Митрополит карловачки 1749-1768

Павле Ненадовић родио се у Будиму 1699. године, од оца Ненада и мајке Јелисавете. На крштењу је добио име Петар. У родном месту је завршио српске, немачке и латинске школе. Већ 1721. године постао је писар у будимском магистрату. На позим митрополита Мојсија Петровића ступио је у дворску службу и 30. јануара 1726. године рукоиположен је у карловачкој цркви у чин ђакона а на Аранђеловдан 1728. године митрополит Мојсије рукоположио га је у чин презвитера у Саборној београдској цркви и поставио за свога егтарха. Замонашен је у манастиру раковцу. Администатор упражњене Епархије сечујске и осјечке постао је 1732. године. 
Већ као ђакон Павле је, 1727. године, био у пратњи митрополита Мојсија у Бечу приликом обављања неких црквено-народних послова. У новембру 1732. Године једногласном синодском одлуком постављен је за главног егзарха, а две године касније као народни посланик постављен је за пуномоћника, намесника и економа у Карловцима и Београду. 
Патријарх Арсеније ИВ именовао је Павла 1737. године за свог главног егзарха, а 25. априла 1742. године хиротонисао га је у Саборној карловачкој цркви за епископа горњокарловачког. У Бечу није ишло лако с царском потврдом. Царица Марија Терезија потврдила је његов избор тек 6. априла 1744. године. На овом положају остао је шест година, одакле је 1748. године премештен за епископа арадског, али пре него што се преселио у Арад изабран је 16. јула 1749. године за митрополита карловачког. 
Новом митрополиту, једном од најпросвећенијих карловачких митрополита, прва брига је била да запустеле школе поново оживи, реорганизује и развије. У том циљу основао је Покровобогородичне школе, чије је издржавање пало на терет посебног фонда у који су се сливали прилози свештенства и народа. Овај школски фонд до краја његовог живота нарастао је толико да је подмиривао многе просветне потребе Срба у Карловачкој митрополији. Трудом митрополита Павла међу Србима је порастао интерес за просветом, књижевношћу и науком. Његовом заслугом је основано још неколико фондова, чија су средства постојала све до Другог светског рата. 
Знао је да само образовано свештенство може да се бори са безобзирном унијатском пропагандом, п је због тога још као епископ горњокарловачки отворио клирикалне у Плашком и Залужници, а касније као митрополит у Карловцима. Као сјајан организатор установио је конзисторије (црквене судове), епархијске и митрополијску архиву и библиотеку, саградио је Саборну цркву у Сремским Карловцима, за коју је дао ише од три трећине материјалних средстава, и из темеља је обновио манастир Гргетег, добро карловачких митрополита. 
Митрополит Павле је за време свога управљања Карловачком митрополијом велики део времена посветио борби против унијаћења Срба у Хрватској и Румуна у Ердељу. На интервенцију митрополита Павла државна комисија је посетила поједина села у Ердељу у вези са унијатском пропагандом и насиљем, а православни Румуни шаљу извештај о тој посети и траже од митрополита да им из Карловаца пошаље епископа. 
За време митрополита павла дошло је до укидања војне границе, што је изазвало сеобу Срба у Русију. Томе се митрополит супростављао имајући у виду интересе Српске цркве. Знао је да ће се исељавањем смањити српски живаљ под његовом јурисдикцијом, па ће тако бројно и материјално ослабљена Црква и народ теже моћи да се одупру унијаћењу. Исто тако, знао је митрополит да ће се Срби у Русији утопити у руски народ, што се и догодило. Због оваквог свога става према исељавању митрополит Павле је био веома омрзнут на руском двору, који га је покушао да збаци и преко својих емисара прогласи за јеретика. 
Митрополит Павле је за две деценије свога рада створио сјајну епоху и историји карловачке митроплије, али и у историји српског народа уопште. Умро је 15. августа 1768. године у сремским Карловцима и сахрањен је у Саборној карловачкој цркви.

Митрополит карловачки 1748-1749

Митрополит Исаија рођен је у Будиму 1696. године од оца Антонија и мајке Сузане. На крштењу је добио име Јован. Био је свештеник у Будиму, а после смрти супруге замонашио се у манастиру Ковину, на Чепелском острву, и добио име Исаија. Као архимандрит манастира Ковина изабран је 1731. године за епископа арадског а потврђен је 15. децембра 1731. године.
Мимо знања црквених власти потврђен је 1741. године за епископа вршачког, због чега је дошло до великог немира на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима 1744. године. Том приликом је одлучено, да после његове смрти Епархија вршачка добије свога епархијског епископа. 
За митрополита карловачког изабран је на црквено народном сабору у сремским Карловцима 27. августа 1748. године. Одмах после избора новог митрополита Свети архијерејски синод је 2. септембра 1748. године донео одлуку да се Осечко поље уступи пакрачко-славонској епископу Софронију Јовановићу. Међутим, десет година касније, 1758. године, Осечко поље је поново враћено митрополији карловачкој. 
Митрополит Исаија се није дуго задржао на месту митрополита карловачког, свега пет месеци. Умро је у Бечу у 53. години живота, 22. јануара 1749. године. Сахрањен је 6. фебруара у Саборној цркви Светог Димитрија у Будиму. Ова црква је после Другог светског рата срушена.

