Косовски бој

КОСОВСКИ БОЈ - 1

По Троношком родослову (слабо поузданом иначе) султана су убила три Српска јунака и то Милош Обилић, Милан Топличанин и Иван Косанчић. Њих је Вук Бранковић покушао код кнеза да отпужи да спремају издају: "који говораше Лазару да Милош и Милан и Иван хоће да те издају, господине Лазаре, силу Амуратовој" (Троношки родослов). Да би доказали да нису издајници ова тројица јунака сутра прије битке крену код султана Мурата. Како се радило о крупним Српским личностима то се султан обрадовао мислећи да то они прелазе на његову страну. "А овај чим чу за долазак Милошев, брзо заповеди својим начелницима да дођу. И са почашћу уведоше к Мурату Милоша, с Миланом као преводиоцем. Надаше се Амурат да је Милош дошао да се покори власти његовој, или да извести о потчињавању свих Срба. А Милош, дошавши пред Амурата и приближивши се да му руку пољуби, истрже нож и прободе цара" (Троношки родослов). У покушају бега буду убијени Косанчић Иван и Милан Топлица, док Милоша Турци ухвате живог. Нису га одмах погубили већ су га довели пред султана који је умирао. Овај није хтео да се Милош одмах погуби већ нареди да битка започне да би се завршила док је он још у животу. За то време у Српском логору су приметили да недостају Милош Обилић и његови другови и то је био моменат када су сви помислили да су ова тројица прешли на Турску страну. Наравно да су сва срца клонула. Сам почетни ток битке је ишао у Српску корист, али док је кнез мењао коња његова војска је помислила да је он погинуо и започне бекство. На крају је и кнез морао да бежи. При повлачењу, упадне му коњ у неки ров где га Турци коначно ухвате жива. Одмах га приведу ка султану Мурату који је умирао и ту је кнез могао да види заробљеног Милоша и смртно рањеног султана. Тада је и схватио шта се све десило. Недуго потом нареди султан да се погубе кнез и Милош, а затим и он умре. "И на заповест Амуратову Лазару одсекоше свету главу, такође и Милошу" (Троношки родослов). Иако је мала вероватност у поузданост овога родослова, ово је у сваком случају лепа легенда која заслужује да буде испричана.

 

Сличну је причу написао неки Јерг из Нирнберга којег су Турци од 1460. године држали у заробљеништву. Јерг је успео након неколико година да побегне од Турака и да дође у Италију где је ступио у службу Римског папе. По њему кнез је имао два зета (не каже која) који су се препирали који је од њих храбрији. Ноћ пред битку један од кнежевих зетова поручи султану Мурату да ће ујутро пред битку прећи на његову страну. Султан му је поверовао и примио кнежевог зета, међутим овај је ту прилику искористио и мачем га убио. "Дакле, деспот Лазар имао је два зета који су били стално у неслози међу собом. Једном је имао да ратује са Турчином. Тада се ова двојица препираше: сутра ће се видети који је најбољи у борби. У току ноћи један од зетова поручи Турчину да ће му ујутро са много племића притећи у помоћ. Томе се Турчин веома обрадовао и ујутро када је стигао и када је требало да му пољуби ногу, тада исуче свој мач и прободе Турчина" (Јерг из Нирнберга).

Турски хроничар Нешри има опет верзију која значајно одступа од свега онога што је до сада наведено. По њему султан Мурат је већ након добијене битке кренуо са пратњом да обиђе разбојиште. Један рањени Српски ратник кога Нешри назива Милош Кобилић, се прикрио међу лешевима, а када се султан приближио он се одједном придигне и падајући крене ка султану. Пратња султанова је хтела да га спречи и да му не дозволи да се приближи, али им султан нареди да га пусте. Изгледало је да овај рањеник има намеру да пољуби узенгије султановог коња, али пришавши на довољну удаљеност изненада извади нож и убије султана. Султанови чувари сместа исеку Милоша. На месту где је султан Мурат убијен Турци подигну сместа шатор, а Бајазит буде проглашен новим султаном док његовог старијег брата Јакуба угуше.

