Југословенско-албански односи

Југословенско - албански односи

Десетак година по повратку са дужности амбасадора СФРЈ у НСР Албанији, коју
сам обављао у периоду од новембра 1979. до октобра 1983. године, одлучио сам
се да средим и напишем хронику збивања о југословенско-албанским односима из
тога периода када су ти односи ушли у једну од најдраматичнијих фаза у и
иначе - осим краткотрајних изузетака - веома контроверзним стањима у
односима између две земље, од настанка Албаније. Колебао сам се, међутим, да
ли да то учиним питајући се за сврху таквог рада после слома Енвер Хоџиног
стаљинистичког режима, те после трагичног распада СФРЈ, чему је прелудиј
била и међунационална криза на Косову, која је бурно избила на површину
марта 1981. године. Па ипак, и упркос дубоким друштвено-политичким и
међународно-политичким променама у Албанији, а у нашој земљи и геополитичким
променама почетком деведесетих година, ценио сам да оваква хроника не би
представљала враћање у "непоновљиву дипломатско-политичку археологију", чија
би искуства мало чему, и мало коме, могла да служе. Јер, постало је убрзо
видљиво да данашњи нови посткомунистички режим грађанске демократије у
Албанији следи према својим суседима, а нарочито према Југославији,
мање-више истоветну великоалбанску политику Енвера Хоџе, а иде и даље од
њега у питању настојања на сецесији и присаједињењу Косова Албанији, па сам
у томе континуитету и нашао сврсисходност сакупљања, у једној оваквој
хроници, догађања у односима између две земље из тога већ поодавно минулог
периода.

И управо да би што непосредније послужила као неко искуство из рада на
спровођењу југословенске политике при тадашњим и таквим условима у Албанији,
хронику нисам писао у виду неке историјско-политичке студије о
југословенско-албанским односима, већ углавном као презентацију догађања у
тим односима, и повезано за те односе, како су се она изражавала, те како
сам их са дужности коју сам тада обављао у Тирани ја поимао, радно
доживљавао и оцењивао. Хронику сам, зато, дао кроз след информација ССИП-у о
активностима амбасаде према албанским домаћинима и у дипломатском кору
Тиране, о разговорима с албанским партнерима и колегама акредитованим у тој
земљи, кроз повремена оценска извештавања о ширим питањима спољне и
унутрашње политике Албаније, те кроз белешке са мојих реферисања и учешћа на
доста честим састанцима и саветовањима о односима с овом земљом. Иако
ограничене албанским режимом кретања по Албанији дипломата и странаца
уопште, у хроници су, ипак, присутне и извесне путописне секвенце о неким
крајевима и људима које сам посећивао и сретао током рада у овој земљи.

Тако, у хроници су дата аутентична сведочења заснована - осим историјског
дела - готово искључиво на мојим својевременим "белешкама", а само у
извесним случајевима, и као неко везивно ткиво, на мојим "сећањима". Имао
сам, наиме, пред собом мање-више све белешке које сам сачињавао одмах после
разговора с партнерима и пре писања коначних информација за ССИП, концепте
мојих извештаја, те белешке с појединих састанака наших руководећих тела и
институција, и из појединих преговора, па је то у хроници и дато онако како
сам у том времену извештавао о албанској политици и догађањима у
југословенско-албанским односима, те о унутрашњем животу и спољној политици
Албаније, избегавајући да са дистанце и према сазнањима данашњег времена
ретуширам своја тадашња гледања.

Наравно, био сам свестан да оваквим приступом излажем суду јавности свој рад
на спровођењу политике СФРЈ према НСР Албанији у оним заиста тешким
приликама у југословенско-албанским односима. Но, сматрао сам да ризик увида
и у грешке које сам могао чинити, или су чињене, треба да преузмем да би
садржаји изложени у овој хроници могли бити од користи њеним читаоцима.

У вези с овим списом овде бих истакао и своје уверење да у њему реално
исказана врло негативна слика југословенско-албанских односа тога времена
неће затамнити видљивост и оног објективно постојећег заједништва интереса у
многим доменима од великог значаја за две земље, што би се у условима - на
жалост и даље непостојећих односа доброг суседства и сарадње-реализовало у
корист и Југославије и Албаније, а и шире у корист смиривања и стабилности у
овом немирном балканском региону.

Хроника је дата у осам поглавља. У прва два су сажето изнете основне назнаке
историје суживота народа двеју земаља и њихових држава, те приказ албанског
друштвено-политичког бића и југословенско-албанских односа крајем
седамдесетих година, када сам ступио на дужност у Тирани. А осталих шест
поглавља хронолошки, по годинама, следе југословенско-албанске односе током
трајања моје мисије у НСР Албанији.

Хронику сам оставио без неког уопштавајућег закључка. Јер, у том случају бих
је морао повезивати са збивањима насталим почетком садашње деценије и у
СФРЈ, а посебно на Космету, што би - иако нити ове хронике сежу и до тамо -
тражило једну додатну обимну студију.

Уместо тога ћу, зато, поставити само питање да ли је на Космету, и у СФРЈ у
целини, морало доћи до данашњег стања - на шта бих овде одговорио сасвим
кратко и, наравно, поједностављено: и са "да", и са "не".

"Да" - када су већ национализми постали доминантно идејно опредељење водећих
политичких снага на тлу СФР Југославије.

"Не" - да су и при нужним даљим трансформацијама и југословенског
социјализма чувани његови базични идејни постулати, а пре свега
југословенски интернационализам, јер је њихово напуштање морало да разбукти
националистичке атавизме неспојиве са стабилношћу вишенационалне државе,
каква је била Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Београд, септембра 1995.


I. Основне историјске назнаке суживота и односа између Албанаца и
југословенских народа и њихових држава


Југословенски народи и Албанци до почетка XX века


Народе Југославије и Албаније сместила је историја једне поред других - па и
измешала - још од давних времена када су се словенска племена почела
насељавати на Балканско полуострво, потискујући, при том, у свом налету
Романе и друге народе. Тада су Словени у врлетима данашње Албаније затекли и
још нероманизоване Арбреше, који - како албанска историографија данас
посебно инсистира - воде порекло од Илира, које су Римљани у највећем делу
били уклонили са Балкана. Очували су Албанци своје етничко биће и под
вековном доминацијом Византије и неких других народа, а ту своју
индивидуалност су чували и у суживоту са новим словенским суседима, који су
се већ од VII века дефинитивно били етаблирали на Балкану.

