То је, поред ос
талог, и последица односа бивше СФРЈ према националним мањинама у суседним државама.
Наиме, СФРЈ се пред светском јавносћу, а посебно у међународним форумима борила за национална права Хрвата и Словенаца у Италији и Аустрији, али не и за права мањина у источним земљама, па и Албанији. У ствари, када је реч о "источним земљама, Југославија је сходно свом социјалистичком уређењу примењивала принцип интернационализма, а тиме и прећутне солидарности према репресивним методима својих комунистичких суседа, који су у Албанији попримали и карактер геноцидности"
(НИН, 1991).
Најпоузданији сведоци тог српског присуства су споменици културе. У цркви Светог Срђа и Влаха, на реци Бојани, сахрањени су зетски краљеви Михаило, Бодин и Владимир.
Само на кратком путу од Елбасана до Ђухазеа налазе се и данас остаци 99 српских и православних храмова. Ктитори цркве Светог Јована код Расе били су краљ Милутин и краљица Јелена. У Скадру постоји катедрални храм Свети Стефан, а и код Доња црква Свете Марије, која је најбоље и очувана. Остаци православних цркава налазе се и у Трестанику, Безмисту и Борју. Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи списак села у северној Албанији која имају препознатљива српска имена: Требо поље, Бајбане, Лузане, Горане, Буљане.
Не постоје пописи из ранијих периода, али Тома П. Ораовац, на основу турских извора процењује да су Словени представљали већину. "... у Горњој Албанији или Скендерији има свега Срба хришхана и мухамеданаца 502.900, а Арбанаса и Турака 154.644..." Скадарски санџак је имао 81.700, а драцки 6.800 Срба хрићана.
То је, иначе, време када су и Љумљани за себе говорили да су српског порекла. У запису цеског археолога Лубора Нидерлеа види се да у прошлом веку "...Арбанија има 450.000 Словена..." А у извештајима турског војног чиновника, географа Бијанконија, налази се и податак да је само скадарски вилајет имао 70.000 Срба, а град Москопоље, на самом југу, имао је преко 45.000 православних житеља. Лука Маликовић тврди да су Словени у Албанији, пре доласка Турака, били већина и да је српски национални идентитет на тлу ове земље био угрожаван исламизацијом, покатоличавањем, погрчавањем и ст аљинизацијом. За српске оазе у Албанији посебно погубно је било стварање исламске Албаније, као аутономне области у саставу Турске. Тада је настао процес који се и данас одвија у овој држави - насилна албанизација.
(НИН, 1991).
"Акшам, акшам! Куку ономе ко омркне, а хрисћанин је".
Срби који су узимали мухамеданску веру, стицали су право на голи живот, а преласком у Арбанасе добијали би и комад земље.
Такав однос није био и према католицима, јер је Ватикан преко Млетака, а касније преко Бечлија, штитио своје хрисћане. Асимилација Срба је делимично заустављена тек почетком прошлог века, када су се Црна Гора и Русија заинтересовале за своје православце у Скадру. Чак постоје и историјски подаци (Ораовац, 1909) о формирању и српске аутономије у Скадру, за време турске владавине у Албанији. Обележена је званичним отварањем прве српске школе у Скадру 1828. године. Њен први уцитељ је био "неки Милан или Марко".
Албанци су своју осмолетку добили тек шездесетак година касније у Коци. По сведочењу учитеља Филипа М. Протића, српска школа је посебно била на угледу кад је у њој службовао Никола Мусулин, богослов из Сремских Карловаца
(Маликовић, 1991).
(САНУ, 1990).
На почетку овог столећа школа је отворена и у Враки, а у Коци, крајем тридесетих и прва Православна богословија. Викар СПЦ за Скадар био је Виктор Михајловић. Данашња дрзава Албанија створена је 18. новембра 1912. године у Валони, а њене границе према Грчкој, Србији и Црној Гори утврђене су годину дана касније Лондонским уговором. Тада је читав Скадар са околином поклоњен Албанији. Како се та међа није поклапала са етничким распоредом српског и албанског живља, то је унутар ње остало доста Срба и Црногораца.
То је регистровала и Међусавезничка комисија, док је Српска православна црква утврдила да је у северном делу, а и око Тиране, живело више од 60.000 Срба и Црногораца.
Тај извештај дао је епископ охридски Николај Велимировић и у њему написао да унутар Албаније има 39 српских села и засеока. Југословенски конзул из Корче забележио је да има 1.400 "обитељи које исповедају православље".