Смрт султана Мурата описује и Бенедикт Курипешић тврдећи да је султана убио један стари Српски витез по имену Милош Кобиловић: "јер на овом га месту, када пође с војском на деспота, ножем уби један стари српски витез, по имену Милош Кобиловић" (Бенедикт Курипешић). Након тога Курипешић наводи већ познату причу о кнежевој вечери где је Милош био оптужен да хоће да изда кнеза Турцима. Изгледало је као да је кнез томе поверовао, а Милош увређен обећа да ће доказати да он није издајник и то тако што ће учинити оно што нико други није у стању. Одмах узјаше коња и оде у Турски логор где га лепо приме јер су га знали по чувењу. Он одмах затражи да га одведу код султана. "Тада он захтев да на само са царем говори, и цар на то пристаде, надајући се, да ће му јавити за нешто, што ће му помоћи да победи кнеза. Па кад се видеше сами и цар му (како беше онда обичај у турских царева) пружи ногу да је пољуби, тада стари витез рече: Не мили се хришћанину ногу да љуби, а зато ћеш ево сада да примиш плату - па кад се саже да ногу пољуби, извуче из рукава нож те распори цара оздо па све до срца, те овај с јауком душу испусти. На то нагрне сила, а витез утече на свом коњу и већ га узјаха, али га тада на коњу убише" (Бенедикт Курипешић).

Након битке

Оно што је посебно видљиво у свему овоме јесте то да се сви баве углавном Турцима и то нарочито смрћу султановом. О Србима се мало говори и тек се негде нузгредно спомене кнез Лазар. То није чудно јер се Србија са прве Балканске силе у време цара Душана након његове смрти захваљујући међусобној борби властеле, срозала у потпуности и о њој више нико не води рачуна као о респектабилној сили. Оно што је хришћанске земље нарочито плашило јесу Турци и стога сва та радост што је султан Мурат погинуо. Сам султан Мурат је већ скоро тридесет година стајао на челу Османлија, а за то време све сами успеси. Стога је Европа мислила да је његовом смрћу снага Османлија коначно скршена. Страни извори су очигледно ту преценили улогу султана Мурата, а потценили снагу Турске државе мислећи да ће смрт султанова бити довољан разлог да се Турци оспу. Очигледно да Европа још увек није назирала ону опасност која долази из Азије. Султанови синови за Европу су били потпуна непознаница, а никоме не пада на памет да би неки од Муратових синова могао да замени оца у свим оним успесима које је он до тада постизао.

Бајазит је био управо такав и он је за све био велико изненађење. Реално проценивши да сада након битке нема потребе надирати даље у Србији и да је важније вратити се у Једрене и тамо утврдити власт, он након пар дана одмора окреће војску и враћа се у Турску. Чини се да је остао тек толико да би се војска након велике погибије стабилизовала и да би се обавиле неке формалности око мртвога султана."Победивши, цар Бајазит остаде на Косову пољу и на овоме бојишту начини знак онде где је његов отац убијен: на четири стуба начињен је свод оловом покривен, који и данас стоји. А ставивши у мртвачке сандуке свога оца и брата, посла их у Брусу, где је обављена њихова сахрана" (Константин из Островице).

Веома сажет је и Феликс Петанчић који је о Косовској битци писао након нешто више од сто година (1502), а ево шта он каже: "Ту се деспот Лазар цара Мурата с много хиљада дочекао и убијен био, а од његове војске мало их је у животу остало, а Турци су одржали победу, али не без своје крви, јер им је ту њихов цар погинуо, где се још његова утроба у мраморном гробу налази, а тело му не у Брусу однето и тамо сахрањено" (Феликс Петанчић).

