Један од најстрашнијих злочина над Србима на Косову и Метохији, догодио се 28.05.2000. године у Церници код Гњилана.
Рафалном паљбом из аутоматске пушке, убијена су тројица Срба, међу којима и четворогодишње дете Милош Петровић, а још неколико Срба је теже или лакше рањено.
Убица је испалио цели рафал у људе који су седели испред продавнице у овом селу.
Од 1999. до 2003. године у овом селу је убијено седморо Срба. Десетак Срба је рањено, а материјална штета на српским имањима је огромна.
Страдања није поштеђена и црква Св. Илије у овом селу.
Све се догађало на очиглед војника Кфор-а.
У Церници данас живе најхрабрији Срби!

Претпоставља се да је напад на Србе извршио комшија Албанац.

Од 1999. до 2003 године убијени су:

Убијени су:

Петровић Милош 1996-2000

Стојановић Божидар 1946-1999

Васић Благица 1957-1999

Васић Војин 1942-2000

Симијоновић Тихомир 1955-2000

Трифуновић Трајан 1963-2002

Савић  Миомир 1968-2003

Село Церница је мешовито село у околини Гњилана, у коме данас живе најхрабрији Срби на Косову и Метохији, раштркани у три сеоске махале, између Албанаца који су најблаже речено непријатељски насторојени против преосталих Срба.

На брду изнад села је црква Св. Илије, саграђена 1926. године, која није избегла страдање. Иако је цркву чувао амерички КФор, Албанци су успели да поставе експлозив, када је уништен олтар, али су Срби скупили снагу и храброст, уз помоћ донатора и обновили цркву која данас краси ово село. На св. Илију 2. августа, када је и сеоска слава, у порти цркве играло се коло, од 1999. године све се променило.
Недалеко од цркве Св. илије налази се црква Христа Спаситеља. Верује се да темељи датирају од средњег века. Недавно је обновљена средствима Владе Косова.
У доњој махали где и данас живи неколико српских породица налази се црква Св. Петке и још једно српско гробље.
Ни муслиманска џамија није остала читава за време  бомбардовања, када су у селу биле добровољачке снаге из разних крајева Србије.
Назив Церница се по први пут спомиње у време деспота Стефана. У делу од Цернице до Гумњишта било је тринаест средњевековних манастира, данас су познати темељи само два који се налазе у Церници, црква Христа Спаситеља и црква Св. Петке.
Фамилије Петровићи и Криворечани у Церници су досељене у 18. веку. Од Албанаца у Церници данас живе поарбашени Срби из витинског краја, а данас су познате као фамилија Смакића који су ислам примили у 18. веку, када су се из Могиле доселили у Церницу.
Сеоска школа, која је деценијама уназад била мултиетничка, данас је етнички очишћена од Срба, а преостала српска деца у Церници школу похађају у оронулој сеоској кући.
Србе у Церници поред тадашњег председника Бориса Тадића, посетили су и високи представници УНМИК-а и КФОР-а, али се њихов живот није значајније променио и поред  бројних обећања која су брзо утонула у заборав. Нажалост бројни напади на Србе, убиства, рањавања, паљења и минирање српских кућа нису окарактерисани као теросистички чин од стране међународног фактора на Косову и Метохији.
Они најистрајнији Срби из овога села и данас живе у Церници у најгорим условима за живот.

Од 1999. године под заштитом КФОР-а убијено је седморо Срба, међу њима и једно четворогодишње дете које се играло на улици. Рафалом из непосредне близине испред продавнице 28. маја 2000. године убијена су тројица Срба, међу њима и мали Милош, а неколико Срба је било теже или лакше рањено. Нико није одговарао за овај злочин.

Миломир Савић (1968) умро је у америчкој бази Бондстил код Урошевца од повреда задобијених од експлозије две бомбе које су бачене на српске куће. Овај човек је рањен у ногу, а по свему судећи је искрварио због неблаговременог пружања медицинске помоћи. Нико није одговарао за ово убиство.
Од комшија до љутих непријатеља, Албанце и Србе у овом селу које је до 1999. године било пример суживота, довео је рат и бомбардовање које се након доласка КФор-а претворило у ноћну мору за Србе. Наравно ни Албанци нису поштеђени страдања, али је цена коју су Срби платили ипак превисока.
Од 170 српских породица које су до 1999. године живеле у Церници , данас је остало тек двадесетак.
Прети опасност да Церница ускоро остане без иједниог Србина.

Оне који на дан сеоске славе посете цркву, на улазу у гробље чека споменик малога Милоша кога  убише само зато што је био Србин.

