Понедељак, 5. март 2007.

Уводна реч Тужилаштва и Одбране Харадинаја

Карла Д. Понте: Хвала, часни Суде. Овај предмет се односи на злочине почињене на Косову 1998. године. Премда се ово суђење одвија у контексту историјских преговора који се воде 2007. године, како би се решило питање будућности Косова, ја сада нећу држати политички говор. Овај поступак нема везе са ширим дипломатским догађајима.

Моја канцеларија није ангажована у тим догађајима. Ово је суђење у једном кривичном поступку, и ја сам подигла оптужницу против особа оптужених у овом предмету на темељу утемељености овог предмета, и чињеница. Тројица људи пред вама су оптужени за злочине који су гнусни, сурови и насилни – злочини убиства, депортације, мучења, силовања, отмице, присилног заточења и најбруталнијих напада. То су злочини који су били почињени скривено,

далеко од очију међународних посматрача. Будите уверени, а Тужилаштво ће то доказати, да ови људи - овај господар рата, његов поручник и његовом тамничар – имају крваве руке. То је крв недужних цивила, жртава које нису подржавале оптужене, нити ствар за коју се борила ОВК. Те жртве су често биле саме, рањиве, и оне су систематски биле циљане, киднаповане, убијане, и нестајале су. Да су оптужени успели у ономе што су желели, њихове жртве никада више не би поново биле виђене. Оне би једноставно нестале међу другим ужасима тог сукоба, и буквално би се, без трага, утопиле у мирним водама језера Радоњић, унутар зоне Дукађин/Дукагјин. Али, убијене жртве у овом предмету нису нестале. Пронађени су њихови лешеви, и њихове приче су откривене. Током недеља које ће уследити, како се докази буду предочавали, оне ће вам се, на свој начин, обратити из својих

гробова. Гласови оних који су последњи пут виђени у рукама припадника ОВК, чији лешеви још увек нису пронађени или идентификовани, биће саслушани преко ожалошћених гласова својих најближих. Гласови неких, који су били мучени, са којима је ОВК поступала брутално, биће саслушани директно у судници. Таквих гласова неће бити пуно, јер ово није предмет као неки други, који се бави масовним истребљењем и хиљадама убијених.

Ми нећемо моћи Суду да предочимо доказе свих злочина који су почињени у том делу Косова. То би био немогуће. Али, како буду протицали дани и како се суђење буде одвијало, како сведоци буду сведочили и како документи буду предочавани, ја сам уверена да ће Претресно веће почети да се упознаје са затвореним светом зоне Дукађин/Дукагјин, која је била огњиште клана Харадинај, и средиште моћи Рамуша Харадинаја. Можда ће , као што до сада није био случај ни у једном другом предмету, географија бити од кључне важности за разумевање чињеница. Географија је, сама по себи, још један од немих сведока у овом предмету. Ја позивам Претресно веће да посебну пажњу посвети локалитетима, раздаљинама, опсегу активности и приступачности местима на којима су се ти догађаји одиграли. Ја позивам Претресно веће да у једном одговарајућем тренутку у току суђења оде и изврши посету на лицу места злочина, како бисте властитим очима били у стању да видите та места. Ја немам намеру да се правдам. Ово неће бити лак задатак за Тужилаштво.

Искрено речено, неки нису желели да се подигне ова оптужница, и мало их подржавало ову оптужницу, како на међународном, тако и на локалном нивоу. Али, ја сам инсистирала на овом поступку, и уверена сам да ће Претресно веће закључити да су докази Тужилаштва јаки и уверљиви. Заштита сведока која имају довољно храбрости да се појаве пред овим Судом и сведоче, јесте, и биће, од кључне важности. Вама је познато да многи сведоци оклевају да сведоче. Неки су чак и престрављени. Застрашивање и претње које су доживели сведоци у овом предмету, текући је проблем, како за њих, тако и за Тужилаштво. Овај проблем је још увек присутан. Сведоци још увек примају претње, како прикривене, тако и

директне. Управо овог викенда ... (Извод из обраћања карле Дел Понте суду у Хагу у оптужници против Рамуша Харадинаја).

