Као извршиоци - монструми, оптужени су Шефкет  Муслији, Садик Алији, Идриз Алији, Агуш Мемиши, Фатон  Хајдари, Шемсија Нухију, Ахмет Хасани, Назиф  Хасани, Рамадан Халими, Самет Хајдари, Ферат  Хајдари, Камбер Сахити, Селимон Садику и Бурим  Фазлију.

Тужилац за ратне злочине је предложио да се осморици окривљених који су у бекству суди у  одсуству. Деветорица припадника терористичке  ОВК притворена су 26. децембра  2008. године. Занимљиво је да су боравак у интернату  средњошколског дома у Гњилану припадници “ гњиланске групе” овековечили - фотографијама.

На тим сликама, које “Ревија 92” ексклузивно  објављују, виде се терористи ОВК како “позирају”  у собама интерната – полуголи или у униформама,  па и са секирама у руци.

Приликом хапшења бивших чланова наоружане  формације 138.  бригаде ОВК за подручје  оперативне зоне “Карадак”, од које је формирана нова јединица, смештена у интернат  средњошколског дома у Гњилану, пронађене су и  друге фотографије, где су терористи забележени са  оружјем па и секиром!

Поред групних и појединачних силовања жена,  одрубљивања глава жртвама, наводимо и остале  најдрастичније примере тешких злочина припадника “ гњиланске групе”:

- Киднаповане људе убадали и секли ножевима,  а  затим су у те отворене ране гурали и завлачили  своје руке и кидали месо. - Штанглама и палицама пребијали људе,  тако да су жртвама пуцале кости. - Пробадање деце бајонетом.  У подруму  интерната је доведена трудна жена, са малим  дететом, које узимају и бацају у вис а затим га  дочекују на исукани бајонет. Мајка избезумљено вришти, а терористи се смеју и прете да ће јој из  стомака, истим ножем, извадити нерођено дете. - Черечење киднаповане жене и мушкарца.  Испред  постројених припадника ОВК, жени везују ноге за  два аутомобила. Тада се чује наредба њиховог  команданта Реџепа Алијија, који каже: “Нека  возила лагано крену, како би Српкиња што дуже  умирала. Гледајте добро и овако их морате  убијати, да би им утерали страх у кости, да се сви  иселе са Косова и да коначно имамо нашу чисту  државу”. Када су тој жени покидали ногу из тела,  давале је знакове живота, а онда јој везују руке  за возила и кидају их. На исти начин је погубљен и  мушкарац. Потом терористи узимају секире и њима  секу тела жртвама, да би могли делове да ставе у пластичне кесе.

- Стрељање више људи, једним метком.  У подрум интерната терористи доводе двојицу Срба и једног  Албанца. Скинути су до голе коже и рукама везани  за металне цеви од грејања, на таваници. Један  терориста рукама и ногама туче сву тројицу и пита остале злочинце да ли добро изводи кик - бокс  ударце ногом? Када се уморио, седа у фотељу,  пар метара удаљену од жртава, узима бајонет и  гађа, забијајући им нож у тела. Када му је и то  досадило, переђао је киднаповане, у колони,  један иза другог, желећи да провери пробојну моћ  свог пиштоља “берета”. Чим је испалио први метак,  жртва која се налазила прва у колони је пала  мртва. Потом падају и остала двојица... Тела  убијених су исечени на комаде, спаковани у  најлонске кесе и касније бачени у Ливочко језеро.

- Дављење жицом.  Приликом патролирања у близини  зелене пијаце у Гњилану, један Србин је угледало  бандите и покушао је да побегне. Терориста га  стиже, обара на земљу а потом му око врата  набацује специјану жицу намењену за дављење,  такозвану “давилицу”. Леш оставља на улици.

- Испијање људске крви.  У интернату су доведена  три старија мушкарца, које су терористи везали за  столице. Злочинци сипају виски у чаше, у намери да  наздраве. Један терориста каже да сачекају,  прилази жртви и ножем му пресеца вене на руци.  Затим приноси празну чашу, коју пуни крвљу жртве, па њоме наздравља и испија је наискап. Други  терориста прилази жртвама и пиштољем свој тројици  ломи зубе, а затим их убија.

- Забијање упаљача у мозак.  Својеврсни зверски „ специјалитет“ припадника “гњиланске групе”, на  који су били веома поносни, био је забијање  пластичног упаљача директно у мозак жртве. У  подруму интерната су доведена два мушкарца,  старости 30  и 40  година. Прву жртву један од  терориста металном шипком удара у главу, од  чега му је напрсла лобања. Потом узима упаљач, ставља га на место где је пукла лобања и набија  у главу. Жртви полази пена на уста и одмах умире. Другу жртву терориста је заклао и одрубио главу.  Потом су раскомадали тела и делове бацили у  оближњи контејнер.

Очекује се суђење зликовцима, а питање је да ли  постоји праведна казна за овакве монструозне  злочине.

ЛИКВИДАЦИЈА

Куршум у уста  СА задатком да убију једног Албанца, терористи  проваљују у његов стан и питају га да ли жели да  га ликвидирају пиштољем или ножем? Жртва дрхти и  преклиње за милост, а један од терориста му  ставља пиштољ у уста и пуца. Потом у тело жртве  испаљује цео шаржер пиштоља.

СИЛОВАЊЕ

Побили све станаре Група терориста насилно упада у један стан, на  трећем спрату стамбене зграде у Гњилану, у  коме затичу четири старије жене и два мушкарца.  Један од терориста покушава да силује старицу од  60  година, а када му то не успева, баца је кроз  прозор стана. И остале које су затекли у стану -  убијају. 

