НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије у Србији познато као „Милосрдни анђео“ или „НАТО агресија“, је била завршна фаза Рата на Косову и Метохији, које је трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године.Србију су бомбардовали: Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска, В. Британија и САД
То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања босанских Срба у операција „Намерна сила“ 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.
Интервенција НАТО пакта је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију био је инцидент у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.
НАТО је 24. марта 1999. године око 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процењена штета је око 30 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Током рата са Косова је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244 по којој Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом Унмика и Кфора. Са војском и полицијом у Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других не-Албанаца.
Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласило независност Косова од Србије, што Србија не признаје.
Током агресије оборен је 61 напријатељски авион, 30 беспилотних летелица, 7 хеликоптера, 238 крстарећих ракета и један авион Ф-117 (невидљив).
Мора се знати да су НАТО снаге бомбардујући СР Југославију прекршиле следеће међународне конвенције, резолуције и протоколе:
- Конвенцију о деловању на животну средину донету 1977.
- Конвенција о заштити светске природне баштине 1982.
- Стокхолмску декларацију о животној средини 1972.
- Додатни протокол број 1 у Женевској конвенцији. У области заштите жртава међународних ратних конфликата 1949.
- Конвенцију о забрани употребе одређених убојних средстава.
- Бечку конвенцију о заштити озонског омотача
- Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон (1987. са изменама 1997.)
- Резолуцију Поткомитета за превенцију дискриминације и заштиту мањина комисије УН за људска права из 1996. и 1997.
Чешки филозоф Карел Кошик је усред бомбардерске кампање НАТО против СР Југославије написао:
“Историја не тежи коначном идеалном стању или врхунцу. Људи се у свакој етапи боре са овом или оном опасношћу, важно је да ли ће претњу на време препознати и хоће ли имати храбрости и снаге да изађу с њом на крај.” Овим реченицама Кошик је покренуо две кључне теме које су данас постале актуелније него у време самог бомбардовања. Прва је тема везана за алузију на Фукујамин “крај историје”,
а друга тема везана је за опасност која је шест година после бомбардовања постала реалнија него тада, када су њени узроци бацани по Србији и Црној Гори.
На Фридманово и Хантингтоново признање, да нису били у праву када су инсистирали на приватизацији по сваку цену, јер се показало да је владавина закона елементарнија и важнија од приватизације, надовезао се 2004. Фукујама, говорећи да је напредак данас могућ само уз јак државни апарат. Јачање државе решење је за све савреме проблеме појединих држава и глобалног света - поручује Фукујама, признајући да историја и даље траје. Слабе државе у земљама у транзицији довеле су до корупције, сиромаштва, организованог криминала, тероризма и до катастрофалне загађености животне средине.
Друга Кошикова тема о великој опасности која нам прети од последица уранијумског и диоксиног рата који је 1999. вођен против СР Југославије, данас постаје проблем везан за опстанак и просперитет српског и других народа који живе на територији СЦГ.
Међутим, треба поћи од прве истине коју је презентирао Кошик у време бомбардовања: “У рату против Срба не само да се тестирало оружје на живим циљевима и проверавала способност командних штабова, већ се такође испитивала, и то превасходно, психа људи.” Зато се слободно може рећи да је ово анализа о ефектима бомбардовања који и данас делују на здравље и психу житеља СЦГ.
Те трагичне 1999, за 78 дана бомбардовања страдало је 2.000 цивила и 1.002 војника. Извршено је 36.219 налета војних авиона. НАТО авиони летели су на висинама између 10 до 15 километара где се налази озонски омотач. Резултати њиховог дејства јесте сигурно и оштећење озонског омотача изнад Балкана. Међутим, треба рећи да оштећење озонског омотача има сезонски карактер везан за одређене географске ширине и одређено доба године. Тако да се мора констатовати да оштећење озонског омотача није могло опстати на нашим географским ширинама у дужем временском периоду али је сасвим сигурно допринело глобалном проширењу озонске рупе.
Осиромашеним уранијумом гађано је укупно 113 локација на подручју тадашње СР Југославије, већина на територији Косова и Метохије. Према прорачунима доктора Владимира Ајдачића, на СР Југославију бачено је 13.000 тона осиромашеног уранијума. Американци су признали “сејање” “само” 11.000 тона овог нус-производа уранијума 235 који се користи као гориво у нуклеарним електранама.
Према подацима НАТО, од 5. до 11. септембра 1995. њихови авиони су испалили 5.800 пројектила са осиромашеним уранијумом у близини Хан Пијеска и Хаџића у Босни и Херцеговини.