Политика 7. децембар 2004

КО ЈЕ НОВОИЗАБРАНИ ПРЕМИЈЕР КОСМЕТА

Одлазећи премијер косметске владе Бајрам Реџепи званично је јуче предао дужност Рамушу Харадинају, новоизабраном шефу владе Косова и Метохије, лидеру Алијансе за будућност Косова. Примопредаја дужности симболично је обављена на свечаности у седишту косметске владе...

Блиц 7. децембар 2004.

Списак злочина премијера Косова

Убијали и децу

Под командом Рамуша Харадинаја, који је јуче и званично преузео дужност премијера Косова, припадници ОВК и других наоружаних група Албанаца од јануара 1998. до јануара 2000. убили су, масакрирали и тешко ранили на стотине цивила, укључујући жене, децу, старе и немоћне, наводи се у званичном документу српских власти до којег је дошао „Блиц“.

Злочинци новог косовског премијера жртве нису бирали према националној и верској припадности. Међу онима који су убијени, мучени, масакрирани и рањени има Срба, Албанаца, муслимана... Због великог броја злочина, у документу се набрајају само поједини примери.

Јул 1998. - 37 српских цивила киднаповано и масовно стрељано у каналу Радоњићког језера код Ђаковице.

9. јануар 1998. - Пред укућанима у дворишту своје куће у селу Степенице убијен Ђорђе Белић.

22. јануар 1998. - У селу Горња Јошаница после отмице убијен Десимир Васић из Звечана.

2. март 1998. - У селу Доњи Ратиш убијен Слободан Прашчевић, а Игбала Тахирај тешко повређена.

16. и 27. април 1998. - У два наврата нападнут и тешко повређен Албанац Рамадан Баљај.

17. мај 1998. - У селу Грабаница, док је обрађивао имање, нападнут и тешко повређен Милоје Ђурић.

20. мај 1998. - Извршен терористички напад на српске куће у селу Велико Крушево. На 50 метара од своје куће убијен малолетни Србин Д. Л, рањени Славиша и Драгољуб Миљановић.

31. мај 1998. - Извршен терористички напад на српске и албанске куће у селима Крушевац и Дубочак. Погођен Албанац Екрем Бинакај. 11. септембра српска полиција проналази Бинакајев леш.

2. јун 1998. - После рањавања у својој кући у селу Косурић, на путу ка болници у Пећи Албанац Ука Таћи подлегао повредама.

6. јул 1998. - Извршен терористички напад на припаднике српске полиције у селу Лођа. Убијени полицајци Мирко Радуновић и Дејан Прелевић. Заробљени и после зверског мучења и масакрирања убијени полицајци Срђан Перовић и Милорад Рајковић. Тешко повређени полицајци Горан Новаковић, Дејан Дрљевић, Жељко Новићевић, Драган Кешељевић, Ненад Живковић, Ненад Милајић, Владан Крстовић и Боривоје Куч.

11. јул 1998. - У селу Захаћ отет Албанац Скендер Кући. Одведен у село Јабланица, где је после четири дана мучења убијен.

8. септембар 1998. - У селима Рзнић, Доњи Ратиш и Дашиновац, у четири масовне гробнице пронађено 39 тела српских и албанских цивила које је ОВК киднаповала и убила од 21. априла до 8. септембра 1998.

11. јануар 1999. - У селу Прекале, у ноћи између 10 и 11. јануара, нападнут аутомобил у којем се налазила породица Јеремић. Тешко повређен Рајко Јеремић, а лакше његова супруга Марина и деца Кристина, Катарина и Деспот.

26. фебруар 1999. - Нападнута албанска породица Абази. Тешко рањен Михил и његов син Маријан Абази, а лакше Микељ Абази.

5. март 1999. - У угоститељски објекат „Славица“ у Пећи убачена експлозивна направа. Тешко повређени Дејан Мијатовић, Дејан Богићевић, Миливоје Ковачевић, Ивица Митровић, Славица Мирковић и Желимир Богићевић.

19. април 1999. - У селу Рацај убијен Војин Пековић, док је Александар Пековић рањен.

25. април 1999. - У селу Скивјане убијен Зоран Гарић.

Април 1999. - Киднапован и после тешког физичког злостављања убијен Албанац Гзим Климент. Половином августа исте године у дворишту своје куће убијени Мухарем и Џафер Климент. Јануара 2000. убијен Висар Климент.

19. мај 1999. - У селу Дубово на трактору нападнут Милисав Васовић. Убијен после зверског мучења током којег му је одсечено лево уво.