КРВНИЧКИ  

Жену убијају маљем Крвници улазе у двориште једне приземне куће у  Гњилану, где затичу старију женску особу и  младића од око 20 година. Старицу убијају,  ударивши је великим чекићем у главу, а младића  одводе у интернат, где га стрељају, а његово  тело комадају.

13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници тада су давали јаке изјаве, примерене тренутку. Рецимо, комесар УНМИК полиције Штефан Фелер изјавио је да ће “преврнути сваки комад земље како би пронашао убице деце”. Савет безбедности је чак одржао и једну вандредну седницу. Али све се на томе и завршило, све те изјаве и седнице биле су пука формалност. Ми то знамо данас, а албански терористи су то знали још тада, тог 13. августа 2003. године, јер су само четири дана касније (17. августа) поново пуцали на српску децу, и то у центру Гораждевца, али срећом, тада нико није страдао.

Знали су и знају албански терористи да имају такву заштиту и залеђину да им чак ни Савет безбедности не може ништа. Знали су и знају да је Србе на Косову могуће некажњено убијати, и да ће та некажњивост бити главна препрека за Србе да се врате на своја огњишта. А оне Србе који се и поред тога врате, опет може свако да убије, чак и на спавању, као Богдана и Трајанку Петковић пре десетак дана у Партешу код Гњилана. И опет некажњено. С том разликом што сада убиства нису спектакуларна, па нема више потребе за јаким изјавама и ванредним седницама Савета безбедности. Сада се Србину повратнику и његовој жени само испали по један метак у главу, а сувопарним канцеларијским језиком се констатује статистички податак да се убиства у одређеном проценту догађају у целом свету, те није чудо што се то дешава и на Косову, и апелује се на јавност да убиство не треба политизовати нити му приписивати националну мотивисаност све док се случај не истражи. А ко ће и када ће истражити толике злочине над Србима - остаје да се види. Не треба заборавити да је убијање деце у Гораждевцу извршено усред бела дана, да Кфор није хтео да обезбеди пратњу за рањену децу, да је била среда - пијачни дан, и да су Албанци на пијаци оставили своје намирнице и насрнули на ауто који је превозио дечака са седам прострелних рана на телу, у коме је остало још литар и по крви, бијући песницама и камењем и њега и његове спасиоце. Не треба заборавити да се истрага злочина у Гораждевцу ни до данашњег дана није померила са места на коме је била у почетку, тј. да је и даље на нули.

Рањени дечак је ипак преживео, уз Божију помоћ и грчевито старање његових спасилаца и лекара. Његово потресно сведочанство о гораждевачкој трагедији објавио је Танјуг, а ми га овде преносимо у целини, у жељи да се свака реч овога сведочанства заувек уреже у сећање читавог српског народа.

БЕОГРАД, 13. августа (Танјуг) - Богдан Букумирић из Гораждевца код Пећи, који је пре шест година тешко рањен у нападу албанских терориста, најавио је тужбу Суду у Стразбуру против међународног правосуђа на Косову и Метохији, огорчен што нема никаквог напретка у истрази о овом злочину. “Никада нећу престати да се борим да убице деце буду изведене пред лице правде”, рекао је Букумирић Танјугу на годишњицу обележавања терористичког напада на српску децу 13. августа 2003. године, у коме су два дечака убијена, а још троје деце рањено.

Када је покошен рафалима, док је са другарима пекао кукуруз на обали реке Бистрице, Богдан је имао 15 година, а после дугог опоравка, од јула 2007. непрестано пише међународним званичницима на Косову и Метохији, тражећи одговор на исто питање: докле је стигла истрага и зашто још нису подигли оптужницу потив зликоваца?

Писао је бившем шефу УНМИК-а Јоакиму Рикеру, затим у два наврата у фебруару ове године Ламберту Занијеру и најзад 14. јула поново и шефу Еулекса, генералу Иву де Кармабону. Од Рикера је лане добио одговор који га је, како каже, веома потресао, јер се сводио на информацију да је основан нови тим за истрагу од припадника косовске полиције и УНМИК-а са задатком да “прегледају и преиспитају све доказе и препоруче нове правце деловања”. “Ове године, 30. марта од УНМИК-а сам добио одговор у коме ме службено лице обавештава да су моје писмо и захтев да ми се каже докле се стигло са разоткривањем монструозног злочина, проследили главном тужиоцу Еулекса”, рекао је Букумирић.

“С обзиром на успешан почетак рада Еулекса, сходно Резолуцији 1.244 Савета безбедности УН, сви досијеи у вези са кривичним делима пренети су са УНМИК-а на Еулекс. Стога сам ваше писмо проследио господину Теу Јакобсу, шефу тужилаштва Еулекса, како би га он размотрио”, стоји у овом одговору. “То значи да практично ништа нису урадили, стално почињу од нуле”, огорчено каже Букумирић и наглашава да од Еулекса засад није добио никакав одговор. “Једно је једино питање које увек постављам: ко је пуцао на недужну децу док су се купала на реци, ко је пуцао на мене и моје другаре, да ли ће терористе извести пред лице правде?”, навео је Букумирић.

