исус Христос Божји Син Спаситељ: И = Исус; X = Христос; О = Божји, У = Син; С = Спаситељ. Дакле, ИХТИС значи РИБА. Зато је у првим временима Хришћанства, риба била знак распознавања за хришћане и цртала се по катакомбама у којима су први хришћани, вршили своја заједничка богослужења и учествовали у „ломљењу хлеба" и „вечерама љубави".
Со символише силу Божанску, благодат Божју, која чува дело Божје као што со чува хлеб и рибу од плесни и трулежи.
Вино симболички представља крв Спаситељеву којом је Он на Голготи дао откуп Богу за грехе људске.
Мед производ најчистијег створења под небом пчеле. Симболише сладост вечнога живота, који нам је осигурао Господ Исус Христос својим рођењем, у пећини витлејемској.
Свећа, која се пали на Бадње вече и на Божић, у многим домаћинствима, нарочито на селу, двокрака је или трокрака. Она је спремљена од чистог воска. Свећа својом светлошћу симболички представља светлост царства Божијег. Сам Христос за себе каже: „Ја сам светлост свету..." (Јн 8, 12). „Док имате светлости, верујте у светлост, да будете синови светлости" (Јн 12, 36).
После вечере спава се на слами, а изјутра рано, по распореду, док једни иду у цркву у свечаном руху (обично домаћин куће), други за воду на извор, кладенац, бунар, чесму (обично девојка — водоноша), трећи у шталу код стоке. А домаћица сачека најмилијег Божићњег госта „Полажајника". 

ПОЛАЖАЈНИК
То је прва особа која тога Божићњег јутра уђе у наш дом. Полажајник полази у наш дом. Зато се зове „Полажајник". Он, по општем веровању, доноси срећу у наше домове. Зато се пази да „Полажајник" буде дете, које има чисто, безазлено срце испуњено љубављу. Но, разуме се, „Полажајник" може бити и одрастао човек, комшија, рођак, намерник. Да „Полажајник" буде дете нарочито су утицале речи Спаситељеве: „Заиста, заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дете, нећете ући у царство небеско. Који се, дакле понизи као дете тај је највећи у царству небеском. „Ко прими дете у име моје, мене прима" (Мт 18, 3—5). Ми „Полажајника" на Божић примамо као самог Господа, који својим рођењем у све домове људске доноси мир и добру вољу. Наш „Полажајник" пази да десном ногом прекорачи преко прага у наш дом и да поздрави домаће са: „Христос се роди!" и „Срећан вам Божић!", на шта му, обично домаћица, одговара: „Ваистину се роди". „И теби срећан да Бог да!" Онда га поспе житом из сита и приведе ватри у коју он убацује новчић и Бадњаком (гранчицом од Бадњака) почиње да џара по ватри, али тако да из ватре и Бадњака прште варнице на све стране док он благосиља:
Колико варница, толико среће у дому!", „Колико варница, толико парица!", „Колико варница, толико јагањаца у тору", „Колико варница, толико напретка у добру", „Највише здравља и весеља, дај Боже!", итд. У народу има много обичаја у вези са „Полажајником" и Бадњаком, но ово је битно, заједничко, најважније и присутно у целом нашем народу. 

ЧЕСНИЦА
То је колач умешен на Божић изјутра рано са неначетом водом, у који је стављен сребрни или златни новчић. Ако је народ сиромашан па нема ни новчића, онда може и обичан метални новчић. Воду је донела тога јутра водоноша са извора, чесме, бунара, кладенца или (у граду) наточила у кухињи.
Да би домаћица умесила, чесницу за домаћинство које не броји више од пет чланова потребно је 1/2 кг брашна, пола паклице квасца растопљеног у млакој води, кашика уља, мало соли и мало Богојављенске — свете воде, која се унакрст сипа у тесто. Ово се све добро смеси млаком водом као и сваки славски колач. Затим се сребрни или златни новчић (негде га домаћица увије у чисту, белу хартију) утисне у средину теста, па још мало смеси и тесто остави да нарасте. Када тесто добро нарасте одозго, по средини теста, притисне се слово, печат, поскурник и стави у врућу пећ да се испече. Тамо где је пракса да се меси и Божићни колач и он се меси на исти начин, само без сребрног или златног новчића.
„Чесница" се ломи за време Божићњег ручка одмах после Божићњег колача, који се ломи као и славски колач у дому са домаћинима, у чему учествује сва чељад.
Када се домаћин на Божић врати из цркве, честита свима празник са: „Христос се роди!", на шта му сви одговарају: „Ваистину се Христос роди!" — У дому настаје опште мирбожење које изазива велику радост. У тој Божићној радости нико се ни на кога не сме наљутити. Општа љубав влада у целом дому.
Онда домаћин свима подели нафору и настаје Божићни ручак, који треба да буде најбогатије и најбрижљивије припремљен. Као и на Бадње вече домаћин се прекрсти, запали Божићну свећу, окади трпезу, прочита „Оче наш", или, ако зна, отпоје: „Рождество твоје Христе Боже наш...", пререже Божићни колач, а онда узме „чесницу", подигне је увис, у славу новорођенога Богомладенца, а за живот и за здравље свих укућана, полажајника и намерника, окрене је као славски колач са свима укућанима три пута, преломи преко средине и свима члановима домаћинства (присутнима) одломи по једно парче. Једно одвоји за полажајника, друго за путника намерника (за члана домаћинства који није присутан за војника, или путника који може да сврати у госте). Тиме је Божићни ручак почео. Чељаде у чијем се делу чеснице нађе новчић, сматра се срећним и да ће бити те године под благословом Божјим, те се њему поверава почетак важних послова у току целе године.
На Божићној трпези налази се сито са воћем као и на Бадњачкој вечери; Божићна свећа; Божићни колач; Чесница, Печеница, кобасица. Тако су у песми: „Божић, Божић бата..." пева: „У Божића три ножића: Један сече чесницу, Други сече печеницу, Трећи сече кобасицу."
То су, разуме се, још сваковрсне ђаконије, које домаћице припремају за овај најрадоснији дан, у који нам се Христос родио, зато и треба одабраним јелом и пићем и да се прослави
уторак, 05 јануар 2010 18:04

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О БОЖИЋУ 2009. ГОДИНЕ

АМФИЛОХИЈЕ

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ
ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ, МЈЕСТОБЉУСТИТЕЉ ТРОНА ПАТРИЈАРАХА СРПСКИХ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ - СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ НАЈРАДОСНИЈИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:


МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Ево нас и ове године, драга наша духовна децо, пред колевком Богомладенца Исуса Христа! Велика и надумна тајна рођења Бога Логоса десила се у скромној витлејемској пећини, која је од тога тренутка, једном за свагда, постала центар света - место славе Божије и извор утехе свим боготражитељима кроз историју људског рода.

Велики отац Цркве, свети Јован Златоусти, говорећи о празнику Божића, каже: „Поштујте, браћо, дане празничне, понајвише дан Рођења Христовог; јер ко Рођење Христово назове мајком свих празника, тај неће погрешити..." Из празника Рођења Христовог извиру сви празници, као реке из извора. По Светом Златоусту, Рођење Христово је поновно стварање света, а Оваплоћење Бога Логоса је камен-темељац свега.

Други велики отац Цркве, Свети Григорије Богослов, своју божићну беседу почиње доксологијом - славословљењем Бога:

Христос се рађа - прослављајте!
Христос с небеса - сусрећите!
Христос на земљи - узвисите се!
Певај Господу сва земљо!

И наставља да благовести: „Народ који седи у тами незнања, нека види велику светлост богопознања. Старо прође - ево све ново постаде! Слово старозаветно се повлачи - Дух осваја; сенке нестају - Истина наступа."
По извештају Светих јеванђелиста, Господ Исус Христос се родио у време римског императора Августа у Витлејему јудејскоме, граду Пророка и цара Давида, од чијег потомства је по пророчанствима старозаветних пророка требало да буде рођен Богом обећани Месија - Спаситељ света.

Свети Григорије Палама, богослов витлејемске и таворске светлости, у својој божићној беседи открива дубоки смисао доласка Месије: „Оваплоћењем и рођењем Месије Христа у свету, свету је дарована васељенска радост и мир. Послушај до краја песму Благовесника и сазнаћеш је - каже: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2,14); јер је Бог дошао у телу да би свету донео Свој мир и помирио га са најузвишенијим Оцем." Мир Христов није истоветан са миром овога света. Божићни мир Свети Григорије Палама назива „духом усиновљења, јер они који су вером носиоци овога мира постају наследници Божији и санаследници Христови (Рим 8,17)." Зато, по истом Светитељу, у духу Божића живе само они који живе у љубави једни са другима, и то, сходно речима Светог апостола Павла, „подносећи једни друге, и опраштајући једни другима...као што Христос опрости вама" (ср. Кол 3,13).

Далеки и узвишени Бог, Који је у Старом завету разговарао са Мојсијем на Гори Синају (в. 2. Мој 3,5), Рођењем Христовим је приклонио небеса и постао „Емануил, што ће рећи: са нама Бог" (Мт 1,23), не губећи при том ништа од свога Божанства. То нам, говорећи о Рођењу Христовом, потврђује Свети Јован Дамаскин речима: „Зато и не велимо за Њега да је Он човек који се обожио, него да је Бог Који се очовечио; јер, будући по Својој природи савршени Бог, постао је Он и савршени Човек. не мењајући властиту природу, нити божанску икономију."