26. мај 1999. - У селу Клинчина у аутомобилу убијени Драган и Звонимир Шошкић и Јован Стојановић. Тешко повређена Милева Шошкић.

16. јун 1999. - Киднапован Муслиман из Пећи Садат Башић. Исте године, 28. јула, родбина пронашла Башићево тело у селу Набрђе.

26. јун 1999. - У Пећи убијени муслимани, супружници Мурат и Џема Хасић.

"Ликвидирао сам српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце"

(извод, Време - 20. октобар 2005.)

Рамуш Харадинај је рођен 3. јула 1968. године у селу Глођане, општина Дечани, на западу Косова. Харадинај је као дете маштао да постане астроном, рану младост провео је попут већине својих вршњака на улици међу албанским демонстрантима.

Завршио је средњу школу и 1989. године одслужио Југословенску народну армију. Војни рок служио је у Пироту и Димитровграду. Лети је радио у Швајцарској, зими боравио на Косову, где је 1991. оптужен, али и ослобођен, због наводног учешћа у демонстрацијама.

Након суђења побегао је у Швајцарску, где су га убрзо регрутовали у Народни покрет Косова, организацију из које су израсли ОВК и већина садашњих косовских политичких лидера и странака. У Швајцарској, према сопственим речима, вредно је радио и тренирао кунг-фу.

Озбиљнију основу за искушења која су га очекивала у стицању знања из војне доктрине прикупљао је од швајцарских војника, али и током неразјашњених "тренинга у Француској". "Никада нисам био припадник Легије странаца", рекао је у књизи Казивање о рату и слободи, издатој на Косову 1999. године.

Током европског егзила упознаје Финкињу Јоану Карлсон, која преузима улогу даме за везу са западним дипломатама, посебно Американцима.

На Косову је присутан од 1994. године тако што из Албаније организује илегалан канал за шверц оружја групи побуњеника названој "Дукађин" у коју су сем Рамуша у почетку била укључена само још његова два брата – Љуан и Шкељзен.

За разлику од осталих лидера ОВК, Харадинај је до почетка 1998. године био непознат, али је убрзо, због бруталности и повремених успеха у борби против српских снага безбедности, стекао статус ратног хероја. Његова група је временом расла и средином 1998. године постављен је за команданта групе која је у међувремену израсла у ранг "борбене зоне", на чијем челу остаје до краја сукоба. "У септембру 1998. године практично смо изгубили рат против српских снага безбедности, али је Ричард Холбрук успео да испослује прекид ватре и долазак верификационе мисије, што нам је дало довољно простора да се припремимо за пролећну офанзиву", признао је Харадинај у једном интервјуу.

Током рата формирао је и специјалну јединицу Црни орлови, која је у западним круговима словила за најбоље опремљену и обучену снагу унутар ОВК. Српски извори ту јединицу повезују са ратним злочинима, посебно одговорну за свирепа мучења и убијање више десетина српских цивила чија су тела пронађена у Радоњићком језеру и по сеоским бунарима у општини Дечани.

"Ликвидирао сам српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце", признао је Харадинај у предговору своје књиге Приче о рату и слободи. "Још као дете постао сам свестан да је решење албанског и косовског питања могуће само силом. Од малих ногу спремао сам се за обрачун са Србима, а у ОВК сам ступио 1994. године, када сам, до зуба наоружан, са својим истомишљеницима из Швајцарске, преко Албаније, стигао на Косово и Метохију", пише Харадинај у тој књизи. У току сукоба, српске снаге безбедности убиле су му два брата, а Рамуш је био рањен два пута. После званичне демилитаризације и трансформисања ОВК у Косовски заштитни корпус, постаје заменик команданта тих снага, али зарад политичке каријере напушта КЗК и формира Алијансу за будућност Косова, коалицију састављену од више мањих странака и истакнутих политичара, међу којима је и некадашњи комунистички лидер Махмут Бакали. Харадинај пише да му је Бакали рекао: "Видим да имаш визију, због тога немој да ме штедиш за било шта у чему ти могу помоћи. Уморан сам, и имам друге обавезе, али рачунам да сам члан Алијансе. Подржаћу те, помоћи. Од вас тражим да ме разумете."