митрополит карловачки 1731-1737

митрополит Вићентије рођен је у Сентабдреји 1689. године од оца Јована и мајке Ане. Замонашен је у манастиру Раковцу, акасније је постао и ктитор тог манастира. 
Врло рано се истакао у црквено-народном животу као сјајан организатор и пожртвован радник. Велику улогу је одиграо на црквено народном сбору 1726. Године, када су сједињене Карловачка и Београдска митрополија. 
По завршетку овог сабора изабран је за епископа арадског јенопољског и великовардарског. У својој епархији је радио веома много, нарочито у периоду када је претила опасност од уније, тада је често путовао по епархији и утврђивао верни народ у православљу. Приликом једног таквог обиласка епархије пуцали су на њега и покушали да га убију. 
Приликом издавања деклараторија 1727. и 1729. године, које је народ са негодовањем примио, епископ Вићентије је са митрополитом Мојсијем Петровићем настојао да се на Спасовдан 1730. године одржи народни сабор на коме су усвојене одлуке у вези са црквеном просветом које је припремио епископ Вићентије. Пошто је 27. јула 1730. године умро митрополит Мојсије, сазван је изборни сабор за 15. фебруар 1731. године. 
Иако је царско комесар генерал Локатели упорно покушавао да се на овом сабору изаберу два митрополита, један за Београдску, а други за Карловачку митрополију, сабор је 22. марта 1731. године једногласно изабрао Вићентија за архиепископа и митрополита српског народа у аустроугарској. 
Након потврде новог митрополита Дворски војни савет је 5. фебруара 1732, године издао нови рескрипт и то само за новоосвојене крајеве Србију и Банат. Митрополит није хтео да објави садржај овог рескрипта без црквено-народног сабора, те је на његово упорно тражење сабор дозвољен и одржан 31. октобра 1732. године у Београду. Сабор није примио на знање ни деклараторије из 1727. и 1729, а ни рескрипт из 1732. године. После сабора упућена је делегација у Беч, али митрополит Вићентије није био задовођан одговорима из Беча. Када је дошло до побуна у Горњој Крајини, Бачкој и побуне Пере Сегединца, митрополит није пристао да по жељи Беча иде у народ и да га мири. Цар Карло је ипак био принуђен да изађе у сусрет митрополиту Вићентију и да изда, 18. Маја 1735. Године, заштитну диплому којом је српском народу привилегије не само потврдио, већ из посебне милости и проширио. Ова диплома је прочитана на сабору који је отворен у Сремским Карловцима 20. јула 1735. године. Том приликом је објављено оснивање коњичке регименте којој је митрополит Вићентије постављао официре од потпуковника наниже. 
Да би регулисао монашки живот, митрополит Вићентије је, у сарадњи са епископима, издао 1. новембра 1733. године Монашка правила. И за мирско свештенство је такође прописао правила. Из ових правила се види да је црква увела матичне књиге рођених, венчаних и умрлих пре државних власти. 
Покушавајући да онемогућио ширење уније у марчанској и жумбаречкој области морао је сам ићи међу народ да га тврђује у православној вери и да се бори против римокатоличке пропаганде. Успео је на крају да добије потврду за постављање православног епископа у Северину. Сузбијајући унијаћење православих Румуна у Ердељу и Малој Влашкој послао је у те крајеве епископа Никанота Мелентијевића да тобоже скупља прилог, а у ствари послао га је да стане на пут унијаћењу и да рукополаже младе румунске кандидате и чин ђакона и свештеника.
У Београду је митрополит Вићентије почео зидати Саборну цркву, али је због недостатка средстава нје могао завршити. У манастиру Раковцу је подигао нови звоник и у њему капелу Светог Николе. 
Када је краљевским решењем дозвољено оснивање нижих и виших српских школа, митрополит је основао латинске школе у Београду, Сремским Карловцима, Осијеку и даљу. За професоре ових школа довео је из Русије Емануила Козачинског, Јована Минацког и Николу Николајевића. 
Митрополит Вићентије умро је после дужег боловања у Београду 6. јуна 1737. године и сахрањен је у саборној цркви коју је почео градити. Његове посмртне остатке пренео је 1749. године митрополит Павле Ненадовић у манастир Раковац и положио их у капелу коју је подигао митрополит Вићентије. Патријарх Георгије Бранковић је, је 1893. године, гроб митрополита Вићентија обележио мермерном плочом коју је поставио на зиду капеле.

митрополит београдско-карловачки (1725-1730)