Новојављени ава Јустин Ћелијски каже да је „на Божић Бог, по Својој безмерној љубави, ушао у историју, благодаћу Светога Духа, оваплотивши се од Приснодјеве Богородице, и постао реалан човек." Тако нам је у новорођеном Детету - Богомладенцу Исусу Христу Бог - даровао свако изобиље дарова Царства небеског, доносећи нам Собом вечну Истину, вечну Правду и сâм вечни Живот који, по учењу Светог Максима Исповедника, унапред окушамо у животу и Литургији Цркве Христове.

Празник Божића је целокупну људску историју поделио на два дела - на ишчекивање и спасење. Библијско ишчекивање Месије Спаситеља почело је већ обећањем првосазданим људима Адаму и Еви (в. 1. Мој 3,15), а још конкретније праоцу патријарху Аврааму, коме је Бог обећао да ће у његовом Потомку бити благословени сви народи (в. 1. Мој 22,18), што се остварило управо Рођењем Богочовека Исуса Христа.

На велику тајну Рођења Месије указивали су готово сви старозаветни пророци. Стога, посматрајући Стари завет очима Светог апостола Павла, можемо за њим поновити да је он у целини „васпитач за Христа" (Гал 3,24), педагог који је све богољубиве душе пре Христа упућивао ка витлејемској пећини.

Са друге, пак, стране, тројица мудраца са Истока, које је благодатна витлејемска звезда привела месту на којем се родио Христос, символишу, по тумачењима отаца Цркве, читав незнабожачки свет, који својом философијом по човеку (ср. Кол 2,8) није могао проникнути у предубоку тајну Богооваплоћења.

И једнима и другима небески анђео приликом Рођења Христовог открива велику тајну спасења света, благовестећи витлејемским пастирима, а преко њих и свима нама: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, Који је Христос Господ, у граду Давидову" (Лк 2,10-11).

Од те благовести витлејемским пастирима па све до данас, Рођење Христово је празник небоземне радости у којем заједно учествују анђели и свети, али и свака богољубива душа озарена витлејемском светлошћу. Слично тројици мудраца са Истока, који су дошли да се поклоне Богодетету Исусу Христу, и ми смо сви позвани да Му се поклонимо, и да принесемо дарове новорођеном Цару небеском (ср. Мт 2,2).

Зар није све оно што смо од Бога по добру ове године учинили наш највећи дар Богомладенцу?

Ако смо гладног нахранили, жедног напојили, болесног посетили, зар тиме нисмо дар Богу принели?

Ако смо животом својим Бога прослављали, живећи свето и богоугодно, зар тиме нисмо злато врлине Богомладенцу принели?

Ако смо Цркву Божију љубили и својом ревношћу украшавали Дом Господњи, зар тиме нисмо богоугодну жртву принели?

Ако смо страдање браће своје у невољама видели, и својим делом их утешили, зар тиме нисмо Самоме Христу добро учинили? (ср. Мт 10,42)

Ето, Богомладенац Христос за Своју безграничну љубав од нас људи такве дарове очекује. Зато је Божић и празник пред којим проверавамо своју веру и све оно што смо, као створења Божија и као синови и кћери Божије, дужни да чинимо, како је често говорио наш блаженопочивши патријарх Павле.

Овога Божића смо посебно испуњени радосном тугом што нас је оставио наш велики патријарх Павле, и преселио се са земље на небо. Дубоко верујемо да ће он, по слободи дарованој му од Бога, „са свима светима из рода нашега", наставити да се моли за нашу Цркву и наш распети народ, заједно са Светим Савом, Светим Симеоном Мироточивим и свим Светим прецима нашим, који су препознали и примили патријарха Павла „као свога и себи равнога".

И овога Божића се сећамо свих невољника, страдалника и прогнаника и свих оних којима је учињена било каква неправда; њих желимо да утешимо речима: Христос се роди! Радујте се, јер ево Господ долази да обрише сваку људску сузу (в. Отк 21,4).

Својим Рођењем на земљи Христос је сав људски живот - од зачећа до смрти и васкрсења - учинио светим. Зато нас Божић опомиње да не дижемо руку на плодове утробе своје, већ да живимо сходно заповести Божијој: „Рађајте се и множите и напуните земљу" (1. Мој 1,28). Поштовањем овог благослова Божијег престао би плач Рахиље над нашим народом и над нашом децом које више нема (в. Мт 2,18), а процветао би живот који је неугасиво засијао из витлејемске пећине.

И овога Божића смо заједно са својом браћом и сестрама на Косову и Метохији, колевци нашега народа. Поручујемо им у љубави Христовој да се врате својим косовским огњиштима и остану да живе са својим светињама, чувајући наше Косово, „грдно судилиште". Не губимо никад наду да ће Бог просветити разум оних којима је данас предао у руке земну моћ и власт над државама и народима; да, у духу правде Божије и људске, преиспитају своје неправедне одлуке о Косову и Метохији. Једино тако ће се обновити мир и заједништво на Балкану и у Европи и вратити угрожено достојанство православном Српском народу. Молимо се, такође, да новорођени Кнез мира искорени рат, насиље и неправду свуда у свету, како би се коначно зацарио мир и праведност међу свим људима и народима земаљским.

Пуноћу нашег богољубивог народа поздрављамо витлејемским поздравом, поручујући му да чува своју православну веру, свој језик и своје писмо, ма на којем континенту живео. Ми Срби смо древни хришћански народ, јер смо кроз кирило-методијевско крштење и светосавску просвету постали део културе свецелог хришћанског света. Ми смо на тај начин оставили неизбрисив печат у историји и цивилизацији савремене Европе и света, уградивши себе, једном за свагда, у њихову будућност.

Божић нас све и свагда позива да живимо у братољубљу и богољубљу и јеванђелској скромности, живећи од делâ руку својих, држећи се новозаветног учења: да никада не чинимо другима оно што не желимо да нама други чине (ср. Дап 15,29).

Сажимајући нам велику и надумну тајну Божића, Свети Григорије Богослов каже: „То је наше светковање. То данас празнујемо: Божији долазак људима - да бисмо ми Богу дошли; или да кажем погодније: вратили се. Да свучемо са себе старог човека и у новога се обучемо и, као што смо у Адаму умрли, тако у Христу да оживимо, да се са Христом заједно родимо, и сараспнемо, и сапогребемо, и саваскрснемо."

Завршавајући своју божићну посланицу речима овог богомудрог оца Цркве, поздрављамо све вас, драга децо духовна, и све људе, и све народе, сверадосним витлејемским поздравом и поздравом мира:

Мир Божји - Христос се роди!

Дано у Патријаршији Српској у Београду, о Божићу 2009. године.

Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа:

Мјестобљуститељ Трона патријараха српских 
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит либертивилско-чикашки ХРИСТОФОР
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ нишки ИРИНЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епскоп британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ 
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ
Епархије битољске МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

недеља, 03 јануар 2010 22:35

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

  • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице, покошен рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици
  • Јана Тачев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из снајпера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици
  • Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану
  • Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22,40 цасова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега
  • Борко Столић (1982), од оца Добривоја. Када је чуо пуцњаву испред куће, изашао да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо 18. марта
  • Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20,50 часова у Улици краља Петра у Гњилану, избоден металном шипком.
  • Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа
  • Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео у згради богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир Св. Архандела изнад Призрена

Када су гореле многе куће, цркве и манастири (понекад заједно и са онима који су у њима живели и нису успели да побегну), када је број погинулих стигао до 19, а у болнице осим 850 повређених грађана почели да пристижу и повређени војници КФОР-а, разни међународни званичници, војници и дипломате почели су полако да сричу синтагму коју свих ових година никако нису успевали да превале преко усана – почели су да помињу "етничко чишћење" неалбанског живља и да за то оптужују албанске политичке вође.

17.%20mart%20(11).jpg

Уз напомену да је очигледно реч о добро организованој и оркестрираној акцији Испред дворишне капије полицијске станице у Косовској Митровици стоји педесетак гневних људи који готово углас вичу на невидљивог саговорника – неки од њих псују КФОР, неки локалне власти и "браћу Србе" из Београда, сви заједно понављају да после три дана и ноћи проведених на улици хоће да се врате у своја села и виде да ли су им куће запаљене. Живко Ђуковић (62) из села Гољбуље, удаљеног 16 километара од Митровице, седи усред те галаме на неком камену, мирно пуши и као да не обраћа пажњу на оно што се збива око њега.

Слабо чује и прошле среде 17. марта кренуо је код лекара (три пута недељно мештани овог села под оружаном пратњом КФОР-а могу да организовано дођу до Митровице на неколико сати), али тог дана у градској болници нису примали оне што имају проблеме са слухом. По ко зна који пут на Косову је било пречих пацијената, полумртвих и тешко рањених. Тог дана са јужне стране, где живе Албанци, на северни део Митровице и мост који дели два дела града навалила је маса демонстраната наоружаних моткама, каменицама, али и разним врстама ватреног оружја. Однекуд су се оглашавали и снајпери. У напад на српски део града (Митровица је подељена још од краја рата 1999. године) повела их је вест да су се три албанска дечака из оближњег села Чабре удавила у набујалом Ибру.