Након слома Византије долази и до краткотрајног осамостаљивања Албанаца,
које је, такође, био захватио развој феудализма; албански властелини још
1185. године формирају једно - истина кратковечно - кнежевство тада звано
Арберија, са престоницом у брдима Крује, док већим делом Албаније, после
Симеуновог и Самуиловог царства, господаре српски владари. Крајем XIII и
почетком XIV века краљ Милутин је више година држао Драч, а у то доба -
нарочито за време Душановог царства - у систем српске државе се укључују и
албански феудалци, играјући значајну улогу у Душановим освајањима, нарочито
према Тесалији и Епиру. О времену српске доминације у Албанији, када су се
биле умногостручиле и родбинске везе између Немањића и албанских великаша,
сведоче и данас - иако их актуелна албанска власт и наука настоје прикривати
- многи топоними, манастири и други културни споменици и историјске
чињенице.

Судбинска повезаност јужнословенских народа и Албанаца бива условљена
нарочито продором тада веома моћне турске државе и њеним аспирацијама за
освајање Балкана, па и Европе. У отпору тим завојевачима учествују и
Албанци, који су, чак, давали последњи отпор Отоманима. Наиме, 1443. године
долази до побуне Албанаца под Скендер-бегом, који осваја од Турака Крују и у
њој проглашава слободно Албанско кнежевство. Херојска епопеја албанског
отпора отоманској сили трајала је читавих 25 година, све до смрти
Скендер-бега 1468. године, и бивала слављена од тада престрављене Западне
Европе пред најездом Турака после сламања неустрашивог покушаја Срба да им
на Косову препрече пут.

Слом Скендер-беговог отпора и окрутна репресија која је уследила од стране
озлојеђених Османлија, условили су и релативно брзу и масовну исламизацију
Албанаца, чији само мањи део на северозападу и југу земље и даље задржава
хришћанску веру - католичку или православну. Као последица исламизације
долази до све наглашеније и дубље интеграције и идентификације Албанаца са
Отоманским царством. После тога - иако објективно остајући и даље блиски -
дошло је и до удаљавања судбина албанског и наших народа. Њих тада
раздвајају и различити положаји у Империји, различите и веома конфронтиране
доминантневере. Албанци постају један од поузданих ослонаца Отоманске
империје на Балкану. Њима су доступни готово сви положаји у царевини,
значајан број Албанаца досеже и до положаја познатих везира, па се Албанцима
и као народу дају привилегије. Отоманска политика настоји до краја
антагонизирати Албанце према Србима, Црногорцима и Македонцима, који су
остали релативно резистентни на исламизацију. За своју лојалност Албанци
бивају награђивани и отварањем могућности насељавања нарочито у плодне
крајеве некадашњег средишта разбијене српске државе - на Косову и Метохији,
који су до тада били насељени већином Србима. Насељавање тих крајева од
стране Албанаца бива нарочито бурно после слома опсаде Беча 1683. и, затим -
одступања турске војске под притиском пољско-угарских оружаних снага чак до
Скопља, којом приликом су се и Срби побунили против Отоманске империје.
Међутим, убрзо је уследио противудар тада још веома моћне Турске и поновно
заузимање изгубљених територија, што је било праћено суровим репресалијама
према побуњеном становништву.То је присилило Србе да се 1690. под вођством
патријарха Арсенија Чарнојевића - а следећи одступање пољско-угарске војске
- масовно иселе са Косова, Метохије и других крајева у Војводину,
остављајући тамо широк простор за упад Албанаца преко Проклетија и Шаре и за
насељавање, пре свега, косовско-метохијског подручја.

"Привилегован положај" албанског народа, међутим, условио је да буђење
његове националне свести буде међу најзакаснелијим на Балкану. Чак у другој
половини XIX века, када су Србија, Црна Гора, Грчка, Бугарска и Румунија -
после њихових националних револуција и ратова против Отоманске империје -
биле већ конституисане и међународно признате као независне државе, Албанија
је још постојала само као "нејасан географски појам" у оквиру Турске, иако
је Абдил Фрашери још 1877. године тражио уједињење и аутономију Скадарског,
Јањинског, Битољског и Косовског вилајета, те наставу у школама на тој
територији на албанском језику. На тај начин - као "географски појам" Турске
- Албанију третирају и Сан-Стефански и Берлински конгреси, који су
одлучивали о односима између Турске и балканских народа и њихових држава,
укључујући и исправку тадашњих граница међу њима. Религиозна хетерогеност
дуго је условљавала и нехомогеност Албанаца као народа, тако да су
муслимански Албанци узимани и као Турци, православни као Грци, а католици
као Латини.

У то време према просторима већ оронуле Турске које су насељавали Албанци,
претензије имају не само суседне балканске државице, већ и велике силе које
су стајале иза њих: иза Србије, која је настојала да преко северозападне
Албаније изађе на Јадран, стајала је Русија у сталној тежњи да преко Србије
избије на топли Медитеран; Аустрија је желела управо то спречити и што је
више могуће ослабити Србију као главну инспирацију буђења јужнословенских
народа који су били под њеном доминацијом и као препреку за
аустријско-немачко продирање на Исток. Не мање су биле заинтересоване
Енглеска и Француска да не дозволе да им неко, односно Русија, запоседањем
Дарданела, угрози доминацију у источном Медитерану.

Осећајући се угроженим експанзивношћу балканских држава и политиком великих
сила, које су рачунале и са активностима тих држава у расподели плена
европске Турске, Албанци, у циљу остварења својих националних аспирација,
али убрзо и великодржавних тежњи, оснивају 1878. године. "Призренску лигу",
која је у почетку била благонаклоно дочекана од турских власти. Програм
"Призренске лиге" није угрожавао турску власт, јер је полазио од аутономије
Албанаца под султановим суверенитетом, са настојањем да та аутономија
обухвати све територије где живе Албанци са осталим народима, а пре свега
територију "Косовског вилајета". Таква оријентација "Призренске лиге" није
могла а да не изазове антагонизацију Албанаца према суседним народима, што
је Турска подстицала и успешно користила да их окреће против неалбанаца, па
су Албанци у ратовима које су Турци водили после 1876. године против Русије,
Србије и Црне Горе, били на турској страни. Током друге половине XIX века
Албанци су, ослањајући се на турску власт и применом насиља, наглашено
настојали да прореде српско становништво на Косову и Метохији, јер је "Лига"
имала аспирације да у перспективи обједини све територије где живе Албанци и
створи "Велику Албанију", што им је тек под италијанско-немачком окупацијом
током другог светског рата, на кратко, и успело.


