патријарх српски 1759-1763

Када су Турци сменили патријарха Гаврила IV за новог патријарха постављен је 1759. године Кирило II, Грк по националности. За његово време је у Сарајеву умро митрополит дабро-босански Пајсије Лазаревић, 2. фебруара 1759. године, те је патријарх Кирило II уместо њега за митрополита дабро-босанског, 21. марта 1759. године, преместио митрополита новобрдског Василија Бркића. Нови митрополит дабро-босански је тек у децембру 1760. године дошао у Сарајево. 
Као патријарх на "престолу св. Саве", није био омиљен од српских епископа, јер је Патријаршију још више задужио. У Нишу је одржао један састанак са српским епископима и виђенијим настојатељима на коме је предложено да се умоли бивши патријарх Гаврило III да се врати на столицу српских патријарха, јер је он једини био способан да спасе Патријаршију беде и дуга у који је запала. Патријарх Гаврило је то одбио. 
Которски провидур Зуста каже да је митрополит дабро-босански интригама подрио патријарха Кирила II па је, 1763. Године, засео на столицу Светог саве, али су сродници свргнутог птријарха Кирила II облагали новог патријарха у Цариграду као издајицу и уходу, те је Василије био свргнут и послат у заточење на острво Кипар.

патријарх српски 1758

Приликом одласка патријарха пећког Викентија Стефановића у Цариград, који је после добијања царске потврде одмах умро, пратио га је епископ ужичко-ваљевски Пајсије, Грк по националности 
Епископ Пајсије постао је патријарх пећки мимо одлуке Светог архијерејског сабора Пећке патријаршије, али је и он убрзо умро. За њега је забележено да је био веома благ човек

патријарх српски 1758

Викентије Стефановић је монашки чин, вероватно, примио у неком од фрушкогорских манастира, пошто је био васпитаник Карловачке митрополије. Био је архиђакон на двору карловачког митрополита Викентија Јовановића. Као архиђаком вршио је и дужност визитатора митрополита Викентија, коме је подносио писмене реферате о својим визитацијама. Такође је за време заточења епископа бачког Висариона Павловића управљао Бачком епархијом. 
После пораза митрополита Викентија у борби против Владике Висариона и других епископа, био је заједно са генералним секретаром Павлом Ненадовићем и секретаром Матулајем, 1736. године, затворен неколико недеља. 
Пре доласка за патријарха пећког био је митрополит београдски. Као митрополит београдски посетио је манастир Дечане. О тој његовој посети остао је запис у коме се каже да је 26. Јуна 1753. Године посетио свету обитељ манастир Дечане, и поклонио се светим моштима светог краља Стефана и сестре му Јелене и да је дао 11 златника и 11 гроша. 
Када је постао патријарх Викентије је отпутовао у Цариград, где је напрасно умро вероватно од последица тровања, 1758. године.

