Велики број одсељених Срба, Божић прославља на Косову и Метохији.
Ових дана на Косову и Метохији живот добија другачији смисао. Патња и осећај усамљености српскога народа на тренутак одлази у страну. Породице су на окупу, сви су радосни и све изгледа као некада.
После много страдања српскога народа на Косову и Метохији, једино су вера, светиње и верски празници попут Божића окупљали Србе.
Божићни обичаји се разликују од села до села, а многи стари обичаји се полако гасе .
Помодарство и прослава догађаја који нису у духу Православља, код Срба на Косову и Метохији немају првенство у односу на највеће хришћанске празнике. За Божић на Косову и Метохији Срби се припремају данима, а оне породице које живе у духу Православља, за Божић се припремају постом и молитвом.
Домаћице у последњој недељи поста почињу са припремом посне трпезе за Бадњи дан, а такође и припрему масне трпезе за дан Божића.
За Бадњи дан трпеза треба да буде посна и скромна, али  свака породица даје све од себе, да најрадоснији хришћански празник прославе богато. Они који живе у селима  труде се да на столу имају што више домаћих производа, које је Бог подарио те године.
Мушки део породице припрема печеницу и воће, а када осване Бадње јутро, домаћин креће по Бадњак.
У косовско-метохијским селима у којима има цркве, сви бадњаци се освештају, па тек онда се уносе у кућу. Када домаћин унесе Бадњак у двориште, наслања га на амбар са житом или испод кућне греде, где стоји до вечере.
Женски део породице за то време у кући приводи крају припреме за дочек Бадњака.
Када је све готово, домаћин са дечицом одлази по Бадњак, а домаћица поставља вечеру на слами, али не на столу већ на поду куће и на прагу дочекује Бадњак.
Први у кућу улази домаћин, иза њега иду деца која пијучу са гранчицама у рукама.
Док улази у кућу домаћин изговара "Добро вече, стигло Бадње вече" и баца пшеницу, да  и наредне године Бог подари берићет.
На столу је чесница, посна јела и воће. У чесници је новчић, који по веровању доноси срећу ономе ко је пронађе.
Домаћин у ватру ставља најдебљи део бадњака који ће када се нагарави бити извађен из ватре и од њега домаћин у зору на Божић направи крстове које ће поставити у кућу, амбар, на бунар, у њиву, као чуваре берићета. Док пали бадњак домаћин се моли Богу за здравље своје породице и берићет.
Након домаћина сви укућани убаце по једну гранчицу у ватру. Затим домаћин тамјаном окади укућане и трпезу, а након тога ломи чесницу и почиње вечера.

У порти манастира Грачаница, пали се велики Бадњак. Паљењу Бадњака присуствују многи верници.  У неким косовско-метохијским селима рођење Исуса Христа прославља се паљењем Бадњака уз врућу ракију.
У неким крајевима на Косову и Метохији у раним јутрањим сатима окупљају се деца, али и одрасли и обилазе све куће у којима живе људи, вичући Божић, Божић, Божић! Домаћин износи врућу ракију, а домаћица воће, колаче, а у неким местима спрема се и кукурузна бареница прекривена домаћин сувим  месом и кобасицама. Ово јело је карактеристично за косовско-поморавски округ.
Домаћин у зору обилази имање и у свакој њиви оставља по један крст који је направио од Бадњака.
Овакви обичаји полако бледе, али с обзиром да су их данашњим генерацијама сачували најупорини Срби прошолга времена, заједно са Православном вером, сва је срећа да и данас постоје они који ће их будућим генерацијама пренети.
На литургијама у косовским манастирима и црквама верници који су постили, причешћују се и поздрављају радосним хришћанским поздравом "Христос се Роди - Ваистину се роди".
Божић пружа прилику да се на тај дан људи зближе, те се одлази у посету родбини.

Желимо Вам да овај празник проведете у миру и благостању и зато Вас поздрављамо радосним поздравом

ХРИСТОС СЕ РОДИ - ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Долазили су наоружани да секу шуму. Ја изађем пред њих. Што бих се бојао, ко је са Богом, смрти се не боји, прича отац Кирило, који је 1999. одвраћао Србе од избеглиштва тако што је легао пред тракторе.