НАПАД НА ЕНКЛАВЕ:

Албански медији на Косову тврдили су да се трагедија догодила тако што су дечаке у воду натерали Срби из суседног села. У ту причу која је одмах стигла и до ЦНН-а убачени су нешто касније и пси које су Срби наводно "напујдали" на албанску децу и натерали их да се удаве. Постоји сумња да је на такву, у тим тренуцима још непроверену вест већину медија усмерио лажни "хуманитарни радник" из Митровице Халит Барани, човек који је за време рата сателитским телефоном хранио стране медије запаљивом смешом истина, лажи и полуистина о страдању Албанаца. Двојици новинара "Вол стрит журнала" Роберту Блоку и Данијелу Перлу (касније убијен у Авганистану) Барани је после рата признао да је, на пример, измислио причу о томе како су Срби у високим пећима Трепче спалили на стотине албанских лешева.

После рата (али не због оваквих лажи), овај "хуманитарац" био је због нечега занимљив и хашким истражитељима. Позвали су га да тамо буде важан сведок у процесу који се води против Слободана Милошевића. У исто време док су око моста у Митровици вођене жестоке борбе, неких шездесетак километара даље, код села Чаглавица Срби су два дана у блокади држали магистрални пут Приштина–Скопље. Њих је у блокаду повела вест да је један младић из ове српске енклаве тешко рањен тако што је на њега пуцано из аутомобила под окриљем мрака.

Сличан мрак до сада је сакрио више од хиљаду злочина над Србима почињених од лета 1999, када су на Косово стигле међународне снаге и ставиле га привидно под своју управу. Уместо имена убица, до јавности су до сада обично стизала саопштења УНМИК-а да се ради о "појединачним и изолованим актима насиља", чак и када је одједном убијано и по десетак људи. Пуних пет година на Косову је важило крајње поједностављено објашњење да је тих хиљаду живота и око 1200 киднапованих Срба о којима се такође ништа не зна прогутао мрак мржње остао иза Милошевићевих времена, масовних гробница и ратних страдања Албанаца.

Прошле среде увече и наредних дана када су на Косову на 33 места синхронизовано нападнуте готово све српске енклаве, када су гореле многе куће, цркве и манастири (понекад заједно и са онима који су у њима живели и нису успели да побегну), када је број погинулих стигао до 19, а у болнице осим 850 повређених грађана почели да пристижу и повређени војници КФОР-а, разни међународни званичници, војници и дипломате почели су полако да сричу синтагму коју свих ових година никако нису успевали да превале преко усана – почели су да помињу "етничко чишћење" неалбанског живља и да за то оптужују албанске политичке вође. Уз напомену да је очигледно реч о добро организованој и оркестрираној акцији.

mitrovica-v.jpg

Онај ко је о припремама за то етничко чишћење по природи посла морао највише да зна и ко је у тој причи свакако био један од најодговорнијих, шеф мисије УНМИК-а Хари Холкери, једини није успео да пронађе праве речи да опише то што се збивало широм Косова, а што је за само два до три дана преполовило број српских енклава и неколико хиљада људи поново приморало да напусте своје куће. За разлику од Холкерија, неки од страних актера дали су тим догађајима, у којима је (према до краја непотврђеним подацима) изгорело око 300 српских кућа, назив "кристална ноћ". тадашњи гувернер Косова Холкери, кога је Београд иначе отписао као неспособног и пристрасног администратора, први је затим од међународних званичника званично прогласио да је досадашњи модел "мултиетничности" мртав и да се мора тражити неки нов концепт. Чак је поменуо и злочине против човечности. Експерт за Балкан Миша Глени позвао је истовремено Холкерија и међународне факторе да на Косову најзад престану да раде оно што су до сада једино радили – а то је ништа.

Да су радили нешто, како би приметили да се на Косову данима већ нешто кува. Уопште, велика политичка битка вођена је последњих дана око тога да ли ће се за ове догађаје употребити једна од "кључних речи" за које се верује да мењају расположење међународних политичких фактора. А ти фактори су изгледа у билатералним сусретима са овдашњим политичарима и дипломатама потврђивали да би према Приштини могло да дође до значајне промене става и тона, да је нова етничка мапа Косова направљена последњих дана неодржива, односно да би прећуткивање да се на овај начин прави једна наказна творевина која би да личи на државу било недопустиво. И Свилановић у Њујорку, Тадић у НАТО-у, као и Коштуница у Бриселу и Паризу, могли су да се увере да међународни фактори схватају како је њихов концепт управљања Косовом доживео слом, али и како се мора бити стрпљив и опрезан јер у светским метрополама не воле баш да признају своје неуспехе и грешке. Заблуде још теже. Све до ових догађаја, гувернери Косова један за другим писали су све лепше извештаје и слали их на важне светске адресе. Непосредно пре последње експлозије, делегација Холандије, на пример, изразила је изузетно задовољство степеном мултиетничности и толеранције на Косову. Такође, непосредно пре ових догађаја, командант КФОР-а у Призрену процењивао је ситуацију у овом граду као "стабилну". Немачки генерал Холгер Камерхоф инсистирао је на смањењу снага КФОР-а и распуштању контролних пунктова.

Епархија рашко-призренска сада захтева његову оставку јер је у "стабилном" Призрену уништено осам цркава о којима је наводно требало да брине Косовска полицијска служба. А онда се у једној ноћи та кула од карата срушила. Звали то јаким или неутралним изразима, тек од 17. до 19. марта на Косову су укупно, према саопштењу УНМИК-а, запаљене или миниране 33 цркве, а још 11 је озбиљно оштећено. Свега тога је било и раније јер је од доласка НАТО-а на Косово тамо уништено 112 цркава, највећи број у Метохији у троуглу Глоговац–Ђаковица–Призрен. Сви досадашњи гувернери Косова, један за другим, налазили су за све то оправдања у насиљу које је у претходном периоду српска страна нанела Албанцима. Ни рушење цркава и манастира до сада није било предмет озбиљних истрага, баш као ни убиства. Удварање албанским екстремистима остављало је тако поруку у камену да је све дозвољено. Оно што се догађало од 17. марта личило је, међутим, на неку врсту бесног цепања "српске тапије".

Заувек.

Живко Ђуковић био је у свем том страдању један од "срећнијих" – после три дана и ноћи проведених на улици у Косовској Митровици имао је бар где да се врати када је у суботу по подне поново прорадила КФОР-ова аутобуска веза за Гољбуље. Одрасли мушкарци из села Гољбуље евакуисали су уз помоћ КФОР-а жене и децу на време и остали да бране своје куће и посебно школу коју им је недавно подигла јапанска влада. За разлику од њих, мештани села Свињаре, такође избегли у Митровицу, псовали су војнике КФОР-а који нису могли да им гарантују безбедност. Одмах пошто је село испражњено, комшије Албанци спалили су све српске куће. Шеф Координационог центра за Косово Небојша Човић замериће касније јединицама КФОР-а да су на почетку насиља, које се разливало по централном делу ове покрајине око српских енклава, одмах "полетеле" на административну границу са Србијом, а нису отишле на место напада Албанаца на Србе и неалбанце.

КРАЈ љУБАВИ:

Тако је, међутим, било само на почетку. У среду увече на брду Ветерник, надомак Чаглавице у којој је већ горело много кућа, појавили су се амерички војници и спречили да једна од највећих српских енклава не заврши потпуно у пламену. Око Ветерника су вођене и најжешће борбе између Албанаца који су кренули да униште Чаглавицу и војникâ КФОР-а. И у свему томе било је неке необичне симболике. На дан када су пре пет година трупе КФОР-а улазиле на Косово, на истом месту стајала је група албанске деце са цвећем и паролома добродошлице војницима НАТО-а. Одатле није могла да их помери ни провала облака праћена градом. На појаву првих тенкова и транспортера деца су тада блокирала пут ка Приштини и засула га цвећем.

Пет година касније, међу младим Албанцима који су на Ветернику скакали на транспортере КФОР-а и бацали на њих камење и летве (као некада на оне српске полиције), било је можда и деце која су у јуну 1999. на истом месту бацала цвеће. Некадашњи НАТО "ослободиоци" и ратни савезници постали су, изгледа, временом за многе Албанце "окупатори" који им сметају да Косово постане независна и етнички чиста држава. Све до ових догађаја и наређења команданата НАТО-а да се хитно повећа број војника, употреби оружје и ако треба пуца по демонстрантима, војници НАТО-а (поготово амерички) нигде на свету нису били толико вољени и респектовани као на Косову. У једној сличној ситуацији, пре три године када је почео рат у Македонији, један од војних лидера Албанаца послао је поруку "америчком народу да се не плаши", објаснивши да њихови војници неће бити мета јер се Албанци боре само против македонске државе (у којој је, узгред, симболичан број америчких војника боравио у неким превентивним мисијама).

Неки познаваоци косовских прилика тврдили су тих дана да стратези етнички чистог Косова међу Албанцима преко ових сукоба показују заправо међународним снагама шта све могу да учине без превише оружја. Онако, само на мишиће и уз молотовљеве коктеле. И шта би могло да им се догоди ако ствари постану озбиљније, или ако неко из међународне заједнице покуша да у Хаг пошаље Рамуша Харадинаја, Хашима Тачија или Агима Чекуа, албанске лидере које од Суда за ратне злочине одавно не брани недостатак доказа о њиховим злоделима, већ политичке процене, пре свега Вашингтона и Брисела, да би то представљало сувише ризичан подухват. У мартовским сукобима је, иначе, према проценама УНМИК-а, учествовала 51.000 демонстраната што је вероватно требало да импресионира 17.000 КФОР-оваца. Или је можда неко имао претпоставку да је "лов пуштен" и да је ово прави тренутак да се убрза прича о независном Косову. Судећи по подацима које је објавио владин Координациони центар за Косово, на српској страни погинуло је током сукоба осморо људи (од укупно 19), из чега би се могло закључити да је одговор КФОР-а на нападе Албанаца на српске енклаве био (бар у неким случајевима) неупоредиво жешћи него што се у први мах мислило. Заслуга за то приписује се пре свега адмиралу Грегорију Џонсону, команданту Јужног крила НАТО-а.