Орбинови наводи су слични, осим што он додаје један веома интересантан детаљ. Наиме, он каже да је изнад гроба где је сахрањена утроба султана Мурата обешена одсечена Милошева рука (она којој је убио султана) сва окована у сребро. "На том месту беше распорено Муратово тело, извађена утроба и ту покопана. Тако се још и данас види онде једна кула коју називају Муратовим гробом и пирамидом. Потом је његово тело пренето, не у Софију (како неки рекоше) већ у Брусу, па ту положено у гроб његових предака који се налази близу Бање Брусе, а за успомену, на гроб је обешена Милошева рука окована у сребро" (Мавро Орбин).

За Србију Косовска битка јесте потпуна катастрофа јер све што је иоле ратнички вредело у њој, тог судбоносног дана се борило, а већина је изгинула. Завладао је и страшан страх јер није било дела Србије из којег неко није страдао на Косову. "А тада, тада не беше места у читавој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај, који се не може ни са чиме упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је у свима пределима Рахила плакала и не хтеде се утешити - не само због (побијене) деце своје, него због богоизабраног господина, јер га (Лазар) нема и јер их (деце ) нема" (Константин Филозоф). Србија је одједном остала без једне читаве генерације, а скоро сва крупнија властела остала је на бојном пољу. "Тај се дан јаднијем Србљем крила обломише, тај дан сву господу изгубише и без главе остаде о другој господи, у порабоштеније (ропство) пођоше" (Прича о боју Косовском).

Од крупнијих личности Косово је преживео кнежев зет Вук Бранковић, али и Твртков војвода Влатко Вуковић. Касније предање никако није могло да опрости Вуку то што је преживео ову битку и зато га је неправедно оптужило за издају. Вероватно најоштрији у осуди Вуковој био је Троношки родослов који наводи да га је кнез већ пред крај битке и проклињао. "А Вук Бранковић, са свом својом силом, то јесте са десет хиљада (10.000) војника, одступи од војске Лазареве и стаде с друге стране реке Ситнице. Видевши га, Лазар рече: Проклет био Вук у сваком чину свом, за живота и после смрти" (Троношки родослов). Но, о томе касније.

Као што је већ речено кнез је посечен пред Бајазитом, а и неке велможе које су ухваћене заједно са њим. Изгледа да Бајазит ипак није ликвидирао све заробљенике и да је некима поштедео живот, а да су ти Срби смогли храбрости и затражили од њега да им дозволи да узму тело кнежево и да га сахране, што им је на крају он и дозволио."Онда Рашани или Срби који бејаху крај цара Бајазита измолише тело кнеза Лазара и однесоше у један манастир који се зове Раваница и онде га сахранише и прогласише за свеца" (Константин из Островице).

Стиче се утисак да је Бајазит, иако му је отац погинуо а војска страшно искасапљена, осећао као прави ратник дубоко поштовање према кнезу Лазару као своме противнику. Након битке он га јесте ликвидирао, али није дозволио било какво скрнављење његовог тела већ препусти Србима да га сахране по својим обичајима. Константин Филозоф о томе извештава само штуро. "А он (Лазар) прими мученичку смрт и види се сада као жив у великој обитељи званој Раваница, коју сам сазда, јавно узет од њих (мученика) и с њима зборује на небесима" (Константин Филозоф).

