Медији у Србији ових дана сву своју пажњу поклањају одласку Албанаца са Косова и Метохије, а притом је занемарена чињеница о све већем одливу српског становништва са овог подручја, пре свега због немогућности да остваре права на нормалан живот.

Са Косова и Метохије одлазе углавном млади људи који нису - или су тек засновали породице, aли са Косова и Метохије не планирају да оду запослени у косовским институцијама. Просветарима је ипак посао под знаком питања, јер је деце све мање, а једино је још неко време сигуран посао запосленима у народним кухињама, јер је сиротиње и гладних све више.

Талас српских избеглица који је 1999. године задесио Србе није се зауставио тада. Исељавање Срба никада није престало, а повратак је само реч која се не тако често провлачи кроз уста политичара, као протоколарна ствар.

Било како било, у српским селима у којима још живе Срби све је више празних кућа, а омладине је све мање. То се јасно може уочити по броју ученика који се уписују у први разред. Тако поједина села на централном Косову и у Косовском поморављу са око 300 домаћинства, једва упишу десеторо ученика у први разред.

Деца прогнаних Срба рођена 2000. године ускоро ће бити пунолетна и накада нису посетила Косово и Метохију, а њихови родитељи се на КосМет враћају сам да распродају имовину. У изузетним случајевима, враћају се читаве породице, али само оне породице којима је на Косову и Метохији обећана дупла плата. Због таквих породица у којима су запослени сви чланови повратници, кофере пакују они који су на Косову и Метохији били онда када је тамо било најтеже.

Скупштина Србије је од 1999. године до данас донела тринаест резолуција, а неке од њих се тичу побољшања услова живота Срба на Косову и Метохији, међутим свака од њих је прекривена следећом, а о поселдњој се не говори.

Дакле, Влада Србије није учинила ништа да преостале Србе задржи на Косову и Метохији, већ својим мерама које спроводи над њима, подстиче њихово исељавање.

Партијска запошљавања, непотизам и политичка сплеткарења натерала су многе Србе да кажу збогом кућном прагу и бољи живот потраже у иностранству. Половина оних који су побегли од беде и сиромаштва, своју срећу су пронашли углавном у европским земљама, а друга половина која није добила азил и данас тумара по градовима у Србији, покушавајући да прехране своје породице. Углавном, на Косову и Метохију се не враћају.

Велики новац о коме се често у медијима прича, а који наводно долази на Косово и Метохију, често је на чудне начине нестајао, али сигурно није долазио до оних којима је био намењен.

Срби на Косову и Метохији никада нису имали адекватну медицинску заштиту. Јужније од Ибра Срби немају чак ни праву болницу, све што постоји је импровизовано. Млади лекари, свршени економисти или правници, принуђени су да одлазе јер немају посла.

Ипак, повратак је забележен, само када су у питању запослени у школству или здравству. Често на не транспарентним конкурсима за пријем радника буду примљени људи који не потичу или су отишли са Косова и Метохије, док они који нису одлазили, то чине сада.

Просвета функционише по чудном систему, финансира је и косовско и српско министарство. Нпр. огрев и материјални трошкови у школама, па и у амбулантама долази и са Косова и из Београда, а често не буде довољно за једну сезону.

Додаци на плате које запосленим Србима исплаћује Влада Србије, неравномерно су распоређени, па тако нпр. запослени који зарађују 60.000 динара добијају додатак од 30.000 динара, а они којима је зарада 30.000 динара добијау 15.000 динара, иако и једни и други живе на Косову и Метохији и тај додатак добијају само због тога.

Ако на све ово додамо и чињеницу да је запошљавање углавном по партијској линији, готово је извесно да неистомишљеници немају шта да траже под косовским небом. Ако завирите у структуру новоформираних косовских општина са већинским српским становништвом, видећете да у власти учествују људи који су раније били на функцијама у општинама које функционишу по систему Републике Србије, који су у најмању руку одговорни за стање у којима се тренутно налазе Срби на Косову и Метохији. Њима треба упутити питања: - Зашто нема болнице? – Зашто су деца полуписмена? – Како су трошена средства? – Зашто нема телефона? – Зашто нема лекова у апотекама? – Зашто нико није спречио одлазак младих Срба са Косова и Метохије? – Зашто...?

