Јоаникије I (?—1279), био је пети архиепископ српски у периоду 1272—1276.

Биографија [уреди]

Дошао је на чело српске архиепископије 1272. после Данила I, са позиције игумана манастира Студенице.

Био је ученик архиепископа Саве II из времена док је Сава још био епископ. Заједно су били у Светој земљи и на Светој гори одакле су се затим вратили у Србију. После тога Јоаникије се поново вратио на Свету гору у Хиландар, где је око 1255/56. био економ да би око 1257. постао игуман Хиландара. Тај положај је напустио пре 1262/63. јер се тада као игуман Хиландара спомиње Јевстатије.

Када се поново вратио у Србију постао је игуман манастира Студенице. То је једини познати пример у старој српској држави да је једна особа била игуман ова два манастира.

Након смене Данила I због неког преступа 1272. се приступило пажљивом бирању следећег архиепископа. О томе сведочи архиепископ Данило II: „И пошто су много тражили, не нађоше никога другога достојна такве власти, осим овога блаженога Јоаникија, који је у то време био игуман дома пресвете Богоматере, места званога Студеница“.

У време његове управе српском црквом, византијски цар Михаило VIII, који је обновио Византију (1261), са Латинима је склопио унију у Лиону 1274. После две године, 1276. краљ Урош I (1243—1276) је био збачен са престола од сина Драгутина, коме није по обећању уступио пола своје државе. Тада се и архиепископ Јоаникије повлачи са архиепископског трона са краљем и пријатељем Урошем I, који ускоро умире као монах Симон; затим је у Захумљу 1279. умро и архиепископ Јоаникије I. Њихова тела (мошти) пренела је краљица Јелена Анжујска и сахранила у манастиру Сопоћанима, задужбини свог мужа краља Уроша I.

Био је пети архиепископ српски у периоду 1272—1276.

Дошао је на чело српске архиепископије 1272. после Данила I, са позиције игумана манастира Студенице.Био је ученик архиепископа Саве II из времена док је Сава још био епископ. Заједно су били у Светој земљи и на Светој гори одакле су се затим вратили у Србију. После тога Јоаникије се поново вратио на Свету гору у Хиландар, где је око 1255/56. био економ да би око 1257. постао игуман Хиландара. Тај положај је напустио пре 1262/63. јер се тада као игуман Хиландара спомиње Јевстатије.Када се поново вратио у Србију постао је игуман манастира Студенице. То је једини познати пример у старој српској држави да је једна особа била игуман ова два манастира.Након смене Данила I због неког преступа 1272. се приступило пажљивом бирању следећег архиепископа. О томе сведочи архиепископ Данило II: „И пошто су много тражили, не нађоше никога другога достојна такве власти, осим овога блаженога Јоаникија, који је у то време био игуман дома пресвете Богоматере, места званога Студеница“.У време његове управе српском црквом, византијски цар Михаило VIII, који је обновио Византију (1261), са Латинима је склопио унију у Лиону 1274. После две године, 1276. краљ Урош I (1243—1276) је био збачен са престола од сина Драгутина, коме није по обећању уступио пола своје државе. Тада се и архиепископ Јоаникије повлачи са архиепископског трона са краљем и пријатељем Урошем I, који ускоро умире као монах Симон; затим је у Захумљу 1279. умро и архиепископ Јоаникије I. Њихова тела (мошти) пренела је краљица Јелена Анжујска и сахранила у манастиру Сопоћанима, задужбини свог мужа краља Уроша I.

Свети Сава ИИ (око 1200—1271) је био трећи српски архиепископ, у периоду 1263—1271.

Рођен је 1200. или 1201. године. Његово световно име је било Предислав. Био је син краља Стефана Првовенчаног и синовац Светог Саве. Стефан Првовенчани је осим њега имао још три сина, српске краљеве Радослава, Владислава и Уроша И. Радослав је био најстарији, а Урош И најмлађи од браће. Предислав је био други или трећи по стареству, према житију Стефана Првовенчаног од патријарха Пајсија био је други док по неким другим је трећи. Сава ИИ се угледао на свог знаменитијег стрица Светог Саву. Врло рано се замонашио и живео у Хиландару. Путовао је и у Свету земљу.