Поред разлике у цифрама, постојала ј е у овим службеним извештајима и разлика у ословљавању.
Епископ пише само о Србима, а конзул само о Југословенима. Да би постала чланица Друштва народа, Албанија је 1921. године посебном Декларацијом преузела обавезу да ће постовати права припадника националних мањина. У њој је признато право Грцима и Муслиманима да регулишу свој мањински статус, док је православцима понуђено да у року од две године преузму албанско држављанство. Албанска влада је, међутим, обманула Друштво народа, јер је његовом секретаријату послала податке да у овој земљи живи "... не више од 15.000 Грка и на северу, не више од 200 бугарских и српских породица..." (САНУ, 1990). Лука Маликовић ипак сматра да је у периоду од 1921. до 1928. године, српска аутономија у Албанији цветала. Југословенска влада је обновила рад приватних српских школа 1923/24. године. Тада је у Враки у осмолетки било 50 ђака, а 1930. године 72. Скадар је имао три основне школе и забавиште са 37 деце. Осмолетка "Свети Сава" имала је седамдесет ученика. Ту школу је завршио и најпознатији српски песник у Албанији Милош Ђорђ Николић, који је имао надимак Миђони. Истовремено, Радничка школа окупљала је у Скадру само женску омладину. Основне школе су покренуте, па укинуте и у селима Каменица и Деригњат. У то време, поред цркве и школе, постојала су и два српска омладинска друштва "Гуслар" и "Обилић", као и српски фудбалски тим који се такмичио у албанској лиги. У том периоду Албанија није негирала постојање мањина на својој територији, али је њихова права поштовала само у срединама где су Срби и Црногорци били компактно насељени. Свој антагонистички однос према мањинама албанске власти су показивале тиме што су за неалбански живаљ увеле посебан виши порез, који за Албанце није важио. По успостављању монархије 1928. године, започиње и насилна асимилација мањина, па и Срба и Црногораца (Радовић, 1992).
Лука Маликовић то везује за појаву идеје о Великој А лбанији, али и плана "Гранде Италија", на рачун Срба и Црногораца на Балкану. Краљ Ахмед бег Зогу је Пакт о сарадњи са Италијом потписао 1926. године и тиме званично окренуо леђа југословенској круни, која му је и помогла да дође на власт. Династија Зогу је прво 1930. године, стварањем аутокефалне православне цркве, коју је водио Стилијан Мавромати, поцепала српску православну цркву која је до тада у Албанији имала четрнаест активних храмова и један манастир. Тиме је и српски народ у Албанији онемогућен да одржава директне везе са својом црквом-матицом и са својом Отаџбином. У томе су удела имали и викар Виктор Михајловић, као и епископ Васирион Џувани, албанизовани Србин, рукоположен у Херцег Новом 1925. године. Џувани је и постао митрополит Арбанаске православне цркве уз одобрење краља Зогуа. Затим је дошло до укидања приватних грчких и српских основних скола. Осмољлетка "28. новембар" у Скадру је затворена, како су писале албанске новине, 25. априла 1933. године, а њени ђаци су пребачени у а лбанску основну школу. Ова промена је уследила на основу Устава Албаније из 1933. године (чл. 206. и чл. 207) са званичним објашњењем да се тиме постиже "унификација образовања и изједначавање положаја свих албанских држављана". Грчка је уложила протест Друштву народа. Стални међународни суд осудио је овакву политику Албаније. Краљевина Југославија, чије су мањине биле, такође, угрожене није се придружила овом протесту грчке владе (Радовић, 1992). Југославија је једноставно све то оћутала. Посебна делегација становника Врака кришом је тим поводом била у Београду да би се договорила у влади шта да се ради, али јој је у влади саветовано да се Врачани иселе на Космет. Тако је 160 породица Црногораца из Враке кренуло у своју другу сеобу. За време Другог светског рата и након њега, у комунистичком покрету била је заступљена идеја интернационализма с обе стране албанско-југословенске границе, па се питање мањина није уопште ни постављало. КПЈ и НОП се бавио придобијањем шиптара за НОБ, а Албанска партија рада (АПР) је непрестано тражила помоћ од Москве и Београда за ослобађање земље. Партизанске јединице из Србије, а посебно Црне Горе боравиле су на тлу Албаније. На захтев Енвера Хоџе многи косовски кадрови одлазили су на рад у Тирану. Тако је 1945. лекар Војин Билбија са женом Станом напустио Приштину и одселио се у Албанију. Када је, међутим, рат