Балкански ратови и расплет око Албаније


Првих година овога века умножавају се и побуне Албанаца, усмерене на
добијање аутономије у оквиру Турске царевине. Младотурска револуција од
1908. године, остварена и уз веома значајну подршку албанског становништва
Косовског и Битољског вилајета, пружила је у том погледу велике наде
Албанцима, који су, међутим, убрзо били тешко разочарани када су Младотурци
заборавили своја обећања да би, затим, 1910. године, у крви угушили устанак
Албанаца на Косову и Метохији. Тада бројни устаници, а међу њима и Иса
Бољетини, беже у Црну Гору, која их благонаклоно прихвата. Па ипак,
притиснута албанским побуњеницима који у лето 1912. године заузимају Скопље,
Турска - сада већ закаснело - прихвата аутономију за све Албанце.

Ради ослобађања делова својих још неослобођених народа, односно ради поделе
европског дела Турске, за рат против Отоманског царства су се убрзано
спремале Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска. Оне с тим циљем почетком 1912.
године закључују савезе, и октобра месеца започињу рат са Турском, која се
под њиховим ударима убрзано распадала у свом европском делу. Албанци остају
неповерљиви према акцији балканских држава, сматрајући да она угрожава и
њихове интересе, па одбијају позив Црне Горе и Србије да се ангажују у овом
рату, задржавајући неутралност...

У овим операцијама Срби брзо заузимају Македонију, после чега Бугари крше
савезнички споразум и нападају Србију, али губе рат и територије источно од
Вардара, које би им, иначе, припале према савезничком договору о подели
македонске територије. Истовремено, војске Србије и Црне Горе заузимају
Косово и Метохију, да би, затим, Срби убрзо - заузимајући северну и средњу
Албанију - избили на Јадранско море, а Црногорци нападају и опкољавају
Скадар. Тада, 28. новембра 1912. године, Албанци - на челу са Исмаил
Ћемалијем - проглашавају у Валони независност Албаније.

Тек проглашеној независности албанске државе веома су погодовале тадашње
супротности међу великим силама, од којих су неке биле склоне и подели
албанске територије међу суседним државама. Аустрија и Немачка - за разлику
од Русије и Француске, које су, а нарочито прва, држале српску и црногорску
страну - инсистирале су да се Албанији призна независност, што је, истина у
ограниченом виду, било и учињено 1913. године на Лондонској конференцији
амбасадора шест великих сила (Русије, Аустро-Угарске, Француске, Енглеске,
Немачке и Италије), с тим да та независност буде под њиховом контролом.
(Поред осталог, одређен јој је и један немачки принц за краља). Та
конференција је одредила и границе између Србије и Црне Горе, с једне, и
Албаније, са друге стране, које су, и после низа покушаја да се то учини,
остале углавном непромењене до данашњег дана. Карактеристично је код овог
разграничења колико су амбасадори великих сила у Лондону, упркос томе што су
интереси њихових земаља били често и врло супротстављени, узимали у обзир
све факторе који опредељују ове границе, значи - не само онај етнички - а
тада су Албанци чинили 60% становништва "Косовског вилајета" - већ и оне
историјско-политичке, геостратегијске и економске па, наравно, и резултате
балканских ратова... Тако, мада су Албанци веома инсистирали на "великој
Албанији" и у томе их свесрдно на антисрпској линији помагала Аустрија, може
се рећи да питање припадништва Србији и Црној Гори Косова и Метохије - тога
средишта њихове духовности па и државности - није довођено у питање од
стране већине амбасадора великих сила.

Консеквентно закључцима Лондонске конференције, Србија се, под притиском
сила, а нарочито Аустрије, морала повући са Јадрана и из Албаније, истина
још не губећи наду у погледу претензија према деловима албанске територије.
И Црна Гора је, после поморске блокаде њене обале од флота великих сила,
морала да напусти Скадар, који је био већ пао у њене руке.

Током Првог светског рата, Албанија је постала војиште, а њена територија,
опет, геополитички и флуидна. Италија је заузела Валону, концентришући у
Албанији велике војне снаге. Тајним Лондонским пактом из 1915. године -
закљученим између Француске, В. Британије, Русије и Италије, ради давања
Италији концесија за учешће у рату на страни Антанте Италијанима су обећане,
поред великог дела југословенске Јадранске обале, и Валона и острво Сазено,
са доста великим залеђем, а Црној Гори и Србији пристаниште Св. Ивана
Медовинског, с тим што је било договорено да, уколико дође до формирања
"једне мале аутономне и неутралне Албаније", Италија се неће противити жељи
Француске, В. Британије и Русије "да се северни и јужни крајеви Албаније
поделе између Црне Горе, Србије и Грчке". То значи да су велике силе
оставиле могућност поделе Албаније. Италија је добила право да руководи
спољном политиком те Албаније.

Присуство Италије на Балкану и њен доминантни положај у Албанији веома је
узнемиравао Србију и са становишта њене властите безбедности. То ће остати
један од крупних безбедносних проблема и за будућу краљевину СХС, односно
Југославију. Србија се противила давању "мандата" Италији у Албанији,
залагала се за "независну Албанију" и политику "Балкан балканским
народима"... Истина, у већ насталој ситуацији је инсистирала, такође, да ако
други узму јужне делове Албаније, она добије њен северни део.

Но, на крају Првог светског рата Италија је била окупирала целу Албанију,
али је, срећом, побуна Албанаца 1920. године приморала Италијане да напусте
ову земљу, осим њеног острва Сазено, на улазу у залив Валоне. А 1921. године
конференција амбасадора великих сила - супротно тајном Лондонском пакту -
признала је Албанију као"независну и суверену земљу". Италији је и овом
приликом признат"специјални интерес за албанску независност", што ће јој и
за будућност обезбедити привилеговану позицију у овој земљи.