Митрополит Мојсије рођен је у Београду 1677. Године од оца Петра и мајке Јелисавете која се касније замонашила. Прво образовање стекао је у Београду у грчкој школи, а касније је био на школовању код патријарха Арсенија III у Сентандреји. У сентандреји је пре монашког пострига рукоположен у чин ђакона, а затим је боравећи у Пећи вероватно у некој мисији везаној за избор новог патријарха Калиника, примио монашки чин. По повратку из Пећи митрополит Стефан Метохијац га је рукоположио у чин јеромонаха. 
За митрополита дабробосанског хиротонисао га је патријарх пећки Калиник 30. Октобра 1709. Године. У Сарајево је митрополит Мојсије стигао око 19. новембра, али се брзо вратио назад у Пећ. Док је управљао дабробосанском митрополијом често је дио ван своје митрополије. Разлог његових честих одсуствовања је учешће митрополита Мојсија у разним мисијамо које је обављао за пећку патријаршију. Ипак, и поред тога, када је патријарх Мојсије Рајовић јавио општинским властима у Сарајеву да је митрополит постављен за београдског митрополита, они су изразили своје жаљење и тражили да остане и даље у Сарајеву. Та молба није деловала на патријарха да промени саборско решење, тако да је митрополит Мојсије прешао из Сарајева за Београд. 
Пре закључења Пожаревачког мира митрополит Мојсије је путовао у Беч 1718. Године да тражи да буде потврђен за архиепископа и митрополита београдског. Такође је тражио да буду гарантована сва права и слободе које су Срби имали у Угарској. 
Мојсијева жеља је била да буде потврђен за митрополита свих Срба у Аустрији, међутим, он је потврђен само за архиепископа и митрополита у Србији. И патријарх Мојсије га је потврдио за самосталног архиепископа и митрополита краљевине Србије и Баната темишварског. 
Дворски ратни савет се плашио да се не уједине Београдска и Карловачка митрополија, па је наложио београдском заповеднику генералу Одијеру да мотри на митрополита да не преузме власт над целим српским народом. Царски рескрипт, од 23. јуна 1722. године, забранио је да на црквено народном сабору, који је одржан у септембру 1722. године у Новом Саду, узму учешће посланици из Србије и Баната. Међутим, митрополит Мојсије не само да је отишао на сабор, већ је и активно учествовао у његовом раду. Сабор је једногласно изабрао 8. Септембра 1722. Године митрополита Мојсија за коадјутора и помоћника болесном митрополиту карловачком Вићентију Поповићу. Сабор је такође донео одлуку да се после смрти једног од ове двојице митрополита обе митрополије споје у једну. На ове Саборске одлуке, 24. новембра 1722. године, издат је краљевски рескрипт по коме се не дозвољава постављање коадјутора а посебно не у лицу митрополита Мојсија. 
Иако су ова два митрополита имали несугласица у неким ранијим временима, митрополит Викентије је био посебно упоран да се одлука о сједињењу двеју митрополија спроведе у дело. Митрополит Вићентије је умро 23. октобра 1725. године, а Изборни сабор састао се 1726. године, и против воље државних власти изабрао Мојсија за архиепископа свих Срба под аустроугарском влашћу. Тада је двордки комесар добио из Беча упутство да Мојсија устоличи само као архиепископа и митрополита карловачког. Устоличење је извршено 27. фебруара 1726. године. На молбу сабора да се обе митрополије уједине, цар је Мојсију поверио да управља и београдском митрополијом., а потом му је уступљена на администрацију Србија, темишварски Банат и Мала Влашка. И поред свих забрана, народ је на ове две митрополије гледао као на јединствену Београдско-карловачку митрополију, а ову титулу ће носити и сви српски патријарси обновљене Српске патријаршије од 1920. године. 
Пред митрополитом Мојсијем је био велики посао на организацији митрополије на чијем је челу био. Велики проблем је било школовање, српских школа није било, а у аустријске Срби нису хтели да шаљу своју децу због опасности од уније. Зато је митрополит Мојсије покушао основати српске школе помоћу руских учитеља који су били одани православљу. Мудрој и истрајној енергији митрополита Мојсија пошло је готово немогуће за руком, он је основао руске школе међу аустроугарским Србима. На његову молбу руски цар Петар Велики послао му је 400 буквара и 100 славенских граматика. 
Поред многих заслуга митрополита Мојсија за њега је везано и увођење матичних књига код нас. Боравећи у Будиму митрополит је наредио 7. јануара 1727. године да протосинђел обучи свештенике у Сремским Карловцима и по свим протопопијама да од 1. јануара бележе у посебне бележнице све случајеве смрти, рођења и венчања, док не добију одређене протоколе за то са упутством за попуњавање. 
Колико је митрополит Мојсије био савестан поглавар цркве, а у исто време и врло строг, види се из многих његових уредби. Он је одредио да сви свештеници, и мирског и монашког реда, морају бити униформисани. Мирски свештеници су морали носити одећу плаве, а монашка лица црнр боје. 
Митрополит Мојсије је велики део своје службе провео путујући, учећи и бранећи поверено му стадо, ради чега су га турске власти и затвари у тамницу, а ни аустријанци га нису штедели. 
Умро је 27. Јула 1730. Године у Београду и сахрањен је у београдској Саборној цркви. У манастир Крушедол пренео га је његов егзарх Петар Ненадовић 1739. године.