БЕОГРАДСКА ПРИЧА:

Политички фактори у Србији суочили су се 17. марта са пожаром који се прилично брзо ширио. Драматичне и контрадикторне вести о погрому над Србима и над историјским споменицима првог реда на Косову, стизале су једна другу. Српска јавност, а ни политички фактори нису одмах имали прецизну представу о размери насиља.Вести које су долазиле од дописника из енклава биле су емоционално обојене, често непроверене и зачињене јаким епитетима. Очито је да праве комуникације није било. Небојша Човић испричаће касније да су те вечери фиксне телефонске везе биле у прекиду, а мобилна телефонија је примала само "долазне позиве". Сем црквене радио-мреже, све остало је било у прекиду.

Социолог Душан Јањић замерио је у једној ТВ емисији властима да готово сваки косовски хуманитарац има сателитски телефон (Халит Барани га, на пример, има одавно), док га нема ниједна српска енклава. Ако су сателитски телефони прескупи, онда бар нису мобилни преко којих је до Београда или неке светске престонице било могуће добацити слику онога што се збива на терену. А слике су са Косова путовале неуобичајено споро. У многим светским редакцијама (агенцијама посебно) жалили су се да њихови приштински сарадници са албанске стране не желе да залазе по селима и сликају запаљене српске манастире или куће, јер је тако нешто и сувише опасно по живот. (Поштено говорећи, тако нешто није било баш једноставно урадити ни у центру Београда где је горела Бајракли џамија и где је хорда претила и ударала свакога ко се усудио да подигне камеру.) Први аутентични снимци о размерама насиља и дивљања албанских екстремиста по Косову стигли су до Београда тек пет дана касније, захваљујући храбром Нинославу Ранђеловићу, који се једини усудио да крене даље од Косовске Митровице и сними готово свако ново згариште.

Оне ноћи када је у Београду горела џамија, Ранђеловић је, заједно са архиепископом Амфилохијем Радовићем, неколико пута улазио у хулиганско гротло и узалудно преклињао да се престане са дивљањем. Приштински публициста Ветон Сурои тврдио је тихдана како је политичка елита косовских Албанца прилично "жалосна група људи", лажно патетична и према Србима и према Албанцима. Ругову је описао као човека који је потпуно у ауту, тим пре што већ 15 година понавља исте политичке формуле и фразе. Неки од представника међународне заједнице тврдили су да се назире ко је у Приштини инспирисао и покренуо прошлонедељне догађаје. То сигурно није могао бити Ругова, већ само неко ко је имао утицаја и контролу над војно-криминалном структуром међу косовским Албанцима. Пролећни протести су најављивани још пре ових догађаја, само са потпуно другачијим поводом – наводно због закоченог процеса приватизације, што свакако није најбитније питање које мучи косовску сиротињу, већ пре неког другог. Не тако давно, покојни македонски председник Борис Трајковски упозоравао је да се иза радикалних идеологија и покрета најшчеће крију сасвим прозаични и криминални интереси.

По Трајковском, главни проблем Балкана и није у етничким споровима, него у криминализацији политике, па чак и етничких спорова. Можда би у тој формули вредело потражити и организаторе косовске кристалне ноћи. Напад на српске енклаве повећао је, дакле, чисте албанске територије на Косову. Један од лидера косовских Срба, Оливер Ивановић, каже да је са војног становишта мартовска акција прилично вешто вођена. Циљане су кључне тачке – прве су на удару биле српске енклаве близу важних путева без којих нема ни опстанка ових енклава. Није чудно што су страдали и домови здравља на које су се енклаве наслањале. И пре ових догађаја две трећине српског становништва са Косова већ је живело у Србији. На косовској мапи то је значило да је површина на којој су некада живели двоструко смањена, сада је та мапа додатно поједностављена. У слому 1999. етнички је очишћен широк простор у Метохији (Исток, Клина и Пећ). У Пећком региону 1999. живело је 32.016 Срба, а према евиденцији из 2000. расељено их је 30.645. Сада се број преосталих може мерити највише троцифреним бројем. Још раније програм повратка био је тестиран у једном насељу близу Пећи, али су све куће у том насељу биле спаљене.

До пре неколико дана рачунало се да би са досадашњим обимом повратка, на повратак две трећине прогнаних неалбанаца могло да се причека читавих педесет година. Пуна истина о тим догађајима још није позната. Тадасњи потпредседник Координационог центра за Косово Бранислав Крстић тврди, на пример, да је од свештеника и монаха у околини Призрена са веома високих места у међународној администрацији било тражено да напусте историјске споменике с обећањем да ће они бити чувани. То значи, констатује Крстић, да је намера била да се историјски споменици предају археологији, и – констатује Крстић престану да буду живи споменици. Камера Нинослава Ранђеловића показала је да око порушених и запаљених вредних историјских споменика ипак има неке живости. У зидове који још стоје и који су до прошле недеље одолевали вековима, деца сада ударају фудбалском лоптом. И данас, 5 година касније, злоцинци нити су пронадјени нити казњени. Срби не могу да се врате на своја огњиста са којих су протерани а

СРМОТНА МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА

је ово етницко цисцење наградила тзв. независнсносцу. Наравно, албанци и даље свакодневно прете новим 17. мартом, пале куце, пуцају из заседе, отимају децу, пребијају, русе гробља, скрнаве цркве...а ми цутимо. Од насих НВО сам вец дигао руке, од њих ниста и не оцекујем (евентуално ново релативизовање албанских злоцина и аболицију албанских злоцинаца) али наса дрзва не би смела да затвара оци пред насиљем и етницким цисцењем на сопственој територији! Немамо право да цутимо и да затварамо оци пред оцигледном неправдом и отимацином јер уколико то уцинимо онда и ми постајемо сауцесници.

Преузето са блога б92.


  • УНИШТЕНИ ИЛИ ОШТЕЋЕНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ У ТОКУ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА 2004. ГОДИНЕ

  • ПРИЗРЕН 
  • Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени 17. и 18. марта. Наредних дана је било додатних напада, пљацке и уништавања. 

  • Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода од 12. до 14. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, Часна трпеза поломљена.
  • Храм Христа Спаса (14. век) запаљен.
  • Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран.
  • Црква Св. Николаја (Тутићева црква, из 14. века) запаљена изнутра.
  • Црква Св. Георгија (Руновићева црква из 16. века) запаљена изнутра.
  • Црква Св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Пантелејмона (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.
  • Црква Св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај КФОР/УНМИК-а: 19. март – Експлозија комплетно уништила православну цркву у селу Живињане).
  • Манастир Светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немацких војника који га нису штитили. - Богословија Св. Кирила и Методија (Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Православна богословија у центру града и три православне цркве запаљене). - Владичански двор у Призрену (Извештај Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Владичански двор и манастир Светих Архангела запаљени). Поред двора запаљена је још једна црквена зграда у којој је живео црквењак. 

    ОРАХОВАЦ

  • Црква Свете Недеље, (1852), Брњаца, Ораховац 1852. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март – Православна црква запаљена и уништена у селу Брњаца). Према постојецим извештајима запаљен је и парохијски дом. 

    ЂАКОВИЦА

  • Црква Успења Пресвете богородице (16–19. век), запаљена са старим и новим парохијским домом 17. марта, наредних дана сравњена са земљом. - Саборна црква Свете Тројице (два звоника која нису срушена приликом минирања цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњене са земљом. Потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк. Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Изгредници уклањају остатке уништене православне цркве камионима и тракторима, око 5.000 Албанаца уцествује у томе).
  • Црква Св. Лазара, Пискоте, код Ðаковице, оштецена 1999. и 2001. године, а сада потпуно уништена са околним гробљем. Такоде је руиниран и парохијски дом.
  • Црква Св. Илије код Бистражина, оштецена 1999. године и потпуно уништена 17. или 18. марта подметањем снажног експлозива. 


    СРБИЦА

  • Манастир Девич (15. век) спаљен до темеља, а гробница Св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена, Албанци су у гробници наложили ватру. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март поподне: 2.000 демонстраната се скупља и креће на манастир Девич, пет монахиња је евакуисано, демонстранти пале манастир). У манастиру је уништено око 20 разних помоћних манастирских зграда (конаци, складишта, штале, итд.). 

    ПЕЋ

  • Црква Св. Јована Претече (тзв. Митрополија, са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена по изјави локалних међународних извора. Према расположивим најновијим фотографијама спољашња структура храма је цитава иако је унутрашњост потпуно руинирана. Приметни су трагови пожара.
  • Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, запаљена у лето 1999. године. Крајем 2003. године обновљена заједно са двадесетак повратничких домова. Сада је поново оштећена подметањем пожара, али спољашња структура храма и кров нису додатно оштећени. Поред цркве запаљен је и парохијски дом. 