У последице бомбардовања српских земаља не убрајају се само тоне осиромашеног уранијума, већ и тоне штетних и канцерогених хемијских материја расутих и сагорелих због последица бомбардовања. Опасни пирален из трафо-станица, жива, разноврсни диоксини, сагорели керозин, халони - све су то посредне последице бомбардовања које наносе много озбиљнију штету по човека и његову околину, него што се до сада признавало.
Политичари крију истину
До истине, оне потпуне, тешко је доћи без поузданих података о дејствима (квантитет и квалитет), тачном броју прелета, врсти средстава коришћених за заштиту летилица или борбених средства. На нашој страни о чињеницама везаним за бомбардовање могу говорити само припадници квалификоване јавности у које спадају војни стручњаци, руководства фирми по којима је дејствовала НАТО алијанса, локалне заједнице на чијем терену се дејствовало, медицински и еколошки стручњаци, научни радници у пољопривредним, водопривредним, нуклеарним, хемијским, технолошким и другим институтима, невладине еколошке организације и појединци стручно оспособљени за еколошке проблеме.
Од свих побројаних припадника квалификоване јавности само се мали број укључио у причу о еколошкој загађености коју је проузроковало бомбардовање 1999. Тај мали број припадника јавности био је 1999. укључен у Комисију за процену штете у животној средини коју је формирала савезна влада. Ова комисија је започела обиман и врло стручан рад, претежно заснован на квалитативној процени штете. Међутим, после првих обимнијих и значајнијих резултата, неко је из политичких структура наредио обуставу рада. Да је рад комисије био настављен, ми бисмо имали много бољу преговарачку позицију како о тужбама против земаља које су нас бомбардовале, тако и о евентуалном обештећењу грађана и државе.
На другој страни догађало се да због неблаговременог и неадекватног информисања људи залазе у контаминиране уранијумске зоне, па чак и граде објекте за разне намене. Такође треба напоменути да је немарност и својеглавост неких одговорних људи у великим производним погонима довела до тога да се исцурели пирален баци на јавну депонију као што се то догодило у Бору после разарање трафо-станице “Бор 3″. Нажалост, у Бору су се руководиоци локалне самоуправе и челници угрожених индустријских постројења оглушили о све опомене домаћих и страних стручњака тако да је одлагање пиралена обављено на нестручан и опасан начин.
У времену када је заштита животне средине постала кључни појам у научним, друштвеним и политичким опредељењима а највећи проблем у економској сфери, на примеру односа према уранијумском и диоксином рату најбоље се може доказати да су фактори здравља и болести пре свега друштвени, а онај ко крије податке о угрожености становништва саучесник је у злочину.
Сагоревањем нафте ослобађају се различита циклична једињења, која су веома штетна, а под дејством сунчеве светлости и других фактора ослобађају се и диоксини, који су изузетно канцерогени. Уранијум и диоксини учинили су да се бомбардовање СР Југославије може прогласити геноцидним чином.
Последице се уклањају споро и на неадекватан начин
Крајем 2003. (11.12.) кренуло је пут Француске 149 неоштећених кондензатора пуњених канцерогеним трансформаторским уљем - пираленом. У Француској у постројењу “Сеше”, највећем у Европи за уништавање опасних материја, биће истопљени кондензатори. Укупна количина овог опасног отпада, смештеног у специјалним контејнерима, процењује се на око 5,5 тона.
У општини Бујановац, на локацији Братоселце, током 2003. извађено је 350 метака са осиромашеним уранијумом. Током 2004. окончано је и чишћење Пљачковице крај Врања, где је на изузетно неприступачном терену пронађено 48 метака са осиромашеним уранијумом.
Управа за заштиту животне средине Министарства науке и заштите животне средине потписала је 19. јула 2005. године са Институтом за нуклеарне науке “Винча” уговор о реализацији пројекта санације контаминираног земљишта осиромашеним уранијумом на локацији Боровац, на територији општине Бујановац.
Према најавама из ресорног министарства, током наредне године у плану је санација локације Рељан у општини Прешево, чиме би се завршила санација свих локација контаминираних осиромашеним уранијумом на територији Србије ван Косова и Метохије.
Сви презентирани подаци о предузетим активностима говоре о озбиљности с којом Влада Републике Србије прилази овом проблему. Међутим, за комплетну санацију свих контаминираних површина разним отровним супстанцама, од живе, амонијака, пиралена и још много чега, треба много новца, толико колико Србија неће имати још дуго. Зато је и битно да се са последицама бомбардовања упозна светска, као и непоосредно угрожена балканска јавност. Само широком финансијском потпором из иностранства и брзом акцијом на терену може се реализовати озбиљнија санација загађеног простора Србије.