Да све буде чудније, политички оци тзв. српских општина на Косову и Метохији заклињу се на „Устав Републике Косово“, а иза фотеља имају српске заставе, по савете иду у Београд, а Србима повећавају порезе на имовину по косовском систему. По Косову и Метохији их возе аутмобили косовске Владе, а на прелазима паркирани стоје аутомобили српске Владе.

Утеху у овим општинама пронашли су и они руководиоци непостојећих општина из којих су Срби протерани 1999. године, а које су на Косову и Метохији, по систему Републике Србије постојале само фиктивно. Колико су ови функционери допринели побољшању услова живота Србима у Подујеву, Ђаковици, Вучитрну, Качанику, Штимљу, Србици, Дечану, итд. није познато, али је једно сигурно, а то је да Срби у тим општинама немају проблема, јер нема ни Срба још од 1999. године.

Због незаинтересованости надлежних да се баве овим проблемима, са Косова и Метохије и данас одлази омладина, а њихови родитељи распродају дедовину како би се удомили негде у Србији где колико -толико постоје макар бољи услови за лечење.

Нажалост, ова тема никада није била занимљива политичарима у Србији, а поготово не медијима који су изгледа тесно повезани са политичком сценом Србије.

Структура становништва на Косову и Метохији после друге светског рата се стално мењала. Срби на Косову су увек били принуђени да своју децу прате од куће до школе. Данас родитељска пратња није довољна за безбедност деце, већ их од куће до школе прате војници Нато-а.

Школе у косовским градовима не похађају Срби још од јуна 1999. године, а архиве које су остале у овим школама су делимично уништене. Данашње српске школе на Косову и Метохији налазе се у српским селима и раде у имровизованим условима.

Ученике превозе аутобуси са заштитним решеткама на стаклима и под пратњом Кфора у зависности од безбедносног стања на Косову.

У многим мултиетничким селима на Косову, школске просторије не користе Срби. У овим српске селима ђаци националности школу похађају у некој од напуштених кућа.

Ниво образовања Срба на Косову и Метохији сведен је на минимум, па тако родитељи све чешће шаљу своју децу у Србију одакле се након заршене школе нико не враћа да настави живот на Косову.

Проблем образовања на Косову и Метохији постоји одавно.

Албанци никада нису прихватали школски план и програм на српском језику. Пре 1999. године у свим градовима на Косову Албанци су имали школске зграде у којима су похађали наставу по свом плану и програму. Неприхватањем плана и програма министарства просвете Србије они су одбијали сваку могућност даље сарадње.

Данас је за Србе на Косову једино прихватљив план и програм који прописује министарство просвете Србије.

Седиште приштинског универзитета се данас налази у Косовској Митровици. После 1999. године сви факултети приштинског универзитета пресељени су у најближим градовима у Србији (Правни факултет – Врање, Технички факултет је био пребачен у Косовску Митровицу, Економски, Филозофски и Филолошки факултет – Блаце, Виша техничка школа из Урошевца – Звечан, Виша пословна из Косова поља – Блаце, Виша школа за васпитаче из Гњилана – Бујановац, итд.).

Одлуком министарства просвете Србије сви факултети су враћени у Косовску Митровицу, Зубин Поток, Звечан, Лепосавић и Лешак. Студенти из осталог дела Косова и Метохије до Косовске Митровице стижу јако тешко јер организованог превоза нема.

Подела на политичке партије није заобишла ни Србе на Косову и Метохији. Српски наставни кадар је политизован па су школске зборнице седишта политичких партија.

Наставни кадар се бира по политичкој вези.

Срби који никада нису одлазили са Косова немају никакву предност приликом запошљавања.

Наставници који су радили на Косову пре '99. године (случај у Косовском Поморављу), притом распродали своје станове и тако својим породицама обезбедили кров над главом у неком од градова у Србији, данас су се вратили на Косово да раде у школама.

''Викендаши'' како их људи иначе називају, у српским селима на Косову живе као подстанари, а све због велике плате од 100% + 100% која износи у просеку 600 евра месечно. Ако којим случајем дође до заоштравање безбедносне ситуације њих нема.

Зато за људе који су квалификовани, а притом никада нису одлазили са Косова за рад у школама нема места.

Нестручност наставног кадра се огледа у великом незнању ученика који завршавају школу.