    УРОШЕВАЦ

  • Саборни храм цара Уроша, Урошевац, (Извештај КФОР/УНМИК-а: 17. март – три ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: 1.500 Албанаца уништава све око себе – пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце у 17,49 цасова, пет Албанаца ухапшено). Према најновијим информацијама структура храма је сачувана иако је унутрашњост великим делом оштећена од паљевине. Храм је тренутно затворен масивним металним вратима и под заштитом је КФОР-а.
  • Црква Св. Илије, село Варош, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници КФОР-а (локални медународни извори).
  • Црква Св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље (види горњи извештај).
  • Црква Пресвете Борородице у селу Совтович, уништена заједно са православним гробљем (локални међународни извори). (Атински медији од 20. марта потврдили су да су три цркве поред Урошевца које су чували грЧки војници остављене без заштите пред огромном масом наоружаних Албанаца и да има рањених грЧких војника који су повредени у окршајима са наоружаним Албанцима). 


    КОСОВСКА КАМЕНИЦА

  • Црква у Доњој Шипашници, Косовска Каменица (локални извори из Каменице). Православна црква у Каменици је каменована и поразбијана су стакла на прозорима. Неколико околних српских куЋа је демолирано. 


    ШТИМЉЕ

  • Црква св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920. (на брду изнад градица) запаљена (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Штимље – једна српска кућа и црква запаљени). Према најновијим информацијама структура цркве је остала сачувана иако је унутрашњост додатно оштећена и иконе поразбијане. Звоник је запаљен још у јануару 2004. године. 


    ПРИШТИНА

  • Црква Св. Николе (почетак 19. века) у Приштини (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – нападаци насрнули на стару православну цркву у насељу Теслиџе – отварана ватра из аутоматског оружја, пет српских породица и свештеник евакуисани од стране КФОР-а из старе цркве, повреден медународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и три УНМИК возила). Црква је спаљена са парохијским домом и у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна црквена архива (потврдио протојереј приштински Мирослав Попадиц). 

    КОСОВО ПОЉЕ

  • Црква Св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена, црква потиЧе из 1940, градевина и даље стоји, по локалним српским изворима и сведоЧанствима унутрашњост храма је потпуно демолирана.
  • Црква Св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена. Црква је недавно и опљацкана. 


    ВУЧИТРН

  • Црква св. Илије, 19. век, црква је опљаЧкана и делимиЧно уништена изнутра у јуну 1999. године, сада је потпуно спаљена. (Извештај КФОР/УНМИК-а: Православна црква у граду Вучитрну запаљена). Такође је уништено и православно гробље поред цркве са парохијским домом и помоћним црквеним зградама. 

    ОБИЛИЋ

  • Црква Св. Михаила у Обилицу, новосаграђени храм, Албанци наложили аутомобилске гуме у храму (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – Обилиц, православна црква, бројне српске куће и станови запаљени). Спољашња структура цркве је остала сачувана, али је унутрашњост оштећена од ватре и високе температуре.
  • Црква Св. Саве у јужној Митровици, паљена два пута заредом (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март: Молотовљев коктел бачен у дворите православне цркве у јужној Митровици коју је чувао КФОР. Неколико оближњих кућа запаљено. Ватрогасци гасе пожар у кућама, али не и цркву која је тешко оштећена ватром). Поред цркве нападачи су запалили и свештенички дом који је био у црквеној порти. 

    ПОДУЈЕВО

  • Црква Св. Андреја у Подујеву, саграђена 1929, уништена 18. марта. Чешки медији потврдују да су чешки војници морали да напусте храм, који је уништен заједно са гробљем. Један официр потврдио је дубоко шокиран за “Прашке новости” да су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо. (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март – Православна црква запаљена у Подујеву). Према фотографијама, источни део храма Св. Андреја је миниран, а звоник потпуно уништен експлозивним средствима, као и зид који је окруживао цркву.

  •  

    среда, 23 децембар 2009 20:58
    Структура становништва на Косову и Метохији после друге светског рата се стално мењала. Срби на Косову су увек били принуђени да своју децу прате од куће до школе. Данас родитељска пратња није довољна за безбедност деце, већ их од куће до школе прате војници Нато-а. 

    Школе у косовским градовима не похађају Срби још од јуна 1999. године, а архиве које су остале у овим школама су делимично уништене. Данашње српске школе на Косову и Метохији налазе се у српским селима и раде у имровизованим условима. 

    Ученике превозе аутобуси са заштитним решеткама на стаклима и под пратњом Кфора у зависности од безбедносног стања на Косову. 

    У многим мултиетничким селима на Косову, школске просторије не користе Срби. У овим српске селима ђаци националности школу похађају у некој од напуштених кућа. 

    Ниво образовања Срба на Косову и Метохији сведен је на минимум, па тако родитељи све чешће шаљу своју децу у Србију одакле се након заршене школе нико не враћа да настави живот на Косову. 

    Проблем образовања на Косову и Метохији постоји одавно. 

    Албанци никада нису прихватали школски план и програм на српском језику. Пре 1999. године у свим градовима на Косову Албанци су имали школске зграде у којима су похађали наставу по свом плану и програму. Неприхватањем плана и програма министарства просвете Србије они су одбијали сваку могућност даље сарадње. 

    Данас је за Србе на Косову једино прихватљив план и програм који прописује министарство просвете Србије. 

    Седиште приштинског универзитета се данас налази у Косовској Митровици. После 1999. године сви факултети приштинског универзитета пресељени су у најближим градовима у Србији (Правни факултет – Врање, Технички факултет је био пребачен у Косовску Митровицу, Економски, Филозофски и Филолошки факултет – Блаце, Виша техничка школа из Урошевца – Звечан, Виша пословна из Косова поља – Блаце, Виша школа за васпитаче из Гњилана – Бујановац, итд.). 

    Одлуком министарства просвете Србије сви факултети су враћени у Косовску Митровицу, Зубин Поток, Звечан, Лепосавић и Лешак. Студенти из осталог дела Косова и Метохије до Косовске Митровице стижу јако тешко јер организованог превоза нема. 

    Подела на политичке партије није заобишла ни Србе на Косову и Метохији. Српски наставни кадар је политизован па су школске зборнице седишта политичких партија.
    Наставни кадар се бира по политичкој вези.
    Срби који никада нису одлазили са Косова немају никакву предност приликом запошљавања.
    Наставници који су радили на Косову пре '99. године (случај у Косовском Поморављу), притом распродали своје станове и тако својим породицама обезбедили кров над главом у неком од градова у Србији, данас су се вратили на Косово да раде у школама.
    ''Викендаши'' како их људи иначе називају, у српским селима на Косову живе као подстанари, а све због велике плате од 100% + 100% која износи у просеку 600 евра месечно. Ако којим случајем дође до заоштравање безбедносне ситуације њих нема.
    Зато за људе који су квалификовани, а притом никада нису одлазили са Косова за рад у школама нема места. 

    Нестручност наставног кадра се огледа у великом незнању ученика који завршавају школу.
    среда, 23 децембар 2009 20:23

    Од потписивања кумановског споразума јуна 1999. године на Косову ред ''заводи'' Унмик цивилна мисија и војне снаге Кфора. 
    Од тада па до данас (2007) на челу Унмика је промењено седам администратора. 
    Од 1999. године на Косову се број убијених и киднапованих Срба мери хиљадама, као и број спаљених и порушених кућа и православни богомоља. 
    Срби су од свих седам шефова Унмика слушали обећања која су наравно била лажна. И поред свих тих обећања Србима на Косову убијају децу, немоћне и старе, дешавају се догађаји попут оног 17. марта 2004. године. 
    Готово ниједан убица није приведен правди. Струје на Косову нема годинама а како ствари стоје неће је бити ни наредних година.

     

    ВИЈЕРА ДЕ МЕЛО

     Рођен је 15 марта 1948 године у Rio de Janeiro. Од 1999. године на Космету се променило седам шефова Мисије УН. 
    Први, Серђо де Мело, из Бразила биће упамћен по најкраћем мандату и једино се иза њега не вуку репови да је лобирао за отцепљење српске територије, нити да се окумио с албанском мафијом. 

    Срби с Космета ипак ће га упамтити, јер је јуна 1999, немоћан пред ОВК дозволио да се спали више српских села. 

    У Жегри код Гњилана, за пет сати запаљено је више од 30 српских кућа. 
    Исто је било и у Штрпцу, Гори и Ораховцу, где је око 5.000 Срба смештено у резерват од 200 метара. Срби су тада остајали без хране и лекова, јер хуманитарна помоћ није могла да пробија блокаде ОВК, а Де Мело је одбио чак и да прими представнике владе Србије. 
    Убијен је у Багдаду у самоубилачком бомбашком нападу.

    Бернар Кушнер (Миротворац опште праксе)

    Рођен 1. новембра 1939. године у Авињону (Воклиз), Француска. Још као дечак волео је да се игра лекара, а маштао је и о далеким путовањима. 

    Основну и средњу школу завршио је у родном граду. У Паризу је студирао медицину, завршио специјалистичке студије из гастроентерологије и стекао диплому из дигестивне ендоскопије. 

    Своју богату каријеру почео је као лекар стажиста, а 1968. године је с Црвеним крстом отишао у Бијафру. Радио је у болници Косен у Паризу, предавао на Харварду, био професор на катедри за здравље и развој на Националном конзерваторијуму уметности и заната у Паризу. Оснивач је и први председник Удружења Лекари света и суоснивач и председник удружења Лекари без граница. Богату политичку каријеру је почео као државни секретар за друштвену интеграцију 1988. Као министар за хуманитарна питања у влади Француске (1988-1991), помогао је "у убеђивању УН да се по први пут од оснивања умешају у унутрашње ствари једне земље, успостављањем заштићених зона за Курде у северном Ираку после Заливског рата 1991". 