патријарх српски 1752

пет дана пред своју смрт, патријарх пећки Гаврило II Михајловић предао је патријарашки престо, који никада није ни заузео, јер су га болест и смрт спречили, митрополиту нишком Гаврилу. 
Митрополит нишки Гаврило се помиње у једном запису, 27. Јуна 1752. Године, у вези са архијерејском хиротонијом архимандрита Пајсија Лазаревића, сабрата манастира Пиве, који је изабран за митрополита дабро-босанског, а коју су извршили патријарх пећки Атанасије са митрополитима: нишким Гаврилом, ваљевским Пајсијем и велетским Дионисијем. 
Обавештавајући великог везира о смрти патријарха Гаврила II, Гаврило Николин му између осталог пише: „ Његовом смрћу звање Патријарха је остало упражњено, потписани ваш слуга још као митрополит Ниша који припада епархији Пећке патријаршије, прихватио је Патријаршију и држи је од 1 дана месеца мухарема. Овај ваш слуга поново је исплатио државној благајници уобичајени поклон, исто тако сваке године плаћа надлежним местима суму која се отсеком плаћа а тако исто и канцеларијске таксе. На пет дана пре своје смрти поменути покојник овом вашем слузи је од своје добре воље уступио и предао своје патријаршиско право уз услов да се сума коју је он, поменути покојник, за исплату мириског поклона и остале канцеларијске и друге трошкове и таксе по признаницама узајмио, врати свакоме ономе који буде показао његову признаницу а и да се никако не узима у поступак тражња његових наследника, ако би се у току времена појавили и захтевали на дотичним местима да им се врате трошкови учињени око исплате мирског поклона и остали издаци и таксе наводећи:“онај чији смо ми наследници умро је пре него што је примио патријаршиско право (следовање). Он је мени предао и свој берат, и својим печатом потврђену претставку о свом повлачењу предао ми је у руке. За то молим да се изволи милостиво наредити да ми се подари и удели високославни берат на упражњено звање поменутог покојника уз услове како је од старине уобичајено“. 
У вези са новонасталом ситуацијом у Пећкој патријаршији, дефетердар је поднео великом везиру свој извештај у коме каже за патријарха Гаврила II: „Пошто је према извештају Одељења за сталне дохотке од епископија поменути Гаврило положио у месецу зилкаде године 65 ирсалију и мириски поклон, па пошао за своје место. У путу је, нападнут, од неке смртне болести, умро. 
...Поменути калуђер Гаврило, син Николин, својим печатом потврђеном претставком молио је да се звање патријарха и право патријаршиско од дана када је поменути њему то уступио, од месеца мухарема године-66, пренесе на њега. Показао је и печатом поменутог покојника потврђену претставку о томе да се одрекао у његову корист“. 
С обзиром да је Гаврило II био патријарх пећки само педесет дана, нису га неки ни убрајали у пећке патријархе, а патријарха Гаврила III Николина сматрали су за Гаврила II. 
Ни патријарх Гаврила III није се дуго задржао на пећком престолу. Познато је да су патријарха Гаврила III молили да се врати на престо Пећке патријаршије, зато што се његов наследник свирепо понашао према својој пастви. У Нишу су се састали истакнути представници Српске цркве и обратили се митрополиту карловачком Павлу Ненадовићу, да им он помогне да успоставе мирно стање у цркви како би се црква и народ заштитили од турског насиља. Због тога су они молили митрополита да он са своје стране утиче на бившег патријарха Гаврила III, пошто они нису успели да га наговоре, да би се повратио на пећки престо, а кога су и цетињске влаике наговарали да се поврати и обећали му подршку у раду као и помоћ Патријаршији. 
Овој конференцији која се одржала у Нишу претседавао је митрополит ћустендилски Серапион који се, заједно са осталим учесницима ове конференције, састао са бившим патријархом Гаврила III и тражио од њега да се врати на место патријарха пећког. 
Ни после ове конференције патријарх Гаврила III није прихватио да се врати на место патријарха. Повукао се у Цариград, где је добијао султанову помоћ да живи.

патријарх српски 1739-1746

После преласка патријарха Арсенија IV у Угарску, за пећког патријарха Цариградска патријаршија је, 1739. године, поставила Јоаникија Караџу, протосинђела Велике цркве у Цариграду, родом из истог града из познате фанариотске породице. 
Патријарх Јоаникије III покушао је да се састане са својим избеглим претходником и са новим митрополитима рашким и нишким, али до састанка није дошло. За време управљања Карловачком митрополијом патријарх Арсеније није имао никакве везе са патријархом Јоаникијем III кога су Турци поставили на трон Пећке патријаршије. Међутим, патријарх Атанасије је одржавао везе са црквама и манастирима као и са Србима који су остали под турском управом. Тада су укинуте у Карловачкој митрополији и пећке кутије за скупљање прилога у корист Пећке патријаршије, са којом су прекинуте и духовне везе. 
Познато је да је патријарх Јоаникије III за време своје управе посетио манастир Добрићево, Смедерево и Сарајево, где се затекао на сахрани митрополита дабро-босанског Мелетија 5. јануара 1741. године, а идуће године је посетио и манастир Пиву. 
Патријарх Јоаникије III није остао у српском народу у доброј успомени, јер је приликом својих канонских посета ходао са султановим указом, мучио народ и на силу му узимао новац. Сит брига, натезања и невоља, он је већ 1746. године напустио презадужену Пећку патријаршију. 
После одласка из Пећи патријарх Јоаникије III је једно време био епископ халкидонски. Успео је да га изаберу за патријарха цариградског 26. марта 1761. године уместо патријарха Серафима II, и управља је Цариградском патријаршијом до 21. маја 1763. године када се повукао у манастир Светог Георгија на Халки, где је остао до смрти 1793. године.