митрополит карловачки 1713-1725

Митрополит Вићентије, син Даскала Лава, рођен је у Јањеву на Косову а замонашен је у Пећи. За епископа будимског изабран је 7. јануара 1708. године. Патријарх Арсеније III је саборну цркву у Будиму прогласио за ставропигијални храм па су права будимског епископа била донекле ограничена у односу на ову црквену општину. Када је дошло до сукоба између епископа Вићентија и Будимаца, они су га молили да не чини никакве новине. 
Приликом избора новог митрополита карловачког, 6. маја 1713. године, на првом привилегијалном сабору у Сремским Карловцима појавила су се два кандидата: епископ будимски Вићентије Поповић Хаџилавић и епископ темишварски Никола Димитријевић. Фрушкогорски монаси нису били за епископа Николу, а ни патријарх арсеније IV који је требао да изда потврдну грамату. Патријарх Арсеније IV је утицао да буде изабран Вићентије, као епископски и народни кандидат, насупрот Николи Димитријевићу, који је био кандидат аустријског двора. 
Вероватно је патријарх Арсеније IV издао потврдну грамату новоизабраном митрополиту карловачком и то је и последња потврдна граматаод стране пећког патријарха. Митрополију која је добила свог новог митрополита патријарх Мојсије Рајовић је, у свом писму од 18. јуна 1714. године, назвао првоначалном. Највероватније да је на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима 1713. године , у вези са избором Вићентија за митрополита, донесена одлука да се, у смислу царских привилегија и њихових потврда, карловачки митрополити називају и архиепископима. Одмах после овог сабора, у свим познатим званичним документима, митрополита Вићентија сви црквено-народни представници и државне власти називају митрополитом и архиепископом. 
Између митрополита Вићентија и патријарха Мојсија Рајовића постајали су врло интензивни односи и међусобно поштовање. У спору, који је избио 1718. године, између митрополита Вићентија и београдског митрополита Мојсија Петровића, патријарх Мојсије Рајовић је стао на страну митрополита Вићентија. Он у своме обраћању обојици пише да митрополит Мојсије призна митрополита Вићентија за свога старијег брата и врховног митрополита. Патријарх је успео да измири завађене митрополите који су наставили заједничким снагама да раде на добробит српске цркве и народа. У својој грамати од 15. августа 1721. године патријарх Мојсије је одредио да се после смрти митрополита Вићентија споје обе аутономне митрополије, Карловачка и Београдска, у једну Славено-српаку митрополију са седиштем у Београду. 
Митрополит Вићентије је несебично помагао Пећку патријаршију али и друге манастире. Финансирао је израду иконостаса у катедралној пећкој цркви. Патријарх мојсије ну се 18. Марта 1724. Године захваљује на послатом крсту, а епископ рашки Арсеније га је подсетио на обећани покров за кивот св. Стефана Првовенчаног у манастиру Студеници. Патријарх Мојсије је препоручио митрополиту Вићентију хиландарске и дечанске монахе за скупљање милостиње када су били у великој немаштини. Истакао се као задужбинар и у својој епархији. Тако је у манастиру Крушедолу својим средствима подигао трпезарију и кухињу, у Великој Ремети три ћелије и под њима подрум, а у Даљу први двор. Фрушкогорским манастирима поклонио је поклањао је разне црквене ствари и књиге, а трудио се да се набављају нове књиге за потребе парохијских и манастирских храмова. 
Следећи пример свога претходника митрополита Исаије, и митрополит Вићентије је покренуо питање учешћа Срба у угарском парламенту једном представком од 30. Октобра 1714. Године, у име целог српског народа под аустро-угарском влашћу, тражећи да се српским народним депутатима дозволи место и глас у угарском земаљском сабору, али су тадашње политичке прилике за позитивно решење тога питања биле јако неповољне. 
Када је митрополит Вићентије оболео од парализе и због болести и онемео, његовим пословима је управљао егзарх Вићентије Јовановић, који је неколико година касније постао митрополит. Он је доста допринео да народни сабор у Новом Саду, 8. септембра 1722. године, једногласно изабере митрополита београдског Мојсија Петровића за коадјутора и помоћника болесном митрополиту Вићентију. 
Митрополит Вићентије умро је 23. октобра 1725. ходине у Сремским Карловцима, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.

митрополит карловачки 1710-1711

Митрополит Софроније, пореклом из Подгорице, замонашио се у Пећкој патријаршији. За епископа пакрачко-славонског хиротонисао га је, 17. маја 1705. године, у манастиру Крушедолу патријарх Арсеније III уз саслужење епископа фрушкогорског Стефана, јенапољског Исаије и будимског Јефтимија. Потврђен је тек 20. јуна 1708. године од цара Јосифа, а на предлог новоизабраног митрополита крушедолског Исаије Ђаковића. 
Епископ Софроније по доласку у Пакрац затражио је цркву и епископски двор који је откупио епископ Петроније, а на основу права кадуцитета, и такође наслеђену земљу од поменутог претходника, коју је добио на доживотно уживање. Када су се 1706. године побунили Срби у Малој Влашкој, успео је да их умири и заштити од одмазде власти. 
Као естета, епископ Софроније је поверио дуборесцу Георгију Николићу да у дрвету изради клише за антиминсе. 
Приликом изненадне смрти митрополита Исаије Ђаковића и он је био у Бечу одакле је послао тело у пратњи архимандрита Никанора Мелентијевића у манастир Крушедол. За архиепископа и митрополита изабран је у манастиру Крушедолу 23. априла 1710. године. Том приликом, новоизабрани митрополит Софроније, добио је наредбу да лично дође у Беч цару да добије потврду. Крушедолски црквено- народни сабор, који је једногласно изабрао Софронија за митрополита, молио је цара да одустане од таквог захтева због великих путних трошкова, али више због тога, што се то противило привилегијама које не предвиђају лични одлазак новоизабраног митрополита владару ради потврде. 
Потврдну грамату, из које се види да су односи између Крушедолске митрополије и Пећке патријаршије потпуно уређени, митрополит Софроније је добио од патријарха пећког Калиника 18. маја 1710. године. Она је издата у селу Немету близу Темишвара. Између два изборна сабора у Крушедолу (1708. и 1710. године) аустријске власти су на српску јерархију вршиле страховит притисак да прекину све везе са Пећком патријаршијом и свим источним патријарсима из политичких разлога. Међутим, није то био прави разлог. Аустријске власти и римокатоличка црква су били уверени да ће са кидањем веза међу православним патријаршијама лакше спровести унија. 
Нови митрополит је само једну синђелију издао у Крушедолу епископу бачком Христофору Димитријевићу, а та синђелија се у естетском погледу, својом орнаментиком, разликује од грамате коју је издао митрополит Исаија. Интересантно је да митрополит Софроније у овој грамати себе назвао «егзархом трона пећког». 
О раду митрополита Софронија за време његовог краткотрајног архипастирства остало је мало података. Пакрачкој цркви је поклонио Тетрајеванђеље а у миклеушкој цркви се чувао антиминс који је осветио 1710. године. 
За његово време обновљена је, 1709. године, књига молбан Пресветој Богородици и правило светом великомученику Теодору Тирону у манастиру Хопово, а 1710. године књига Златоуст у манастиру Јаску. 
Митрополит Софроније умро је 7. јануара 1711. године у Сремским Карловцима у 43. години живота и сахрањен је у Саборној цркви у Сремским Карловцима.