Ради бар неке равнотеже у Албанији, Краљевина СХС је и тада инсистирала на
исправци југословенско-албанске границе: тражила је Скадар из "историјских
разлога", а границу реком Дрим из "економских и саобраћајних" разлога,
желећи у ствари да се осигура од могућих италијанских агресивних амбиција.
Ова околност ће све до Другог светског рата условљавати
италијанско-југословенске антагонизме на тлу Албаније и политику Краљевине
Југославије према тој земљи. Италијанску доминацију у Албанији Краљевина СХС
је 1921. године покушала да бар донекле ограничи формирањем тзв. Мирдитске
републике, због чега је у Друштву народа била и оптужена за мешање у
унутрашње послове Албаније. Због ових конфронтација Римски пакт из 1924.
године тражио је и од Рима и од Београда поштовање независности Албаније,
али су се обе земље ипак, и даље мешале у албанске унутрашње послове. Године
1924. југословенско-италијански антагонизми у Албанији наглашено су дошли до
изражаја: Ахмет Зогу уз помоћ Југославије сменио је проиталијанску владу Фан
Нолија, што је даље распирило суревњивост између две земље. Како Иво Андрић,
тада помоћник министра иностраних дела Краљевине Југославије, напомиње у
свом познатом Меморандуму из 1939. године, Пашићева албанска политика је у
то време настојала "на независној Албанији, али слабој и несређеној..."
Међутим, та "слаба Албанија" се убрзо и са Зогуом на челу, окренула тада
моћној Италији, 1927. године закључила је са њом војни пакт на 20 година,
добила њену релативно велику економску помоћ кроз коју је уследио и масован
долазак италијанских "инструктора" и радника, што је створило претпоставке и
за формалну окупацију Албаније 1939. године.

Оваквој пенетрацији Италије у Албанију једино се противила Југославија, док
су све остале силе чак подржавале такав развој. Зато Краљевина Југославија,
пошто традиционална политика Србије заснована на прилазу - "Балкан
балканским народима", није дала резултате, настојала билатералним путем са
Италијом нађе нека осигурања од могуће даље италијанске пенетрације. Тако
Стојадиновић и Ћано 1937. године закључују југословенско-италијански пакт о
пријатељству, којим је требало да се између Краљевине Југославије и Италије
створи на подручју Албаније неки "модус вивенди" на следећим основама:
Југославија би поштовала италијански "животни интерес" у Валони и не би га
угрожавала. Такође, Италија је прихватила да је "животни интерес"
Југославије да не буде угрожена на граници према Јужној Србији, према Косову
и Метохији, према Скадру и Црној Гори. Југославија је, такође, ставила до
знања Италији да нема интереса за нека значајнија економско-финансијска
улагања у Албанији, тако да су у том погледу Италијани у тој земљи остали
без конкуренције, с тим што своју позицију у њој не би користили за
компромитовање албанске независности.

Но, све до пада Стојадиновића, почетком 1939. године, италијанска политика у
вези са Албанијом - заснована и на "личним везама" грофа Ћана са
Стојадиновићем - није искључивала могућност поделе ове земље између Италије
и Југославије. Тек после смењивања Стојадиновића Италијани се одлучују да
убрзо сами окупирају Албанију. Тако - разочаран због пада Стојадиновића -
гроф Ћано бележи 5. јануара 1939. године у свом Дневнику следеће: "Са
Стојадиновићем подела Албаније између нас и Југославије. Без Стојадиновића
окупација Албаније без Југославије, па ако треба и против Југославије".

И заиста, већ у априлу 1941. године, Италија је са окупираног"албанског
плацдарма", извршила, уз помоћ албанских квислинга у нашој земљи, агресију
на Југославију.


Народноослободилачке борбе и социјалистичке револуције у двема земљама


Тек током Другог светског рата и неколико година после рата постојао је
период пријатељства и тесне сарадње између Југославије и Албаније, али је
тај период, на жалост, био врло кратак. Такав позитиван заокрет у односима
међу југословенским народима и народом Албаније инспирисале су борбе
антифашистичких народноослободилачких покрета у двема земљама.

Може се рећи да је борбена сарадња међу народноослободилачким покретима
Југославије и Албаније започела и одвијала се у најтежим могућим условима у
односима између две земље. Јер, у агресији на Југославију у априлском рату
из 1941. године, заједно с италијанском војском, учествовале су и квислиншке
албанске трупе, а са њима - и то репресивно нарочито према Србима и
Црногорцима на Космету - и велики део југословенских Албанаца. Одмах по
слому Краљевине Југославије италијански окупатор је присајединио велики део
југословенских територија - Косово и Метохију, западну Македонију, те Плав,
Гусиње и Улцињ - Албанији, коју је био укључио у "Италијанску империју" још
окупацијом од 1939. године. Највећи део албанског становништва, које је у
Краљевини Југославији било заиста обесправљено, доживео је италијанску
окупацију као "ослобођење". Италијанска политика продубљивала је антагонизам
и мржњу југословенских Албанаца према Србима, Македонцима и Црногорцима, и
Југославији као држави. Иако они нису били значајније присутни на Космету,
овој антагонизацији су доприносила и шиптарска сазнања о идеологији и
деловању српско-црногорских четника против етничких мањина и "иноверника" у
осталим крајевима земље, укључиво и у непосредној близини Косова и Метохије.

Брзо после окупације земље, Комунистичка партија Југославије позвала је њене
народе да се дигну у борбу за ослобођење и обнову земље, наравно, на
правичнијим основама које би свим југословенским народима пружале пуну
националну равноправност и социјално-политичку једнакост. Посебно је, али са
малим резултатима - апеловала и на Албанце у Југославији да приступе
јединственом фронту борбе против фашистичког окупатора и тако допринесу
властитом ослобођењу и одговарајућем месту у обновљеној домовини.

КПЈ је помогла и народноослободилачкој борби албанских патриота у Албанији,
који нису прихватили окупацију и протекторат фашистичке Италије макар он био
и са фарсом о створеној "великој Албанији". Захваљујући свом искуству и тада
неопходним везама са Коминтерном, КП Југославије помогла је албанским
марксистичким групама да се, новембра 1941. године уједине и поставе
организацију своје комунистичке партије, оставивши код њеног тек формираног
Централног комитета и два своја инструктора (Миладина Поповића и Душана
Мугошу), да би, затим, и преко посебних делегата и делегација (С. Вукмановић
Темпо, Блажо Јовановић, Велимир Стојнић и др.) доприносила и у најтежим
ратним условима даљем успешном развоју албанске партије и НОБ-а, те у
конституисању албанске армије и нове народне државе. Остварена је концем
рата и борбена сарадња између две већ конституисане армије, па су, чак, две
албанске дивизије (V и VI) учествовале и у борбама на територији Југославије
(Космет, Санџак), што је нарочито било од користи за сузбијање албанских
квислинга и ширење НОБ-а на Космету.