Новоформирана општина на Косову, Ново Брдо, постала је прави рај за лопове, који кидишу на српску имовину. Ноћас је у Стражи, из штале Милована Дичића изведена стеона крава која је била један од извора прихода ове изузетно сиромашне породице, која годинама живи у нехуманим условима. О проблему који мучи Дичиће из Страже писали смо и раније и апеловали на људе добре воље да помогну. Међутим, помоћи ниоткуда.
Последња невоља која је задесила Дичиће, натерала је председника општине Светислава Ивановића да обиђе ову породицу и увери се у какавој беди живи Милован са болесном женом, две малолетне ћерке, болесном мајком и братом. Председник Ивановић је обећао помоћ, а Дичићи се и даље надају да ће им неко изаћи у сусрет, јер још увек нису изгубили веру у људе.
Ноћас је ова породица била на мети лопова који већ годинама харају у планинским селима Новога Брда. Новобрдским Србима разбојници најчешће краду стоку и пољопривредне машине. 
Само у овој години украдено је више десетина грла крупне стоке, а на мети лопова било је и домаћинство председника Општине Ново Брдо, Светислава Ивановића, коме су из штале украдена говеда.
Косовска полиција годинама не може да уђе у траг разбојницима, а како ће моћи када немају основне услове за рад.
Према незваничним подацима полицијска станица у Новом Брду, општини која се протеже на површини од око  две стотине квадратних километара, у свом поседу има само једно (не)исправно возило. Имајући у обзир да су поједина села новобрдске опшитине од полицијске станице удаљена и више од петнаест километара, такво стање је идеално за разбојнике који несметано могу да обављају своју делатност.

Након сваке крађе, косовска полиција обавља увиђај, али се све завршава само на томе, од крадљиваца никаквога трага.

Где нестаје стока коју лопови нечујно износе из српских штала, никада није откривено, а такође је непознато да ли за то постоји воља косовских власти.
Смене и хапшења командира полицијске станице у Новом Брду нису допринеле бољитку, напротив стање се погоршало.
У брдско-планинским селима Новога Брда живе углавном сиромашне породице које живе од пољопривреде и сточарства, али су многи домаћини принуђени да распродају стоку јер штету од крађе  не могу да надокнаде.
Проблем крађе стоке присутан је више од једне деценије, а ниједна крађа није расветљена.

Више о животу породице Дичић прочитајте на следећем линку: 

Апел за помоћ: Дичићи из Страже на КиМ живе на ивици беде!    

За уплитање политике у рад српских школа на Косову и Метохији, најзаслужнији су локални политичари, који све преостале институције желе да ставе под своју контролу и по сваку цену.
Најсвежији пример је проблем са избором учитеља у Основној школи Вук Караџић у Шилову у којој данима нема наставе за двадесет осморо деце трећег разреда.

Као и свуда и овде постоје две струје политичара, што се одражава и на родитеље. Док политичари обеју струја условљавају родитеље да своју децу не пусте на наставу,  штета постаје све већа.

О томе ко "подбада" родитеље да деци не дозволе да иду  у школу, свима је јасно, а да ли је идеја неког од локалних политичара да на место учитеља упосли "свог човека" показаће крај, али и лица оних чија је идеја била да преко деце дођу до виших циљева. Свакако за избор учитеља од свих карактеристика, најважнија ће бити "ко је коме шта".
Након пензионисања претходне учитељице, требало је упослити новог учитеља по закону о упошљавању радника у просветно-образовним институцијама под контролом Министарства просвете Републике Србије.

На жалост, иако одељење трећег разреда броји двадесетосморо деце од којих је петнаесторо одличних ученика, а остали показују добро знање, руководство ове школе је  на најгори могући начин испратило у заслужену пензију учитељицу, која је за овај успех ипак најзаслужнија.
Све би било како треба, да је в.д. директорка Основне  школе Вук Караџић у Шилову Тања Аксић, поступила према правилима о избору учитеља. Према правилима конкурс је немогуће расписати, јер је Јелена Станковић која је донедавно била радник ове школе, због недостатка ученика постала технолошки вишак, али је директорка родитељима предочила још једну могућност, а то је да они сами одаберу учитеља за своју децу, иако је Јелена Станковић кандидат који има првенство у односу на остале потенцијалне кандидате, међутим већина родитеља не жели да она учи њихову децу.

Намерно или случајно проблем је продубљен и требаће времена да се реши.