“Нажалост, тог 13. августа 2003. године, догодио се страшан злочин над децом. Погинули су Иван Јововић и Пантелија Дакић, а рањени су Драгана Србљак, Марко Богићевић и Ђорђе Угреновић. Погођен сам и задобио седам прострелних рана, а један метак ми је окрзнуо чланак леве ноге, подсетио је Букумирић у исповести о томе како је преживео. “После пуцњаве, у помоћ ми је притекао комшија који ме је превезао до амбуланте у Гораждевцу где су ми пружили прву помоћ, санирали ране да ублаже крварење, а затим тражили пратњу од званичника Кфора и УНМИК-а, како би ме пребацили у пећку болницу”, додао је он. Међутим Кфор није дао пратњу зато што су се, наводно, плашили за безбедност. “Онда су мој брат, комшије Милован и Рајко, на властиту одговорност кренули да ме превезу у болницу која се налазила у бази италијанског контигента Кфора у Пећи”, испричао је Букумирић. “Међутим, приликом транспорта, испред пијаце у Пећи нама стане ауто. Не знам шта се десило. Среда је била тог дана, пијачни дан, тако да су из оближњих локала сви (Албанци) насрнули на нас, почели да разбијају ауто, стакла на прозорима. Комшију су ударали песницом у зубе, затим великим каменом док је покушавао да упали ауто”, наставио је он. Прешли су са друге стране, почели да ударају у врата. Комшија је легао по мени да ме заштити, али ударали су и њега и мене…

“Изненада, да ли случајно или намерно, наишле су две патроле Кфора, али сам тада већ изгубио свест. Како су ми касније испрчали, у пећкој болници лежао сам у соби где је смештен и покојни Панта Дакић. Његов отац држао је и мене и њега за руку. Пацијенти Шиптари су се веселили - добацивали су: “Хоћете Косово - ето вам Косово”, сећа се он.

Богдан стално истиче да је преживео само захваљујући упорности лекара, породице и пријатеља, посебно докторке из Гораждевца Милене Цветковић, “Богу и великој жељи за животом”. “Она је по палцу моје десне ноге приметила да дајем знаке живота и убеђивала званичнике Кфора да дају хеликоптер и транспортују ме у болницу на северу Косовске Митровице.

Међутим, у Кфору су рекли да треба да питају команду у Пећи, команда у Пећи да пита команду у Приштини, команда у Приштини да пита званичнике у Бриселу… Након три сата, успела је да их убеди и хеликоптер је слетео по нас…” описао је драматичну битку за његово спасавање. Букумирић је најпре пребачен у француску болницу у јужном, албанском делу Митровице, где су му лекари извадили слезину, али како нису имали неурохирурга, позвали су лекара из Приштине. Опет, на инсистирање докторке Цветковић, која је преузела и личну одговорност зато што му је живот био угрожен, Букумирић је пребачен у северну Митровицу.

Пошто хеликоптер АМС Југославије није добио дозволу да прелети административну границу покрајине, најпре је аутом пребачен за Рашку, а одатле са хелиодрома на ВМА у Београд. “За време транспорта мени је притисак падао два пута на 40. Докторка Милена је била на вези са лекарима ВМА које је обавештавала о мом стању. Када смо стигли, двадесет минута после поноћи, све је било спремно за операцију, али установљено је да имам литру и 400 грама крви, од пет колико сваки човек треба да има и операција је одложена”.

“Током ноћи сам примао крв, а у осам сати ујутро почела је прва операција која је трајала четири и по сата и срећом успела, али сам шест дана био у коми. На Преображење Господње, 19. августа, пробудио сам се из коме. У том тренутку нисам знао где сам…”, вели он. Поред тога што му је извађена слезина, а дијафрагма ушивена, Букумирић је преживео још четири компликоване операције главе.

Најпре му је скинут оштећени део лобање кроз који је прошао метак, затим санирана рана која се била загнојила.

Трећа операција била је најтежа, тада му је отваран мозак да би биле уклоњене ситне кошчице због којих је 49 дана имао високу температуру и прележао менингитис. Потом је извршена пластична операција и уграђен одстрањени део лобање.

Богдан истиче да је имао много среће, јер му је један метак само окрзнуо једини бубрег који има, а прогнозе лекара су говориле да има само четири одсто шансе да преживи. Са захвалношћу истиче да је неурохирург ВМА за његову операцију наручио део од најсавременијег могућег материјала и да му је, поред редовне и физикалне терапије, много помогло то што га је др Зоран Ћировић из Крагујевца бесплатно лечио акупунктуром.

Упркос дугој борби за опоравак, успео је да заврши средњу електротехничку школу, али још не зна да ли ће моћи да настави школовање. Сада живи с оцем и братом у београдском насељу Бежанија, у стану који је на коришћење добио од Координационог центра за КиМ, а ускоро треба да добије и пензију као цивилна жртва рата. Букумирић, међутим, жели да се сасвим опорави, машта о томе да се школује и као сви његови вршњаци ради и ствара породицу, да се једног дана врати на имање у родни Гораждевац о којем сада брину рођаци. Циљ му је да постане кувар, али проблем још представљају повреде леве стране због којих отежано користи леву шаку.

Букумирић сматра да је несхватљиво да за шест година није било могуће открити злочинце који су у сред бела дана из шипражја испалили 90 метака на децу само зато што су српске националности. Као и већина Срба у Гораждевцу, уверен је да је у питању завера ћутања и солидарност Албанаца и да без притиска међународних институција починиоци никада неће бити ухапшени.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О БОЖИЋУ 2009. ГОДИНЕ

АМФИЛОХИЈЕ

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ
ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ, МЈЕСТОБЉУСТИТЕЉ ТРОНА ПАТРИЈАРАХА СРПСКИХ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ - СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ НАЈРАДОСНИЈИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Ево нас и ове године, драга наша духовна децо, пред колевком Богомладенца Исуса Христа! Велика и надумна тајна рођења Бога Логоса десила се у скромној витлејемској пећини, која је од тога тренутка, једном за свагда, постала центар света - место славе Божије и извор утехе свим боготражитељима кроз историју људског рода.