Пре избора за архиепископа 1263. је био хумски епископ. У његово време седиште ове епархије пренето је са Стона код Дубровника у манастир светих апостола Петра и Павла на Лиму. Био је познат као гонитељ јеретика и заслужан за јачање православља. Његов лик сачуван је на фрескама у Сопоћанима, Пећи, Дечанима и Градцу. Упокојио се 8. фебруара 1271. године. Његове мошти налазе се у храму Светих Апостола у Пећи. Српска православна црква га прославља као светитеља 8. фебруара по црквеном или 21. фебруара по грађанском календару.

Рођен је у селу Добра код Сланкамена на Дунаву. Замонашио се у младости и кад је чуо за делатност Светог Саве отишао је њему у Жичу. Свети Сава га је убрзо поставио за игумана Жиче. Арсеније је за архиепископа изабран вољом свог претходника Светог Саве који се 1233. повукао са трона пред други полазак за Јерусалим. Саградио је цркву Светих Апостола у Руговској клисури код Пећи који је касније названа црква Вазнесења Господњег. Његово житије и службу написао је архиепископ Данило ИИ. Данило ИИ је у својој задужбини, Богородичиној цркви у Пећи, дао да се наслика циклус слика из Арсенијевог живота. Повукао се са трона 1263. услед тешке болести (парализе). Боловао је и умро у Црнчи 28. октобра 1266. године и сахрањен у храму Светих Апостола у Пећи. Његове мошти ношене су и чуване по разним манастирима, а од 1920. године налазе се у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Српска православна црква га прославља као светитеља 28. октобра по црквеном тј. 10. новембра по грађанском календару.

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић; рођен око 1169. у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму) је био најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве. Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори. У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио грађански рат.

Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав. Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Номоканон“. Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османлијског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм светог Саве.

У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Многа чудеса која су везана за Господа нашег Исуса Христа, уверила су народ да је баш Он тај који је дошао да спасе свет. Приликом Његовог доласка у Јерусалим, дочекала Га је огромна већина народа која је клицала и махала са одушевљењем у знак поздрава. Пут пред Њим био је затрпан цвећем. Долазак Његов са нестрпљењем су очекивала деца и када Га угледаше почеше клицати: "Благословен који долази у име Господње. Осана Сину Давидовом". 

Међутим, беше ту и оних који осетише завист и уплашише се овог Сина Божијег, и пожелеше да Га убију. Сковаше заверу свештеници јеврејски и чекаше погодан тренутак за то.
Ушавши у град, Јерусалим, излечи све хроме, болесне, убоге и слепе. Тај дан када Христос уђе у Јерусалим назива се Цвети и празнује се у недељу пре Васкрса. За њега је везан обичај да свештеник освећује врбове гранчице, које народ односи својим кућама и ставља их поред славске иконе.
Многа чудеса која су везана за Господа нашег Исуса Христа, уверила су народ да је баш Он тај који је дошао да спасе свет. Приликом Његовог доласка у Јерусалим, дочекала Га је огромна већина народа која је клицала и махала са одушевљењем у знак поздрава. Пут пред Њим био је затрпан цвећем. Долазак Његов са нестрпљењем су очекивала деца и када Га угледаше почеше клицати: "Благословен који долази у име Господње. Осана Сину Давидовом".
Међутим, беше ту и оних који осетише завист и уплашише се овог Сина Божијег, и пожелеше да Га убију. Сковаше заверу свештеници јеврејски и чекаше погодан тренутак за то.
Ушавши у град, Јерусалим, излечи све хроме, болесне, убоге и слепе. Тај дан када Христос уђе у Јерусалим назива се Цвети и празнује се у недељу пре Васкрса. За њега је везан обичај да свештеник освећује врбове гранчице, које народ односи својим кућама и ставља их поред славске иконе. 

Тропар (глас 1):
Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње.

Послушавши речи Христове, апостоли се вратише по Његовом Вазнесењу, у Јерусалим и ту на молитви сачекаше силазак Духа Светога. Десети дан по Христовом Вазнесењу, појави се Дух Свети у виду велике пламене буктиње и раздели се пламеним језицима на све апостоле. Тада они добише чудесне моћи, између осталог моћ да говоре многим језицима и да чине чудеса. Много људи тада поверова у Христа и крстише се у Његово име. 
Наша Црква празнује овај догађај у 50-и дан после Васкрсења или 10-и дан после Вазнесења Христовог (Спасовдан) и зове се ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ. 
За овај празник се у нашим храмовима служи Света Литургија, уноси се свежа трава и цвеће и после молитве клечећи и молећи се Богу, плету се венци, који се односе домовима и стављају поред славских икона у кући и кандила. 

