О понашању у цркви

О понашању у цркви

Покривање и откривање главе

Држећи се прописа св. апостола Павла (I Koр. 11, 4-15) хришћани, да би изразили своју побожност према Богу, моле се гологлави, а хришћанке покривене главе.

Скидање капе постало је општепримљеним знаком пажње, уважења и поштовања у друштвеном животу. Природно је да човек оне знакеи облике поштовања на које се навикао, преноси из обичног живота у религијски. Према томе, повредио би се природни осећај, кад би човек ступио пред светињу свевишњега Господа покривене главе.

Хришћанке покривене главе присуствују богослужењу. - Коса је наиме нарочито женски украс па лако постаје предметом сујете; да не би, дакле, дала повода чулности, жена је на богослужењу морала покрити своју главу велом.

Окретање лица према истоку

Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем к истоку - извору светлости. Исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Св. писму често назива исток (Лука 1,78), светлост (Јн. 8,12), сунце правде (Мал. 4,2).

Обраћајући се у молитви на исток, хришћани се обраћају самом Исусу Христу као Богу и Спаситељу.

Кађење

Кађење је символ молитве, клањања и жртве Богу. Кађењем верних примају се њихове молитве, подељује им се освећење, које невидљиво долази као и мирис тамјана. Кађењу увек претходи молитва. Првобитне кадионице су оне са дршком, а доцније су добиле данашњи облик.

Осветљење

Хришћани су одмах, у почетку, на богослужењу употребљавали светлост (тј. осветљење) не само из практичних, него и нарочито из символичких разлога, угледајући се на старозаветно богослужење (II Мојс. 25,31). Употребљавали су свеће од воска и светиљке (кандила) са уљем, па је тако остало и до данашњих дана у Православној цркви.

О паљењу свећа

Црква је прописала место где се свеће пале. То су претежно чираци при уласку у цркву са десне стране. Има и места ван храма где су урађене посебне просторије за то. Често наши верници питају где се пале свеће за живе а где за умрле чланове. То питање црква је одредила речима: “Сви су живи и сви су једно, у Христу Исусу”. Али ни пракса која је установљена да се на чирацима горњим пали за живе, а на доњим за умрле, није погрешна. Треба куповати свеће од чистог воска.

Зашто се пали кандило пред иконом

Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: Ја сам светлост свету.Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.

Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци названи синови светлости.

Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да бисмо се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела.

Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот, и здравље, и спасење, и све што само безгранична небеска љубав може дати.

Пето, да би нас подсетило пре свега осталог да је Творац света створио светлост, а потом остало по реду: И рече Бог да буде светлост; и би светлост (Постање 1,3). Тако мора бити и на почетку нашег духовног живота, да пре свега осталог светлост Христове истине засија у нама. Од ове светлости Христове истине ствара се свако добро дело, извире из ње и расте у нама.

Нека Светлост Христова обасја такође и вас.

Сећање на умрле

Наша највећа дужност јесте да се сећамо наших умрлих чланова. Молитва праведника може много да помогне. Зато наша молитва кроз чињење помена, парастоса и вршењем заупокојених литургија од велике је користи за покој душа умрлих. То је најбољи начин да им се одужимо за сва доброчинства која су учинили за нас.

Упутства за вернике

Верници треба да искључиво купују свеће усветом храму. Тиме испуњавају црквену заповест а уједно и помажу свети храм. То се односи и на друге црквене предмете (иконе, чираке, кандила, тамјан) и разне црквене књиге, јер то је све освештано и благословено. А на тај начин помажемо нашу цркву да може да обнови свети храм и пратеће објекте око њега.

Давање прилога

Још у древна првохришћанска времена усталила се пракса давања прилога. Јер сам Спаситељ наш, Господ Исус Христос, је рекао:“Да не зна левица шта чини десница”. Увек је од верника тражио да помажу једни друге ради општег напретка и бољитка.

Свако према својим могућностима треба да помаже цркву своју. Тамо где нема цркава а има велики број верника, они треба да се организују и саграде себи храм, јер нема спасења ван цркве. А у цркви се врши Света тајна причешћа и друге свете тајне и молитословља без којих човек не може да задобије спасење.

ДУЖНОСТИ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ

Православни!

Ваша је дужност да се старате за примеран ред у цркви на богослужењу.Опомените неупућене и поучите их!

Сви треба да се трудимо да наше богослужење буде што лепше!