Хашка оптужба против Харадинаја садржана у 37 тачака – због злочина против човечности, за прогон, нехумана дела, уништавање имовине, силовања, депортацију и убијање српског и другог неалбанског становништва од 1. марта до 30. септембра 1998. у оперативној зони Дукађин бивше ОВК, којој су припадали Пећ, Дечан и Ђаковица и делови општина Исток и Клина. У то време Харадинај је био заповедник ОВК у "оперативној зони Дукађин".

У време када је Хашки трибунал у марту ове године објавио оптужницу против њега, Харадинај је био лидер Алијансе за будућност Косова и премијер Владе Косова. Добровољно се предао Трибуналу 8. марта, а 6. јуна 2005. године пуштен је на привремену слободу.

Трибунал ослободио Рамуша Харадинаја

20.11.2012

Рамуш Харадинај (44), некадашњи командант ОВК у подручју Дечана, ослобођен је по други пут у Хашком трибуналу кривице за злочине над цивилима на западу Косова 1998. године.

Ослобођени су и његовисарадници Идриз Баљај (41), вођа специјалне јединице у ОВК и Љах Брахимај (42), командант логора у Јабланици, који су били оптужени за убиства, окрутно поступање и нехумане поступке, као и за кршење закона и обичаја ратовања у импровизованом заробљеничком логору ОВК у селу Јабланица.

Тиме су се обистинила предвиђања да ће, после ослобађања хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача, трибунал ослободити и припаднике ОВК.

Суд их је у обновљеном првостепеном поступку ослободио оптужби за злостављање и мучење 16 заробљеника у Јабланици, као и убиство најмање осморице заробљених, од којих су двојица били Срби, а остали Роми и Албанци. Ти злочини, по оптужници, почињени су у оквиру удруженог злочиначког подухвата, али суд није сматрао да за те тврдње постоје докази.

Образлажући пресуду, председавајући судија Џастис Баконе Молото из Јужне Африке рекао је да је утврђено да не постоје веродостојни докази да је Рамуш Харадинај знао за злочине у Јабланици, нити да их је наређивао или подстицао. Претресно веће утврдило је да је већина од 16 заробљеника у Јабланици била пребијана и мучена, и да је један Албанац Скендер Кући умро од последица пребијања, али да не постоје докази о одговорности оптужених.

Судије су оцениле да не постоје докази о наводу оптужнице да су Харадинај, Баљај и Брахимај били протагонисти удруженог злочиначког подухвата чији је циљ било уклањање неалбанских цивила и Албанаца које је ОВК сматрала нелојалним.

„Напротив, доказима је утврђено да је Харадинај, када је сазнао за притварање и злостављање Скендера Кућија, отишао у Јабланицу и са Назмијем Брахимајем разговарао о његовом ослобађању, рекавши да се ’такве ствари не смеју дешавати више зато што штете нашој ствари’”, рекао је судија Молото.

Назми Брахимај, на кога се судија позвао,рођени је брат Љаха Брахимаја. Кући је, како је утврђено пресудом,  касније пренет у болницу где је умро.

У пресуди је наведено и да је Харадинај ослободио сведока оптужбе кога је претходно отео Љах Брахимај, који је иначе његов ујак. Ни за другооптуженог Баљаја, по оцени већа, није било доказа ни да је био у Јабланици, нида је знао за злочине. Трећеоптужени Брахимај, који је такође ослобођен,био је на првом суђењу проглашен кривим за пребијање и мучење заробљеника у Јабланици и одслужио је казну од шест година затвора.

Исказ јединог сведока који је тврдио да је био очевидац када су Баљај и Брахимај у присуству Харадинаја у Јабланици мучили и злостављали Зарића, Бејту и Беришу, судије су одбациле као непоуздан, нагласивши да је он више пута мењао исказ и противречио сам себи и другим сведоцима.

На крају поновљеног суђења Харадинају, Баљају и Брахимају, у јуну ове године, тужиоци су затражили да свим оптуженима буде изречена казна од најмање 20 година затвора, док је одбрана предлагала ослобађајућу пресуду.

Први пут, Харадинај и Баљај били су ослобођени у пролеће 2008, а Брахимај је због злочина у Јабланици осуђен на шест година затвора. Две године касније, жалбено веће трибунала наложило је да суђење буде поновљено, али по знатно ужој оптужници због тога што на првом процесу нису била саслушана двојица сведока која су одбила да дају исказ, а које је тужилаштво сматрало кључним. Један од њих је Шефћет Кабаши, док је идентитет другог сведока остао сакривен. Обојица су били припадници ОВК и били су у логору Јабланица, а суд је констатовао да су били застрашени и узнемиравани.