заврђен ређим Енвера Хоџе је званично признао само постојање македонске, а не и српске националне мањине. Постојање националних мањина са обе стране државне међе потврђено је фебруара 1946. године када је потписан Протокол о обнављању пограничног промета између Албаније и ФНРЈ, којим је предвиђено разрешење проблема двовласничких имања на самој граници. Такве уговоре ове две джаве су већ парафирале 1926. и 1934. године, али се сада дозвољавало да сељаци обрађују своје њиве са оне стране државне границе. После погоршања политичких односа између Албаније и ФНРЈ 1948, сви међудржавни уговори су отказани, па и овај Протокол. Након објављивања Резолуције Информбироа, многим грађанима ФНРЈ, који су се затекли подно Проклетија, било је једноставно забрањено да се врате у Југославију, те су приморани да приме албанско држављанство (Леви, 1990). До 1950. године из Албаније је репатрирано само 175 југословенских породица. Све до 1956. власт није признавала постојање ниједне словенске мањине. Тада је службена Тирана саопштила да мањине чине само 0,4 одсто становничтва, односно 5.566 грађана грчке и македонске националности. Насилна асимилација је вршена расељавањем, протеривањем и затварањем. Грци су, на пример, пресељени на север, а Срби и Црногорци на југ, међу албанско становништво. Они чланови српских колонија, који су у кући говорили српски или слушали Радио Београд и Радио Подгорицу хапшени су и слати у радне логоре, каквих је у Албанији било чак тридесет и два. Британски дипломатски извори су тврдили да у Албанији има 47 радних логора. Најпознатији и највећи су били Вави Дејс и Какарис. Срби и Црногорци који су подржали политику КПЈ осуђивани су на вишегодисњу робију. Јовица Црвенко је у албанским казаматима провео тачно тридесет и три године. Како је расељеним мањинцима, као и свим грађанима Албаније кретање по земљи било ограничено, припадници српског народа нису могли да се посећују, нити да се жене између себе већ само са Албанцима, односно Албанкама. Надареним припадницима српске мањине било је забрањено да напредују и уш и на послу. Оливери Петровић из Тиране, најбољем ђаку Пољопривредне сколе одузета је стипендија Универзитета Тирнијазев из Москве, а затим и право на студије, па се запослила као физички радник. Протерани изван своје етничке оазе Срби и Црногорци су врло брзо губили свој језик и национални идентитет. Тиме је албанска влада драстично прекршила сопствену Декларацију о заштити мањина у Албанији из 1921. али је нико није због тога опомињао. Индиферентан став ФНРЈ, тј. СФРЈ према кршењу права Срба и Црногораца у Албанији олакшавао је овој дрзави да приступи даљем "решавању" проблема националних мањина. Уставом из 1967. године Албанија је као једина атеистичка држава на свету, укинула религију и (цл. 55) изричито забранила сваку религијску активност, као и постојање организација верског карактера. У случају кршења Устава Албаније, предвиђена је казна затвора од три до десет година, а у тежим случајевима и казна стрељањем. Српске цркве су претворене у складишта и магацине, а оронули храмови су порушени до темеља. Једини српски поп Велиса Поповић, који је службовао у селу Мали Борић, у тамошњој цркви Свети Јован је ухапшен и затворен. Ту цркву су подигле Русија и Црна Гора. Спомен костурница за 302 српска војника и два генерала из Првог светског рата у Валони је разорена и прекривена људским изметом (САНУ, 1990). Посебном одлуком Министарског савета из 1974. године прописана је државна мера искључиве примене правописа албанског језика, чиме је незванично отклоњена свака могућност да националне мањине користе свој језик, како у својим местима и школама, тако и пред дрзавним органима. Србима и Црногорцима су одузимани радио апарати и књиге на ћирилици. Југославија се ни тада службено није огласила. Доношењем посебног Декрета о промени неподобних имена и презимена септембра 1975. године, у Албанији је и формално покренут поступак брисања свих словенских имена, па и српских и црногорских. У њему је записано: "Грађани који имају неодговарајућа имена са политичког, идеолоског и моралног становишта су обавезни да га замене". На основу ове одлуке бр. 5354 сачињен је и Речник народних имена од три хиљаде речи позељних са албанског националног аспекта. Срби и Црногорци, Палчевићи прекрстени су у Селце, а Матановићи у Фољете и Брајовићи у Феризаје. У септембру 