Велики отац Цркве, свети Јован Златоусти, говорећи о празнику Божића, каже: „Поштујте, браћо, дане празничне, понајвише дан Рођења Христовог; јер ко Рођење Христово назове мајком свих празника, тај неће погрешити..." Из празника Рођења Христовог извиру сви празници, као реке из извора. По Светом Златоусту, Рођење Христово је поновно стварање света, а Оваплоћење Бога Логоса је камен-темељац свега.

Други велики отац Цркве, Свети Григорије Богослов, своју божићну беседу почиње доксологијом - славословљењем Бога:

Христос се рађа - прослављајте!
Христос с небеса - сусрећите!
Христос на земљи - узвисите се!
Певај Господу сва земљо!

И наставља да благовести: „Народ који седи у тами незнања, нека види велику светлост богопознања. Старо прође - ево све ново постаде! Слово старозаветно се повлачи - Дух осваја; сенке нестају - Истина наступа."
По извештају Светих јеванђелиста, Господ Исус Христос се родио у време римског императора Августа у Витлејему јудејскоме, граду Пророка и цара Давида, од чијег потомства је по пророчанствима старозаветних пророка требало да буде рођен Богом обећани Месија - Спаситељ света.

Свети Григорије Палама, богослов витлејемске и таворске светлости, у својој божићној беседи открива дубоки смисао доласка Месије: „Оваплоћењем и рођењем Месије Христа у свету, свету је дарована васељенска радост и мир. Послушај до краја песму Благовесника и сазнаћеш је - каже: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2,14); јер је Бог дошао у телу да би свету донео Свој мир и помирио га са најузвишенијим Оцем." Мир Христов није истоветан са миром овога света. Божићни мир Свети Григорије Палама назива „духом усиновљења, јер они који су вером носиоци овога мира постају наследници Божији и санаследници Христови (Рим 8,17)." Зато, по истом Светитељу, у духу Божића живе само они који живе у љубави једни са другима, и то, сходно речима Светог апостола Павла, „подносећи једни друге, и опраштајући једни другима...као што Христос опрости вама" (ср. Кол 3,13).

Далеки и узвишени Бог, Који је у Старом завету разговарао са Мојсијем на Гори Синају (в. 2. Мој 3,5), Рођењем Христовим је приклонио небеса и постао „Емануил, што ће рећи: са нама Бог" (Мт 1,23), не губећи при том ништа од свога Божанства. То нам, говорећи о Рођењу Христовом, потврђује Свети Јован Дамаскин речима: „Зато и не велимо за Њега да је Он човек који се обожио, него да је Бог Који се очовечио; јер, будући по Својој природи савршени Бог, постао је Он и савршени Човек. не мењајући властиту природу, нити божанску икономију."

Новојављени ава Јустин Ћелијски каже да је „на Божић Бог, по Својој безмерној љубави, ушао у историју, благодаћу Светога Духа, оваплотивши се од Приснодјеве Богородице, и постао реалан човек." Тако нам је у новорођеном Детету - Богомладенцу Исусу Христу Бог - даровао свако изобиље дарова Царства небеског, доносећи нам Собом вечну Истину, вечну Правду и сâм вечни Живот који, по учењу Светог Максима Исповедника, унапред окушамо у животу и Литургији Цркве Христове.

Празник Божића је целокупну људску историју поделио на два дела - на ишчекивање и спасење. Библијско ишчекивање Месије Спаситеља почело је већ обећањем првосазданим људима Адаму и Еви (в. 1. Мој 3,15), а још конкретније праоцу патријарху Аврааму, коме је Бог обећао да ће у његовом Потомку бити благословени сви народи (в. 1. Мој 22,18), што се остварило управо Рођењем Богочовека Исуса Христа.

На велику тајну Рођења Месије указивали су готово сви старозаветни пророци. Стога, посматрајући Стари завет очима Светог апостола Павла, можемо за њим поновити да је он у целини „васпитач за Христа" (Гал 3,24), педагог који је све богољубиве душе пре Христа упућивао ка витлејемској пећини.

Са друге, пак, стране, тројица мудраца са Истока, које је благодатна витлејемска звезда привела месту на којем се родио Христос, символишу, по тумачењима отаца Цркве, читав незнабожачки свет, који својом философијом по човеку (ср. Кол 2,8) није могао проникнути у предубоку тајну Богооваплоћења.

И једнима и другима небески анђео приликом Рођења Христовог открива велику тајну спасења света, благовестећи витлејемским пастирима, а преко њих и свима нама: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, Који је Христос Господ, у граду Давидову" (Лк 2,10-11).

Од те благовести витлејемским пастирима па све до данас, Рођење Христово је празник небоземне радости у којем заједно учествују анђели и свети, али и свака богољубива душа озарена витлејемском светлошћу. Слично тројици мудраца са Истока, који су дошли да се поклоне Богодетету Исусу Христу, и ми смо сви позвани да Му се поклонимо, и да принесемо дарове новорођеном Цару небеском (ср. Мт 2,2).

Зар није све оно што смо од Бога по добру ове године учинили наш највећи дар Богомладенцу?

Ако смо гладног нахранили, жедног напојили, болесног посетили, зар тиме нисмо дар Богу принели?

Ако смо животом својим Бога прослављали, живећи свето и богоугодно, зар тиме нисмо злато врлине Богомладенцу принели?

Ако смо Цркву Божију љубили и својом ревношћу украшавали Дом Господњи, зар тиме нисмо богоугодну жртву принели?

