Када је реч о Косову и Метохији и политичарима који преко српских и косовских институција управљају животима Срба, њихови ставови никада нису били исти, али циљеви јесу, а то је опстанак на власти по сваку цену, ако не може у српским институцијама, онда може у косовским или у обема истовремено.
Овакво стање ствари је по угледу на државу и политичаре који је воде, а који су у скупштини Србије изгласали, готово једногласно, тринаест резолуција о Косову и Метохији, а ниједну нису испоштовали. Ко мало прати политичку сцену Србије, зна да су у посланичким клупама раније седели готово сви председници Владе и државе до данас и сви су раније били против онога што су касније спроводили у дело. Ипак постоје ствари које су они заједно формирали, попут границе између Космета и Србије и на тај начин отежали живот како Сбима тако и Албанцима.
Та неозбиљност државе охрабрила је локалне политичаре на Космету да се према народу понашају по сопственом нахођењу, а да у праксу владања уведу, непотизам, сплеткарења, бахатост и разне друге ствари које се косе са законима државе и људским нормама и моралом.
Од 1999. године када су локални представници у разговорима са Кфором представљли Србе, од којих су већина тада били необразовани, данас су израсли у политичаре са сумњиво стеченим академским звањима и у многоме утичу на креирање амбијента за живот српске заједнице на Косову и Метохији, која се из дана у дан лагано осипа, јер се мало њих потрудило да допринесе бољим условима живота Срба. Контакт са Кфором била је њихова одскочна даска у даљој политичкој каријери, иако и тада нису били изабрани од народа, већ је Кфор формалности ради, тражио представнике српске заједнице са којима би разговарали. Често су такве људе проналазили на улици.
Вероватно сте се читајући претходну реченицу запитали, где су тада нестали они образовани кадрови које је држава частила становима и државним пословима? - Побегли су заједно са државом и са својом децом, а оставили сиромашнији слој да пролива крв, да пати и трпи терор који је уследио након што је држава оставила народ на милост и немилост КФОР-у, али и да им сачувају оно мало имовине по коју ће се касније вратити. Вратили су се само да продају оне исте станове које су добили на поклон. За то држава никога није позвала на одговорност, а како ствари стоје неће се то никада догодити. Следећи пример тадашњих вођа, и остали Срби из косовских градова полако су напустили своје станове и куће. Тако су градови на Косову и Метхији остали без Срба.
Иако се за већину садашњих функционера зна да су учествовали у свим властима у српским институцијама, укључујући и косовске, народ није био у позицији да на свим изборима не поклекне пред уценама, претњама и осталим инструментима којима се људи служе да би дошли до власти.
Готово у свим општинама на Косову и Метохији где живе Срби, локални представници комбиновано учествују у власти и у српским и косовским институцијама, што изгледа не смета чак ни косовској Влади.
Исти они заговорници идеје велико-српства који су многе Србе стављали на тапету издајника српских интереса, данас седе у фотељама косовске Владе или су у најмању руку нека извршна косовска власт, тј. ауторитет државе која је самостално прогласила независност, делимично признату бриселским споразумима. Тако патриотизам у овим људима постаде чвршћи, а српство ослаби.
Ако питате народ, рећи ће да су незадовољни, али на изборима ипак победе они о којима се увек прича најгоре и они који целог живота добрим делом учествују у власти у свим косовским општинама где данас живи Срби, вероватно због лако поткупљивог или боље речено гладног српског сељака.
Овакво стање ствари изгледа не смета онима који политику кроје из Београда јер њима одговара да се не чује глас народа, а у оваквим условима то је потпуно немогуће. Са друге стране то одговара и Албанцима који подржавају раздор Срба, што резултује осипањем српске заједнице, због немогућности да Срби остваре право на несметан живот.
Јасно је да овакав амбијент не доприноси напретку српске заједнице, већ само напретку појединаца који се боре за себе и круг људи око себе.