И Орбин наводи де је кнез сахрањен у Раваници: "Затим је покопан у Раваници, у једној врло лепој цркви, која је сва сазидана од мешаног мермера, и ту се још данас види његово тело у једном златом извезеном покрову који је, кажу, извезла његова жена Милица" (Мавро Орбин). Покров који Орбин спомиње јесте црвена свила на којој је позлаћеном жицом извезена чувена Похвала кнезу Лазару, и ово платно је служило као покров кнежевим моштима. Орбин греши утолико што овај покров није израдила кнегиња Милица већ жена деспота Јована Угљеше по имену Јелена, познатија по свом монашком имену Јефимија. Она се одмах након битке на Марици (1371) где јој је муж Угљеша погинуо, замонашила и највећи део времена провела је управо на кнежевом двору. У знак дивљења за кнежев подвиг на Косову, али и као знак захвалности што се бринуо о њој, израдила је покров и на њему извезла Похвалу кнезу Лазару: "Но не тако ти, о мили мој господине и свети мучениче, малоподатљив био јеси у трошним маловечним - колико више у непролазним великим, која примио јеси од Бога - јер телесну туђинку мене у туђим хранио јеси изобилно. А сада двоструко просим, да нахраниш ме и да утишаш буру љуте душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси ово теби, Свети!" (Похвала кнезу Лазару).

Наводи да је кнежево тело одмах сахрањено у Раваници нису тачни јер је одмах након битке он положен у цркви у Приштини. "Његово часно тело узеше хришћани од оближњег града, званог Приштина, и пренесоше у божаствену цркву Вазнесења Христова и часно положише" (Слово о кнезу Лазару). Тек неколико година након Косовске битке на предлог кнежевих синова Стефана и Вука пристала је кнегиња Милица да се кнежеве мошти пренесу из Приштине у Раваницу. "Потом се узимају часне мошти његове и носе се на уречено место" (Повесно слово о кнезу Лазару).

На овом месту може се навести једно веома интересантно место из списа Марка Пигафета који се у другој половини XVI века кретао кроз Србију и дошао у манастир Раваницу. Ту је он у манастиру видео тело кнеза Лазара, додуше не цело већ само руку, будући да је остатак тела био прекривен покровом, а калуђери из неког разлога нису смели да приказују цело тело. "Показали су нам га, заправо показали су нам само једну руку, јер кажу да им је због ограничених привилегија забрањено показивати га целог; стога су нам показали само једну руку, док је све остало било покривено велом. На једном прсту те руке видели смо веома леп рубин. Поменута рука и портрет, који је очито рађен за живота, доказују да је био чврсто грађен и висок човек, са великом, густом и црном брадом" (Пигафета). Интересантни су његови даљњи наводи о томе да Турци нису покушавали да оскрнаве кнежево тело нити су до тада насртали на манастир. "Турци га никада нису дирали, штавише извесни салмани, својим повластицама, дозволили су калуђерима да могу слободно становати и живети по своме и по правилима своје вере, сем што нису смели користити звона, што калуђери понекад чине, али потихо" (Пигафета). Чини се да су Турци и тада осећали дубоко поштовање према своме противнику не желећи да ремете његов посмртни мир.

Сам храм у Раваници је прављен негде после 1375. године, а вероватно да је на сабору у Пећи донета одлука да се почне са његовом градњом. Манастир је утврђен јаким бедемима и са неколико кула, а сам кнез га је богато обдарио неким селима да би калуђери који су боравили у манастиру могли да се издржавају. Архитектура манастира Раваница доста подсећа на маузолеј цара Душана у Призрену, што вероватно није тек случајност јер се кнез сматрао наследником Немањића. То је било још уочљивије при преносу кнежевог тела из Приштине у Раваницу и почетку формирања његовог култа када се читав тај поступак у потпуности ослонио на Немањићку праксу. Ипак само полагање његових моштију било је значајно другачије но што је то рађено са Немањићима. Док су Немањићи имали унапред припремљену подземну гробницу где су им мошти полагане, кнежеве мошти су положене у скупоцени кивот и тиме биле изложене погледу и поштовању верних. Касније је у Раваници сахрањен у зиданој гробници и млађи кнежев син Вук и то у простору манастирског наоса (на северној страни). Постоје сумње да је у Раваници сахрањен и Лазар Бранковић, али његов гроб још није пронађен. Интересантно је да се у непосредној близини кнежевог гроба, делио их само зид, налази и гробница преподобног Ромила, једног монаха исихаста који је после Маричке битке дошао до кнеза и са њиме одржавао блиске контакте. Негде 1376/77. Ромил је умро и по кнежевом налогу сахрањен је у Раваници чиме су се на неки начин јасно изразиле кнежеве склоности ка најчистијој традицији православне духовности чији је носилац био управо Ромил.