Ако смо страдање браће своје у невољама видели, и својим делом их утешили, зар тиме нисмо Самоме Христу добро учинили? (ср. Мт 10,42)

Ето, Богомладенац Христос за Своју безграничну љубав од нас људи такве дарове очекује. Зато је Божић и празник пред којим проверавамо своју веру и све оно што смо, као створења Божија и као синови и кћери Божије, дужни да чинимо, како је често говорио наш блаженопочивши патријарх Павле.

Овога Божића смо посебно испуњени радосном тугом што нас је оставио наш велики патријарх Павле, и преселио се са земље на небо. Дубоко верујемо да ће он, по слободи дарованој му од Бога, „са свима светима из рода нашега", наставити да се моли за нашу Цркву и наш распети народ, заједно са Светим Савом, Светим Симеоном Мироточивим и свим Светим прецима нашим, који су препознали и примили патријарха Павла „као свога и себи равнога".

И овога Божића се сећамо свих невољника, страдалника и прогнаника и свих оних којима је учињена било каква неправда; њих желимо да утешимо речима: Христос се роди! Радујте се, јер ево Господ долази да обрише сваку људску сузу (в. Отк 21,4).

Својим Рођењем на земљи Христос је сав људски живот - од зачећа до смрти и васкрсења - учинио светим. Зато нас Божић опомиње да не дижемо руку на плодове утробе своје, већ да живимо сходно заповести Божијој: „Рађајте се и множите и напуните земљу" (1. Мој 1,28). Поштовањем овог благослова Божијег престао би плач Рахиље над нашим народом и над нашом децом које више нема (в. Мт 2,18), а процветао би живот који је неугасиво засијао из витлејемске пећине.

И овога Божића смо заједно са својом браћом и сестрама на Косову и Метохији, колевци нашега народа. Поручујемо им у љубави Христовој да се врате својим косовским огњиштима и остану да живе са својим светињама, чувајући наше Косово, „грдно судилиште". Не губимо никад наду да ће Бог просветити разум оних којима је данас предао у руке земну моћ и власт над државама и народима; да, у духу правде Божије и људске, преиспитају своје неправедне одлуке о Косову и Метохији. Једино тако ће се обновити мир и заједништво на Балкану и у Европи и вратити угрожено достојанство православном Српском народу. Молимо се, такође, да новорођени Кнез мира искорени рат, насиље и неправду свуда у свету, како би се коначно зацарио мир и праведност међу свим људима и народима земаљским.

Пуноћу нашег богољубивог народа поздрављамо витлејемским поздравом, поручујући му да чува своју православну веру, свој језик и своје писмо, ма на којем континенту живео. Ми Срби смо древни хришћански народ, јер смо кроз кирило-методијевско крштење и светосавску просвету постали део културе свецелог хришћанског света. Ми смо на тај начин оставили неизбрисив печат у историји и цивилизацији савремене Европе и света, уградивши себе, једном за свагда, у њихову будућност.

Божић нас све и свагда позива да живимо у братољубљу и богољубљу и јеванђелској скромности, живећи од делâ руку својих, држећи се новозаветног учења: да никада не чинимо другима оно што не желимо да нама други чине (ср. Дап 15,29).

Сажимајући нам велику и надумну тајну Божића, Свети Григорије Богослов каже: „То је наше светковање. То данас празнујемо: Божији долазак људима - да бисмо ми Богу дошли; или да кажем погодније: вратили се. Да свучемо са себе старог човека и у новога се обучемо и, као што смо у Адаму умрли, тако у Христу да оживимо, да се са Христом заједно родимо, и сараспнемо, и сапогребемо, и саваскрснемо."

Завршавајући своју божићну посланицу речима овог богомудрог оца Цркве, поздрављамо све вас, драга децо духовна, и све људе, и све народе, сверадосним витлејемским поздравом и поздравом мира:

Мир Божји - Христос се роди!

Дано у Патријаршији Српској у Београду, о Божићу 2009. године.

Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа:

Мјестобљуститељ Трона патријараха српских 
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит либертивилско-чикашки ХРИСТОФОР
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ нишки ИРИНЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епскоп британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ 
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ
Епархије битољске МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ

• СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице, покошен рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици
• Јана Тачев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из снајпера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици
• Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану
• Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22,40 цасова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега
• Борко Столић (1982), од оца Добривоја. Када је чуо пуцњаву испред куће, изашао да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо 18. марта
• Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20,50 часова у Улици краља Петра у Гњилану, избоден металном шипком.
• Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа
• Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео у згради богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир Св. Архандела изнад Призрена

Када су гореле многе куће, цркве и манастири (понекад заједно и са онима који су у њима живели и нису успели да побегну), када је број погинулих стигао до 19, а у болнице осим 850 повређених грађана почели да пристижу и повређени војници КФОР-а, разни међународни званичници, војници и дипломате почели су полако да сричу синтагму коју свих ових година никако нису успевали да превале преко усана – почели су да помињу "етничко чишћење" неалбанског живља и да за то оптужују албанске политичке вође.

Уз напомену да је очигледно реч о добро организованој и оркестрираној акцији Испред дворишне капије полицијске станице у Косовској Митровици стоји педесетак гневних људи који готово углас вичу на невидљивог саговорника – неки од њих псују КФОР, неки локалне власти и "браћу Србе" из Београда, сви заједно понављају да после три дана и ноћи проведених на улици хоће да се врате у своја села и виде да ли су им куће запаљене. Живко Ђуковић (62) из села Гољбуље, удаљеног 16 километара од Митровице, седи усред те галаме на неком камену, мирно пуши и као да не обраћа пажњу на оно што се збива око њега.