Стварано је већ током рата између наших и албанског народа истинско
пријатељство, са визијом тадашњих политичких неимара да се, напокон,
превазиђе зло историјско наслеђе које је тровало њихове међусобне односе.
Пред етничком картом измешаних народа Балкана - у том погледу ишараној као
"леопардова кожа" - сагледавали су они, наравно и утопијски, излаз из
зачараног круга антагонизираних балканских национализама у сарадњи и
слободном кретању равноправних народа у оквиру једне "балканске федерације",
па су за време рата размишљања ишла - не само из војних разлога - и на
стварање једног јединственог ратног "Балканског штаба". Било је, при том,
прилаза и олаког релативизирања постојећих граница између Албаније и
Југославије, иза чега су, уз револуционарни идеализам, стајале и
националистичке аспирације неких албанских кадрова како Космета, тако и
Албаније, који у пароли "уједињења албанства", ипак, нису били у стању да
дубље сагледавају замку италијанских и немачких окупатора, те
контрареволуционарних балистичких квислинга, већ су и они били склони
прилазу да на таквој пароли покрећу албанске масе у борбу. На тој линији
одвијала се између 31. децембра 1943. и 2. јануара 1944. у Бујану[1] одржана
конференција Народноослободилачког одбора Косова и Метохије, на којој је
била усвојена резолуција која, поред осталог, садржи и следеће: "Косово и
Метохија је област настањена највећим делом албанским становништвом, које
данас, као и увек, жели да буде уједињено са Албанијом. Отуда, наша је
дужност да покажемо исправан пут који албански народ реши да следи да он
оствари и своје аспирације. Према томе, једини пут за албански народ Косова
и Метохије да буде уједињен са Албанијом јесте да се бори заједно са другим
народима Југославије у рату против крвожедних нацистичких окупатора и
њихових плаћеника. Јер је то једини пут да се задобије слобода у којој ће
сви народи, па и албански народ, такође, имати могућности да одлучују о
властитој будућности преко права на самоопредељење до отцепљења".

На овакву линију, међутим, Тито је реаговао како према ЦК КП Албаније, тако
и према Обласном комитету КП Космета. У писму ЦК-у КП Албаније од 2.
децембра 1943. он, уз опште напомене да "свака нација има право на
самоопредељење, укључивши и отцепљење, те да и Албанци на Космету имају
право да се определе куда хоће и како желе", одмах даље прецизира да се то
самоопредељење, међутим, данас поставља "класно", па указује: "Ми не
подупиремо све националне покрете, него само оне који су заиста на делу
против империјализма уопште, тј. који су за стварно демократски национални
развитак". А затим је закључио: "Постављати данас питање присаједињења, то
стварно значи лити воду на млин разних реакционара, па и самог окупатора,
који хоће да омету оружану борбу народа распиривањем за њих безопасног и
неактуелног питања...". У истом писму Тито критикује и предлог Миладина
Поповића, делегата ЦК КПЈ код ЦК КП Албаније, да би КПЈ требало да измени
свој став према Космету (у таквом контексту Космет упоређује са Истром), па
инсистира да НОП на Космету треба да "развија братску љубав према народима
Југославије", јер Југословенски покрет не може бити непријатељ албанског
народа... А у писму делегату ЦК КПЈ и врховног штаба Светозару Вукмановићу
Темпу, од 6. децембра 1943, Тито је још одређенији, када, поред осталог,
каже: "Парола о присаједињењу Космета Албанији, коју предлаже Миладин, као и
став о команди албанског главног штаба над Метохијом, у ствари би ишла на
руку свим непријатељима Народноослободилачке борбе у Југославији и свим
реакционарним и фашистичким кликама, које иду за тиме да од демократског
покрета народа Југославије отржу парче по парче и истичу у први план не
питање борбе против окупатора него разграничење, националне супротности"
итд.

Очигледно, Тито и ЦК КПЈ су, не одстрањујући визију о "балканској
социјалистичкој федерацији", одмах увидели какве би све опасности
проистицале уколико у развоју народноослободилачких борби у појединим
балканским земљама, те у неопходној сарадњи међу тим покретима, не би
стриктно биле поштоване већ раније међународно установљене и признате
границе између тих земаља, па је, зато, још раније, септембра 1943. године,
телеграмом критички опоменуо С. Вукмановића Темпа да престане са радом на
стварању "Балканског штаба", већ уместо тога да остварује што тешњу борбену
сарадњу са самосталним покретима Албаније, Грчке и Бугарске.

Победом у двема земљама још у рату зближених народноослободилачких покрета
социјалистичких усмерења, између Југославије и Албаније настављена је већ од
краја рата најтешња свестрана сарадња, која је - и упркос неким преузетим
елементима коминтерновских хијерархијских садржаја у односима, што су
поједини "инструктори" у пракси могли и злоупотребљавати или лоше
употребљавати (на основу тога је Е. Хоџа касније, после слома односа,
конструисао најфантастичније нападе на Југославију) - имала заиста
равноправан карактер, а са наше стране значила је и несебичну помоћ. Таква
сарадња између две земље, које су подузеле и истоветне дубоке преображаје на
линији социјализма, била је већ у првим послератним годинама
институционализована у свим важнијим доменима односа.

Споразум о економској сарадњи између ФНР Југославије и НР Албаније закључен
је 1. јула 1946. на рок од 30 година - предвиђао је да се у Албанији оснују
мешовита југословенско-албанска предузећа, и то: за изградњу и експлоатацију
железница, вађење и прераду нафте, истраживање, експлоатацију и прераду
руда, електрификацију, поморску пловидбу, увоз и извоз, те
југословенско-албанска банка која би финансијски пратила ту сарадњу. (Слична
предузећа била су, пре тога, у Југославији основана заједно са СССР). Било
је предвиђено да у управним одборима ових предузећа обе стране имају
подједнако учешће. А нешто касније, 27. новембра 1946, закључен је и уговор
о усклађивању привредних планова, о царинској унији и изједначавању паритета
валута између ФНРЈ и НРА. Био је закључен и споразум о кредиту у износу од
две милијарде тадашњих динара, који је Југославија доделила Албанији за
привредну обнову и изградњу земље. На овакав начин биле су постављене
институционалне претпоставке да две земље заснују и међусобну економску
унију.

Од посебног је значаја било закључивање, 9. јула 1946, у трајању од 20
година, Уговора о пријатељству и узајамној помоћи између ФНР Југославије и
НР Албаније, који је - како се у преамбули каже - полазио од оцене да су две
земље у својој историји имале исте непријатеље, да су се у овом рату бориле
раме уз раме, те да су решене да и убудуће бране своју слободу, независност
и интегритет у случају да су нападнуте од неке треће земље. У уговору је
било прецизирано: "Ако једна страна од уговорница буде нападнута друга ће
јој без одлагања пружити војничку помоћ и сваку другу помоћ свим
расположивим средствима...". Стране уговорнице су се, такође, обавезале да
не ступају у савез или учествују у коалицији упереној против друге стране.