1975. године албанска влада је донела и Декрет бр. 225 којим је наложена и промена географских назива са религијским и идеолошким, односно националним садржајем. Тако је место Свети Никола постало Црвена Звезда. И овог пута, у пракси, ови фасисоидни налози извршавани су селективно, јер су имена мењана само код хришћанског становништва и њиховим местима, а не и код муслиманског. Ово је, после физичког уништавања, најтежа повреда права једне националне мањине, јер је сатирањем српског порекла у Албанији кроз насилно мењање имена избрисан и српски и црногорски национални идентитет (Леви, 1990). Да албанско политичко лицемерје према српској мањини буде веће ваља напоменути да је само годину дана касније, влада Енвера Хоџе донела Устав у коме се изричито наглашава да су "... све активности које крше права националних мањина противуставне и казњиве по закону..." (цл. 42) и у коме се (цл. 15) залаже за добросуседске односе и сарадњу. Пуних четрдесет година, Албанија није службено признавала постојање српске националне мањине. У попису 1979. регистровано је само 4.163 лица грчког и македонског порекла, а тек 1989. речено је званично да у овој земљи има само два одсто припадника националних мањина. Поред Грка - 58.785, Македонаца - 4.697, Албанија је признала постојање укупно стотину Срба, Црногораца и Хрвата. Албанија је, чини се, тада била принуђена да се појави у међународној јавности са овим подацима, после грчке оптужбе за кр шење права њене мањине. Та оптужба се нашла и пред Генералном скупштином ОУН и Комисијом за људска права ОУН у Женеви, марта 1989. и октобра 1990. где је по први пут и југословенски представник Мира Николић јавно проговорила о статусу Срба и Црногораца у Албанији и демантовала албанске податке. Како је та комисија ОУН утврдила да се људска и права мањина евидентно крше, генерални секретар Перес Де Куељар је одбио да посети Албанију. Било је то време када је Албанија званично заговарала сарадњу на Балкану. Боравецћи у Бугарској 1990. године, албански министар спољних послова Маљиље је признао да се Албанија залаже да "... реши питање поштовања југословенских националних мањина..." (Леви, 1990). Наступајући на Генералној скупштини ОУН и Комисијама за људска права ОУН СФРЈ је први пут после Другог светског рата 1990. године званично изашла у јавност са својим подацима о српским мањинама у Албанији: Срба - 20.000, Црногораца - 17.000. Према службеним подацима ССИП-а највише Срба је живело у Скадру и околним местима Берат, Фиња, Усње, а било их је и у Тирани и Албасану, док су Црногорци настањени у Враки и јужније у Барболуси, Бусату и Брдици. Професор Ђоко Булатовић, председник Завичајног клуба "Скадар" из Подгорице у клупском регистру има списак 151 српске и црногорске фамилије од Ђиновића и Рацковића, преко Сенића, Басановића и Вујачића до Мировића, Томића, Лазаревића и Драчанина. Пет километара северозападно од Скадра, у региону Врака у шест села Мали и Велики Борић, Боиљ, Омара , Рас и Куле живи око две хиљаде Црногораца. Највише црногорских породица је у селу Омари - 126 и у Гриљу - 156. Лазар Рогановић, рођени Врачанин тврди да су ту зивела братства Ускоковића, Марковића, Крстановићи, Сушњевићи, Зарићи, Никићи, Секулићи, Златицани.
Познаваоци прилика у Албанији тврде да су и Енвер Хоџа и Рамиз Аљија знали српски који су научили у партизанима. У политичком врху Албаније било је још људи са знањем српског језика. Били су то Срби и Црногорци, али они који су се поалбанчили.
Члан Политбироа АПР и секретар ЦК АПР била је Ленка Цуко. Деса Јако, чије је право име било Десанка Јакић била је секретар ЦК АРП за омладину у Скадру, док је секретар Савеза уметника и књижевника Албаније био Риста Силићи, односно Силић, Цетињанин из Скадра. Милорад Јеремићи (Јеремић) био је шеф полиције у Драчу, а Милан Баци (Бацић) познати фудбалер ФК "Партизан" из Тиране. За екипу ФК "Скендербег" играла су браћа Милутин и Миладин Крџићи (Крдзић).
Охрабрена осудом коју су ОУН изрекле Албанији, СФРЈ је током 1990. године први пут на државном нивоу расправљала о положају југословенских националних мањина у Албанији. О томе је говорено у Скупштини Југославије, на Одбору за спољну политику, затим на Председништву Црне Горе, уз позив Албанцима да "...почну јавни дијалог о правима човека и положаја националних мањина...", али на позив није никада одговорено
("Политика", 1990).