Српски се народ у Косовском Поморављу не шали и не смеје много.
У кафани неко исприча виц у којем Србин надмудри Албанца, и то углавном буде све… Петнаест је година већ како су ни тамо ни овамо – јесу у Србији, и нису. Две се државе отимају о њих, а њима од толике љубави кичма пуца!

Живот у страху

Насиља нема већ неколико година, али сећања на 1999. и 2004. годину свежа су и о њима се прича, па и деца која их не памте за њих знају. Кад иду Косовом, Срби – неки од њих јуначе се и неће да признају, али тако је – ходају као да сваког тренутка очекују камен у леђа. А кад падне ноћ, свуда где је несрећа и сиротиња, мрак је претећи.

У Косовском Поморављу живи око 30.000 Срба, а Драганац им је једини манастир. Кад је у лето 1999. године српска војска напуштала Косово, за њом је, с разлогом се бојећи Албанаца, кренуо и народ. Читави крајеви тада су испражњени од Срба, и такви су остали и данас. А у Косовском Поморављу, пред избегличке колоне излазио је тада игуман Драганца, отац Кирило. Многе је од селидбе одвратио речима, а пред тракторе у Клокоту легао је на пут: „Просто вам било ако ме прегазите!“ Срби из Клокота су се вратили у своје куће, ено их тамо и данас.

Чудотворна вода

– Долазили су неки наоружани пред манастир да секу шуму. Ја изађем пред њих. Што бих се бојао. Ко је са Богом, смрти се не боји – каже овај осамдесетогодишњак, што је у своје време, пре монашења, био технички директор „Трепче“ и „Колубаре“.

Манастир Драганац данас има пет монаха и четири искушеника. Игуман је од почетка 2011. отац Иларион (40). Он стиже свуда – на служби је у цркви, у Кфору, у Приштини, у канцеларији косовске администрације, у Грачаници, са представницима Владе Србије, са зидарима који подижу конаке, или на манастирској капији поздравља госте. Није редак случај да у манастир дођу и Албанци са молбом да им се очита молитва.
– За време храмовне славе кроз капију прође и по више хиљада људи, који долазе на литургију, али и да узму чудотворну воду са манастирског извора – каже Иларион, игуман Драганца, јединог манастира, јединог светла које Срби из Косовског Поморавља имају.

Игуман – бивши музичар

Световно име оца Илариона је Растко Лупуловић. Имао је 22 године и био на врхунцу славе као глумац – добио је Стеријину награду, и као музичар – његова група Канда, Коџа и Небојша снимила је албум, када је напустио све и отишао у Дечане да се замонаши.

Задужбина Кнеза Лазара

– Драганац се први пут помиње у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381. године.

– Драганац је његова задужбина, названа по ћерки Драгани.

– Манастир је обновио кнез Михаило Обреновић 1868. године.

– После Другог светског рата служио је као дечје опоравилиште, а онда је 1971. напуштен.

– Средином деведесетих година почела је обнова, а 1997. вратио се први монах.

Момчило Петровић - Курир

КИМ Радио: Радници Косовске електро-енергетске корпорације у Гњилану синоћ су приликом очитавања бројила вређали и малтретирали српкињу Милену Павићевић, сазнаје Ласер радио. Милена Павићевић, стара 70 година, живи сама у Гњилану у кући старој 130 година.Синоћ су јој радници КЕК-а искључили струју и како она каже псовали су је, а покушали су да је и физички нападну. ”Радници су дошли, искључили струју, сат који је био искључен су укључили и оптужили су ме да крадем струју. Када су дошли, почели су да ме псују, један радник је кренуо да ме удари, имала сам четку у рукама кренула сам и ја ка њему и отишао је, други радник се само смејао”, рекла је Милена. Поред овог инцидента, Милена каже да свакодневно има проблема у свом окружењу. “Имала сам доста проблема, разбили су ми врата, прозор, узели су ми многе ствари, све сам то сама поправљала, никад ми општина није помогла”, додала је Милена. Она живи сама, прима пензију у износу од 12.000 динара, случај са радницима КЕК-а је пријављен полицији и утврђују се околности под којима се догодио инцидент.