НАТО скрива истину
Југославија је те фаталне 1999. године била полигон за испробавање муниције са осиромашеним уранијумом што је, поред диоксиног рата, био један од циљева бомбардерске акције против Војске Југославије зацртаних још августа 1998. године. Требало је утврдити какву продорну моћ осиромашени уранијум има при практичним ратним операцијама, какав му је ефекат на живу силу и природну околину и да ли се на тај начин САД могу ослободити хиљада тона осиромашеног уранијума као отпада који немају где да безбедно лагерују.
Иста акција са погубним последицама поновљена је интервенцијом Коалиционих снага у Ираку, на који је бачено више хиљада тона уранијумске муниције и због чега је интензитет зрачења на готово целом простору ирачке државе 1.000 пута већи од нормалног. Програм Уједињених нација за животну околину (УНЕП) утврдио је пет врућих приоритета у еколошком погледу у индустријским зонама око Багдада и Фалуџе, где је просуто на хиљаде тона токсичних материјала а које треба уклонити на безбедно место.
Међутим, понуда УНЕП - а, није наишла на одобравање Американаца и Британаца који не намеравају да у догледно време изврше деконтаминацију загађеног терена, правдајући то недостатком правних међународних норми и докумената по којима би они били обавезни да изврше уклањање свог контаминираног земљишта. Ово се уклапа у укупно понашање Америке и Британије када су Ирак и СЦГ (Југославија) у питању, јер по сваку цену спречавају независне процене о озрачености и посредној загађености животне средине изазване употребом осиромашеног уранијума и других убојних средстава.
Вођство Пентагона је чак забранило приказивање филма о штетном утицају осиромашеног уранијума на америчке војнике који су боравили у Ираку, а који су за приказивање припремили амерички лекари. Међутим, према подацима антиратне америчке невладине организације “ПЕАЦЕ НО - НУКЕС” егзактно је утврђено да постоји опасност по човека и остали живи свет од употребе муниције са осиромашеним уранијумом.
Према све обимнијим и валиднијим подацима о деловању осиромашеног уранијума (ОУ), којима се бави светска стручна јавност, постало је извесно да су у САД чак 697.000 војника, који су учествовали у акцији “Пустињска олуја” у Персијском заливу, зарадили уранијумску болест. На иницијативу Хилари Клинтон, урађена су испитивања здравственог стања ветерана из Заливског рата и од 27 контрола у 24 случајева пронађени су трагови уранијума у организму, а код 60 одсто њихових потомака пронађене су деформисане ћелије. Сви изнети подаци, као и прогнозе о хуманитарним и еколошким последицама, оправдане су јер због последица употребе муниције са ОУ пате сви народи у земљама где је ово оружје било коришћено, али и они који су га употребљавали.
Али, трагичне последице задесиле су и оне које су агресори подржавали спроводећи ратне операције, као на пример Албанци. Албанци са Космета су са одушевљењем подржали све акциеје НАТО снага 1999, али су и добили проблем због ког ће за 20 година бити права реткост да неко са угрожених подручја Космета умре природном смрћу. Према званичним подацима НАТО алијансе из 2000. године, ОУ се нашао на свим местима по којима су деловали авиони типа “А 10″. Највише мисија авиони “А 10″ обавили су западно од пута Пећ - Ђаковица - Призрен, у околини Клине, као и на простору око Призрена и северно од линије која спаја Суву Реку са Урошевцем.
Дволичност Запада
Дволичност Запада не познаје границе. У априлу ове године Парламент ЕУ донео је Резолуцију број Б6 - 0094/2005. којом се регулише процес регионалних интеграција на западном Балкану, тачка 12 у којој стоји узнемиреност због садржаја радиоактивних елемената у контролисаној води и тлу. Исто тако исказују забринутост због спорог темпа деконтаминације у различитим рејонима БиХ. Заступници ЕУ све то чине како би се заборавило да су једногласно 1995. подржавали бамбардовања босанских Срба у БиХ. Добро је ако су они извукли поуку или наук из 1995. и 1999. па зато нису подржали Вашингтон у инвазији на Ирак.
Све анализе односа САД према остатку света утврдиле су да су Сједињене Државе великим делом изван оквира међународног права, будући да су потписници само трећине актуелних међународних мултилатералних споразума.