Ктиторска слика кнеза Лазара са породицом исликана је лево од улаза, односно на северном делу западног зида. Рачуна се да су портрети исликани између 1384-1387. године, дакле, тек неколико година прије Косовске битке. Фреска је данас толико избледела да је немогуће било шта детаљније рећи о самоме изгледу кнеза Лазара. Осим да је дугуљасто, ни лице кнегиње Милице није могуће детаљније описати. Брачни пар између себе држи модел Раванице док су испод (модела) двојица принчева - Стефан и Вук.

Оно што се у Раваници не може видети, сасвим је јасно распознатљиво у Љубостињи, манастиру који је сазидала кнегиња Милица негде почетком XV века. Кнез Лазар је приказан у млађим годинама. Стаса је високог са танким рукама и изразито мршав. Лице је дугуљасто и бледо, уоквирено бујном кестењастом косом и густом брадом која се завршава у два шиљка. Очи су ситне, уста мала, нос танак и дуг, бркови спуштени на ниже, а обрве веома густе. Ту је и кнегиња. Лице јој је младо и овално, док јој је чело уско, нос танак (мада претерано дуг), брада мала. На глави носи удовички вео тако да се коса не може видети.

У Троношком родослову (слабо вероватном) постоји интересантна легенда о томе како су сахрањени кнез Лазар и Милош Обилић. Наиме, након султанове смрти Турци су његову утробу сахранили на Косову: "Његову утробу извадише и закопаше на Косову, где и данас на том гробу стоји турбе. А тело у град Брусу понесоше са собом". У истом гробу са султановом утробом сахрањена је кнежево и Милошево тело: "А тело Лазарево и Милошево, заједно са утробом Амуратовом, на једном месту на Косову беше сахрањени, по заповести Амуратовој". Међутим то није тако дуго остало јер је родбина Милоша Обилића ускоро извадила његове мошти и сахранила их на другом месту. "Милоша су његови ускоро одатле извадили и поново сахранили у једној недалекој цркви, близу реке Лаба, где испод олтара ове цркве извире вода кисела и исцелитељна". Слично је поступљено и са кнежевим моштима које су пренете у Раваницу, а током XVII века у Врдник. "А над гробом Лазаревим указао се зрак небески, и вест о томе дошла је до његове супруге Милице и синова му. И окупише се епископи са свештенством, те отворише гроб и нађоше тело цело и миомирисно и свето. Узеше га и однесоше у обитељ коју је он подигао, звану Раваницу, и с почашћу га положише у ћивот. И пребиваше тамо у ћивоту до лета господњег 1669. А тада се, због божјом вољом насталог дугогодишњег рата између цесара и Турака, мошти пренесоше у Срем, у гору Фрушку, у манастир звани Врдник. И налази се тамо у ћивоту, творећи чудеса, где их сви који долазе гледају и клањају им се" (Троношки родослов).

На крају не може се избећи, а да се не изврши поређење између оне битке која је била на Марици (1371.) и ове која је скоро двадесет година касније (1389.) на Косову. Резултат обе битке је веома сличан јер су обе резултирале страшном Српском погибијом. Међутим сами услови који су до њих довели, али и крајњи резултати јесу битно другачији. Не може се никако порећи политичка генијалност браће Мрњавчевића, а поготово Угљешина, тим више што су чини да су они у оно доба они били једини који су на прави начин схватили Турску опасност која се тек појављивала. Идеја Мрњавчевића је била да није довољно Турке победити у једној битци већ да их треба истиснути са Европског тла и управо читава њихова експедиција је била усмерена ка томе. Они нису чекали Турке већ су им кренули у дубину територије, међутим више сплетом несретних околности неголи смишљеном Турском акцијом, ова битка је изгубљена. Тог момента Турци су са обе ноге стали чврсто на Европско тло, а пут у унутрашњост Балкана им је био потпуно отворен. "Кад су српске војнике, који су тада тој били, до краја у њој победили код реке тако назване Марице, на српско одмах устремљују се началство" (Владислав Граматик).