И поред тога, на међународном плану, међутим, СФРЈ није била тако категорична јер се у ОУН, приликом изгласавања Резолуције о кршењу права мањина у Албанији, уздржала од гласања. Такву пасивност југословенске дипломатије др Радослав Стојановић тумаци као последицу реалне политике званичног Београда који је питање мањина у билатералним сусретима с Албанијом, остављао по страни за нека боља времена .
("Интервју", 1985).
Када је поцетком 1991. године у Албанији дошло до политичких и социјалних превирања, велики број српских и црногорских избеглица вратио се у СФРЈ. Неке од њих, као на пример, породицу Стане Билбије, фамилију Драга Крдзића или Симе Марковића, пустила је лично нова албанска власт председника Сали Берише, док су неки једноставно пребегли преко границе. Само у тој години у новој сеоби, у Југославију је дошло око две хиљаде Срба и Црногораца из Албаније.
Ни трећа Југославија није показала превелику з абринутост за судбину ове српске мањине. Безећи из земље бункера и логора припадници српске и црногорске мањине су и буквално опет стављени у затвор, јер је њихов прихватни центар у Црној Гори био у просторијама казнионице Спуз. Касније су пребачени у Дечане, где живе искључивош. На саветовању САНУ у Сремским Карловцима о српској националној мањини у Албанији, септембра 1993. године, сем констатација стања, није било помака у југословенској политици према овом делу српског народа. Албанија је званично тек скоро признала постојање српске националне мањине, али је њен положај у Албанији катастрофалан. Академик Антоније Исаковић је истакао на том научном скупу у САНУ, да су Срби у Албанији "...најтрагичнији део српског народа у целини, до ког је рука матице Србије касно стигла, али је ипак стигла..."
("Политика", 1993).
Објављено у
Uncategorised
Последње додато од kosmet.net
Напишите Ваш коментар на ову вест
Газиместан 2012. године
|
Мудрости патријарха ПавлаВерујући у Господа остварујемо смисао живота... Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству... |
Злочини над Србима на Косову и Метохији
Крвава жетва 1999. у Старом Грацку
23. јула 1999. године у Старом Грацку код Липљана на њиви зверски је убијено четрнаест
Крематоријум за Србе - Клечка
Село Клечка , 27. август 1998.
Српска полиција открила је кремациону пећ у фабрици
Убиство шесторо српских младића у кафићу ''Панда'' у Пећи
Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град
Страдање фамилије Костић из Ретимља
Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је
Отац Харитон Лукић
Медју бројним зртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац
Злочини гњиланске групе
Против 17 чланова озлоглашене банде, Тужилаштво за ратне злочине Србије крајем јуна је
Више
Злочин у Гораждевцу
13. августа 2003. године у Гораждевцу убијена су српска деца. Многи међународни званичници
17. март 2004. - ПОГРОМ
.jpg "17. март 2004. - ПОГРОМ")
СРБИ УБИЈЕНИ У МАРТОВСКОМ ПОГРОМУ 2004. ГОДИНЕ
- СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице,
Напад на аутобусе код Подујева
16. фебруара 2001. године извршен је терористички напад на аутобусима Ниш Експреса у Ливадицама
Убиства у Церници
01.09.2003. године
Миломир Савић, рањен у нападу у Церници, подлегао повредама
Новица
Списак убијених Срба
Овај списак
СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД ДОЛАСКА КФОРА 1999. ГОДИНЕ
Списак киднапованих Срба
Овај списак није комплетан (ако знате имена убијених Срба који се не налазе на овом списку
Распеће Ђорђа Мартиновића
“Шиптарски терористи набили га на колац пpвoг маја1985г.
Истина скривана пeтнaecт година.
ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ УНИШТЕНИ ОД ДОЛАСКА КФОРА И УНМИКA
На списку се налази 140 уништених православних објеката на Косову и Метохији од 1999. |
Обећања политичара
Део Вулинових (не)испуњених
јануар 2013. - Немојмо да уносимо немир међу Србе на
Остају српске институције на
Србија не сме да дозволи да Срби на Косову и Метохији
Нећу се смирити док Косово и
БЕОГРАД, 21. фебруара 2008.
Николић је, говорећи
Како је нестао акциони план?
Од 17. фебруара ове године, када су косовскe институције
Никада нећемо признати
Министар спољних послова Србије Вук Јеремић поновио је
Никада нећемо признати Косово
07. јануар 2012 - Председник Србије Борис Тадић