Укупно посматрано, сведоци смо парадокса да је Америка све ангажованија на глобалном плану, а у исто време су и све изолованија у глобалној међународној сарадњи. Неприхватање Кјото протокола о климатским променама, међународног документа који је почетком године ступио на снагу, или повлачење потписа са Римског уговора којим је створен Међународни кривични суд, само су неки од примера америчког “егоистичног” понашања “мимо света” јер је све очигледније да се САД због непотписивања многих међународних уговора све наглашеније издвајају из међународне заједнице.
Као пример америчке ароганције мора се навести случај са УНЕП-ом. Наиме, Међународна еколошка организација “Пријатељи Земље” марта 2004. осудила је покушаје САД да подрију и ослабе до нестанка УНЕП (Еколошки програм УН). Према тадашњем саопштењу “Пријатеља Земље” на првом међународном министарском састанку “Глобални еколошки форум” који је марта 2004. одржан у Јужној Кореји, све присутне земље, осим САД, биле су јединствене у оцени да је УНЕП превише институционално и финансијски слаб и да је због тога неефикасан у борби са све озбиљнијим еколошким проблемима. Том приликом САД су на све начине покушале да оспоре сваки предлог за јачањем УНЕП-а. Међутим “Пријатељи Земље” су успели да излобирају остале земље да подрже француски предлог да се УНЕП оснажи и претвори у моћну и ефикасну специјализовану агенцију УН за еколошка питања.
Било је и плутонијума
Приликом мисије стручњака УНЕП-а 2000. године на Косову и Метохији процењена је угроженост животне средине на 11 локалитета. Према упозорењу стручњака из Института “Др Драгомир Карајовић”, у закључцима УНЕП-овог извештаја покушано је да се евидентирана опасност умањи и сведе у неке већ признате али нешкодљиве параметре. Наиме, само у том извештају, и никада више није споменуто, да је у неким узорцима угроженим ОУ пронађен и плутонијум. Прича о плутонијуму толико је опасна да јој нема краја, како у објашњењу, тако и у последицама.
На позив југословенских власти УНЕП је од 27. октобра до 5. новембра 2001. са тимом од 14 међународних стручњака испитао пет од 11 места, која су погођена муницијом са ОУ у Србији, и једно место у Црној Гори које је било погођено, плус једно погођено војно возило. Ових пет места на којима су извршена испитивања УНЕП-ови стручњаци су сами изабрали по критеријуму количине употребљеног ОУ, безбедносних чинилаца, карактеристика животне средине и густине становништва. Тим за процену је сакупио 161 узорак, укључујући 69 биљних, 54 узорака тла, 17 узорака ваздуха, 11 узорака воде и 4 узорка размаза. Три пенетратора и три фрагмента пенетратора су такође анализирана. Узорке је анализирала швајцарска лабараторија “Спиез” и италијанска лабараторија АНПА.
Резултати испитивања су показали да се честице ОУ могу детектовати у узорцима тла и у осетљивим биолошким индикаторима као што су лишајеви. Тим је био јако изненађен што је у ваздуху после две године пронашао честице ОУ.
Главни закључак УНЕП-ових стручњака своди се на неопходност сталног надзора контаминираних области све док се не изврши деконтаминација. Међутим, у извештају је наведено да НАТО није дао податке о једном месту свог дејства ОУ а југословенске власти су га идентификовале. Нажалост, избегавање давања правих података постала је уобичајена пракса НАТО свуда где је деловао па и на тлу СЦГ.
Осиромашени уранијум
Осиромашени уранијум се по хемијско-токсичном својству разликује од природног уранијума. Постоје три врсте уранијума - 234, 235 и 238. Овај последњи се користи у нуклеарним реакторима за производњу нуклеарне бомбе. У ту сврху га обогаћују с друга два радиоактивна изотопа која су извучена из минерала уранијума, који, пошто је лишен ове две компоненте, постаје уранијум 238 од 99,8 одсто, тј. ОУ. Минерал који је двоструко мање радиоактиван од оргиналног. У овој безазленој али не и “наивној” форми се користи због своје чврстине (густине тј. велике специфичне тежине) јер је двоструко тежи од олова, у производњи штапова за голф, као баласт за авионе, за кобилице бродова, за оклопне тенкове и за повећање пробојности пројектила.
