Дан раније, Живорад Симић, благајник у школи „Аца Маровић“ у Косову Пољу, није успео да убеди оца Трајана, стричеве Живка и Димитрија и брата од стрица Живка, да се склоне на неколико дана да сачувају главе.
– Остали су, јер им је комшија, назови командант ОВК, дао бесу (реч) да ће их ОВК поштедети. Стрина Јованка, верна до смрти свом супругу, остала је са њима. Сутрадан пред мрак, војници из енглеског контигента КФОР-а јавили су да су у Сливову нађена четири беживотна тела – присећа се Живорад Симић.
– Стрина је кренула да их тражи и дозива. Пресрели су је војници и обавестили да су нађена четири тела у потоку. Препознала их је по одећи, били су обливени крвљу, масакрирани. Када сам са још двојицом рођака у пратњи КФОР-а стигао на лице места, затекао сам стравичан призор. Сви су били на гомили. Заклани. Стриц Живко је имао стотинак убода ножем. На сваком убоду је угашена цигарета. Остала тројица су имала од 30 до 70 убода ножем, пререзане вене око шака и стопала… Стрпали су их у вреће и одвезли у болницу у Приштину на обдукцију – сведочи Живорад.
Од тог дана Живорад не посустаје у потрази да добије одговор на питање ко и зашто покушава да заташка злочин у Сливову.
– Не постоји међународна институција, ни једна мисија, нити владина или невладина организација којој се нисам обратио, тражећи да се пронађу злочинци који се, верујем, слободно шетају стазама којима су мој отац, стриц и браћа одведени на губилиште. Убеђен сам да британски војници знају ко су злочинци, јер се њихов пункт налазио на неких педесетак метара од места погубљења. Верујем да су злочин гледали. Нису мрднули прстом, иако су били упознати с наредбом команде ОВК – „убити, заклати, спалити све што је српско у Сливову“ – каже он, одлучан да истраје у намери да дође до истине о масакру над четворицом Симића.