Слабо чује и прошле среде 17. марта кренуо је код лекара (три пута недељно мештани овог села под оружаном пратњом КФОР-а могу да организовано дођу до Митровице на неколико сати), али тог дана у градској болници нису примали оне што имају проблеме са слухом. По ко зна који пут на Косову је било пречих пацијената, полумртвих и тешко рањених. Тог дана са јужне стране, где живе Албанци, на северни део Митровице и мост који дели два дела града навалила је маса демонстраната наоружаних моткама, каменицама, али и разним врстама ватреног оружја. Однекуд су се оглашавали и снајпери. У напад на српски део града (Митровица је подељена још од краја рата 1999. године) повела их је вест да су се три албанска дечака из оближњег села Чабре удавила у набујалом Ибру.

НАПАД НА ЕНКЛАВЕ:

Албански медији на Косову тврдили су да се трагедија догодила тако што су дечаке у воду натерали Срби из суседног села. У ту причу која је одмах стигла и до ЦНН-а убачени су нешто касније и пси које су Срби наводно "напујдали" на албанску децу и натерали их да се удаве. Постоји сумња да је на такву, у тим тренуцима још непроверену вест већину медија усмерио лажни "хуманитарни радник" из Митровице Халит Барани, човек који је за време рата сателитским телефоном хранио стране медије запаљивом смешом истина, лажи и полуистина о страдању Албанаца. Двојици новинара "Вол стрит журнала" Роберту Блоку и Данијелу Перлу (касније убијен у Авганистану) Барани је после рата признао да је, на пример, измислио причу о томе како су Срби у високим пећима Трепче спалили на стотине албанских лешева.

После рата (али не због оваквих лажи), овај "хуманитарац" био је због нечега занимљив и хашким истражитељима. Позвали су га да тамо буде важан сведок у процесу који се води против Слободана Милошевића. У исто време док су око моста у Митровици вођене жестоке борбе, неких шездесетак километара даље, код села Чаглавица Срби су два дана у блокади држали магистрални пут Приштина–Скопље. Њих је у блокаду повела вест да је један младић из ове српске енклаве тешко рањен тако што је на њега пуцано из аутомобила под окриљем мрака.

Сличан мрак до сада је сакрио више од хиљаду злочина над Србима почињених од лета 1999, када су на Косово стигле међународне снаге и ставиле га привидно под своју управу. Уместо имена убица, до јавности су до сада обично стизала саопштења УНМИК-а да се ради о "појединачним и изолованим актима насиља", чак и када је одједном убијано и по десетак људи. Пуних пет година на Косову је важило крајње поједностављено објашњење да је тих хиљаду живота и око 1200 киднапованих Срба о којима се такође ништа не зна прогутао мрак мржње остао иза Милошевићевих времена, масовних гробница и ратних страдања Албанаца.

Прошле среде увече и наредних дана када су на Косову на 33 места синхронизовано нападнуте готово све српске енклаве, када су гореле многе куће, цркве и манастири (понекад заједно и са онима који су у њима живели и нису успели да побегну), када је број погинулих стигао до 19, а у болнице осим 850 повређених грађана почели да пристижу и повређени војници КФОР-а, разни међународни званичници, војници и дипломате почели су полако да сричу синтагму коју свих ових година никако нису успевали да превале преко усана – почели су да помињу "етничко чишћење" неалбанског живља и да за то оптужују албанске политичке вође. Уз напомену да је очигледно реч о добро организованој и оркестрираној акцији.

Онај ко је о припремама за то етничко чишћење по природи посла морао највише да зна и ко је у тој причи свакако био један од најодговорнијих, шеф мисије УНМИК-а Хари Холкери, једини није успео да пронађе праве речи да опише то што се збивало широм Косова, а што је за само два до три дана преполовило број српских енклава и неколико хиљада људи поново приморало да напусте своје куће. За разлику од Холкерија, неки од страних актера дали су тим догађајима, у којима је (према до краја непотврђеним подацима) изгорело око 300 српских кућа, назив "кристална ноћ". тадашњи гувернер Косова Холкери, кога је Београд иначе отписао као неспособног и пристрасног администратора, први је затим од међународних званичника званично прогласио да је досадашњи модел "мултиетничности" мртав и да се мора тражити неки нов концепт. Чак је поменуо и злочине против човечности. Експерт за Балкан Миша Глени позвао је истовремено Холкерија и међународне факторе да на Косову најзад престану да раде оно што су до сада једино радили – а то је ништа.

Да су радили нешто, како би приметили да се на Косову данима већ нешто кува. Уопште, велика политичка битка вођена је последњих дана око тога да ли ће се за ове догађаје употребити једна од "кључних речи" за које се верује да мењају расположење међународних политичких фактора. А ти фактори су изгледа у билатералним сусретима са овдашњим политичарима и дипломатама потврђивали да би према Приштини могло да дође до значајне промене става и тона, да је нова етничка мапа Косова направљена последњих дана неодржива, односно да би прећуткивање да се на овај начин прави једна наказна творевина која би да личи на државу било недопустиво. И Свилановић у Њујорку, Тадић у НАТО-у, као и Коштуница у Бриселу и Паризу, могли су да се увере да међународни фактори схватају како је њихов концепт управљања Косовом доживео слом, али и како се мора бити стрпљив и опрезан јер у светским метрополама не воле баш да признају своје неуспехе и грешке. Заблуде још теже. Све до ових догађаја, гувернери Косова један за другим писали су све лепше извештаје и слали их на важне светске адресе. Непосредно пре последње експлозије, делегација Холандије, на пример, изразила је изузетно задовољство степеном мултиетничности и толеранције на Косову. Такође, непосредно пре ових догађаја, командант КФОР-а у Призрену процењивао је ситуацију у овом граду као "стабилну". Немачки генерал Холгер Камерхоф инсистирао је на смањењу снага КФОР-а и распуштању контролних пунктова.