Још тада, у време Маричке битке, Турци су се могли само Српском руком и снагом сасвим сломити. То да је Србија и тада била веома јака види се из тога што су само снаге Мрњавчевића могле бити довољне за овај подвиг. Заиста је жалосно да тада већина Рашке господе (у које сигурно спада и кнез Лазар) једноставно није желела да помогне Мрњавчевиће уопште се не интересујући шта се то дешава далеко не југу. Изгледало им ја да је то толико далеко да до њих можда неће ни доћи. Многи су се порадовали видећи како су моћни Мрњавчевићи пали па су одмах пожурили да заузму што већи комад њихових територија. Парадоксално је да након Маричке битке најмање територијалне користи су имали баш победници у тој битци, Турци. Но, они су то мудро радили знајући да још увек нису у стању да сву ону територију коју заузму и чврсто држе. Тако већ није размишљала Рашка господа која чак након Маричког пораза углавном је заузета са стварањем својих области и међусобним убијањима око малих комада територија не видећи одакле иде права опасност.

Први који је схватио шта се то ваља из Азије био је изгледа баш кнез Лазар (а и то тек онда када су Турци почели њега да угрожавају), али он сада више није имао довољно снаге да заустави Турску бујицу која се прелила на Балкан из све снаге. Ту сада више ништа једна битка није могла да одлучи јер Турци су имали огромне људске и материјалне резерве, а Србија то више није имала. Једну такву крваву битку као што је Косовска уз велики губитак ратника, па чак и владара, Турци су релативно лако преболели, али Срби нису могли јер су сви резервоари били исцрпљени. Ако Косовску битку схватимо као апсолутну Српску победу, она је била узалудна јер није имао ко да искористи њене резултате. Једноставно није било довољно јаке личности да замени кнеза Лазара, није било новога племства које би заменило оно изгинуло. С друге стране Турци су након сјајног султана Мурата добили још бољега кроз Бајазита, а из Азије су стално стизале непрегледне хорде новога људскога материјала. Стога и закључак да је Србија изгубљена још онда на Марици далеке 1371. године, а Косовска битка је била само завршни чин те драме. Чин који више ништа није решавао јер све је већ било познато, а кнез Лазар вероватно схвативши то одлази у битку спреман за смрт: "Боље је нама у подвигу смрт неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка" (Слово о кнезу Лазару).

И управо ту видимо шта је све Србија пропустила не желећи да прати онај курс којим су кренули Мрњавчевићи. Њихова је идеја била да се једна већ уморна династија Немањића замени новом свежијом и тога момента јачом - династијом Мрњавчевићима, која је довољно јака да уједини Србију. Таква уједињена Србија би сигурно лакше могла да се носи са Турцима, међутим због јаких отпора Рашке господе они нису имали времена да свој наум до краја изврше. Тим путем би сасвим сигурно кренуо и кнез Лазар, али то сада више нису били исти услови и оно што је могло бити веома делотворно у време Маричке битке у време Косовске више није имало сврхе. Више се није могло напасти Турке у њиховој територији јер су они већ халакали по Србији. Ситни партикуларизми су надвладали разум, а сви они великаши који нису желели да им један Мрњавчевић буде краљ, касније су били задовољни тиме што су постали Турски вазали. "И тако дакле, како је грех превазишао авај због наших зала, за давање тима српска се припреми земља" (Владислав Граматик). Чудна је иронија историје

• < Претходна
• Следећа >