Врло широка сарадња била је предвиђена и у Конвенцији о културној сарадњи,
закљученој 9. јула 1947, која је предвиђала: оснивање катедри и постављање
лектора за језике, литературу, историју итд; оснивање културних установа
(изложбе, библиотеке, читаонице и сл.) на територији друге стране
уговорнице; размену историчара, професора, студената, уметника и др., те
давање стипендија; реципрочну слободу истраживања у библиотекама, архивима и
на терену. О спровођењу у живот конвенције, које је била закључена на пет
година, старала би се једна мешовита комисија.

Веома активно је било ангажовање Југославије у Уједињеним нацијама и другде,
а посебно на Мировној конференцији у Паризу, на подршци међународном
признању Албаније, а наша је земља, такође, заступала интересе НР Албаније
код земаља са којима она није имала дипломатске односе.

Албанска армија је не само стручно, већ посебно материјално, обилато
помагана у оружју и војној опреми, а посебно, Југословенска народна армија
је стајала иза ње у веома заоштреној међународној ситуацији када је на
граници Албаније и Грчке постојало активно жариште грађанског рата.

У непосредној будућности очекивало се и стварање "Балканске федерације". За
укључивање у њу била је веома заинтересована и Албанија (поред осталог- сви
Албанци би живели у једној држави, а вероватно су очекивали и да би Космет и
други југословенски крајеви где у већини живе Албанци били присаједињени
албанској федералној јединици). Енвер Хоџа је отворено приговарао зашто су у
вези са федерацијом наши разговори започели пре са Бугарима, који су готово
читавог рата били немачки савезници, него са њиховом земљом.

Енвер Хоџа је много касније писао да је у склопу разговора о "Балканској
федерацији", приликом своје посете Београду 1946, између Тита и њега било
речи и о припајању Албанији Космета и других крајева Југославије где
претежно живе Албанци, те да се Тито, тобоже, сложио са њим да би то било
исправно, али се тада то припајање не би могло остварити, јер то Срби не би
могли разумети, додавши, такође, да би у оквиру "Балканске федерације"
питање "уједињења Космета с Албанијом било много лакше"...[2]

У том кратком периоду биле су наглашено присутне манифестације пријатељства
између народа Југославије и Албаније, а изрази захвалности Југославији и
њеном руководству за помоћ коју су пружали Албанији током рата и у
послератној материјалној подршци у изградњи земље нарочито су били обилни са
стране албанског руководства и самог Е. Хоџе...

Позитиван прелом у односима између двеју земаља синтетизовано је изразио
Борис Зихерл у говору од 9. јула 1947. поводом прве годишњице
југословенско-албанског Уговора о пријатељству, рекавши, поред осталог: "...
Да су народи Албаније и Југославије кроз искушења великог рата стекли пуно
сазнање да су им животни интереси заједнички и да, према томе, заједно треба
да иду у одбрану тих интереса од заједничког непријатеља..."


Резолуција Информбироа и слом југословенско-албанских односа


Како то неретко бива са односима међу земљама заснованим, пре свега, на
истоветности ауторитарних идеологија, они су и између Југославије и Албаније
при првом спољњем удару нагло порушени управо када су били испуњени пуном
сарадњом и пријатељством. При тадашњим односима међу комунистичким партијама
- од којих су оне на власти, у тзв. народним демократијама и СССР-у, те уз
италијанску и француску КП, биле од 1947. организоване у једном
Информационом бироу - било је довољно да совјетска партија, покрене поступак
за осуду КПЈ и њеног руководства, па да се све ове партије, без обзира на
неоснованост конкретних садржаја оптужнице, окрену против Југославије и
њеног руководства... КП Албаније, на челу са Енвером Хоџом, од почетка је
заузела једну од челних позиција у погледу идеолошке и политичке
агресивности према КПЈ и нашој земљи. Сврставајући се на несумњиво
очекиваној "победничкој страни", албанско је руководство тако налазило
сигурност за себе, али је веровало и да би битно ослабљена Југославија после
обарања њеног руководства, пружила Албанији шансу да оствари неке
великоалбанске претензије према нашој земљи. Није, зато, случајно да је већ
са отварањем идеолошко-политичке кампање против Југославије, Албанија, уз
остало, отворила и питање тобожњег угњетавања Албанаца у Југославији. Е.
Хоџа је - како је касније то објавио у својој књизи Разговори са Стаљином -
чак био 1950. године покренуо то питање приликом посете Москви, али се
Стаљин, наводно из тактичких разлога - указујући да би то водило још жешћим
југословенским "национал-шовинистичким окупљањима око Тита" - није сложио са
покретањем иницијативе за такве њихове претензије.

Енвер Хоџа је још 11. маја 1948 - тек нешто више од месец дана пре доношења
Резолуције ИБ против КПЈ - истицао свестрану материјалну, моралну, политичку
и дипломатску помоћ, коју је Југославија пружала Албанији. Са појавом
Резолуције са састанка КП у Букурешту, 28. јуна 1948. године, албанско
руководство приступа потпуном разарању односа са нашом земљом.

Албанија је већ 1. јула 1948. отказала све економске споразуме са
Југославијом. Када је Југославија - примивши к знању и против своје воље
такву албанску одлуку - затражила да две владе међусобно регулишу узајамна
потраживања из разних економских споразума (тада је нето дуг Албаније према
Југославији износио 2,3 милијарде ондашњих динара), албанска је влада,
уместо било каквог одговора на југословенску ноту, нешто касније тврдила да
је, тобоже, југословенска страна избегавала да регулише ова потраживања!...
Потом, албанска влада је, нотом од 2. фебруара 1949, одбила и југословенски
предлог - дат у ноти од 10. јануара 1949 - о регулисању вода Скадарског
језера, Дрима и Бојане с циљем обостраног освајања путем одговарајућих
мелиорација великих, изузетно плодних, површина у приобалним подручјима
језера.

Албанија је, истовремено, уз бесомучну кампању преко средстава информисања и
кроз иступања албанских руководилаца, затражила да југословенски стручњаци,
саветници и специјалисти у року од 48 сати, напусте Албанију. И остали
југословенски држављани су извргнути суровим поступцима, шиканирани су и
југословенски дипломати, а садржаји готово свих нота са којима се
комуницирало са нашом земљом били су непријатељски и увредљиви...

Албанија је прва започела и са организовањем монтираних судских процеса у
циљу клеветања ФНРЈ и њеног руководства.