митрополит карловачки 1708

Митрополит Исаија Ђаковић је рођен у селу Грабовцу близу Сланкамена. У свом родном месту је био парохијски свештеник, а када је остао удовац, замонашио се у манастиру Крушедолу. Епископ јенапољски и арадски постао је пре Велике сеобе, 1690. године. 
Када је патријарх Арсеније III, који није познавао прилике у Хабзбуршкој монархији, сазвао 18. јуна 1690. године у Београду народни збор, уочио је све особине епископа Исаије, као и његово познавање политичких прилика, и одлучио да се потпуно ослони на њега. На овом збору су формулисани захтеви српског народа који је имао намеру да пређе у Угарску. Тражено је да се обезбеди слободно исповедање православне вере, слободно бирање архиепископа српске националности, слободно вршење јурисдикције архиепископа и свих епископа где год се Срби налазе и убудуће буду налазили, празновање празника по старом календару, ослибођење црквених имања од обавеза према држави, као и самостално управљање том имовином, а такође и право да патријарх једино суди за преступе ниже и више јерархије. 
Као познавалац страних језика, окретни епископ Исаија је отишао у Беч и састао се са ухапшеним грофом Ђорђем Бранковићем са којим је заједно уобличио захтеве са Београдског збора и 21. августа 1690. године добио од цара Леополда I привилегију којом су загарантована тражена права. На наваљивање епископа Исаије текст већ спремљене привилегије проширен је реченицом, којом се власт српског птријарха проширује и признаје и над православним у Хрватској и Угарској. Потписивањем овакве привилегије постигнуто је зједништво српског народа у монархији, што је истовремено претстављало пораз римокатоличке цркве. Истини за вољу, све привилегије су донекле поштоване само у време када је требало бранити границе српским снагама, иако су поглавари Српске православне цркве у овим крајевима настојали да оне не остану мртво слово на папиру. 
С обзиром на интензиван рад римокатолика на унијаћењу Срба у Сремуи Славонији, патријарх Арсеније III је добио у Бечу, 5. марта 1692. године, путни лист за себе и епископа Исаију за вршење канонских посета својим верницима. Том приликом је епископ Исаија упућен у Србију, Херцеговину и Далмацију. 
Ускоро после Велике сеобе цар Леополд I је даровао манастир Гргетег са свим његовим поседима на доживотно уживање епископу Исаији. Приходе од закупа и од саборних дана епископ Исаија није користио само за своју резиденцију, већ и за одржавање манастира. Његовим средствима је генерално обновљена гргетешка црква. Касније, када је постао митрополит, Исаија је Гргетег прогласио митрополитским добром. Да би српски народ још боље расположио према себи и династији, цар је листином од 8. марта 1695. године потврдио писмо сегединског префекта од 8. марта 1693. године, којим се епископу Исаији уступа млин на реци Бегеју у Банату. 
После дугогодишње одбране српског народа од безобзирне унијатске пропаганде, коју је водио уз помоћ епископа Исаије, патријарх Арсеније III је изненада умро у Бечу 27. октобра 1706. године. Све су очи сада биле упрте у епископа Исаију. И поред тога се догодило да су монаси приликом погреба патријарха Арсеније III у манастиру Крушедолу извикивали за наследника епископа Стефана Метохијца. Овај «избор» обављен «при вину на даћи» није ни узиман у обзир, јер је исти требало обавити на изборном народно-црквеном сабору. Именовањем епископа Исаије сарским светником, после патријархове смрти, као да је двор хтео да стави до знања да је Исаија дворски кандидат. 
Нико није боље познавао ситуацију у царевини од епископа Исаије који је страховао да ће Беч сада изиграти дате привилегије и да их се неће придржавати. Зато је послао позиве у многа српска места и тражио да му буду при руци. 
После патријархове смрти епископ Исаија је радио на томе да што пре попуни место духовног поглавара. У погледу регулисања односа са Пећком патријаршијом, заступао је гледиште, супротно од осталих архијереја, да се изабере нови патријарх и организује посебна патријаршија. Други су, на челу са фрушкогорским епископом Стефаном Метохијцем, заступали гледиште да се мора остати у традицијама Пећке патријаршијеи да се Српска црква у овим крајевима организује као аутономна митрополија у саставу Пећке патријаршије. 
У Бечу је, 3. марта 1707. године, одржана заједничка конференција представника Дворског ратног савета и Дворске угарске коморе и том прилоком је донета одлука која је била против обе српске тезе и као да је имала тежњу да их измири. Конференција је донела одлуку да се приликом избора новог црквеног поглавара аустро-угарских Срба има настојати, да се он прогласи потпуно независним од свих патријараха под Турцима, али да ни сам не може носити титулу патријарха. Ово је било у потпуној сагласности са ставом кардинала грофа Колонића који је 1706. Године нагласио: да се после смрти патријарха Арсеније III, у интересу лакшег унијаћења, има одступити од многих привилегија датих Српској цркви, а поглавару Српске цркве дефинитивно забранити назив патријарха. 