Тропар (глас 8): 
Благословен јеси Христе Боже наш, иже премудри ловци јављеј, низпослав им Духа свјатаго, и тјем уловљеј всељенију, человјекољубче слава Тебје. 
Послушавши речи Христове, апостоли се вратише по Његовом Вазнесењу, у Јерусалим и ту на молитви сачекаше силазак Духа Светога. Десети дан по Христовом Вазнесењу, појави се Дух Свети у виду велике пламене буктиње и раздели се пламеним језицима на све апостоле. Тада они добише чудесне моћи, између осталог моћ да говоре многим језицима и да чине чудеса. Много људи тада поверова у Христа и крстише се у Његово име. 
Наша Црква празнује овај догађај у 50-и дан после Васкрсења или 10-и дан после Вазнесења Христовог (Спасовдан) и зове се ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ.

Родом је био из града Рима из дома високородна човека Фауста и његове жене Матидије. Ово двоје људи беху незнабожци и клањаху се идолима. Имали су они још два сина, близанце Фауста и Фаустијана, а најмлађи међу њима био је управо Климент.
Овај светац живеше у доба светих апостола. Његова мајка, Матидија, са своја два старија сина крену на пут, али их задеси невреме на пучини и брод се потопи, али по промислу Божјем, они остадоше живи, али једни за друге незнадоше. Дечаке је пронашла нека жена, по имену Јуста и одгаји их и ишколова, а они потом, сазнавши за проповедање Јевађеља из уста светог апостола Петра, пођоше за њим. Њихов млађи брат, Климент, за све то време је живео са оцем у Риму, не слутећи каква је несрећа задесила њихове најмилије. Трудио се отац да пронађе своју децу и жену, али без успеха. Након неколико година и он напусти Рим и свог најмлађег сина и оде у свет живећи као просјак
Кренувши на пут у Сирију, апостол Петар посла браћу близанце испред себе, а Климента поведе да му прави друштво. Уз пут Климент му укратко исприча несрећу своје породице, нашта се свети Петар јако ражалости. Но како се ништа не дешава случајно, већ по промислу Божјем, тако лађа којом су пловили пристаде на неко острво и ту пронађоше његову мајку, Матидију, а потом и браћу, а напослетку и оца. И састави Бог поново ову породицу, која схвати да је Бог једини и Истинит, а не идоли којима су се они клањали. Прихватише сви хришћанску веру, и као новокрштени хришћани врате се у Рим. Климент остаде веран апостолу Петру, те га он постави за епископа Рима. Са великом ревношћу је управљао епископ Климент Црквом Божијом. Молитвом својом и проповедањем превео је он многе у хришћанство, те због великог броја верних подиже 75 цркви. Да не би даље ширио Христову веру, непријатељи његови га осудише на смрт и утопише га у мору, са каменом око врата. Мошти његове су извађене тек за време Светих Ћирила и Методија. Чудно дејство од његових моштију одликује се у исцељењу многих болесних, како телесно тако и духовно. Нека нам је свима на спас и оздрављење молитва Светог Климента, Господу нашем Исусу Христу. 

Тропар (глас 1): 
Мученик твој Господи Климент во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја. 
Родом је био из града Рима из дома високородна човека Фауста и његове жене Матидије. Ово двоје људи беху незнабожци и клањаху се идолима. Имали су они још два сина, близанце Фауста и Фаустијана, а најмлађи међу њима био је управо Климент.
Овај светац живеше у доба светих апостола. Његова мајка, Матидија, са своја два старија сина крену на пут, али их задеси невреме на пучини и брод се потопи, али по промислу Божјем, они остадоше живи, али једни за друге незнадоше. Дечаке је пронашла нека жена, по имену Јуста и одгаји их и ишколова, а они потом, сазнавши за проповедање Јевађеља из уста светог апостола Петра, пођоше за њим. Њихов млађи брат, Климент, за све то време је живео са оцем у Риму, не слутећи каква је несрећа задесила њихове најмилије. Трудио се отац да пронађе своју децу и жену, али без успеха. Након неколико година и он напусти Рим и свог најмлађег сина и оде у свет живећи као просјак