Била је, такође, врло активна и у убацивању својих агената у нашу земљу, с
циљем изазивања граничних инцидената и убијања наших граничара.

Посебно се настојало да се разбије атмосфера пријатељства између
југословенских и албанског народа, те да се, уместо тога, распирује
шовинистичка мржња код Албанаца, нарочито према Србима, али и према осталим
народима Југославије, с циљем остварења територијалних претензија према
нашој земљи.

Непријатељска и немирољубива политика Албаније, супротна слову и духу тог
уговора, присилила је југословенску владу да нотом од 12. новембра 1949.
откаже Уговор о пријатељству и узајамној помоћи, али је и у тој прилици она
нагласила да и даље "не може да гледа равнодушно" на угрожавање независности
и интегритета Албаније, које је тада веома претило са грчке и англо-америчке
стране.

Албанско је руководство, и при таквој својој политици према Југославији од
почетка настојало да сву кривицу за погоршање односа пребацује на нашу
земљу. Тако је у одговору на нашу ноту о отказивању Уговора о пријатељству и
узајамној помоћи изнело дугу оптужницу против Југославије, чије садржаје ће
Е. Хоџа, а и његови наследници, са небитним допунама или изменама, задржати
до данашњег дана.

Тврдили су, да је Југославија "једнострано отказала" Уговор, те да се
београдска влада претворила у "агентурни штаб шпијуна и фашиста" у служби
англо-америчких империјалиста против табора социјализма, и да на тај начин
угрожава независност НР Албаније.

Тврдили су, да је југословенска влада "доследно спроводила политику
империјалистичке и фашистичке колонизације у односу на мирољубиву Албанију",
да су томе служили привредни и културни споразуми између две земље, да је
преко југословенских стручњака и техничара саботирана изградња социјализма у
Албанији, да је Југославија настојала да Албанију претвори у своју "седму
републику", да је због притисака на Албанију члан Политбироа КПА Нако Спиру
извршио самоубиство, а да је свему томе служио "југословенски агент" Кочи
Дзозе преко којега се настојало "роварити" изнутра и управљати Албанијом...

Започета размена мишљења о стварању "Балканске федерације" - а са тиме је
повезана и неостварена идеја из времена рата о стварању једног "Балканског
штаба" - пласирана је сада у антијугословенској пропаганди као Титова намера
да буде "вођа Балкана", те као жеља Југославије да тим путем оствари
хегемонију на Балкану.

Негирали су да је НОП Југославије био "одлучујући фактор" за почетак и
развој НОБ-а у Албанији, тврдећи сада да су то били - "велики СССР",
"патриотизам" Албанаца и "правилна линија КП Албаније, на челу са Е. Хоџом".
Тврдили су и да нисмо ми помагали албанску борбу, већ, напротив, они су
помагали нашу борбу када су 1944-1945. године послали на нашу територију
своје две дивизије... Једино се рад Миладина Поповића у Албанији позитивно
оцењује, па га је - и то се чак тврди - због његових "доследно
интернационалистичких" прилаза у односима са Албанијом, убила, тобоже,
југословенска УДБА.

Тврдили су да се, после југословенских инструктора на раду у Албанији, који
су се једино бавили "саботажама и шпијунажом", тиме наставила да бави
југословенска амбасада у Тирани, да је УДБА убацивала своје агенте у
Албанију и изазивала граничне инциденте, и др.

У серију измишљених антијугословенских тврдњи убацили су и ону да је
Југославија почетком 1948. године тражила да у регион Корче и Подградеца
пошаље оружане дивизије да би, тобоже, заштитила Албанију од грчких
монархофашиста, а у ствари да би је окупирала.

Највиши албански руководиоци на челу са Е. Хоџом, вратили су висока и
највиша југословенска одликовања, што је било пропраћено нотом која је била
крцата најгнуснијим псовкама и клеветама.

Посебно место у тој бесомучној кампањи дато је тобожњем терорисању албанског
становништва Косова и Метохије, паје изнета и тврдња да су "вековне тежње
храброг становништва Косова и Метохије да се уједини са својом отаџбином
Албанијом угушене у крви од Ранковићевих јаничара"...

У таквим условима између две земље односи су постали неодрживи, и они су се
већ почетком 1949. године фактички угасили, да би се, затим, албанска
агресивност према Југославији даље интензивирала свим средствима. Тако се,
сваког момента могла очекивати и војна агресија на Југославију, наравно у
склопу агресије читавог "лагера" источноевропских земаља, на челу са
СССР-ом.


Процес дестаљинизације у СССР-у и ИЕЗ и југословенско-албански односи


Промене у СССР-у после Стаљинове смрти, марта 1953. године, а нарочито
долазак Хрушчова у Београд и његово самокритично исказивање одређеног
извињења због напада на Југославију, и усвајање познате Београдске
декларације, отворили су процес релативно брзе нормализације односа између
наше земље и земаља "лагера". До поновног успостављања наших односа дошло је
и са Албанијом, истина и даље уз присуство наглашених албанских резерви
према сарадњи са Југославијом.

После XX конгреса КПСС отворен је и процес преиспитивања Стаљинове личности,
те личности вођа и руководстава КП у другим источноевропским земљама.
Започео је, у ствари, буран процес "дестаљинизације", али углавном само у
кадровским сферама. Смењени су руководиоци партија у скоро свим земљама, а у
Пољској и Мађарској на њихово чело дошле су, чак, личности које су за
Стаљинова живота биле у затворима (Гомулка, Кадар). У Чехословачкој и
Мађарској, а затим и у другим земљама, извршена је рехабилитација високих
партијских руководилаца (Слански, Рајков и др.), који су били лажно оптужени
и погубљени као и "империјалистички" и "југословенски", агенти. Долазило је
и до покрета маса, а у Мађарској у јесен 1956. и до драматичне побуне
широких размера против режима, која је била у крви угушена интервенцијом
совјетских трупа, а њен вођа Имре Нађ је погубљен.