Представници српског народа, схвативши шта желе државне власти, одржали су збор 29. септембра 1707. године и донели одлуку о којој су известили Христофора Игњата члана Дворског војног савета, који је одређен да као царски комесар буде присутан на сазваном сабору у манастиру Крушедолу. Пошто су у писму од 29. септембра 1707. године саопштили своје становиште у вези са организовањем Српске цркве у Угарској и Хрватској, они кажу да су на све начине размишљали о избору новог патријарха и архиепископа и најзад дошли до закључка да иако су из љубави и оданости према дому аустријском дошли под цареву заштиту и желе под њом стално остати «ипак се од наше пећке столице не можемо одвојити, јер је тамо већ блажено преминули патријархдругога патријарха поставио на своје место, те, дакле, на једној столици два патријарха не могу бити; а како је ова наша патријарашка столица у Пећи допуштена благословом четири велика патријарха, цариградског, александријског, антиохијског и јерусалимског, ми се од ње не можемо оделити», «јер кад би се ми од свете столице оделили, били бисмо одлучени и од ова четири патријарха и од целе цркве источног обреда, и од свештенства». 
Пошто је Дворски ратни савет примио закључке народног збора у Карловцима, достављеног преко Христофора Игњата, одржао је другу седницу заједно са Дворском комором 21. октобра 1707. године у Бечу и донео одлуку »да се не допусти зависност Крушедолске митрополије од Пећке патријаршије због опасности да се Срби поврате натраг под Турке и да би се лакше могла спровести унија међу њима». Игњат је, као царски комесар на сабору, сходно овим одлукама из Беча, добио упутства за учешће на сабору. 
Христофор Игњат је стигао у Карловце 15. децембра 1707. године и одмах је извести црквене и народне представнике о шест услова постављених од стране државних власти у вези са избором новог црквеног поглавара. Нашим првацима је нарочито сметао четврти услов који је наређивао «да како будући митрополит, тако и епископи и целокупно свештенство, не сме захтевати да зависи од Пећке патријаршије, нити од осталих Турском царству потчињених патријаршија; а нарочито ако би се та зависност односила и на темпоралије. Последња реченица у овом услову пружила је могућност Квариенту да бар за овај случај измири становиште народних представника и државних власти, те су народни представници, усвојивши потпуно прва три услова, у вези са четвртим изјавили: «Одлучно је противно нашем обреду, да новоизабрани митрополит не буде зависан ни у духовним стварима од Пећског Патријарха и од остала четири Васељенска Патријарха у Турској империји, те ми од те зависности нисмо вољни одступити. Али, што се тиче темпоралија пристајемо, па у томе немамо од њих никакве зависности, нити уточишта; а не може се показати ни један пример, да је икада и раније наш архиепископ покушавао што чинити противно царским намерама и интенцијама нити да би од сада то покушавати хтео.» 
На сабору, 6. јануара 1708. године у манастиру Крушедолу, победила је теза митрополита стефана Метохијца да се не смеју прекидати везе са Пећком патријаршијом. За митрополита новоосноване Крушедолске митрополије изабран је једногласно Исаија Ђаковић, најпогоднија личност, који је знао стране језике и двадесет година водио све црквене послове. Приликом устоличења нови митрополит је пред целим првим изборним привилегијалним црквено-народним сабором положио заклетву верности Православној цркви уопште, цару и пећком патријарху. У првој тачки своје заклетве Ђаковић се обавезује: «да ће се верно држати свих закона цркве грчкога обреда, онако како су се држали сви његови претходници и старешине велике свете катедралне цркве Архиепископије Пећске и Патријаршије Српске, да ће светог и блаженог архиепископа пећког и патријарха српског увек признавати као свога старешину, по првопрестољу и у духовним стварима увек од њега зависити». 
Приликом израде свога првог антиминса, митрополит Исаија је отишао још даље од своје заклетве положене пред црквено-народним сабором. Наиме, дао је одштампати један запис, што није случај приликом израде антиминса, у коме «изражава своју веру у поновно добијање пећског престола». 
Новом митрополиту је за архидијецезу одређен срем и Осечко поље. За време своје краткотрајне управе, митрополит Исаија се настанио у Сремским Карловцима, где је 15. маја 1708. године одржао прво редовно заседање Светог архијерејског синода новоосноване Крушедолске митрополије, који је донео одлуку да Осечки дистрикт увек у саставу архидијецезе.
Нови митрополит крушедолски, знајући потребе свога народа и цркве, а са друге стране тежње политичких и римокатоличких кругова, поднео је цару Јосифу I захтев у једанаест тачака. У име српског народа тражио је да сви садашњи и будући епископи у Монархији зависе од митрополита док се не освоји Пећ, седиште српског патријарха. Крушедолска митрополија има да задржи у потпуности своја постојећа добра. Пошто су представници народа живели у страху да им се не наметне духовни старешина одозго, митрополит Исаија је тражио да народ сам себи бира митрополите и поставља митрополитске администраторе, да српско свештенство слободно врши своје дужности, а епископи да слободно и неометано обилазе своје епархије и сакупљају своје приходе који су им привилегијама одобрени, да је православна вера слободна и равноправна с католичком и да се српски народ не присиљава да празнује католичке празнике. Сем тога, нови митрополит тражио је да православне епископе посвећује само српски архиепископ и да онај православни митрополит или епископ који пређе на унију буде лишен чина, а да народ на његово место може поставити новог митрополита или епископа. 
Приликом своје посете Бечу ради црквено-народних послова, митрополит Исаија је изненада умро 20. јула 1708. године. Сахрањен је у манастиру Крушедолу. Смрћу митрополита Исаије српски народ у Монархији је изгубио врло енергичног првојерарха који је веома снажно бранио веру и народност.