Епархија рашко-призренска сада захтева његову оставку јер је у "стабилном" Призрену уништено осам цркава о којима је наводно требало да брине Косовска полицијска служба. А онда се у једној ноћи та кула од карата срушила. Звали то јаким или неутралним изразима, тек од 17. до 19. марта на Косову су укупно, према саопштењу УНМИК-а, запаљене или миниране 33 цркве, а још 11 је озбиљно оштећено. Свега тога је било и раније јер је од доласка НАТО-а на Косово тамо уништено 112 цркава, највећи број у Метохији у троуглу Глоговац–Ђаковица–Призрен. Сви досадашњи гувернери Косова, један за другим, налазили су за све то оправдања у насиљу које је у претходном периоду српска страна нанела Албанцима. Ни рушење цркава и манастира до сада није било предмет озбиљних истрага, баш као ни убиства. Удварање албанским екстремистима остављало је тако поруку у камену да је све дозвољено. Оно што се догађало од 17. марта личило је, међутим, на неку врсту бесног цепања "српске тапије".

Заувек.

Живко Ђуковић био је у свем том страдању један од "срећнијих" – после три дана и ноћи проведених на улици у Косовској Митровици имао је бар где да се врати када је у суботу по подне поново прорадила КФОР-ова аутобуска веза за Гољбуље. Одрасли мушкарци из села Гољбуље евакуисали су уз помоћ КФОР-а жене и децу на време и остали да бране своје куће и посебно школу коју им је недавно подигла јапанска влада. За разлику од њих, мештани села Свињаре, такође избегли у Митровицу, псовали су војнике КФОР-а који нису могли да им гарантују безбедност. Одмах пошто је село испражњено, комшије Албанци спалили су све српске куће. Шеф Координационог центра за Косово Небојша Човић замериће касније јединицама КФОР-а да су на почетку насиља, које се разливало по централном делу ове покрајине око српских енклава, одмах "полетеле" на административну границу са Србијом, а нису отишле на место напада Албанаца на Србе и неалбанце.

КРАЈ љУБАВИ:

Тако је, међутим, било само на почетку. У среду увече на брду Ветерник, надомак Чаглавице у којој је већ горело много кућа, појавили су се амерички војници и спречили да једна од највећих српских енклава не заврши потпуно у пламену. Око Ветерника су вођене и најжешће борбе између Албанаца који су кренули да униште Чаглавицу и војникâ КФОР-а. И у свему томе било је неке необичне симболике. На дан када су пре пет година трупе КФОР-а улазиле на Косово, на истом месту стајала је група албанске деце са цвећем и паролома добродошлице војницима НАТО-а. Одатле није могла да их помери ни провала облака праћена градом. На појаву првих тенкова и транспортера деца су тада блокирала пут ка Приштини и засула га цвећем.

Пет година касније, међу младим Албанцима који су на Ветернику скакали на транспортере КФОР-а и бацали на њих камење и летве (као некада на оне српске полиције), било је можда и деце која су у јуну 1999. на истом месту бацала цвеће. Некадашњи НАТО "ослободиоци" и ратни савезници постали су, изгледа, временом за многе Албанце "окупатори" који им сметају да Косово постане независна и етнички чиста држава. Све до ових догађаја и наређења команданата НАТО-а да се хитно повећа број војника, употреби оружје и ако треба пуца по демонстрантима, војници НАТО-а (поготово амерички) нигде на свету нису били толико вољени и респектовани као на Косову. У једној сличној ситуацији, пре три године када је почео рат у Македонији, један од војних лидера Албанаца послао је поруку "америчком народу да се не плаши", објаснивши да њихови војници неће бити мета јер се Албанци боре само против македонске државе (у којој је, узгред, симболичан број америчких војника боравио у неким превентивним мисијама).

Неки познаваоци косовских прилика тврдили су тих дана да стратези етнички чистог Косова међу Албанцима преко ових сукоба показују заправо међународним снагама шта све могу да учине без превише оружја. Онако, само на мишиће и уз молотовљеве коктеле. И шта би могло да им се догоди ако ствари постану озбиљније, или ако неко из међународне заједнице покуша да у Хаг пошаље Рамуша Харадинаја, Хашима Тачија или Агима Чекуа, албанске лидере које од Суда за ратне злочине одавно не брани недостатак доказа о њиховим злоделима, већ политичке процене, пре свега Вашингтона и Брисела, да би то представљало сувише ризичан подухват. У мартовским сукобима је, иначе, према проценама УНМИК-а, учествовала 51.000 демонстраната што је вероватно требало да импресионира 17.000 КФОР-оваца. Или је можда неко имао претпоставку да је "лов пуштен" и да је ово прави тренутак да се убрза прича о независном Косову. Судећи по подацима које је објавио владин Координациони центар за Косово, на српској страни погинуло је током сукоба осморо људи (од укупно 19), из чега би се могло закључити да је одговор КФОР-а на нападе Албанаца на српске енклаве био (бар у неким случајевима) неупоредиво жешћи него што се у први мах мислило. Заслуга за то приписује се пре свега адмиралу Грегорију Џонсону, команданту Јужног крила НАТО-а.