Када пројектили од осиромашеног уранијума експлодирају у додиру са циљем, развијају температуру од 3.400 степени Целзијуса пробијајући и најтврђе оклопе. Сам ОУ при сагоревању развија температуру близу 3.000 степени, док са малом примесом плутонијума развија још додатних 400 степени. После пробијања препреке зрно се претвара у сићушне честице, које сагоревају у додиру са ваздухом, изазивајући код оног ко их удише оштећења краткотрајног или дуготрајног карактера. Да ли ће оштећења код контаминираних особа бити краткотрајна или дуготрајна, зависи од облика уранијумовог оксида са којим је особа дошла у контакт.
Постоје два облика уранијум- оксида. Један који је у гасној форми и он се може излучити из тела знојењем и мокрањем. Други облик у “керамичком стању” се може физички одржати на неком ткиву на дужи рок, а то значи да особа која је дошла у контакт са овим обликом уранијумовог оксида поседује трајни извор зрачења у сопственом организму, са свим последицама које то зрачење изазива.
Уранијум не спада у олигоелемент, није сатавни део људске ћелије. ОУ има алфа емисионо дејство и велику продорну моћ. Његовим дејством стварају се јонски парови, који цепају све мембране укључујући и генетски материјал који се касније преноси на потомство. Проузрокује, поред малигних, и многа друга обољења. Поседује токсичност која изазива отровна дејства на свим највиталнијим човековим органима.
Један милиграм ОУ унет у организам довољан је да заустави рад бубрега, док педесет милиграма изазива већу радијацију од максималне дозе дозвољене само за раднике који раде у нуклеарним централама. Технички речено, када радијација продре у тело, довољна је само десетина тримилионитог дела секунде да отме један електрон од човека. Затим електрон, пошто је негативно наелектрисан, оставља позитивно наелектрисан атом вршећи такозвану јонизацију. После тога електрон и атом, пошто су постали нестабилни, производе ланчане хемијско-физичке реакције, проузрокујући промене у молекулима и у генетском наслеђу ћелије, која од тог тренутка може да поспеши развој рака.
У искуству муслимана, Албанаца, Срба и Хрвата из БиХ рођен је феномен назван “америчка киша”. Наиме, особе које су дошле у додир са ОУ врло брзо после контакта жале се на хронични умор, главобољу, претерано знојење и отежано дисање, а те тегобе, према изјавама озрачених грађана, појачавају се током кишних дана.
Оно што посебно брине јесте податак да је ОУ опаснији од уранијума јер оксидише, растворљив је у води и требало је да се загађене зоне одмах деконтаминирају, пре него што ОУ стигне до водоносних слојева у земљи.
Најтежа стања код људи настају као последица мутагених, тератогених и канцерогених дејстава ОУ, која ствара радијационе гроздове на хроматину у једру ћелије. Пораст инциденце малигних обољења настаје две до пет година после прве интерне контаминације храном и водом.
Светска јавност мора чути истину
Свесно презентовање непостојања последица по људе и животну средину од бомбардовања 1999. има за циљ да да одрешене руке “извозницима демократије” и њиховим савезницима за некажњену употребу модерних врста наоружања, укључујући и муницију са ОУ у будућим ратним операцијама. Због тога је битна подршка напору антиратних и антиНАТОвских снага, које желе да присиле светско јавно мњење да призна да је током НАТО бомбардовања СР Југославије, први пут у историји цивилизације еколошка катастрофа створена циљно и плански. Требало је прецизно утврдити ефекте дејства уранијумске муниције и последице диоксиних акцидената у природним условима.
Мора се изазвати пажња међународне јавности на опште еколошке опасности и заштиту становништва. Потребно је захтевати од свих актера бомбардовања пуну и објективну информацију о обављеним акцијама као и о истраживањима посвећеним последицама које су изазвале војне операције на непосредан и посредан начин.
Мора се онемогућити сваки селективни приступ утврђивању истине о последицама бомбардовања СРЈ 1999. Такође треба рећи да су земље чланице НАТО савеза за време бомбардовања СР Југославије починиле према незваничним подацима око 3.000 прекршаја који се по националним законодавствима и међународним конвенцијама могу сматрати тешким. Само еколошка штета настала бомбардовањем процењује се од 3,6 до 10 милијарди долара. Прву процену (3,6 милијарди) дао је Завод за заштиту животне средине Министарства за науку и заштиту животне средине док је другу, вишу процену (10 милијарди) дао Институт Г17.
Укупна материјална штета нанета СР Југославији, према речима Војислава Коштунице (3.4.2001.), износи 300 милијарди долара.
Коришћен материјал са сајтова: wikipedia и novinar.de
.jpg "17. март 2004. - ПОГРОМ")