    Важи за човека који не мари за оно што се о њему прича. Када је у јулу 1999. године дошао у Приштину, овај миротворац опште праксе, како су га колеге из Унмика иза леђа називале, волео је да се слика, позира и много прича и показао се као спретан у манипулисању медијима. 
    Упамћен је по саморекламерству, које је први пут испољио у Сомалији 1992. године, када је на плажи у Могадишу пред ТВ камерама позирао са џаком пиринча на рамену. На Косову и Метохији је био шеф Унмика у време највећег терора над Србима, када су наочиглед чланова Мисије УН Срби убијани, протеривани, а њихова имовина пљачкана. Док су Шиптари убијали и пљачкали, он је друговао с њиховим лидерима. Шиптари су га дочекали као највећег пријатеља јер нису заборавили његову улогу у фарси званој "једнонационално тровање". 

    Малобројне српске новинаре који су у то време извештавали из Приштине, о чијим је патњама био добро упознат, али их није штитио, до суза је насмејао када је приликом формирања привремене прелазне владе Косова широко раширио руке да би загрлио Хашима Тачија и, по српски, три пута га пољубио у образ. Срби су га звали Весли Кларк у цивилу, критиковали су његов рад, оптуживали су га да прима новац од Шиптара, бави лоповлуком и мафијашким пословима, прави и потписује документа на основу којих се врши велика пљачка. Критиковали су га и поједини Шиптари, а Ветон Суроји, власник приштинског дневника Коха диторе, данас лидер опозиционе партије ОРА, у интервјуу за немачки Шпигл рекао је да се "Кушнер се разуме у мисију колико се крава разуме у муве".

    Француз, Бернард Кушнер, је своју неславну мисију првог човека УН на Косову почео пред Нову 2000, држећи затворене очи пуних 18 месеци мандата, док је ОВК протерао 250.000 неалбанаца, око 100.000 приморао на живот у енклавама, а више од 1.500 побио и киднаповао. Али “прогледао” је, и те како, док је Косово постајало регрутни центар терориста у Европи, стециште криминалца, база за трговину дрогом, оружјем и белим робљем. Упамћен је и по томе што се чим је дошао, децембра 1999. успротивио укидању санкција Србији. 

    Донео је такозвану Кушнерову уредбу, после које је пристао да глуми у режији албанског мафијашког лобија. Од марта 2000. ствара своју државу на Косову, доноси законе који иду на руку Шиптарима, од којих је најшокантнији нацрт аутономије и прелазни Устав Космета. Тада је на видело избило и како је све користио своје везе у хуманитарној организацији `Лекари без граница`, чији је оснивач. Објављено је да је Кушнер под плаштом хуманитарног радника обавио низ прљавих послова у корист земаља чланица НАТО. Скривајући се иза хуманитарне испоруке лекова и хране, омогућио је највећи шверц у Европи. Посебно су га критиковали Грци, чије је лекаре избацио из чланства, само зато што су сматрали да треба да лече и Србе на Космету. Те везе Кушнер је још крајем 80-тих искористио да измисли и једнонационално тровање косовских Шиптара. 
    Врхунац је ипак био посао с телефонијом на Косову, кад је на српско “небо” довео француски `Алкател`, који је са предузећем ПТТ Косово добио прву лиценцу за мобилну телефонију `Ваља 900`. Чим је завршио и овај посао (за који мобилни оператери јавно нуде провизије које се мере десетинама милиона евра, јер је профит енорман), западни медији су почели да типују колико се он “омастио”. 
    Као одговор на то, Кушнер, јуна 2000, најављује одлазак из Приштине, кад почиње да се типује да је добро наплатио и укидање осталих “симбола” Србије на Косову: динара, промену регистарске ознаке аутомобила, издавање пасоша, и најстрашније, преименовање терористичке самозване ОВК у Косовски заштитни корпус, толеришући присуство официра из Албаније њему, због чега га је јавно прозвао чак и председник Албаније Саљи Бериша. 
    Извод из архиве ревија 92.

    Ханс Хакеруп

     Јануара 2001. за шефа Унмика долази Ханс Хакеруп, некадашњи министар Данске, који већ 29. децембра 2001. подноси оставку, с образложењем да жели да проводи више времена с породицом. 
    Срби су жалили за њим, мада је прогласио Уредбу о уставним оквирима за самоуправу на Космету, али и био једини шеф Унмика који је најављивао повратак Срба, подржао Београд у захтеву да се направи попис Срба на Космету, али и прогнаних. 

    Тај велики `српски адут` је међутим брзо схватио да се часно не може извући из канџи албанског лобија, а пошто је како је и обећао, проучио Декларацију коју су усвојиле тадашња владе СР Југославије и Србије, почеле су и претње. 
    Оне су кулминирале после прве седнице Парламента Космета, када се Хакеруп озбиљно замерио лидеру Демократске партије Косова Хашиму Тачију јер није дозволио породици Адема Јашарија, погинулог вође терористичке ослободилачке војске Косова, да присуствује првом заседању Скупштине. 

    На истој, конститутивној седници косовског парламента, Хакеруп је прво одузео реч посланику ДПК-а Фатмиру Лимају, а потом и председнику ове партије Тачију, после чега је седница прекинута. 
    Потом је Хакеруп одбио Тачијев захтев да посредује у преговорима с Ибрахимом Руговом око расподеле функција. Одбацио је и Тачијев захтев да међународна заједница подржи његов предлог да Ругова добије функцију председника Косова, а он премијерско место и функције министра финансија и образовања, рекавши да је то проблем посланика у косовском парламенту. 
    При том их је упозорио да ће, уколико председник Космета не буде изабран до 10. јануара, донети одлуку о расписивању поновних општих избора на Косову и Метохији. 

    Страни коментатори су истицали да он јесте успео да организује и спроведе изборе на Космету, али да ни УН ни САД нису задовољне његовим годишњим учинком на Космету за, како је пренео ЦНН, плату од 30.000 марака и још 20.000, колико је добијала његова супруга која је била с њим у Приштини. 

    С Хакерупом је из Приштине, осим супруге и њиховог мало сина, отишао и његов син из првог брака, који је био војник у саставу Кфора.

    МИХАЕЛ ШТАЈНЕР

    Рођен у Минхену, студирао права, целог живота се бавио дипломатијом, службовао широм Европе. Прати га титула експерта за Балкан (Хрватска, Босна, Косово, где је имао прилике да научи нешто српског који, признаје, боље разуме одалбанског) и неколико мањих политичких афера у Немачкој које су му земљаци,очигледно, већ заборавили. 

    Немац Михаил Штајнер још се није ни устоличио у фотељи изасланика УН, а већ је почетком 2002. преузео пројект `Мандат за суштинску самоуправу на Косову` којим се све најважније државне функције, почев од монетарне политике, финансија, пореске политике и безбедности, па до спољне политике, преносе са УН и Србије на привремене институције Косова. Тиме је лукаво поништио 10 одредби Резолуције 1244, да га ни заслепљеност љубављу не оправдава.Штајнер је, подсетимо, у Приштини упознао жену свог живота по имену Букурије (Биљи) и с Космета отишао као албански зет. Заузврат је богато даривао своју тазбину преношењем додатних овлашћења на КЗС, па је буквално легализовао ОВК, која је према Резолуцији 1244 требало да буде демилитаризована. 
    Давањем ових овлашћења КЗК, створен је услов за формирање војске независног Косова. Букурије и Михаел Штајнер

    ХАРИ ХОЛКЕРИ

     Холкери је рођен 6. јануара 1937. године у Тоијали, у Финској. Магистрирао је политичке науке на Универзитету у Хелсинкију. Поседује чин резервног мајора финске војске. 

    Холкери је своју политичку каријеру започео 1965. као секретар Конзервативне (Националне коалиције) Партије. Изабран је за председника странке 1971. године и ту функцију обављао до 1979. Био је и посланик у парламенту од 1970. до 1978. године. 
    Холкери се два пута кандидовао за председника Финске -- 1982. и 1988. -- оба пута као противкандидат Мауну Коивисту, блиском пријатељу и колеги из Финске банке. Холкери је био члан Одбора гувернера од 1978. до 1997. и председник градске скупштине Хелсинкија од 1981. до 1987. године. Од 1987. до 1991. Холкери је био премијер Финске, на челу коалиције његове партије са Социјалдемократама. 

    За шефа Унмика на Косову изабран је између 10 кандидата (од 2000. до 2001. председавао Генералном скупштином УН). 
    На Космет је дошао и са стажом од 19 година у Управном одбору `Банке Финске` и већег броја компанија и организација, као што је авио компанија `Фин- Ер`. С таквим искуством завршио је за Космет низ купопродајних аранжмана које у УН ни сада не могу да праспетљају. Тврди се да су за његова мандата опрани милиони нелегално зарађених евра. Иако је био миротворац у Северној Ирској, ту вештину није искористио да донесе мир и Космету. 

    Током његове мисије десио се крвави 17. март 2004, кад су Шиптари пред очима 18.000 војника УН, поубијали на стотине Срба, 4.000 протерали и спалили или оштетили 124 православна манастира и цркве, међу којима и 20-так средњовековних.