Овај догађај потврђује чињеницу да су директори српских школа на Косову и Метохији под директном управом појединаца, те као такви немају аутономију у одлучивању, која им је ускраћена од стране оних који су их поставили на та места.
Јуче је по први пут после дужег прекида у школу требало да крене свих двадесетосоморо ђака трећег разреда, али се то није догодило. За нову учитељицу изабрана је Јелена Станковић, али је на наставу дошло само осморо ученика.
Коначно, у решавање проблема укључила се привремена локална самоуправа на чијем челу је Срђан Митровић, који је уједно посланик у косовској скупштини, али не као родитељ, јер је и његово дете ученик трећег разреда у Основној школи Вук Караџић у Шилову.

На жалост, пошто сви директори српских школа свакодневно "подносе извештаје" својим политичким менторима, од којих су на управу добили најодговорнија места у институцијама за српски народ  на Косову и Метохији, кривца за овакво стање треба тражити међу политичарима, али првенствено у Школској управи, која за све Србе на Косову и Метохији доноси одлуке из Косовске Митровице, а која је мимо воље свих Срба исељена  из Косовско-поморавског округа, где данас живи више десетина хиљада Срба.

Највећи проблем ипак представљају људи из сенке, који свакодневно раде на успостављању личне управе над школама у Косовском поморављу и на чије "поклоњење" свакодневно одлазе готово сви директори школа у којима је због оваквог катастрофалног стања све мање деце.
У међусобним причама људи нерадо помињу имена оних који се "питају" ко ће где да ради и ко ће бити директори у  косовско-поморавским школама, јер како кажу, све је повезано са криминалним структурама на северу Косова и Метохије, одакле долазе писмена наређења, по извештају локалних повереника.

Безакоње које се свакодневно догађа у српским школама на Косову и Метохији, самовољом једне особе и њених сателита у српским енклавама, поприма ефекат епидемије. Међуљудски односи запослених у школама никада нису били у лошијем стању.
Циљ политичко-мафијашког деловања је крајње политичке природе и страховито утиче на смањење квалитета наставе у српским школама на Косову и Метохији.
Образовање српске деце из српских енклава на Косову и Метохији, Министарство просвете Републике Србије поверило је само једној особи, која се бави искључиво политиком.
Овакве и сличне функције на Косову и Метохији препуштене су политичарима на одлучивање, док стручњаци који би помогли да квалитет наставе непрекидно расте, немо посматрају безакоње иза којег стоји држава.
Смена школских одбора и директора догађају се преко ноћи, а места наставника одређених предмета углавном добијају потенцијални бирачи, свршени и несвршени студенти. Тако је нпр. познато да у многим школама однедавно раде људи са минималним бројем наставних часова.
Спискови кандидата за Школске одборе формирају се на местима на којима се окупљају вође локалних политичких опција са сумњивим моралом и образовањем, и на тај начин кроје судбину српске деце на Косову и Метохији. Такви спискови шаљу се на "аминовиање" начелници Школске управе у Косовској Митровици, Јасмини Дедић.

Питање за све који се баве животом Срба на Косову и Метохији је: да ли овом, треутно најзначајнијом институцијом за Србе на Косову и Метохији, треба да управља особа, која се бави политиком и подржава сплетке локалних лидера са сумњивим образовањем?
Многи овакво стање повезују са намером Министарства просвете Републике Србије за изазивањем што веће пометње, како би се што лакше српски образовни систем "утопио" у косовски образовни систем, и како би Србија прећутно препустила српске школе на управљање Албанцима.
Креатори оваквог стања у српским школама на Косову и Метохији налазе се у школској управи у Косовској Митровици, а сви заједно се налазе на списковима за косовске изборе, као и на платним списковима косовских институција.
На листама за косовске изборе највише је кандидата запослених у школама.
Централизована школска управа која се налази у Косовској Митровици, одакле се однедавно управља свим школама на Косову и Метохији, тренутно служи појединцима, који желе да освоје апсолутну власт у општинама са српском већином.
Начелница школске управе Јасмина Дедић и сама је учесница локалних избора који су одржани ове године на Косову и Метохији, као кандидат "Српске листе" за посланике у косовској скупштини. За овакво деловање начелница има подршку најближег рођака, Зорана Милојевића званог Зеља, који је десна рука Марка Ђурића, а они су највероватније ове године спречили њену смену коју је предложило Министарство просвете Републике Србије.
На локалним изборима који су одржани недавно, начелница Школске управе добила је место одборника у локалној скупштини у Косовској Митровици.