патријар српски 1712-1726

Патријарх Мојсије је био родом из Трговишта. Замонашио се у манастиру Милешеви. Као еклисијарх манастира Пећке патријаршије изабран је за митрополита рашког пре 1704. године и хиротонисан од патријарха пећког Калиника. За патријарха пећког изабран је 6. октобра 1712. године. 
Патријаршију је затекао у врло тешком материјалном положају, те је био присиљен да се често обраћа карловачким митрополитима за финансијску помоћ. Пошто је био у добрим односима са карловачким митрополитима патријарх Мојсије је успевао да у Пећи решава хитне проблеме финансијске природе. На народно-црквеном сабору у Карловцима 1713. Године одлучено је да Пећка патријаршија има у Карловачкој митрополији једног свог сталног повереника, који ће купити добровољне прилоге по свим епархијама аустроугарских Срба у корист пећке патријаршије. Пошто је сазнао за ову одлуку патријарх Мојсије је у Карловце послао свога протосинђела Гаврила који је водио бригу око скупљања прилога за Пећку патријаршију. Међутим, ови прилози нису били довољни да подмире потребе у Пећи, Срби из Аустроугарске помагали су Патријаршији српској и на тај начин што су јој остављали тестаментом одређене суме новца. Познате су у историји и «пећке кутије» које су постављене по градовима Карловачке митрополије у које се скупљао прилог за осиромашену пећке цркве. Ове кутије су постојале све до доласка патријарха Арсенија IV. 
Патријарх Мојсије се бринуо и за остале српске светиње. Тако 5. јуна 1720. године најтоплије препоручује хиландарске монахе Партенија и Макарија митрополиту карловачком Викентију, који су дошли у Карловачку митрополију ради сакупљања прилога за манастир Хиландар. Патријарх је водио бригу и око израде иконостаса за манастир Студеницу, који је финансирао карловачки митрополит Викентије. Ишао је у Нови Пазар 1722. године да моли турске власти да не руше Ђурђеве Ступове да би сазидали град. Поред тога био је веома ревносан у обиласку своје пастве у Босни, Херцеговини, Далмацији и Самокову. Посебно је важна његова посета Далмацији, где је положај православних срба био веома тежак. Његовим поздравом од 18. Априла 1714. Године из манастрира Драговићи, упућен епископу Саватију, каваљерима, сердарима, харамбашама и хришћанима уопште, далматински Срби су добили снагу да бране своју угрожену православну веру. Приликом своје посете Грбаљској жупи 1719. Године, патријарх Мојсије извршио је три епископске хиротоније. 
У време његово вођен је опет рат између Аустрије и Млетачке републике против Турске 1716-1718. Турска је поражена код Петроварадина и изгубила је важне области: Банат, југоисточни Срем, северну Србију од Западне Мораве, у Босни област на десној обали Уне и Саве. Од Пећке патријаршије су Карловачкој митрополији припојене епархије: Београдско-сремска, Ваљевске, Темишварска, Вршачка, тада је Београдска митрополија припојена Карловачкој митрополији и од тада је "Београдско-карловачка" митрополија. 
Целокупна активност патријарха Мојсија, показује да је био веома енергичан а у извесним случајевима и бескомпромисан. То нам потврђује протеривање грчког калуђера Тимотија, који је од Турака успео да купи пећки трон. Патријарх Мојсије је ту намеру, уз помоћ Цариградске патријаршије успео да осујети. 
Патријарх Мојсије се упокојио 13. Априла 1726. Године.

