Тринаесточлана породица Настић из Сувог Дола код Липљана живи испод сваке границе сиромаштва. Најнеопходнији су им храна, одећа, намештај и школски прибор.
Социјална помоћ од 11 000 динара, коју породица годинама прима, недовољна је да Настићи купе и основне животне намирнице. Отац Вељко, који је преживео саобраћајну несрећу, неспособан је за рад, па су деца, да би преживела, принуђена да сакупљају отпад и лименке. Он каже да им посебан проблем представљају рачуни за утрошену енергију које не може да плати.
„Рачун за струју је 204 евра. Ја немам пара. Ако платим струју, нећу имати новац за брашно, ако купим брашно, искључиће ми струју. Нема деца шта да једу. А где је обућа, одећа, књиге и свеске?“, каже Вељко Настић.
Вељко истиче да, поред социјалне помоћи коју за сиромашне на Косову обезбеђује Министарство Републике Србије за рад и социјална питања, његова породица месечно добија по 100 евра од Епархије рашко-призренске, али да је то премало да се покрију и основни трошкови за једну тринаесточлану породицу.
Најстарији син Петар, који годинама безуспешно покушава да се запосли, недавно се оженио и добио дете. Његова супруга Марица каже да јој најтеже пада када осмомесечну Теодору нема чиме да је нахрани.
Бака Гордана, говорећи кроз плач, каже да су им, осим хране, за бебу неопхоне пелене, одећа и средства за хихијену.
“Ја и муж можемо да трпимо без хране читав дан, али дете не. Оно плаче кад је гладно. Немамо чиме да га нахранимо, потребне су нам и пелене, средства за хигијену. Често седи мокро јер немамо чиме даг а пресвучемо”, каже Гордана.
Шесторо деце иде у школу, али врло често не могу да прате наставу јер немају школски прибор. Осмогодишњи Стефан каже да га учитељица истерује са часа када нема свеску и оловку.
Настици зиве у куци од 57 квадрата. Они оскудевају у храни, одеци, наместају и школском прибору. И поред бројних проблема које због немаштине имају, Настићи не намеравају да оду из Сувог Дола где су се доселили из Липљана.
.jpg "17. март 2004. - ПОГРОМ")