Министарство Просвете, Републике Србије прећуткује сваки апел да се било шта предузме и стане на пут овом безакоњу, због чега ће многи родитељи одлучити да своју децу пошаљу на школовање у Србији.
Многе школе данас немају основне услове за рад. У многим школама јужније од Ибра нема двољно огрева, али то одавно никога не занима.
Тачан податак, колико је косовско-метохијских школа у В.Д. стању, није познато, али се зна да је тај број највећи од 1999. године, а исто тако се зна да је квалитет образовања на најнижем нивоу икада.
На тај начин се јасно указује (нерегуларно) новопостављеним руководиоцима да је смена непослушних неминовна, а В.Д. стање помаже да о смени одлучују они који су у тесној спрези са начелницом школске управе.
Имена људи који координишу у постављању нових школских руководстава су позната свима, али њихова имена не фигурирају у званичној документацији школске управе, што показује да се ради о мафијашкој делатности врха Школске управе у Косовској Митровици.
Постављање В.Д. директора и избор наставника поверен је локалним сателитима који претендују да освоје општинску власт, а заузврат помажу начелници Јасмини Дедић да оствари свој политички циљ, тј. освајање довољног броја гласова за прелазак у виши политички ранг.
Канцеларија за Косово и Метохију својим ћутањем и нечињењем подржава овакво стање у српским школама на Косову и Метохији, јер на тај начин манипулишу запосленима у школама, све због гласања на изборима.
Многи случајеви безакоња свој епилог ће добити на суду, али нажалост до тада ће врата многих школа бити "украшена" катанцима.

Борба за опстанак Срба на Косову и Метохији никада није била тежа, али такође никада није примећена већа похлепност и небрига Срба за опстанак народа.
У мултиетничким општинама у којима власт има "Српска листа", а које још називају "српским општинама", коло воде углавном Срби чија деца не живе на Косову и Метохији, а све зарад бриге о партијским интересима и очувања својих позиција на власти.

На високим општинским функцијама у новоформираним косовским општинама, као и у српским институцијима на Косову и Метохији, налазе се Срби са сумњивим моралом, образовањем и интелектуалним способностима, а њихова деца не живе на Косову и Метохији. Зато је у школама све мање деце.
Поред локалних функционера, многи просветни радници своју децу школују у Србији, а сами су део образовног система на Косову и Метохији у чији квалитет немају поверења. За живот својих породица зарађују на рачун преосталих Срба, под изговором "док траје нека траје".
Вођени овом чињеницом, мало јe рећи небригом власти и безобразлуком појединаца, Срби због немаштине одлучују да у бесцење распродају своја имања и трајно напусте Косово и Метохију. Евидентно је да се Срби све чешће одлучују да распродају сву своју имовину која може да се уновчи.
За освајање територије у општини Грачаница Албанци су издвојили много новца, а продајом имовине Срби су довели у питање свој опстанак, а с обзиром да је све учесталија продаја кућа и насељавање нових становника, у скоријој будућности локална власт може да постане албанска.
Мит о српским општинама живи само у нацоналним медијима Србије, док је на терену на делу тотална албанизација ових општина, које би по причама политичара, требало да буду стожери опстанка Срба.
У прилог томе је и чињеница да у општини Клокот право гласа има само 3700 људи, од тога је једна трећина Албанаца. Од две трећине Срба који су уписани у бирачки списак, већи део не живи на Косову и Метохији. Борбу Срба за власт у овој општини са подсмехом су коментарисали албански медији на Косову и Метохији. Након локалних избора у овој општини Београд је посвађао Србе.
Структура становништва у тзв. српским општинама, значајно се мења, чак на месечном нивоу, јер Албанци куповином српских имања, повећавају присутност у њима, што се да приметити по бирачким списковима, а није тешко наслутити шта је заправо циљ.
Обруч око српских села на Брезовици, у општини Партеш, Гњилану, као и у Новом Брду, све више се стеже. Новоформиране општине са српском влашћу изгледа да немају снаге да се боре са нелегалном градњом, која све више узима маха.
Локалне власти у тзв. српским општинама на Косову и Метохији које су изабране искључиво подршком Београда, никада нису кренуле у "борбу" са проблемом који прети да овај простор, тихо, етнички очисти од Срба.
Док се политички врх Србије бави високом политиком, а локални српски политичари на Косову и Метохији сплеткарењем и бригом за осптанком на власти, Срби на Косову и Метохији сунце под небом траже на неком другом месту.
Ниједна власт, државна, или локална није желела да утврди колико младих Срба годишње напусти Косово и Метохију, а евидентно је да су села све празнија.

И док траје борба политиканата за институционалну власт на терену, национални дијалог у држави и одлучивање у Бриселу, нико и не примећује да пролеће на Косову и Метохији највероватније неће дочекати многи млади брачни парови, јер не могу да прехране своје породице.