Врло је велики грех правити било хотимичан било нехотимичан неред на богослужењу. Зато се старај да на богослужење увек стигнеш пре почетка. Тада ћеш имати времена да узмеш и упалиш свећу, и да своје личне молитве принесеш Господу. А кад почне богослужење тада треба молитвено учествовати у њему, било певањем, ко има слуха и гласа, било читањем литургијских молитава из молитвеника, било побожним праћењем самог тока богослужења. Никако није лепо, а и грех је, кад појединци нарушавају тишину и свечаност богослужењапролазећи кроз цркву да би целивали иконе. То се не сме чинити за време богослужења, већ пре или после овога!

1. На богослужење доћи пре почетка;

2. из цркве изаћи тек по завршетку богослужења;

3. за време богослужења не пролазити кроз цркву, већ што пре заузети своје место;

4. не гурати се никако, нити разговарати;

5. стојати побожно и мирно, оставивши слободан простор у средини храма, за свештеника кад кади;

6. за време богослужења верници не треба да ступају на солеју (простор пред иконостасом) јер је она одређена за свештенослужитеље;

7. Св. причешћу, нафори и целивању приступити у највећем реду.

ИСПОВЕСТ

Света тајна покајања и исповести је једна од најважнијих, благодатних средстава у животу једног хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Они су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је Црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека - то је Света тајна покајања и исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког сваког причешћа. На жалост, ова Света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа. Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање, као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово бића прожима неизрециво блаженство.

Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота.

ПРИЧЕШЋЕ

Најузвишенија и најсветија тајна јесте Света тајна причешћа или евхаристија. У њој се човек потпуно физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова. Зато се за примање светог причешћа, хришћанин мора припремити на нјдостојнији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на води. Деца и болесници могу и мање, са одобрењем и благословом надлежног свештеника.

У неким крајевима, пред свето причешће на десетак дана се не пије вино, нити се једе грожђе, па чак ни купине, ни било које друго воће црвене боје, јер подсећа на крв Христову, којом се верници причешћују. Ујутро пре причешћа, не узима се ништа од јела, нити се пуши, све док се не причести, и не узме нафора.

Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којим је неко у завади, чињење добрих дела и давање милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздржавање од греха.

Како се причешћује?

Када се приђе свештенику који причешћује, изговори се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи чаша (путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од чаше. Свештенику се тада не љуби рука, ни путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице. Ако се неко причести за Божић, Васкрс, или на који други мрсни дан, тога дана се не пости. Пoсти се само онда, када се причешћује на посном дану.

Нафора

Нафора је хлеб који се верницима дели на крају свете литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави - агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила милостиња. Нафора се узима на следећи начин: Полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, прво се прекрсти, а затим на длан леве руке прекрсти се десни длан и приђе се свештенику, који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука, нафора се узимау уста и поједе, и полако се излази из цркве.

СВЕШТЕНА ЛИЦА

свештена лица су од Бога изабрана лица, и на посебан начин посвећена да врше света богослужења, свете тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при црквама и обављају потребна верске обреде својим верницима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје које опслужује свештеник, зове се парохија. Свештеник се поздравља при сусрету: “Помози Бог оче, благословите!”. Свештенику се целива рука без обзира на године свештеника и онога који целива. Свештеник се у разговору ословљава са “оче”, рецимо “оче Марко”, или ако је прота, може “оче прото ”. Владика се ословљава речима “Ваше Преосвештенство”, или “Преосвећени Владико”, или ако је неформални разговор само “Преосвећени”. Патријарх се ословљава са “Ваша Светости”, или “Свјатјејши Владико” или само “Свјатјејши”. Монахиње се ословљавају са “сестро”, а игуманија са “мати”. Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука.

Монашка лица се такође ословљавају са “оче”. Млађима се каже ињегово име, а старешини манастира се може рећи “оче игумане” или “оче архимандрите”. Искушеници се ословљавају са “брате”.

ПОУКЕ СВЕТИТЕЉА

Није толико важно што народ подигне и свети цркву, колико је важно да је Бог народу дао Цркву (Св. Филарет московски).

Хришћанска црква садржи обиље благослова и то је школа побожности (Филарет черниговски).

Као што киша узрокује да семе расте, тако црквена богослужења јачају душу за чињење добрих дела (Св. Јефрем Сирин).

Постоје људи који граде цркве а не обраћају пажњу на своје душе.

Кад уђеш на врата Божије цркве, остави иза себе све што је светско и земаљско (Св. Филарет московски).

Кад уђеш у цркву Божију, прво упали свећу у срцу своме (Лука 12,35), онда ако можеш стави једну пред Бога (2. Кор.9,7), или пред једнога од Божјих светитеља, и моли се предано толико дуго колико свећа гори.

• < Претходна
• Следећа >