БЕОГРАДСКА ПРИЧА:

Политички фактори у Србији суочили су се 17. марта са пожаром који се прилично брзо ширио. Драматичне и контрадикторне вести о погрому над Србима и над историјским споменицима првог реда на Косову, стизале су једна другу. Српска јавност, а ни политички фактори нису одмах имали прецизну представу о размери насиља.Вести које су долазиле од дописника из енклава биле су емоционално обојене, често непроверене и зачињене јаким епитетима. Очито је да праве комуникације није било. Небојша Човић испричаће касније да су те вечери фиксне телефонске везе биле у прекиду, а мобилна телефонија је примала само "долазне позиве". Сем црквене радио-мреже, све остало је било у прекиду.

Социолог Душан Јањић замерио је у једној ТВ емисији властима да готово сваки косовски хуманитарац има сателитски телефон (Халит Барани га, на пример, има одавно), док га нема ниједна српска енклава. Ако су сателитски телефони прескупи, онда бар нису мобилни преко којих је до Београда или неке светске престонице било могуће добацити слику онога што се збива на терену. А слике су са Косова путовале неуобичајено споро. У многим светским редакцијама (агенцијама посебно) жалили су се да њихови приштински сарадници са албанске стране не желе да залазе по селима и сликају запаљене српске манастире или куће, јер је тако нешто и сувише опасно по живот. (Поштено говорећи, тако нешто није било баш једноставно урадити ни у центру Београда где је горела Бајракли џамија и где је хорда претила и ударала свакога ко се усудио да подигне камеру.) Први аутентични снимци о размерама насиља и дивљања албанских екстремиста по Косову стигли су до Београда тек пет дана касније, захваљујући храбром Нинославу Ранђеловићу, који се једини усудио да крене даље од Косовске Митровице и сними готово свако ново згариште.

Оне ноћи када је у Београду горела џамија, Ранђеловић је, заједно са архиепископом Амфилохијем Радовићем, неколико пута улазио у хулиганско гротло и узалудно преклињао да се престане са дивљањем. Приштински публициста Ветон Сурои тврдио је тихдана како је политичка елита косовских Албанца прилично "жалосна група људи", лажно патетична и према Србима и према Албанцима. Ругову је описао као човека који је потпуно у ауту, тим пре што већ 15 година понавља исте политичке формуле и фразе. Неки од представника међународне заједнице тврдили су да се назире ко је у Приштини инспирисао и покренуо прошлонедељне догађаје. То сигурно није могао бити Ругова, већ само неко ко је имао утицаја и контролу над војно-криминалном структуром међу косовским Албанцима. Пролећни протести су најављивани још пре ових догађаја, само са потпуно другачијим поводом – наводно због закоченог процеса приватизације, што свакако није најбитније питање које мучи косовску сиротињу, већ пре неког другог. Не тако давно, покојни македонски председник Борис Трајковски упозоравао је да се иза радикалних идеологија и покрета најшчеће крију сасвим прозаични и криминални интереси.

По Трајковском, главни проблем Балкана и није у етничким споровима, него у криминализацији политике, па чак и етничких спорова. Можда би у тој формули вредело потражити и организаторе косовске кристалне ноћи. Напад на српске енклаве повећао је, дакле, чисте албанске територије на Косову. Један од лидера косовских Срба, Оливер Ивановић, каже да је са војног становишта мартовска акција прилично вешто вођена. Циљане су кључне тачке – прве су на удару биле српске енклаве близу важних путева без којих нема ни опстанка ових енклава. Није чудно што су страдали и домови здравља на које су се енклаве наслањале. И пре ових догађаја две трећине српског становништва са Косова већ је живело у Србији. На косовској мапи то је значило да је површина на којој су некада живели двоструко смањена, сада је та мапа додатно поједностављена. У слому 1999. етнички је очишћен широк простор у Метохији (Исток, Клина и Пећ). У Пећком региону 1999. живело је 32.016 Срба, а према евиденцији из 2000. расељено их је 30.645. Сада се број преосталих може мерити највише троцифреним бројем. Још раније програм повратка био је тестиран у једном насељу близу Пећи, али су све куће у том насељу биле спаљене.

До пре неколико дана рачунало се да би са досадашњим обимом повратка, на повратак две трећине прогнаних неалбанаца могло да се причека читавих педесет година. Пуна истина о тим догађајима још није позната. Тадасњи потпредседник Координационог центра за Косово Бранислав Крстић тврди, на пример, да је од свештеника и монаха у околини Призрена са веома високих места у међународној администрацији било тражено да напусте историјске споменике с обећањем да ће они бити чувани. То значи, констатује Крстић, да је намера била да се историјски споменици предају археологији, и – констатује Крстић престану да буду живи споменици. Камера Нинослава Ранђеловића показала је да око порушених и запаљених вредних историјских споменика ипак има неке живости. У зидове који још стоје и који су до прошле недеље одолевали вековима, деца сада ударају фудбалском лоптом. И данас, 5 година касније, злоцинци нити су пронадјени нити казњени. Срби не могу да се врате на своја огњиста са којих су протерани а

СРМОТНА МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА

је ово етницко цисцење наградила тзв. независнсносцу. Наравно, албанци и даље свакодневно прете новим 17. мартом, пале куце, пуцају из заседе, отимају децу, пребијају, русе гробља, скрнаве цркве...а ми цутимо. Од насих НВО сам вец дигао руке, од њих ниста и не оцекујем (евентуално ново релативизовање албанских злоцина и аболицију албанских злоцинаца) али наса дрзва не би смела да затвара оци пред насиљем и етницким цисцењем на сопственој територији! Немамо право да цутимо и да затварамо оци пред оцигледном неправдом и отимацином јер уколико то уцинимо онда и ми постајемо сауцесници.

Преузето са блога б92.