Поновљено суђење Харадинају почело је у августу 2011, а последњи сведок оптужбе саслушан је у априлу ове године у потпуној тајности. Тужиоци су тог заштићеног сведока, заједно са Шефћетом Кабашијем, сматрали кључним. Кабаши је у августу прошле године и на другом суђењу одбио да сведочи против Харадинаја, рекавши да није у стању. Он је постављао питања о судбини других сведока, из чега се могло закључити да је уплашен за своју безбедност. Судско веће узело је као доказ његов исказ са суђења Фатмиру Љимају. Једини сведок оптужбе који је тврдио да је био очевидац злостављања и убиства заробљеника у присуству Харадинаја и саоптужених, у судници је више пута мењао исказ, противречно описујући догађај.

На другом суђењу Харадинају и осталима, тужиоци су пред судије извели 12 сведока, а још 44 изјаве сведока су у спис увели у писаном облику.Ниједан од оптужених није изводио доказе одбране, верујући да немају од чега да се бране и да тужилаштво не можеда докаже њихову кривицу.

Апелационо веће трибунала, усвајајући жалбу тужилаштва, наложило је да суђење буде поновљено по шест од 37 тачака првобитне оптужнице, ограничених на злочине у Јабланици. По налогу трибунала, Харадинај је ухапшен у Приштини, 20. јула 2010. и пребачен у притвор у Схевенингену.Другооптужени Баљај је у Схевенинген пребачен из затвора на Косову, где је служио казну на коју је осуђен пред локалним судом.

Уочи првог процеса, у пролеће 2005. године, Харадинај се добровољно предао трибуналу, одмах пошто је поднео оставку на дужност премијера Косова, на коју је био изабран као лидер Алијансе за будућност Косова.

Према оптужници, они су се теретили да су били чланови удруженог злочиначког подухвата чији је циљ био да ОВК успостави потпуну контролу над западним Косовом, односно оперативном зоном Дукађини, која је обухватала општине Пећ, Дечани, Ђаковица и делове општина Исток и Клина. У то време, Харадинај је био командант ОВК за оперативну зону Дукађини, Балај – командант специјалне јединице ОВК „Црни орлови”, а Брахимај – заповедник логора ОВК у селу Јабланица у општини Ђаковица. Сви су били оптужени по члану седам Статута МКСЈ, по основу личне одговорности. Оптужница ниједног оптуженог није теретила по основу командне одговорности.

У јуну 2005. године, трибунал је пустио Харадинаја на привремену слободу и омогућио му да „у ограниченој мери” јавно наступа као политичар. Прво суђење почело је 5. марта 2007, а првостепена пресуда изречена је 3. априла 2008. године.

Харадинај дочекан уз почасну гарду и црвени тепих

(29. новембар 2012. РТВ, Бета, Танјуг)

Некадашњи вођа Ослободилачке војске Косова Рамуш Харадинај, који је данас у Хагу ослобођен свих оптужби за ратне злочине, слетео је у 17.15 сати на приштински аеродром "Адем Јашари", где је дочекан уз ватромет, почасну гарду и црвени тепих.

Харадинаја су на аеродрому дочекали премијер Хашим Тачи, косовски министар безбедносних снага Агим Чеку, већина чланова владе, функционери његове Алијансе за будућност Косова, као и чланови породице.

Слетање авиона на писту аеродрома у Приштини дочекано је аплаузом, док је долазак Тачија испраћен звиждуцима.

Испред аеродрома окупило се више хиљада присталица који су носили албанске и заставе Косова, као и плакате са његовим ликом. Међу окупљенима, од којих је велики број дошао организовано аутобусима, налазе се и његови бивши саборци из такозване Ослободилачке војске Косова, у униформама те паравојне формације.

За присутне организован је и директан пренос његовог доласка преко видео бима, а сви они који нису могли да присуствују, на Косовској телевизији могу директно да прате Харадинајев повратак из Хага.

Он се вечерас, на Тргу Мајке Терезе у центру Приштине, обратито грађанима са бине, на којој је иначе, јутрос био организован директан пренос изрицања пресуде у Хашком трибуналу.