патријарх српски 1674-1706

у животу српског народа патријарх Арсеније ИИИ Црнојевић имао је врло значајну улогу. Неки историчари га по значају сврставају одмах иза Светог Саве и Светог Макарија Соколовића. 
Пошто је патријарх Максим тешко оболео а његова болест није кретала набоље, почело се у Патријаршији размишљати о његовом наследнику. У Синоду српскецркве преовладало је мишљење да ће се патријарх Максим можда опоравити од болести, па су дошли на идеју да оболелом патријарху поставе помоћника. По свој прилици, под утицајем оболелог патријарха, избор је пао на младог и способног игумана пећког манастира, Арсенија који је био родом са цетиња. 
Као помоћник оболелог патријарха Максима, игуман Срсеније је изабран за митрополита хвостанског. Епископска хиротонија је извршена на Спасовдан 1669. године, о чему нам сведочи натпис на зиду манастира Грачанице. 
Будући да се здравствено стање патријарха Максима није побољшало, хвостански митрополит Арсеније је 1674. године изабран за пећког патријарха. 
Патријарх арсеније за себе каже да је рођењем из Цетиња. Већ у својој 32. години, тј. 1665. године постао је игуман Пећке патријаршије и стекао углед и поверење код патријарха Максима и митрополита сабраних око пећког трона. 
Патријарх је био присутан, имао је 26 година, када су Турци у Брусу обесили патријарха Гаврила, када се овај вратио из Русије. Патријарх Гаврило је био обешен због велеиздаје. Његово тело остало је нераспаднуто, а Српска црква га је канонизовала и ставила у ред светитеља због многобројних чуда. 
Патријарх је као и његови претходници много путовао по територијама своје патријаршије, ширећи међу народом утицај цркве и делујући на очување националне свести. О његовим путовањима нема много сачуваних писмених докумената. Времена су била тешка а патријарх није уз себе имао путописца који би забележио сва његова путовања. Један од извора података су записи на местима које је патријарх посетио, било да је он то сам записао негде на зиду или некој богослужбеној књизи, било да тај запис потиче од неког монаха или свештеника који су били сведоци његових посета. Патријарх Арсеније је 1674. године посетио Босну, 1676. године посетио је Срем. Године 1677. посетио је Браничево и то 27. дан по Христовом рођењу и том приликом је поклонио богослужбену књигу манастиру који је посетио. Књигу је својеручно потписао. Исте године посетио је Жичу о чему сведочи запис на зиду манастира. 1678. године посетио је Смедерево о чему такође постоји запис на зиду цркве на смедеревском гробљу. 1683. године посетио је Јерусалим и поклонио се тамошњим светима. Обишао је Христов гроб, о чему постоји запис у рукопису у Јерусалиму. За време пута у Јерусалим патријарх је водио дневник, који на жалост није сачуван у целини. 
Када се цар Леополд 1687. године обратио за помоћ цариградском патријарху Калинику VII да помогне хришћанима у борби против Турака, патријарх Арсеније се нашао у тешкој ситуацији. Пећка патријаршија је већ од раније има лоша искуства са Западом, који је претио православљу, а сада је требало са Аустроугарима и Млетцима ступити у савез. 
У исто време патријарх Арсеније је у два наврата био у опасности да изгуби главу, јер Порта није имала поверење у њега. Стога је био принуђен да у новембру 1689. Године избегне из Пећи у Нукшић. Док је патријарх био изван Пећи, генерал Енеја Силвије Пиколомини дошао је са царском војском до Приштине и позвао Србе да му се придруже у борби против Турака. У то време патријарх Арсеније је на Цетињу примио поруку од братства из Пећи да се врати назад у Пећ, или ће цар приступити избору новог патријарха, да би задовољио народ који је под његовом заштитом. 
Вративши се натраг, патријарх Арсеније се у Призрену састао са генералом Пиколоминијеми том приликом се споразумео са њим о помоћи коју ће Срби пружати царској војсци. Не марећи на то што су неки његови претходници због побуне против турака платили главом, он је заједно са народом учествовао у устанку против Порте. 
После смрти генерала Пиколоминија ратна срећа окренула на страну Турака. Пиколоминијевог наследника херцега Ђорђа Христијана, због охолости према Србима, српска војска не само да није прихватила, већ је почела и напуштати царску војску. Када је патријарх Арсеније видео да се царска војска повлачи, кренуо је са великим бројем народа у јануару 1690. године према Београду, где је стигао у пролеће. 