    Холкери је дао препоруку Србији да је потребно "јавно" извињење Србије и Црне Горе Албанцима на Косову и Метохији и прихватање одговорности" за шта је вероватно добио велики новац али чињеница стоји да Холкери, као шеф УМНИК-а, нема мандат да упућује овакве захтеве или поруке. 
    Обећао је да ће пронаћи убице деце у Гораждевцу, али као и његови претходници ни он није испунио своје обећање.

    СОРЕН ЈЕНСЕН ПЕТЕРСЕН

    Данац Јесен-Петерсен био је помоћник високог комесара у главном седишту УНХЦР-а у Женеви од јануара 1998. до децембра 2001. Био је на челу свих операција УНХЦР, директно надгледајући светске бирое те организације и предузимајући више од 80 мисија у бројним канцеларијама широм света. 
    Од 1994. до 1998, био је директор канцеларије за везу УНХЦР у главном седишту УН у Њујорку. Представљао је високог комесара као цлан разних комитета и на састанцима у УН. 
    Од децембра 1995. до септембра 1996, Јесен-Петерсен био је специјални изасланик високог комесара у бившој Југославији. Био је смештен у Сарајеву и задужен за развој стратегије и надгледање спроводења Анекса VII Дејтонског мировног споразума. Такође је усмеравао хуманитарну операцију вредну 350 милиона евра за готово четири милиона избеглица, расељених лица, повратника и других жртава. 
    Између 1990. и 1993. године, Јесен-Петерсен био је шеф кабинета високог комесара у главном седишту УНХЦР у Женеви. Од 1992. до 1994. био је директор за спољне односе и задужен за спољне контакте УНХЦР са владама и другим организацијама. 
    УНХЦР га је 1989. године послао да буде специјални саветник генералном подсекретару за политичке послове и члан радне групе генералног секретара УН за процес који је довео до независности Намибије. 

    Три године раније, отворио је регионалну канцеларију УНХЦР за нордијске земље. Базиран у Стокхолму, био је регионални представник високог комесара до 1989. године покривајуци Данску, Финску, Исланд, Норвешку и Шведску. 

    Јесен-Петерсен је по вокацији правник и новинар. Издао је бројне публикације. Ожењен је и има четворо деце. 

    Данац Сорен Јенсен-Петерсен за шефа Унмика долази 16. августа 2004. године, у најтежем тренутку за Космет, пред парламентарне изборе. Али, као своје приоритете истакао је и рад на повратку расељених, безбедност, укидању царине између централне Србије и Космета и спречавање заокруживања параалбанске државе. Пошто се 15 година бавио Балканом и годинама радио у Комесаријату за избеглице УН у време југословенског рата, а неколико месеци био и представник ЕУ у Македонији, у то су сви поверовали. 

    Ипак, највише пажње посветио је будућем независном статусу Косова, грубо прекршивши своја овлашћења, одлуком да формира два нова министарства у косметској влади, за војску и полицију. 

    После две године, у јуну 2006, напушта функцију из породичних разлога. Убрзо је, међутим, обелодањено да они баш и нису “породични”. 
    Донедавни омбудсман за Косово и Метохију Марек Антони Новицки оптужио га је пред новинарима ББЦ да је дозволио да корупција продре у све поре живота: “У покрајину су од 1999. стигле огромне своте новца на име помоћи и донација које су трошене практично без икакве институционалне контроле”. Додао је и да је Петерсен дозволио да се организовани криминал убаци у највише институције. А онда је и лондонски `Тајмс` објавио да је Служба УН за унутрашњу контролу оптужила Петерсена да свесно затвара очи пред шверцом на приштинском аеродрому. 
    Паре стечене на криминалан начин улажу се у тржне центре, хотеле и бензинске пумпе које убрзано ничу на Космету.

    Јоаким Рикер

     Августа 2006, кад је било већ потпуно јасно да се мисија која је требало да се бави успостављањем реда и мира, претворила у државотворну, шеф Унмика постао је Немац Јоаким Рикер. 
    Ступајући на дужност, рекао је и да очекује “да ће бити и последњи”. 
    Прославио се подршком Ахтисаријевом плану и приватизацијом предузећа. 

    Сумњичи се и да је дозволио да се узурпира преко милион парцела плољопривредног земљишта, у власништву неалбанског становништва, да се угрози непокретна имовина Срба која чини 58 одсто укупне површине непокретности на Косову и Метохији, и да жмури пред потраживањима Републике Србије, која износе 11,6 милијарди у имовини државе Србије (само вредност ЕПС на Космету процењује се на око три милијарде долара). Укупно, реч је о цифри од безмало 20 милијарди евра. 

    Рикер је до именовања за специјалног представника генералног секретара УН на Космету обављао дужност заменика шефа Унмика за економију. 
    Руководио је четвртим одсеком Мисије који се бави приватизацијом, имовинским и другим економским питањима. Како преноси јучерашњи руски дневник „Времја новостеј” позивајући се на изворе из руског министарства иностраних послова, иако није фигура те величине као што су били његови претходници, мање је познат и искусан, Рикер се истакао као један од руководилаца Косовске поверилачке агенције „спроводећи приватизацију често на штету Срба и српских предузећа, која су на крају лишена власништва на Косову”.

    Ступањем на дужност Јоакима Рикера и Роланда Катера ( команданта Кфора) на три кључне позиције међународне администрације на Космету сада се налазе Немци, јер је и и шеф Мисије ОЕБС-а на Косову Немац Вернер Внент.

    среда, 23 децембар 2009 20:22

    Шеф Мисије Оебс на Косову и Метохији Американац Вилијам Вокер оптужио је српске снаге да су масакрирале 45 ненаоружаних Албанаца у селу Рачак. Касније се испоставило да су страдали - припадници терористичке Ослободилачке војске Косова. Вокерове измишљотине искоришћене су као повод за агресију НАТО на СРЈ.

    Када је Вилијам Вокер, шеф Верификаторске мисије ОЕБС-а напуштао Косово и Метохију, Албанци су му у знак искрене захвалности за све што је учинио после 15. јануара 1999. године поклонили велико уље на платну које приказује Рачак у пламену, каскаде крвавих, беживотних тела Албанаца и Вокера који попут анђела или шишмиша доминира небеским сводом.

    Вокер, упркос неоспорним чињеницама и данас тврди да дубоко верује како је учинио праву ствар када је 16. јануара 1999. године објавио да су српске снаге безбедности претходног дана у Рачку починиле масакр над 45 недужних албансих сељака, и да као такав овај догађај мора одмах бити осуђен као ратни злочин.

    И зато је масакр у Рачку био један од кључних догађаја који су довели до тога да НАТО снаге, уз благослов међународне заједнице, 24. марта 1999. године започну бомбардовање Југославије.

    Рачак није био прво албанско село које су српске снаге безбедности збрисале, каже Вилијам Вокер седећи спокојно у својој скромној канцеларији на 20. спрату АЕС корпорације у Арлингтону (Вирџинија), остављајући новинара да се пита зашто човек који тако категорично износи ставове - не одговара на питање зашто се и за та друга села није чуло, нарочито ако су и тамо почињени злочини над цивилним становништвом?

    Овај искусни амерички дипломата који је седам година за време цивилног рата у Салвадору био амбасадор и дан-данас зна наизуст свако село у околини Штимља и Призрена. Како сам каже без оклевања увек је спреман да и пред Хашким судом и за српске медије исприча шта се догађало од тренутка када га је 15. јануара 1999. године британски генерал Карол Јохн Дрениенкиевич телефоном обавестио да је тим верификатора већ на путу за Рачак како би проверио наводе генерала Душана Лончара који је тврдио да је петнаест припадника ОВК погинуло у размени ватре са српским снагама безбедности.

    Нешто пре сумрака тим је ушао у село наишли су на трагове битке, неколико тела и пар рањених - жена, дете и још двоје, троје. Рапортирали су нашој регионалној канцеларији у Призрену и одмах су збринули рањене, каже Вокер уз објашњење да су сви чланови тима напустили село пре мрака.

    Сходно радном правилнику верификаторске мисије а супротно врло прецизним правилима по којима се спроводи криминалистичка истрага, поприште битке тј. будућег ратног злочина ратног злочина било је потпуно напуштено све до следећег јутра. Тог сунчаног, мразовитог јутра почињена је још једна, невероватна, грешка која је истражитељима само отежала реконструкцију догађаја.

    - С првом јутарњом светлошћу наши људи су се вратили у село и затекли уплакане, избезмљене сељане који су плакали над куршумима унакаженим телима својих очева, браће, мужева, синова. Четрдесет и пет ненаоружних сељака хладнокрвно је погубљено, присећа се Вокер који је 16. јануара нешто пре поднева стигао у Рачак са око тридесетак новинара спремних на све. Апсолутно на све. Новинари су с Вокером умарширали на и даље необележено, необезбеђено место злочина. Нико из верификационог тима није их спречио да у грозници стварања што драматичније, што потресније приче о Рачку, намештају и померају крваву одећу и тела убијених Албанаца.

    Како Вилијам Вокер тврди, и како ће вероватно писати у његовој још незавршеној књизи "Рачак", Југословенска војска је 15. јануара у облику потковице заузела положаје на брду изнад села. Потом је гранатама засипала село све док није процењено да нема великог ризика за полицајце. Припадници министарства унутрашњих послова Србије ушли су у село и покупили су све мушкарце, њих укупно 45, који нису стигли да побегну у шуму. Уплаканим мештанима речено је да их воде на информативни разговор у оближу полицијску станицу. Нешто касније одјекивали су рафали све док и последњи од њих није пао мртав.