Албанско руководство је остало резервисано према оваквим кретањима у земљама
"лагера", а било је посебно крајње противно преиспитивању властите политике.
Е. Хоџа је знао да би преиспитивање његове репресивне политике неминовно
довело до осуде те политике и до његовог смењивања заједно са његовим
најближим сарадницима. И даље изражавајући оданост и покорност СССР-у и не
противећи се у почетку борби против "култа" Стаљинове личности, али и не
популаришући ту борбу - Е. Хоџа је вешто маневрисао, па и када је то тражило
руководство КП СС отклањао потребу преиспитивања властите политике, с тим
што је сваки такав покушај у редовима КП Албаније ригорозно гушио. Тако,
одмах после сусрета Тито Хрушчов у Београду, маја 1955. године, већ на
јунском пленуму КП Албаније осуђени су Тук Јакова и Бедри Спахију, који су
били оптужени и као тобожњи југословенски агенти, чиме су и Русима конкретно
дали до знања своје резерве према било каквој дестаљинизацији у Албанији.
Нарочито велику опасност по себе Енвер Хоџа је успео отклонити годину дана
касније на Априлској конференцији КП Тиране, на којој је део делегата тражио
популаризацију теза XX конгреса КПСС, преиспитивање стања у Албанији и у
погледу њеног руководства, рехабилитацију Кочи Дзозе, Тук Јакова и Бедри
Спахију, разматрање питања "култа" Стаљинове личности, па и са становишта да
ли се то питање поставља и у вези са албанским руководством. Е. Хоџа је
вешто изманеврисао конференцију - начелно и делимично је прихватио тезе XX
конгреса КПСС, па понешто и у вези са југословенским питањем, али је, све
оне који су покретали питања или били за то, већ на конференцији осудио и
као југословенске агенте, употребљавајући и полицијске методе.

Треба рећи да се тада и југословенско руководство, понесено успехом свога
отпора Стаљину, понекада несмотрено офанзивно постављало према албанском
руководству у очекивању његовог смењивања у процесу дестаљинизације, па је
тиме у Партији и народу објективно учвршћивало његове позиције и резерве
према нашој земљи, а посебно према преиспитивању албанске позиције у односу
на Резолуцију ИБ о Југославији.

Енвер Хоџа је још за извесно време настојао да избегне сукоб са СССР-ом,
чије га је руководство притискало да отвори процес дестаљинизације у земљи,
да рехабилитује Кочи Дзозеа и друге, па је тежиште у расправама око разлога
за противљење томе, пре свега, стављао на даље сумњичење и критиковање СКЈ,
његовог руководства и Југославије уопште. И тада је наглашено истицао
опасност од ревизионизма СКЈ, потврђивао значај резолуција Коминформа о
Југославији из 1948. и 1949. године, указивао на опасност по Албанију од
рехабилитације "издајника", као што су, тобоже, Кочи Дзозе и др., те, како
је говорио, стављао до знања Хрушчову да не дели његове наде и илузије у
погледу Тита...

Упорно се противећи дестаљинизацији у својој земљи и било каквом отварању
према спољњем свету - при чему се у "унутрашњој политици" и даље ослањао на
бесомучну репресију са повременим "чисткама" у руководећим саставима земље -
Е. Хоџа је почетком шездесетих година пошао на заоштравање са СССР до
степена да је Совјетски Савез и прекинуо дипломатске односе са Албанијом,
док су албански односи са осталим источноевропским земљама, изузев с
Румунијом, били сведени на ниво отправништва послова.

Албанија је тада поново веома заоштрила односе и са Југославијом. Јер, како
је двадесетак година касније могло бити видљиво и из Енверове књиге
Хрушчовисти, у совјетско-албанском заоштравању односа око спровођења процеса
"дестаљинизације" средишно место је заузимао однос Албаније према
Југославији, на побољшању чијих односа је СССР инсистирао и као на тесту за
стварну дестаљинизацију албанског режима. (Тражено је признање да су
резолуције ИБ из 1948. и 1949. године представљале грешку, а захтевана је и
рехабилитација Кочи Дзозе).

На IV конгресу Албанске партије рада, одржаном фебруара 1961. године,
Југославија се нашла у средишту напада. Енвер Хоџа ју је оптужио за
субверзивну и непријатељску делатност против Албаније, и за наводно
угрожавање албанске независности. Чак је "свечано изјавио" да постоји завера
Југославије, Грчке и Америчке VI флоте против Албаније. Монтирани процес
тада организован против албанског адмирала Сејка требало је да послужи за
доказивање постојања ове завере. А и решавање свих, веома крупних проблема
земље Е. Хоџа је видео, пре свега, кроз бескомпромисну борбу против
Југославије. Због свега тога, и ниво међусобног представљања двеју земаља
сведен је на најнижи степен...

Од почетка шездесетих па током наредне деценије и по, Албанија се ослања на
економску и политичку подршку НР Кине, да би половином седамдесетих година
готово прекинула односе и са овом земљом, оштро удаљавајући и од ње свој
екстремно тоталитарни режим чим је Кина започела са политиком отварања према
свету и спровођења одређене демократизације свога социјалистичког система.

Југословенско-албански односи почињу поново да оживљавају и да се
побољшавају почетком седамдесетих година, очигледно када је и Албанија,
после интервенције земаља Варшавског уговора у Чехословачкој, а сигурно и
после кинеских првих корака ка међународном отварању и одређеној
демократизацији, постала заинтересованија, и привредно и безбедносно, за
боље односе са суседном Југославијом. Тада су, тек, наша настојања на
побољашњу односа са Албанијом почела давати неке резултате, па су они, уз
остало, подигнути и на ниво амбасадора.


II. Албанско друштвено-политичко биће и југословенско-албански односи крајем
70-тих година


Поред наведених историјских консидерација током припрема за дужност у
Албанији настојао сам да се што боље упознам и са нашим тадашњим погледима
на албанско друштвено-политичко биће, те на политике двеју земаља у
међусобним односима. При том, био сам у обавези да за "завршни састанак" у
ССИП-у пред одлазак на дужност припремим и писмене тезе које би послужиле
као основ за дискусију и закључивање о овим питањима.

У тим припремама пошао сам од закључака о југословенској политици према
Албанији са заседања Председништва СФРЈ у Карађорђеву, од 14. децембра 1976,
те са састанка о истом питању председника председништава федералних јединица
најнепосредније заинтересованих за сарадњу с Албанијом - СР Македоније, СР
Србије, СР Црне Горе и САП Косова, одржаног 13. марта 1979. у Скопљу.

Председништво СФРЈ је и на седници у Карађорђеву нагласило дугорочни интерес
наше земље за развој нормалних односа и добросуседске сарадње са Албанијом,
за што би, пре свега, основе чинила усмереност двеју земаља да и у датим
међународним околностима чувају властите независности и безбедности. Зато је
и на овој седници посебно истакнуто да је у трајном безбедносном интересу
СФРЈ да НСР Албанија буде независна ванблоковска и стабилна земља, али и да,
истовремено, независна, несврстана и социјалистичка Југославија представља
фактор од посебног значаја за очување независности и безбедности Албаније.

• < Претходна
• Следећа >