патријарх српски 1693-1710

После бекства патријарха Арсенија III Црнојевића, у јануару 1690. године, његово место није одмах попуњено, као што се мислило. 
Патријатх Калиник I постављен је за патријарха пећког у пролеће 1693. године уз помоћ свога рођака Маврокордата. Iако је патријарх Калиник био велики борац за православље и добар архијереј, српски архијереји га нису признали нити прихватили јер није изабран за патријарха саборно, већ су га Турци поставили. 
Надбискуп барски Андрија Змајевић, савременик ових догађаја, сведочи да је постављање Калиника за патријарха у супротности дотадашњој пракси избора, тако да га православни епископи нису признавали ни за живота а ни после смрти патријарха Арсенија III Црнојевића. Ово свдочанство, које нам оставља надбискуп Змајевић, потврђује чињеница да је Данило Ђћепанов Петровић Његош, када је изабран за владику, није отишао у Пећ, већ у Угарску патријарху Арсенију III Црнојевићу да га хиротонише за црногорског владику. 
После смрти патријарха Арсенија III, српски епископат, под притиском турских власти, признао је Калиника за патријарха. Последњи је био владика Данило I, који је тек у јануару 1708. године признао Калиника за свога духовног старешину. 
Турске власти су често приликом персоналних промена на епископским катедрама повећавале њихове обавезе према Турцима. Тога није био поштеђен ни Калиник, чије су материјалне обавезе биле веће од оних које је имао патријарх Арсеније III. Берат о постављењу Калиника за пећког патријарха није се сачувао, али се зна да су његове обавезе биле далеко веће и теже него његових саборно изабраних и тек онда султановим бератом потврђених претходника. Због ових обавеза према Порти пећки патријарси су често били приморани да сами, приликом својих канонских посета, сакупљају прилоге. 
Iако патријарх Калиник I, Грк порођењу, на трон Пећке патријаршије није дошао избором, него је натурен од Порте, због чега дуго није био признат од Српских епископа, он у Српској цркви није остао у ружној успомени. Колико је почетак његовог рада био тежак, види се из једног запис из 1693. године у коме се говори о његовој борби са великом змијом, отровним Сокол Пашићем. Он је те своје муке, које је поднео ради трона Српске цркве завржио речима:»Јао, јао, у каквој љутој притешњености тада бејах». 
Колико је патријарх Калиник био мудар и далековид види се и по томе што је читавих пет недеља пре званичног избора Софронија Подгоричанина за митрополита крушедолско-карловачког, поставио за свога егзарха. Тако је Софроније подгоричанин избором за митрополита у манастиру Крушедолу 23. априла 1710. године, одмах постао патријархом намесник и егзарх. 
Питање статуса Крушедолско-карловачке митрополије вероватно је расправљено са патријархом Калиником одмах после смрти патријарха Арсенија III. После једногласног избора за митрополита Крушедолске митрополије, Iсаија Ђаковић се заклео на верност и пећком патријарху. 
Патријарх Калиник се упокојио 16. августа 1710. године у Темишвару.

патријарх српски 1655-1674; †1680

Максим Скопљанац, митрополит пашки, постао је патријарх пећки у време када се његов претходник, патријарх Гаврило, налазио у Русији и одатле поручио да бирају новог патријарха. 
Као учен човек и љубитељ књиге на својим честим путовањима скупљао је старе књиге. Тако је у Скопљу, свом родном месту, нашао Пентикостар, купио је књигу Тактикон и приложио Великој цркви у Пећи. Цетињском манастиру је поклонио минеј за септембар, а манастиру Хиландару је донео на дар тетрајеванђеље. 
Да би утврдио православну вру у народу, патријарх Максим је доста путовао. Године 1666. посетио је манастир Шишатовац и поклонио се моштима светог Стефана Штиљановића. Празник Христова Васкрсења, који се 1671. године догодио на Ђурђевдан, провео је у Никољу под Кабларам. О његовој посети манастиру дечанима је такође сачуван помен, али није записано које је године посетио манастир. 
С обзиром на дажбине које је морао да плаћа турским властима, патријарх Максим је био присиљен да лично иде у «писанију» у Влашки 1661, Самоков 1662, Самоков и Разлог 1664 и Панчево 1670. године. За време патријарха Максима живописан је храм Светог Николаја у Пећкој патријаршији 1672. године, а 1674. године саграђени су конаци. 
Римокатоличка Конгрегација за пропаганду није остављала Српску цркву на миру ни за време патријарха Максима, али су сви њени напори остали без успеха. 
Почетком марта 1669. Године патријарх је оболео и на Спасовдан исте године изабран је Арсеније Црнојевић за митрополита хвостанског или пећког у својству коадјутора. Патријарх Максим се упокојио 29. октобра 1680. године у Пећи.