    Никаквих знакова борбе нема. Једино место где смо нашли чауре било је на уздигнутој обали речице. Све чауре испаљене из АК-47. Без сумње то указује на српске снаге безбедности, тврди Вокер, наглашавајући да је теза о пресвлачењу припадника ОВК у цивилну одећу асполутно неодржива, односно још једна српска лаж. Истовремено заборављајући да и ОВК и војска и полиција у Србији не користи толико АК-47 већ М-70 и М-70А.

    - Да ли знате колико је тешко пресвући мртвог човека, нарочито по оваквом мразу? Зар заиста мислите да не бисмо приметили такву обману, пита Вокер незнатно повишеним гласом новинара који никако не може да се не запита како су колеге из Монда и Фигароа још 21. јануара 1999. године, мимо целог света, стали на страну Срба? Зашто су приметили да масакр у Рачку има готово програмски квалитет, да је Вилијам Вокер био брзоплет јер је српске снаге безбедности оптужио за хладнокрвно убиство више од четрдесет Албанаца, а да претходно није искључио све могућности да је ОВК заправо прикупила и подметнула тела у Рачку. И откуд то да се у извештају и југословенско-белорскуског патолога и у извештају финских форензичарског тима помиње различит степен распадања тела Албанаца који су побијени сви заједно, на истом месту у исто време?

    (Глас Јавности 2004)

    Рачком заслужили независност (фебруар 2008)

    Убиство 45 косовских Албанаца у селу Рачак пре девет година јесте подсетник зашто Косово заслужује независност, изјавио је некадашњи шеф Верификационе мисије на Косову Вилијам Вокер.

    "Мислим да је свет заборавио последице догађаја", рекао је Вокер по повратку на брдо на којем се налазио пре девет година када је известио о убиству албанских цивила у Рачку.

    Тадашње власти СРЈ тврдиле су да су 15. јануара 1999. у Рачку убијени терористи.

    "Рачак свакако није био изолован инцидент. То се догађало свуда на Косову", додао је овај амерички дипломата.

    Агенција Ројтерс подсећа да је Рачак био прекретница и да је Србија, под претњом НАТО, морала да пристане на мировне преговоре у Рамбујеу.

    Вокер верује да се "не би разговарало о независности" да тадашњи председник Слободан Милошевић није одбацио захтев Запада да смањи радикалне нападе.

    "Оно (Косово) би и даље било на неки начин део Југославије... да је Милошевићева влада само показала да признаје потребе народа Косова ... Мислим да бисмо разговарали о другачијој будућности за то место", оцењује Вокер.

    Вокер такође сматра да се Србија још није суочила са оним што се догодило и да не показује знаке да мења став према Албанцима као о људима који су "злостављани и шиканирани". "Након онога што сам видео за тих шест или седам месеци на Косову, не могу да замислим како људи Косова ... могу икада прихватити било какав степен контроле Београда", рекао је Вокер.

    Вокер каже да ревизионисти историје занемарују бројке о убијенима у сукобу на Косову 1998-99. "Још нисам срео неког ко је тог дана био тамо на брду, а није дошао до истог закључка као и ја - да су ти ненаоружани људи под претњом оружја одведени и погубљени", рекао је Вокер и навео да су ти људи били обучени као сељани.

    Када је Вокер обавестио о убиству у Рачку, Милошевићева пропагандна машинерија је изнела своју верзију догађаја, прича Вокер. "Рекли су да сам агент ЦИА и да сам дошао тамо усред ноћи и пресвукао одећу" убијенима, подсетио је Вокер.

    У селу Рачак на Косову пронађена су тела 45 Албанаца, за чије су убиство оптужене српске снаге безбедности. Иако експертиза финских патолога које је ангажовала Европска унија, није доказала да се ради о масакру над цивилима, овај догађај је пресудно утицао на доношење одлуке о бомбардовању Југославије од стране НАТО 1999.

    Верификациона мисија се повукла 24. марта 1999. када је почело бомбардовање Југославије..

    Шта се стварно тада догодило?


    Почетком јануара 1999. у селу Рачак је био смештен штаб терористичке бригаде са 126 терориста, међу којима је била и злогласна терористичка породица Мујота, одговорна за смрт шесторице полицајаца. Околна села Петрово, Лужак и Ранце такође су била под контролом терориста. О антитерористичкој акцији у Рачку полиција је обавестила Мисију Оебс, тзв. верификаторе. Акција је најављена за 8 часова, а битка је трајала читав дан. Терористи су ликвидирани.

    У међувремену, у Рачак су ушле и телевизијске екипе АП и Ројтерса, као и посматрачи Оебса, који су у селу код џамије разговарали са двојицом странаца. У центру села, у кући у којој је био штаб, полицајци су пронашли компјутер са подацима о терористичкој бригади и списком 126 терориста на бројном стању у Рачку. Међу њима су била и четири странца, са америчким или енглеским презименима. То су били страни инструктори - специјалци.

    ИСПЛАНИРАНА АКЦИЈА

    Немачки лист је навео да је „први извештај финског тима садржавао полуистине и контрадикторности, а то је касније признала и Хелена Ранта, али без икакве гриже савести због нечасне улоге коју је одиграла. Она је рекла да је њен извештај најпре морао да одобри Вилијам Вокер.
    Тек тада је постало јасно да је „случај Рачак“ био испланирана акција свих оних који су учествовали у нападу на СР Југославију.

    Када су полицајци који су дошли кроз село почели да запоседају ровове ради обезбеђења, пристигли су терористи са Језерске планине (из Будакова) и околних села који су кренули према Рачку. Отворили су жестоку ватру са брда изнад ровова и српски полицајци су, због јаке ватре и неповољног положаја, морали да се повуку. Тада је почела велика обмана, у свету лансирана као наводни масакр цивила од стране српске полиције. Из потока и јаруга су извлачени мртви терористи, постављени на ливаду на којој није било ниједног леша пре тога. То је снимила и једна од страних ТВ екипа која је ушла у село с полицијом. Терористи су пресвукли четрдесетак лешева у цивилну одећу. Остале у униформама су одвезли према Будакову, где су их вероватно сахранили.

    Сутрадан, рано ујутру, на поприште је дошао Вилијам Вокер, који је упутио терористе око њега како да поређају лешеве да би све личило на масакр, односно стрељање цивила. Након тога доведене су ТВ екипе и новинари. Овај сценарио „обмане Рачак“ је изнео новинар Милорад Дрецун у књизи „Други Косовски бој“.

    Тада је у Рачак упућена форензичка екипа да би утврдила како су погинули они чија су тела пронађена. На челу тима је била доктор Хелена Ранта. У завршном извештају финских стручњака за судску медицину није било доказа да је Рачку 15. јануара 1999. масакрирано албанско цивилно становништво, писао је немачки дневник Берлинер цајтунг, којем је извештај дат пре званичног објављивања.

    Међутим, Организација за европску безбедност и сарадњу (Оебс) у пролеће 1999, уочи интервенције НАТО у Југославији, тврдила је да „постоје докази да су у Рачку убијени и унакажени ненаоружани цивили“, од којих су „многи убијени из непосредне близине“.
    Наводни масакр у Рачку многим политичарима на Западу и у Немачкој послужио је као образложење за сагласност за напад НАТО на Југославију“.


    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 64

    Warning: Illegal string offset 'active' in /www/htdocs/w00ff5ca/templates/sj_worldnews/html/pagination.php on line 70

    Газиместан 2012. године

     

    patrijarh

    Мудрости патријарха Павла

    Верујући у Господа остварујемо смисао живота...

    Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...

    Злочини над Србима на Косову и Метохији

    Крвава жетва 1999. у Старом Грацку

     

    23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест

    Више

    Крематоријум за Србе - Клечка

     

    Село Клечка , 27. август 1998.

    Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици

    Више

    Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи

    Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
    Више

    Страдање фамилије Костић из Ретимља

    Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
    Више

    Отац Харитон Лукић

    Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
    Више

    Злочини гњиланске групе

    Против 17  чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем  јуна је
    Више

    Злочин у Гораждевцу

    13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници

    Више

    17. март 2004. - ПОГРОМ

    СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

    • СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
    Више

    Напад на аутобусе код Подујева

    16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад  на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама

    Више

    Убиства у Церници

    01.09.2003. године

    Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама

    Новица

    Више

    Списак убијених Срба

    • СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ

    Овај списак

    Више

    Списак киднапованих Срба

    Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку

    Више

    Распеће Ђорђа Мартиновића

     

    “Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г. 
    Истина скривана пeтнaecт година.

    Више

    ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA

    На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999.
    Више

    Обећања политичара

    Део Вулинових (не)испуњених

    јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на

    Више...

    Остају српске институције на

    Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
    Више...

    Нећу се смирити док Косово и

    БЕОГРАД, 21. фебруара 2008. 
    Николић је, говорећи
    Више...

    Како је нестао акциони план?

    Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције

    Више...

    Никада нећемо признати

    Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је

    Више...

    Никада нећемо признати Косово

    07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић

    Више...

    gorazdevac zlocin

    sporazum o reg preds

    1244

    djordje martinovic

     

     

    Будите у конткту са нама

    www.kosmet.net YOUTUBE канал

    Style Setting

    Fonts

    Layouts

    Direction

    Template Widths

    px  %

    px  %