Пошто су Турци надирали према Београду у народу је завладао велики страх и паника. Патријарх Арсеније у тим тренутцима је био веома прибран па је у Београду сазвао црквено-народни сабор у коме су учествовали епископи, свештеници, свештеномонаси и народни главари с обе стране Саве и Дунава. Сабор је упутио у Беч епископа јенапољског Исаију Ђаковића са саборским захтевима који су се односили на признање црквене аутономије и патријархове јурисдикције исто онако како је било под Турцима. 
Цар Леополд I је, 21. августа 1690. године, одговорио на српске захтеве својом повељом у којој Србима гарантује: да могу бирати себи архиепископа и епископе; да архиепископ може постављати свештенике по манастирима, градовима и селима; да може подизати цркве и управљати са црквеном имовином. После добијања ови привилегија Срби су почели у великим групама да прелазе преко Саве и Дунава, тако да је последњи конвој Срба прешао два дана пре заузимања Београда од стране Турака, 8. октобра 1690. године. Убрзо после сеобе Срби су се уверили да су повластице, које су добили, са свих страна покушаване да буду оспорене. У оспоравању и укидању повластица најозлоглашенији су били бечки кардинал Леополд колонић и аустријски генерал Хајзлер. 
У жељи да се поред верских права осигурају и народна и економска права српског народа, предложено је да се гроф Ђорђе Бранковић прогласи за српског деспота. Међутим, са овим се није сложио патријарх Арсеније, који је и овде желео да буде црквени и народни поглавар. Углед патријарха Арсенија, црквено-народног поглавара, био је врло велики како код Српског народа у Аустроугарској тако и код оних који су остали у «Старом крају» и нису прихватали пећког патријарха Калиника I. 
Патријарх Арсеније није имао своју сталну резиденцију, већ му је резиденција била цела територија коју је настањивао српски народ преко Саве и Дунава. Посебно је боравио у крајевима где су Срби били изложени сталним нападима римокатоличке цркве, у Далмацији, Лики, Крбави, Срему, Славонији у Босни, која је путем уније покушавала да их приведе, милом или силом, под своје крило. 
Да би онемогућио рад новоизабраног унијатског епископа Петронија Љубибратића у Срему, патријарх Арсеније поставља за митрополита у Срему Стефана Метохијца, који је за кратко време истиснуо Петронија из манастира Хопова. Када је Петроније био посвећен за епископа и настанио се у Пакрацу, патријарх је послао посланице на све стране позивајући србе да не прихвате унијатског епископа Петронија. Пред смрт Петроније се одрекао уније и изнирио са патријархом Арсенијем. 
Напади унијата на Српску цркву су постали још јачи после жалбе коју је патријарх Арсеније упутио руском цару Петру Великом, који није био заинтересован да помогне Србима. Унијатима је свесрдну помоћ пружао и бечки двор на челу са царем Леополдом I. Борећи се против унијаћења патријарх Арсеније је преуређивао Српску цркву и 28. Јуна 1694. Године поднео захтев цару Леополду I да потврди седам нових епископа. Такође је учествовао на зборовима које су Срби сазивали. На једном збору у Славонији учествовао је и патријарх Арсеније, због чега је оптужен да диже буну и био задржан у Бечу. Међутим пошло му је за руком да се извуче из Беча и дође у Пакрац где је од унијате Јоаникија Љубибратића, кога је послао у Русију, откупио целокупно имање. На тај начин је патријарх ударио темељ пакрачко-славонској епархији на чије чело је 17. марта 1705. године поставио Софронија Подгоричанина. 
Са ових основа, које је поставио патријарх Арсеније, развила се врло активна Карловачка митрополија, која је пуна два века била достојан чувар православља и националног идентитета српског народа и Српске цркве. 
Претпоставља се да је стари патријарх добијао позиве да се врати у Пећ. Зато се 29. августа 1705. године обратио за савет свом старом познанику патријарху јерусалимском Доситеју Нотару, јер је желео да у току свога живота регулише односе између мајке Цркве у Пећи и њеног дела у Аустроугарској монархији. Патријарх Доситеј му је саветовао да за време живота регулише све односе са Пећком патријаршијом, јер после ће то бити веома тешко. Још му је саветовао да сви архијереји и сви православни буду потчињени пресветој столици у Пећи. Односи између мајке Цркве у Пећи и њеног дела у Аустроугарској ипак су регулисани после смрти патријарха Арсенија III, 1710. године, декретом патријарха пећког Калиника I. 
Патријарх арсеније се упокојио у Бечу 27. октобра 1706. године, одакле је пренет у манастир Крушедол и сахрањен у гробницу светог Максима, деспота српског.