Патријарх Викентије, у свету Витомир Проданов, рођен је 10/23. августа 1890. године у Бачком Петровом Селу од оца Ђорђа и мајке Јелене. Основну школу завршио је у свом родном месту, а Српску православну велику гимназију у Новом Саду са вишим течајним испитом 1909. године. После гимназије уписао се у Српску православну богословију у Сремским Карловцима коју је завршио 1913. године. Извесно време био је учитељ у свом родном месту. Епископ темишварски Георгије Летић поставио га је 1. јуна 1917. године за подбележника Темишварске епархије а потом прима монашки чин 5. августа исте године у манастиру Бездину из руку архимандрита Исака Дошена, настојатеља манастира. У чин ђакона рукоположио гаје 12. септембра исте године у темишварској саборној цркви епископ темишварски Георгије. Када је Темишвар припао Румунији, 1919. године, јерођакон Викентије је прешао у Југославију и примљен је за подбележника Бачке епархије 1. октобра, где је остао до 1. Фебруара 1921. Године. Те године је произведен у чин протођакона. Од 1. фебруара 1921. до 1. октобра 1932. године био је на дужности тајника Управног одбора манастира Карловачке митрополије. За архиђакона је произведен 1923. године.
Будући да се увек интересовао за науку, уписао се на Филозофски факултет Београдског универзитета и 1929. године дипломирао на групи: историја Срба, општа историја и историја Византије.
Осамнаестог новембра 1929. године рукоположен је у чин презвитера, а 20. новембра произведен у чин архимандрита.
На основу конкурса изабран је 1932. године за главног секретара Светог архијерејског синода. На овом положају затекао га је и избор за викарног епископа марчанског 21. јуна 1936. године. Хиротонију над архимандритом викентијем извршио је патријарх српски Варнава уз саслужење епископа: бачког Иринеја, рашко-призренског Серафима, сремског Саве, моравичког Платона у Саборној цркви у Београду. Епископ Викентије као викарни епископ је остао на дужности главног секретара Синода, све до избора за епископа злетовско-струмичког 1939. године. После одласка епископа Платона у Бања Луку, 1940. године, епископ је администрирао охридско-битољском епархијом. Из Штипа је истеран 1941. године од стране Бугара, а југословенски комунисти после Другог светског рата нису дозволили да се врати у своју епархију, јер су створили тзв. "Македонску православну цркву" коју, као вештачку комунистичку творевину, до данас нико у православном свету није признао.
По изричитој жељи епископа жичког Николаја Велимировића, епископ Викентије га је замењивао у Жичкој епархији од 1941. до 1947. године. Када је васпостављена самостална Епархија сремска, управљао је њоме у својству администратора од 1947. до 1951. године
Изабран је за патријарха српског 1. јула 1950. године. Као патријарх српски успоставио је везе са осталим сестринским православним црквама, које су услед ратних неприлика биле доста ослабиле. Решио је питање социјалног и пензионог осигурања свештенства, јер је црквени пензиони фонд после рата одлукама државних власти ликвидиран, а право на социјално и пензионо осигурањ имали су само цивили.
Поред свих својих црквених послова, патријарх Викентије се од младости бавио науком и био врло активан у Историјском друштву Војводине, које је пре рата издавало Гласник историјског друштва. Једно време је као архиђакон био и уредник овог угледног часописа, који је око себе окупљао наше најбоље предратне историчаре.
Патријарх Викентије умро је под врло загонетним околностима, убрзо после редовног заседања Светог архијерејског сабора, на коме није призната тзв. "Македонска православна црква". У сваком случају, његова смрт није била природна. Умро је 5. јула 1958. године и сахрањен у гробници митрополита Михаила у београдској Саборној цркви.

интернет магазин двд дисков
заказать игры почтой

Газиместан 2012. године


Мудрости патријарха Павла Верујући у Господа остварујемо смисао живота... Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству...